Ekonomija je ostala ispod cenzusa na parlamentarnim izborima u Srbiji. Nedovoljno jasno komunicirana, površno ponuđena i nepogrešivo smeštena u pogrešne okvire, izgubila se iz fokusa i kao takva propala.
U povećanje plata od 30 odsto ne veruje niko u ovoj zemlji, opšta mesta kao što je povećanje standarda građana ne zavređuju kružić na biračkom listiću onih koje je opozicija htela da izvede na birališta, a podizanje „ekonomskog bedema“ oko Srbije još manje. Vladajuća stranka u tome je bila mnogo učinkovitija dajući apsolutne cifre iako istrgnute iz konteksta.
Poljoprivrednik je gurnut u prvi plan, ne zbog iskrene brige, već empatije koju možda može da probudi kod birača. Ali, nije poljoprivreda temelj na kojem bi Srbija trebalo da gradi svoju budućnost. Ona je samo jedan deo kompleksne ekonomske slagalice.
Ideje koje su nuđene o ograničavanju marži, uvođenju ekstraprofita i smanjenju poreza i doprinosa na zarade trebalo je da idu u paketu sa preciznom računicom i planom realizacije (iako je dobar deo toga realno nesprovodiv), kako ne bi ostale samo parole na zidu, na koje se čak više i ne osvrćemo. Isto važi i za „bolje školstvo ili bolje zdravstvo“.
Većina onih koji su u nešto više od dve decenije imali priliku da ovim sektorima ponude to bolje pokazali su šta realno mogu. A realnost je ta da škole ne mogu da nađu nastavnike matematike, fizike, hemije… Ne žele nastavnici da uživaju u tom boljitku.
Doktor iz Kliničkog centra Srbije mora da dolazi u Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj da obavlja operacije jer nema ko.
Oni koji su želeli da pariraju vladajućoj većini bavili su se prošlošću i istragama, a nedovoljno onim što birači zaista traže, a to je slika „dana posle“. Vlasti su očekivano igrale na kontinuitet.
U takvim okvirima razumljivo je što će nesigurni i neopredeljeni ostati tu gde jesu ili se opredeliti za mirne vode.
Slika parlamenta
Reforma javnih preduzeća, izmene Zakona o radu, rešavanje imovinsko-pravnih odnosa nad zemljištem (ponajpre legalizacija), unapređenje sistema javnih nabavki, zaštita životne sredine. Sve su to teške i bolne teme kojih nikako da se ozbiljno prihvatimo.
I izgleda da nećemo previše ni u naredne četiri godine ukoliko nas muka ne natera.
Samostalna većina koju ima stranka sa najviše glasova na izborima nije dovoljno velika da odbrani otvaranje ovakvih tema. Čak i sa nekim od potencijalnih koalicionih partnera koji su uspeli da se domognu poslaničkih klupa to ne izgleda mnogo snažnije.
Vladajuća struktura je dovoljno dugo s nama i mi sa njom da nas iskustvo uči da ne treba da očekujemo čuda. I mnogo manje reforme su povučene iz procedure na znak talasanja javnosti.
Premijerka se odavno udaljila od reformi koje su bile srž njene komunikacije ne tako davno. Sada ako dobijemo karijernog političara u prvoj fotelji Nemanjine 11, očekivanja da su ozbiljnija unapređenja na planu unapređenja poslovnog okruženja moguća, možda prelaze i u iluziju.
Ne tako davno, vladajuća većina imala je onu veliku-veliku većinu pa se očekivane promene nisu dogodile. Stvari su jednostavne.
Beograd i uticaj na ekonomska kretanja
Opozicija je evidentno sve karte stavila na pobedu u glavnom gradu. Čak i da na kraju izađe kao pobednik, bez ponavljanja lokalnih izbora, pitanje je kako će se to odraziti na ekonomska kretanja.
Da li će to negativno uticati na tzv. podelu plena? Da.
Da li će uticati na realizaciju projekata u Beogradu? Ne.
Uvek treba imati u vidu gradonačelnika Budimpešte kojem usred njegovog dvorišta spremaju veliki infrastrukturni projekat zajedno s Alabarom, a njemu ostavljaju samo priliku da se na društvenim mrežama požali da ga niko ništa nije pitao.
Javne nabavke ili infrastrukturni projekti? Pitanje je šta će prevagnuti.
Infrastrukturni projekti
Dok je opozicija igrala all-in na Beograd, vladajuća struktura je odigrala all-in na ubedljivo dobijanje ovih parlamentarnih izbora. Nijedna strana nije blefirala, ali je pobednik jedan.
To što je i ovog puta predsednik požurio da obznani dokle će oročiti mandat nove vlade govori nešto. Da li on to želi da jedna vlada konačno ima pun mandat zbog sprovođenja reformi ili se, eto slučajnosti, to poklapa sa rokom za završetak projekta Ekspo 2027?
Nije mala stvar obećati investiranje 12 milijardi evra i to realizovati u samo tri godine.
Teško je oteti se utisku da realizacija ovakvog obimnog poduhvata ostaje prioritet svih prioriteta. To će biti kruna ove vlasti posle koje kruna može i da se preda.
Pogled u budućnost
Kako god bilo ostaje nekoliko bitnih pitanja na čije ćemo odgovore čekati.
Šta će biti s javnim preduzećima? MMF ne želi da te kompanije budu omča oko vrata državi. Najbolji primer je EPS. Sada su zalihe pune, vodostaj nikad bolji, ali šta kada nastupi oseka, a skladišta se isprazne. To je problem na kratak rok. Na dugi rok, još veći problem za EPS su sve veći kapaciteti iz obnovljivih izvora. Veća ponuda struje po svim zakonima ekonomije guraće cenu nadole narednih godina, a EPS će bez reformi to sve teže pratiti.
Privreda čeka na izmene Zakona o radu. Na njima se radilo, ali su jedna od „žrtvi“ preranog izlaska na birališta. A lista je podugačka. Najmanje desetina bitnih promena se očekuje. Biće to ozbiljan zalogaj koji treba servirati sindikatima i drugim zainteresovanim stranama.
Legalizacija je druga „žrtva“ novih izbora, jer i u ovom slučaju prvi nacrti rešenja su bili na stolu. Ekonomski potencijal koji bi masovna legalizacija ponudila jednako je „težak“ teretu „isterivanja pravde“ koji u ovom slučaju očekuje javnost prema neimarima koji su želeli da zgrnu veliki novac. Vaga vlasti je tu da odmeri, ali u ovakvom odnosu snaga pitanje je koliko će imati hrabrosti.
I spisak ide u nedogled.
Ono što možda više od svega zabrinjava jeste konfuzija u ponudi rešenja. Političkim spektrom prevladali su oni koji su manje ili više desno od centra. Gde se to sakrila prava socijaldemokratija?
Ali možda i veći problem od toga jeste što oni koji znaju gde su locirani politički, nikako da se opredele gde su locirani ekonomski. Takva mešavina rešenja koja su ponuđena stvara konfuziju kod birača jer iz njihovih ekonomskih ideja ne mogu da razumeju da li zaista glasaju za desnicu ili levicu.
I na kraju, ko to ne izlazi na izbore? Jesu li to oni koji su bolje prošli u skoro četvrt veka tranzicije? Da li su lični i profesionalni uspesi delova srednje klase ono što ih udaljava od glasačke kutije? To su dva pitanja na koja će opozicija morati da nađe odgovor u pripremi nove strategije.
Dotad, ekonomski rezultati Srbije, ukoliko ne dođe do neplaniranih spoljnih šokova, omogućiće da sistem u kojem kombinacija ekonomskog rasta odnosno rasta poreskih prihoda i uzimanja novih pozajmica, održava ekonomski kontinuitet u kojem živimo i osigurava prostor Vladi da svoje uspehe meri i prikazuje kilometrima, kvadratima i drugim merama koje najbolje prolaze kod biračkog tela.
Međutim, Srbiji su potrebne stope rasta od 6% godišnje, a ne upola manje. To je ono što nijedna strana nikada ne sme da izgubi iz fokusa.
Izvor: Forbes, Ivan Radak
Foto: Pixabay