Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada, oni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju, piše RTS.
Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je omanje stado ovaca. U Srbiji je tada bilo više od tri miliona ovih životinja. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Ipak, i sa takvim brojkama, naša zemlja poseduje veliki ovčarski potencijal. Ona ima 14 do 15 puta veći udeo u svetskom izvozu ovaca u odnosu na svoj udeo u svetskom stanovništvu. Ovce iz Srbije su tražene u inostranstvu ne zbog povoljne cene već zbog kvaliteta, ali ih, na žalost, nema onoliko koliko bi moglo da se proda stranim kupcima.
Ali šta je sa onim ovaca koje ostaju u zemlji? One se, kažu stručnjaci, gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, tvrde stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem.
Niko neće da otkupi vunu
U selu Kozelj, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i dvostruko više jaganjaca, kaže da vunu baca.
„Niko neće da otkupi, ranije je vuna bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta i ne isplati. Pre neku godinu odvezao sam je do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli, a kada se uzme u obzir i gorivo do tamo, ovo je neisplativ posao. Ove godine sam je spakovao u džakove, žao mi je da opet bacim više od 120 kilograma vune.“
Bez obzira na to što niko neće da otkupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, leto teško preživele. Stočari koji sami nisu vični šišanju, za ovčijeg frizera treba da izdvoje od 350 dinara po „frizuri, pa naviše„, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara.
Drndanje vune gotovo iščezlo
Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da nema, jer nema ni tražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje.
Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga. Ona jeste laka, ali je otporna i teško gori. Ipak, stočari koji ne vide drugo rešenje je pale, a oni koji to ne čine zakopavaju je ili bacaju na javne i divlje deponije. A da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje 50 godina, zbog čega je ovo i ekološki problem.
Imaju li nadležni plan za rešenje ovog problema?
Iz Privredne komore Srbije kažu: „Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Neophodno je da se napravi strategija.“
Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna svetu poznata. Sve do devedesetih godina i sankcija, naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje. Upravo zbog zbog zavisnosti od izvoza i međunarodnih sankcija, tada su mnoge moćne firme iz ove delatnosti propale.
Može li se u Srbiji ponovo presti vuna?
Od više stotina nekada, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune. One postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, „Kosteks DOO“, ima posebnu misiju, jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.
Vlasnik Kosteks-a Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje: „Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela Slovenija, a Crna Gora je na tom putu.“
Drugog rešenja nema, kaže Kostić, i naglašava da, i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze proizvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozi u Indiju i Tursku.
I otkupljivači u problemu
On stotinu tona oprane vune, za potrebe predionice, kupuje od najvećeg otkupljivača vune u Srbiji, firme „MM 155“ iz Prnjavora kod Batočine.
Iz te firme kažu da se suočavaju sa nekim novim izazovima. „Problemi su počeli sa koronom, ali mi smo sve vreme izvozili za Indiju. Međutim, kontejnerski prevoz je toliko poskupeo da sada ne možemo da izvedemo računicu po kojoj bismo bili u plusu“, kaže Nenad Zečević, vlasnik preduzeća „MM 155″.
”Naš partner iz Turske je sam organizovao prevoz, ali ni tamo više ne izvozimo. Za 25 centi, koliko nude po kilogramu, nismo u stanju da organizujemo pripremu vune, platimo radnike i sve ostalo. Rat u Ukrajini je uticao na pad tražnje i cene vune na globalnom tržištu. Izvozili smo ranije i u Nemačku, Francusku i Bugarsku, ali je to stalo, jer svi su sada orijentisani da prvo iskoriste resurse svog stočnog fonda“, tvrdi on.
Zato je opstanak njegove firme sada pod znakom pitanja. Radnike je poslao kući, a u naredna tri meseca će doneti odluku o budućnosti firme.
Vunena statistika
Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018. godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Zadovoljni zaradom, otkupljivači su je tada sortirali i izvozili za 1,20 evra. Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta.
U međuvremenu situacija se pogoršala. Najgori do sada je bilans iz prošle godine. Prema podacima PKS-a tada je bačeno čak 2.000 tona vune. Isto toliko je otkupljeno, što se i matematički uklapa, jer se šišanjem 1,7 miliona naših ovaca dobija 4.000 tona vune.
A vuna se, osim za proizvodnju odeće može koristiti i kao izolacioni materijal u građevini, kao pelet ali i organsko đubrivo u povrtarstvu. Uprkos svemu tome, mi bacamo na tone ovog dragocenog materijala.
Izvor: RTS
Foto: khoinguyenfoto, Pixabay