Naslov možda zvuči čudno za savremeno zapadno društvo koje poreklo Božića tradicionalno vezuje za rođenje Isusa pre 2.000 godina i sva verska učenja hrišćanstva izgrađena su na toj osnovi.
Međutim, ima mnogo dokaza da su ljudi već slavili Božić oko 7.000 godina pre Hrista, što ovu proslavu čini starom skoro koliko i sam koncept civilizacije.
Objašnjenje leži u prirodnim znamenitosti. Ako se civilizacija vrati na poljoprivredne korene, nema ničeg prirodnijeg od proslave zimske kratkodnevice kao trenutka ponovnog rađanja i obnove. Naravno, mi razmišljamo iz perspektive ljudi na severnoj polulopti. Zimski solsticij, koji pada u ovom delu sveta oko Božića, ukazuje na to da će vreme kada je od tog dana dan trajati duže. U vremenu kada nauka nije postojala, a ljudi su prirodnim fenomenima pripisavali natprirodne moći i značenja.
Sunčeva svetlost se u to vreme ponovo rodi, svakog dana se povećava trajanje i intenzitet. I to je ono što poljoprivrednicima donosi nove useve, a svima hranu za sledeću godinu.
Mitri
U knjizi Religija u Rimu, istoričari Meri Bird i Džon Nort podsećaju da je period slavljenja solsticija u potpunosti posvećen jednom bogu – Mitri – trajao nedelju dana i bio je prožet proslavama između porodica, razmenom poklona i hranom.
Dakle, ništa se ne razlikuje od savremenog Božića.
Mitra je bio persijski bog mudrosti, koji je predstavljao svetlost i pobedu dobro nad zlom.
Postepeno, u rimskom svetu, ljudi su počeli da uvode i drugo božanstvo u taj prostor – Saturn.
To je bio početak „novog“ sunca – prirodno je bilo da se ljudi zahvale bogu poljoprivrede.
Ali Mitra je bio i božanstvo koje se mešalo sa samim Suncem. Sa njegovim kočijama putovao je nebom svakog dana želeći da donese svetlost i zaplaši sile tame. Dvadesetpeti decembar počinje da se obeležava u trećem veku naše ere – ali i dalje bez kakve aluzije na Isusa.
„Krivicu“ za to snosi rimski car Aurelije (214-275). On je odlučio da institucionalizuje praznik koji je već mnogo slavio rimska vojska. „Mnogo vojnika je poštovalo i klanjalo se božanstvu Sol Inviktus“, kaže istoričar Andre Leonardo Ševitareze. On je profesor postdiplomskih studija uporedne istorije na Instituta za istoriju Federalnog univerziteta Rio de Žaneiro.
U društvima koja su u osnovi zavisna od ciklusa prirode i u periodu kada ljudi nisu imali naučno znanje da objasne promene vremena, bilo je logično da božanstva i proslave imali, u srcu, cilj da opravdaju dobre i loše rezultate useva.
„Bilo je mnogo proslava datuma rođenja istorijskih ili mitskih likova, a neki datumi su se poklopili sa ravnodnevnicima i solsticijima. „A promene godišnjih doba poljoprivrednici su uvek radosno dočekivali“, kaže filozof i teolog Fernando Altemjer Žunior, profesor na Papskom katoličkom univerzitetu u Sao Paolu.
Dakle, Božić je…
U osnovi religije bio je čovek rođen u Vitlejemu, rimskoj provinciji u Judeji, na Bliskom istoku.
Paralelno sa proslavom, ta nova religija je rasla i postajala sve jača i značajnija. Bila je to najpre progonjena jevrejska sekta, a onda i nova doktrina – hrišćanstvo.
Tačan datum?
Niko nije znao tada, a ne zna ni danas.
„Nije bilo jasnih podataka, niti dokumentacije oko navođenja datuma rođenja Isusa“, kaže Ševitareze.
„Ne znamo tačno ni godinu kada je rođen, a kamoli dan. Informacije iz jevanđelja napisana su oko 70. godine naše ere, 40-ak godina posle navodne Isusove smrti.
I tu imamo neke informacije koje se istorijski ne poklapaju sa onim što znamo“, Gerson Leite de Moraes, objašnjava istoričar, filozof i teolog, profesor na Univerzitetu Mekenzi Prezbiterijan. Ševitareze podseća da se prilikom analize drevnih spisa može prepoznati da su hrišćanske zajednice, kada su pisale o ovim događajima to radile na osnovu podataka koji su već bili nepouzdani.
„Više nije bilo načina da se bilo kakva priča vrati kako bi se utvrdile činjenice u vezi sa Isusovim rođenjem“, dodaje on.
„Ne znamo tačan datum rođenja Isusa, sina Marije i Josifa iz Nazareta“, rezimira filozof i teolog Fernando Altemjer Žunior, profesor na Papskom katoličkom univerzitetu u Sao Paolu.
Rimski carevi i Božić
Ako je u vreme Aurelija počeo da se slavi Sol Inviktus, važno je pomenuti još dva rimska cara koji su doprineli stvaranju Božića kakav znamo danas.
To su Konstantin (272-337) i Flavije Teodosije (346-395).
Dok je prvi dozvolio hrišćanima da slobodno praktikuju veru, drugi je hrišćansku religiju proglasip za zvaničnu u Rimu, ističe Moraeš.
„Ono što se dešava u ovom istorijskom klatnu jeste da hrišćanstvo napusti stanje marginalne religije, progonjene sekte i postane zvanična religija imperije“, naglašava profesor u Mekenziju.
Dakle, ništa prirodnije od toga da se Isus razume kao „svetlo života“, da se obeleži praznik njegovog rođenja i istovremeno praznika boga Sol Inviktus, koja nije ništa više od ponovnog rađanja Sunca.
Solsticij pokazuje da, od tog dana, sunce postaje sve veće.
„U pripovedanju, ideja povezivanje Isusa sa svetlošću, sa zvezdom koja obasjava puteve, ima smisla.
Dakle, od druge polovine trećeg veka pa nadalje postoji dubok dijalog i razmena verskih iskustava i to je veoma zanimljiv pokret za hrišćanstvo“, komentariše Ševitareze.
Na taj način, 25. decembar kao Božić nije bio nešto „izmišljeno“, već nešto „što je logično“, objašnjava sociolog Francisko Borba Ribeiro Neto.
Drevni Rimljani slave, na taj dan, zimsku kratkodnevnicu na severnoj hemisferi.
Hrišćani su u najranijem periodu povezivali Isusa sa svetlošću koja osvetljava čovečanstvo i vodi ga iz tame“, kaže on. Dakle, identifikacija sa Suncem je bila sasvim prirodna mentalitetu tog vremena. Rane hrišćanske crkve su takođe često koristile materijale prikupljene iz paganskih hramova, kako bi pokazale da stara verovanja nisu odbačena, već su integrisana u nova“, kaže on.
„Hrišćani su opet počeli da slave novu vrstu praznika prirode kojem su dali novo značenje rođenjem Sina Božijeg“, dodaje Altemjer Žunior.
Kada se Isus rodio?
Tačan datum rođenja istorijskog Isusa je misterija koja nikada neće biti otkrivena, veruju istraživači. Nema podataka iz tog vremena, a najpribližnijih su sačuvani, jevanđelja, nije obraćana pažnja na detalje te vrste.
„Ono što su Mateja i Luka učinili je mnogo više teološki pregled koji prepričava Isusovo rođenje u kontekstu božanskog događaja“, tvrdi Ševitareze.
“Tako je Isus stekao karakteristike božjeg sina, božanskog čoveka, nekog drugačijeg, moćnog, čudotvorca, egzorciste.”
“Takvo njegovo rođenje već je na neki način odredilo da bude neko drugi.”
„Ne govorimo o datumu, jer datum nikada nije utvrđen“, dodaje istraživač.
„I istoričari sumnjaju da je Isus možda rođen na kraju vladavine Iroda Velikog, između šeste i četvrte godine pre naše ere.
„Zamislite tu ludnicu da kažete – Isus je rođen pre Hrista.
„Vremenom se došlo do 25. decembra kao datuma“, zaključuje on.
Kada je hrišćanstvo postalo zvanična rimska religija, održan je niz crkvenih saveta na kojima su određene doktrine. Tada se prvi put pojavilo današnje shvatanje Božića. U četvrtom veku postojali su veliki crkveni saveti koji su određivali dogme i važne datume.
“Tada smo imali fiksaciju na ono što zovemo Božić.”
„Zamena proslave nekog praznika je uobičajena praksa“, kaže istoričar Moraeš. Ovaj službeni postupak je sproveo papa Julije Prve. On je 350. godine izdao dekret kojim se proglašava da se umesto boga Sunca slavi datum Isusovog rođenja. To je bio način da spreči paganske zimske gozbe. Hrišćanstvo je znalo kako da vodi dijalog sa pripadnicima drugih vera.
„To je ono što mu je pomoglo da opstane – sposobnost da se menja“, analizira Ševitareze.
Hrišćanstvo je izgrađeno na već postojećoj bazi, slaže se Moraeš.
„Drugi narodi su već slavili taj datum. Kako je hrišćanstvo rođeno u Rimskom carstvu, taj datum su prisvojili hrišćani.
„Ali to se nije desilo preko noći.“
Sociolog Ribeiro Neto ukazuje da „postoji strategija koja je dobro poznata i koristi se i danas“.
„Lakše je preispitivati prakse i običaje koji su već ukorenjeni u životima ljudi nego stvarati nove „, naglašava on.
„Na primer, skoro sve proslave koje obeležavaju trenutke u životima ljudi, kao što su diplome i inauguracije, sa paradama i pompe, oponašaju slične gestove koje imate i u religijama“, kaže sociolog.
„Osim toga, hrišćanstvo je zasnovano na pretpostavci da ljudsko srce uvek žali za Bogom, čak i ako ga ne poznaje ili negira.
„Zato je za hrišćansku logiku bilo prirodno da je dolazak Hrista već bio intuitivan i slavljen i pre nego što se rodio.“
Izdizanje Sunca ujutru ili povratak najdužih dana u godini posle zimskog solsticija bili su znaci koji su ohrabrili ljude da se nadaju da će Bog doći da im olakša život.
„Baš kao što se sunce uvek vraća posle noći“, dodaje Neto.
Sadašnje promene
U tom smislu, Božić prošao kroz različita značenja dok nije dostigao sadašnji model – komercijalni, ne nužno i religiozni.
„Danas je to datum koji je konsolidovala i prisvojila kapitalistička tradicija.
„Drugim rečima: hrišćanstvo je dalo novo značenje Božiću, ali on i dalje dobija nova“, analizira Moraeš.
„Hrišćanstvo je prihvilo neke delove prethodnih verovanja i zato mi i danas slavimo Božić“, nastavlja on.
„Međutim, Božić se i dalje menja i dobija nova značenja – kako kroz kapitalistički način proizvodnje, tako i kroz proslave.“
Izvor: BBC News na srpskom
Foto: Pixabay