Zarada je za svakog zaposlenog najznačajnije pravo po osnovu rada. Zakon o radu propisuje iz čega se sve zarada sastoji, kao i kada i u kom iznosu se plaća naknada zarade.
Zakon isto tako uređuje i pojam minimalne zarade, odnosno iznosa zarade ili njene naknade ispod koje se ne može ići. To je granica koju poslodavac mora da poštuje.
Minimalnu zaradu je naša zemlja uključila u pravni sistem još 1982. godine. Inače, pravo na minimalnu zaradu je ustanovljeno Konvencijom Međunarodne organizacije rada (MOR), specijalizovane agencije Ujedinjenih Nacija, koja formuliše međunarodne standarde rada u formi konvencija ili preporuka.
Na taj način se postavlja minimum standarda o osnovnim radnim pravima, piše Infostud.
Pomenutom Konvencijom je garantovano da će minimalne nadnice imati zakonsku snagu. Konvencijom je propisano da je prilikom utvrđivanja nivoa minimalnih nadnica neophodno uzeti u obzir: potrebe radnika i njihovih porodica, opšti nivo plata u zemlji, troškove života i ekonomske faktore, uključujući zahteve ekonomskog razvitka.
Standardni učinak i efektivno vreme na radu
Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Radi se o obavezujućoj zakonskoj odredbi za sve poslodavce. Dakle, zaposlenom u Republici Srbiji ne može biti isplaćena zarada niža od minimalne.
Međutim, minimalna zarada ne ostvaruje se po automatizmu kao garantovana vrednost, već njena isplata zavisi od standardnog učinka i vremena provedenog na radu. Ukoliko zaposleni nije ostvario standardni učinak, minimalna zarada se isplaćuje za izvršen faktički rad u skladu sa realizovanim učinkom, prema merilima predviđenim opštim aktom i ugovorom o radu. Dakle opšti akt poslodavca i/ili ugovor o radu moraju veoma precizno da utvrde šta se smatra standardnim učinkom, onim što je očekivano da se ostvari kao rezultat uz standardno radno angažovanje.
Minimalna zarada kao izuzetak, a ne pravilo
Zakon o radu propisuje da se opštim aktom kod poslodavca, odnosno ugovorom o radu, moraju utvrditi razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade. To znači da je minimalna zarada garantovano pravo, ali da se isplaćuje kao izuzetak, u izuzetnim situacijama, a ne kao pravilo.
Prema tome, da bi se minimalna zarada uopšte uvela, neophodno je da postoje poremećaji u radu poslodavca. Da bi poslodavac mogao da donese odluku o uvođenju minimalne zarade, njegov opšti akt mora da sadrži konkretne razloge zbog kojih se donosi odluka o isplati minimalne zarade, i to svim zaposlenima. Dakle, mora se definisati u čemu se sastoje teškoće koje zahtevaju uvođenje minimalne zarade.
Takođe, ne može biti izuzetaka za pojedine zaposlene od primene pravila o isplati minimalne zarade. Dakle, poslodavac u svom opštem aktu mora imati predviđene situacije u kojima poslodavac može doneti odluku o uvođenju minimalne zarade. Ako nije utvrdio razloge za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade, dužan je da zaposlenima isplaćuje zaradu u skladu sa važećim ugovorom o radu, čak i u slučaju postojanja poremećaja u poslovanju.
Ukolko bi poslodavac zaposlenima isplaćivao minimalnu zaradu, a propustio je da u skladu sa zakonom utvrdi razloge za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade, postupa nezakonito i zaposlenima pričinjava štetu u visini razlike između odgovarajuće i isplaćene minimalne zarade.
Pored utvrđivanja razloga za uvođenje minimalne zarade opštim aktom, poslodavac je dužan da zaposlenima ponudi aneks ugovora o radu u slučaju uvođenja minimalne zarade. Ponuda za izmenu ugovorenih uslova mora se zaposlenom dostaviti u pisanom obliku, uz obrazloženje koje sadrži razloge (prethodno utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu) za uvođenje minimalca i rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi. Po isteku šest meseci od uvođenja, poslodavac je dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade.
Ko utvrđuje iznos minimalca
Prema Zakonu o radu minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.
Odluku o minimalnoj ceni rada donosi Socijalno-ekonomski savet osnovan za teritoriju Republike Srbije. Socijalno-ekonomski savet je nezavisan organ koji čine: predstavnici Vlade Republike Srbije, predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca i predstavnici reprezentativnih sindikata osnovanih za teritoriju Republike Srbije. Ako pak Socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 15 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne cene rada donosi Vlada Republike Srbije u narednom roku od 15 dana.
Pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici.
Minimalna cena rada
Minimalna cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa, za kalendarsku godinu, najkasnije do 15. septembra tekuće godine, a primenjuje se od 1. januara naredne godine.
Minimalna cena rada ne može se utvrditi u nižem iznosu od minimalne cene rada utvrđene za prethodnu godinu.
Odluka o visini minimalne cene rada objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.
U 2024. godini, minimalna cena rada po radnom času iznosi 271,00 dinar neto, (bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje).
Iznos minimalne zarade se određuje na osnovu propisane minimalne cene rada po času i broju radnih sati u mesecu za koji se isplaćuje. Množenjem broja radnih sati i minimalne cene rada dobija se iznos minimalne neto zarade.
Iznos neto minimalne zarade kretaće se tokom 2024. godine u sledećem rasponu:
U mesecu u kojem je ostvareno 160 radnih sati (samo jun 2024. godine) minimalna zarada iznosi 43.360,00 dinara neto
U mesecu u kojem je ostvareno 168 radnih sati (februar, mart, septembar i novembar 2024. godine) minimalna zarada iznosi 45.528,00 dinara neto
U mesecu u kojem se ostvaruje 176 radnih sati (april, avgust i decembar) minimalna zarada iznosi 47.696,00 dinara bez poreza i doprinosa
Najzad, u mesecu u kojem je maksimum 184 radna sata (januar, maj jul i oktobar) minimalna zarada iznosi 49.864,00 dinara neto
Neto minimalna zarada uvećava se za porez i na doprinose.
Najpre su u pitanju porezi i doprinosi iz zarade. To znači da se minimalna zarada za efektivan rad i vreme provedeno na radu povećava za iznos poreza i doprinosa, koji se plaćaju iz zarade zaposlenog, na njegov teret. Na ovaj iznos se dodaju uvećanja koja zaposleni ima pravo da ostvari po različitim osnovama.
Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu za – rad tokom državnih praznika, rad u noćnim smenama, prekovremeni rad. To čini bruto iznos osnovne minimalne zarade (neto zarada + porez i doprinosi iz zarade zaposlenog + uvećanja).
Nakon toga se na sve to dodaju, to jest obračunavaju i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje na teret poslodavca. Tako se dobija ukupni iznos minimalne zarade (bruto 2). Dakle, ukupan trošak da bi se isplatila minimalna zarada ide po formuli: neto zarada + porez i doprinosi iz zarade (na teret zaposlenog)+ uvećanja + porez i doprinosi na zaradu (na teret poslodavca).
Obavezna kod naknade zarade
Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa. I ovde se primenjuje pravilo o minimalnoj zaradi na sledeći način:
Primer: bolovanje – zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana (bolovanje), i to:
1) najmanje u visini 65 odsto prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada;
2) u visini 100 odsto prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću.
Primer: prekid rada bez krivice zaposlenog: zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60 odsto prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini.
Izvor: Infostud
Foto: Pixabay