Bankarske prevare građana, a sve uz pomoć države, početkom devedesetih godina su u Srbiji bile realnost i gotovo svakodnevica.
Piramidalna šema, koju su sprovodili „Jugoskandik“ i „Dafiment banka“, namamila je lakoverne građane, koji su preko noći, u želji da dođu do velikog novca, ostali bez ušteđevine. Danas takvih šema nema ni kod nas, ni u svetu, ali vrebaju neke druge opasnosti kada je reč o investiranju novca.
Investiranje nema garancije
Broker Nenad Gujaničić kaže da u svetu investiranja zapravo nema garancije.
„U svetu investiranja postoji samo jedna relacija koja je tačna, to je odnos rizika i prinosa. Ako mnogo rizikujete, potencijalno možete mnogo da zaradite. I obrnuto. Vi ne možete da dođete u banku i da kažete – želim 100 odsto na štednju. Primer naše piramidalne šeme iz devedesetih pokazuje da su to bile zarade, ali je jasno da to ne može da traje, odnosno ta piramida traje dok ima dovoljno novih članova da je zidaju“, naveo je Gujaničić za Insajder.
Kako kaže, ako neko dobije ponudu koja je ekstremno dobra, kao što je to bilo kod Dafine Milanović i Jezdimira Vasiljevića, svakom racionalnom građaninu bi bilo prilično čudno zašto se to dešava, odnosno morao bi se upaliti neki signal.
„Međutim, postoji onaj psihološki efekat da se ne propusti nekakva velika zarada i to je ono što veoma često ljude pokreće. Još kad vide da je zaradio njegov komšija…“, dodao je on.
Prodavali imovinu i nosili pare kod Dafine i Jezde
Početkom devedesetih građani su masovno svoju ušteđevinu ulagali u „Dafiment banku“ i „Jugoskandik“. Privukla ih je izuzetno visoka kamata – mesečno od 10 do 15 odsto na nemačke marke, a 160 odsto na dinare. Mnogi su u ovome videli način da lako i brzo dođu do velikog novca, neku su zato prodavali i imovinu, pa sredstva odnosili kod Dafine Milanović i Jezdimira Vasiljevića.
Piramidalna šema je doživela krah 1993, a građani su ostali i bez uloga i bez obećanih kamata. Kasnije je utvrđeno da je iza „Dafimenta“ stajao vrh države na čelu sa Slobodanom Miloševićem, te da su na sastanke rukovodstva ove banke redovno dolazili važni ljudi iz državno-političkog establišmenta.
Novac iz ove dve privatne banke, kao i staru deviznu štednju iz državnih banaka, građanima je vratila demokratska vlast koja je došla 2000.
„Nakon petooktobarskih promena, zajedno sa starom deviznom štednjom koja je bila faktički zamrznuta i ljudi nisu njome mogli da raspolažu, depoziti od ‘Dafimenta’ i ‘Jugoskandika’ su takođe vraćeni kroz obveznice stare devizne štednje, koje su deponenti dobijali sve do 2016. Dakle, oni nisu dobili u apsolutnom iznosu taj novac, već su dobili obveznice, ko je bio dovoljno mlad mogao je da sačeka do 2016. da dobije 100 odsto tih depozita, dok su drugi građani mogli da ih prodaju na berzi i samim tim povrate deo tog novca“, kaže Gujaničić.
Ekonomski novinar Mijat Lakićević kaže za Insajder da je reč o oko 3,8 milijardi evra stare devizne štednje u državnim bankama, dok je kod Milanović i Vasiljevića bilo oko 400 miliona evra.
„I to je vraćeno putem obveznica praktično u istom paketu. Vlast je tada prihvatila da vraća i jedno i drugo. Međutim, bilo je još piramidalnih štedionica, praktično po celoj Srbiji, ali one nisu bile obuhvaćene ‘abolicijom’, pa su tako ljudi koji su tamo dali ostali bez para“, kazao je Lakićević.
Piramidalna štednja – državni projekat
On kaže da su prevare građana tokom devedesetih u dve privatne banke zaslužile da se snimi i film, ali kao jedan od razloga zbog kog to niko nije uradio navodi to što je gotovo sigurno da je piramidalna šema bila državni projekat.
„Generalno, te devedesete su pune raznih metoda kojima se novac izvlačio od građana. Bilo je stvari koje na prvi pogled tako nisu izgledale – recimo takozvana primarna emisija, kad Narodna banka štampa novac, ali onda taj novac ide tačno određenim ljudima, koji to posle koriste i na taj način, menjajući na tržištu za devize, opet izvlače od građana ogromne pare. I problem i sa Dafinom i sa Jezdom je bio u tome što je država takoreći propagirala tu vrstu štednje, a to je, u stvari, bila kocka.
Sličnih prevara poput ovih u Srbiji iz devedesetih nije bilo toliko u svetu jer, ocenjuje Gujaničić, ozbiljne države imaju uređene sisteme i takve stvari se ne dešavaju. Kako kaže, do najvećih slučajeva korupcije dolazi tamo gde država i institucije ne funkcionišu na način na koji bi morali da funkcionišu, pa se time indirektno omogućavaju nekakve prevarne radnje.
Prema njegovim rečima, otkako je počelo normalnije da funkcioniše naše finansijsko tržište nismo imali situacije sa masovnim piramidalnim šemama, ali je bilo situacija da na našoj berzi bude dosta pronevere, i to indirektno, tako što su građani kupovali akcije kompanija koje su imale falsifikovane finansijske izveštaje.
Najsigurnije – štednja u banci i državne obveznice
„To je, dakle, propust institucija koje nisu sprečile da se to dešava. Recimo, imate primer ‘Agrobanke’, onda bivše ‘Metals banke’, odnosno Razvojne banke Vojvodine, gde su svi akcionari izgubili novac. Naravno, građani su tu navalili, naročito 2006. i 2007. godine, kada su te akcije mnogo rasle. I nije ništa sporno, jer ulaganje u akcije ne donosi zagarantovanu zaradu, ali ako imate situaciju da su falsifikovani finansijski izveštaji – za to bi neko morao da odgovara. To vam je kao da kupujete kiselo mleko, a neko pakuje otrov. Kada se to desi na finansijskom tržištu, gde se trguje nekim neopipljivim finansijskim instrumentima, tu se veoma lako gubi poverenje i, na kraju krajeva, to je jedan od razloga što mi nikad nismo dobili pravu berzu, niti smo blizu na tom putu“, naveo je Gujaničić.
A gde danas ulagati novac?
Da li štedeti u bankama, kupovati nekretnine, ulagati u investicione fondove, državne obveznice, akcije ili možda ući u posao sa kriptovalutama? Stručnjaci savetuju oprez, koji pre svega podrazumeva dobru informisanost.
Maja Matić iz Udruženja sertifikovanih istražitelja prevara savetuje ljude da ne veruju da postoje „toliko dobre prilike koje je teško propustiti“, te da posebno ne veruju u to kada se nudi nizak rizik, a visoka zarada. To je, kaže, nemoguće spojiti, jer ako je nizak rizik, onda nema tog velikog prinosa. Važan je i pažljiv izbor investicionog savetnika.
„Bez obzira na plitko tržište hartija od vrednosti i bez obzira na sve muke koje akcionarska društva imaju na berzi, postoje investicioni savetnici i brokeri, imamo obaveznu edukaciju i za jedne i za druge, imamo obavezni sertifikat koji dobijaju… Dakle, ono najlakše što može građanin da uradi je da pogleda da li taj investicioni savetnik ima ovlašćenje, broker u brokerskoj kući gde radi. Reference investicionog savetnika je neophodno proveriti. Ako postoji neka kriminalna prošlost, ako postoji neka velika rupa u radnom iskustvu, ako postoje neke pritužbe na njega itd. to je nešto što se danas toliko lako može proveriti“, ukazala je ona.
Izvor:Insajder/021.rs
Foto: Pixabay