Prve banke su verovatno nastale u drevnom Iraku, ali ono što se zna je da su prve kreditne banke, u drugom milenijumu pre nove ere osnovale sveštenice vavilonskih hramova.
Kako su se njihove zarade akumulirale u velika bogatstva, bile su u poziciji da pozajmljuju novac za poslovne poduhvate koje je preduzimalo osoblje hramova i njihove porodice.
Slično su i u drevnoj Grčkoj veliki hramovi imali pravi monopol na bankarstvo, počinjući sa držanjem vrednosti u depozitu za bogate a kasnije prelazeći na pozajmljivanje.
Vavilon i komercijalno bankarstvo
Komercijalno bankarstvo kakvo danas poznajemo počelo je u Vavilonu u VII veku pre nove ere i verovatno se razvilo do kraja šestog veka. Uslovi kreditiranja, napisani na glinenim tablicama, bili su veoma jasni. Ako je društveni položaj zajmotražioca bio dobar, on je kredit jednostavno vraćao (određenu količinu srebra) sa kamatom, obično od 20 do 30 odsto godišnje. Ako je položaj zajmotražioca bio pod sumnjom, banka nije zaračunavala kamatu ali je kao osiguranje preuzimala kontrolu nad nekom njegovom svojinom (kućom, komadom zemlje ili robom).
To joj je donosilo prihod dok je kredit bio u otplati a svojinu je zadržavala ako novac nije u potpunosti vraćen. Znamo da je bilo mnogo neplatiša – budući da je postojao običaj da se kreditna tablica polomi kad se dug otplati. Nekoliko desetina sačuvanih tablica sigurno predstavljaju zapis za one nesrećnike čija su svojina i dobra zaplenjeni.
Sa ovako povoljnim uslovima, bankarske dinastije, kao što su Egibi i Sinovi Vavilona, stekle su neverovatna bogatstva koja su uskoro prevazišla i bogatstva hramova, pa čak i države. Tokom petog veka pre nove ere, porodica Marašu iz grada Nipura zaračunavala je zemljoposednicima kamatu od 40 do 70 odsto, u nastojanju da parira porezima nametnutim od Persijskog carstva koje je tada vladalo Vavilonom. Zato nije čudno što je Marašu banka došla do vlasništva i imala hipoteku nad većinom zemlje i kanala u okolini grada, kao i nad krdima stoke i ribnjacima.
Prve banke u Egiptu
Najkompleksniji bankarski sistem drevnog sveta bio je onaj koji su, nekoliko vekova kasnije, razvili Ptolomeji u Egiptu. Kroz celo kraljevstvo protezala se mreža kraljevskih banaka sa hiljadama činovnika – sve organizovano iz sedišta u Aleksandriji. U glavnom gradu svakog okruga postojale su provincijalne banke, pa čak i lokalne filijale u malim gradovima. Ovaj državni bankarski sistem imao je tri glavne delatnosti: da pomogne prikupljanje državnih poreza i prihoda; da uzima novac na štednju od pojedinaca i da ga isplaćuje po zahtevu; i da radi kao menjačnica. Bankarska provizija je verovatno bila glavni izvor kredita, više nego kamate na kredite. U Egiptu (posle 30. prije ove ere) kontrola banaka bila je javna služba koja je ukazivala na to da bankari nisu baš mnogo zarađivali.
U drugim delovima Rimskog carstva bankarstvo je bilo manje razvijeno, jer je to bio privatni sistem uglavnom u rukama Grka, lociran u istočnom Mediteranu, u glavnim hramovima. U Evropi su banke nestale posle pada imperije, u 5. veku nove ere.
Prve banke – Evropa i arapski svet
Arapski svijet je u IX veku razvio veoma kompleksnu bankarsku mrežu. Izvori pominju banke sa sedištima u Bagdadu i filijalama u drugim gradovima. One su vodile posao uglavnom korišćenjem čekova (sakk na arapskom) koji su bili garantovani obveznicama a transferisani kreditnim pismima, tako da je bilo moguće izdati ček u Bagdadu a unovčiti ga u Maroku. Većina bankara islamskog sveta bili su hrišćani i Jevreji, zbog toga što Kuran zabranjuje zaračunavanje kamata.
Počeci evropskog bankarstva mogu se pratiti od 808. godine nove ere, kad su se jevrejski trgovci u severnoj Italiji udružili da naprave primitivni oblik banke za deponovanje novca. Moderne banke su se prvi put razvile u Evropi kasnog 12. veka u Veneciji, kad je ta velika pomorska država nametnula poseban porez državljanima za rat koji je vodila i na istoku i na zapadu. Taj iznos u gotovini nadgledao je posebni komitet koji je konačno prerastao u banku.
Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay