Pesticidi u voću i povrću, živa u tunjevini, teški metali u krompiru ili crnoj čokoladi – samo su neki od primera koji su nas u prethodnom periodu naterali da se zapitamo kakva se hrana proizvodi ne samo u Srbiji, već u čitavom svetu i šta možemo da učinimo da vodu, vazduh i zemljište zaštitimo od zagađenja.
Stručnjaci kažu da je zagađenje zemljišta u našoj zemlji ozbiljan problem, ali da je ono i dalje povoljno za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane.
Zagađenje zemljišta je posledica industrijske aktivnosti, urbanizacije, intenzivne poljoprivrede i neadekvatnog upravljanja otpadom. Sa ovim problemom suočavaju se i mnogo razvijenije zemlje od Srbije.
– Generalno, zemljišta u Srbiji su nezagađena kada se posmatra celokupni zemljišni fond i povoljna su za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane. Međutim, sve više su izložena zagađenju usled neracionalne primene agrohemikalija, od deponija, sektora energetike i industrije, kao i mikroplastike – rekla je dr Jordana Ninkov, naučna savetnica Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.
Veliki zagađivači zemljišta su teški metali među kojima su najopasniji olovo, kadmijum, živa i arsen. Ništa manje opasni nisu ni pesticidi, nitrati i fosfati, organska zagađujuća sredstva, plastika, otpadne vode i mulj.
– Zagađeno zemljište predstavlja rizik za poljoprivrednu proizvodnju i može biti opasno po ljudsko zdravlje. Povećano unošenje teških metala i pesticida u lanac ishrane može dovesti do akumulacije toksina u organizmu ljudi i životinja, uz rizike od različitih hroničnih bolesti – upozorava prof. dr Aleksandar Đorđević, šef Katedre za pedologiju i geologiju na Poljoprivrednom fakultetu.
Kako je zemljište u Srbiji zagađeno po regionima
U zavisnosti od regiona, razlikuje se i zagađenje zemljišta. U okolini Bora i Majdanpeka, kažu stručnjaci, rudarska i metalurška industrija ostavljaju značajne količine teških metala u zemljištu. Osim toga, rudarske aktivnosti doprinele su degradaciji zemljišta i okolnih ekosistema.
– U Pančevu i Kraljevu se nalaze ozbiljne hemijske industrije, pa ovaj region ima visoke koncentracije zagađivača, uključujući teške metale i organske zagađivače, kao i neadekvatno upravljanje otpadom – objašnjava sagovornik RTS-a.
– Glavni grad Srbije suočava se sa problemima zagađenja zemljišta zbog urbane ekspanzije, nepravilnog upravljanja otpadom, kao i upotrebe pesticida u urbanim i suburbanim poljoprivrednim područjima – dodaje Đorđević, uz napomenu da rizik od zagađenja pesticidima postoji i u Vojvodini i drugim područjima sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom.
Zemlje jugoistočne Evrope, kaže, suočavaju se sa visokim nivoima zagađenja zemljišta, dok je situacija u zapadnoevropskim zemljama nešto bolja.
Procenjuje se da se između 60 i 70 odsto evropskog poljoprivrednog zemljišta ne može označiti kao zdravo, najviše zbog gubitka humusa i erozije.
– To je rezultat dugotrajne intenzivne poljoprivrede, primene isključivo mineralnih đubriva i obrade zemljišta teškom mehanizacijom. S obzirom na to, stanje zemljišta u Srbiji nije ugroženo u tolikoj meri, ali je kvalitet znatno ispod prirodnog potencijala, posebno u Vojvodini, koja je bogata kvalitetnim černozemom, a istovremeno je i najslabije pošumljena regija Evrope, uz nedostatak stočarstva, pašnjaka i stajnjaka – ističe Ninkov.
U ovom trenutku jako je važno da se domaći poljoprivrednici podrže u zaokretu ka regenerativnim praksama koje će unaprediti zemljište.
– Ova tranzicija zahteva veća početna ulaganja, novu mehanizaciju, više znanja i složeniju organizaciju proizvodnje, a rezultati su vidljivi tek u nekom narednom periodu. Jasno je da je poljoprivrednicima za to potrebna i institucionalna, i stručna i finansijska pomoć. Očuvanje zemljišta nam je važno i u gradovima zbog njegovog moćnog vodno-toplotnog kapaciteta, koji može da nas rashladi tokom tropskih dana i upije vodu u slučaju velikih padavina – dodaje Ninkov.
Da bi se smanjilo zagađenje zemljišta u Srbiji, potrebna su ozbiljna ulaganja u monitoring, rehabilitaciju kontaminiranih zemljišta i promovisanje održivih poljoprivrednih praksi. U zemljama EU uvedene je Uredba cirkularne ekonomije u poljoprivredi.
– Grčka je, na primer, nedavno usvojila novi strateški plan za zajedničku poljoprivrednu politiku za period od 2023. do 2027, koji ima budžet od 13,4 mlrd EUR, s posebnim naglaskom na ekološke i klimatske ciljeve. Poljoprivrednici dobijaju subvencije za korišćenje mikrobioloških đubriva i pesticida, gajenje leguminoza i pokrovnih useva, prilagođenu obradu zemljišta, a sve u cilju održavanja plodnosti zemljišta, sprečavanja dalje degradacije i dobijanja zdrastveno bezbedne hrane – objašnjava profesor Đorđević.
Od velikog značaja manje bacanje hrane
Edukacija i svest građana o pravilnom upravljanju otpadom i zaštiti životne sredine su ključni za očuvanje kvaliteta zemljišta. Kao pojedinci možemo doprineti manjem zagađenju ovog resursa. Za početak trebalo bi manje da bacamo hranu.
– Trećina svetski proizvedene hrane se baci. Promislite koliko je samo zemljišta, vode i energije uloženo u tu hranu i trudite se da bolje planirate svoje obroke – kaže Ninkov.
Takođe, trebalo bi birati lokalne proizvode sa manje ambalaže, posebno plastike, kao i one iz održivih sistema proizvodnje, čime se podržavaju ekološki posvećene kompanije i proizvođači.
– Na rafovima se odražava naše ponašanje. Ono što najviše biramo i kupujemo oblikuje ponudu, pa će sve više biti sličnih proizvoda i time šaljemo jasnu poruku proizvodim kompanijama. Ovo je pravi put da u najvećoj meri smanjimo zagađenje. Reciklaža, kao prava asocijacija građana na ekologiju, predstavlja rešavanje posledice, a ne uzroka problema – objašnjava Ninkov.
Srbija ima Zakon o zaštiti zemljišta, ali se slabo primenjuje
Srbija je 2015. donela Zakon o zaštiti zemljišta, čime je postala prva u regionu i šire u uspostavljanju regulative u ovoj oblasti. U našoj zemlji vodi se i Katastar kontaminiranih lokacija zemljišta pri Agenciji za zaštitu životne sredine.
– Iako ove potvrđene lokacije zahtevaju mere sanacije, važno je napomenuti da Srbija raspolaže sa oko četiri miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, kao četiri miliona lokacija koje treba očuvati za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane. Da bismo očuvali zemljište, potrebno je sprovesti šira i detaljnija istraživanja kvaliteta zemljišta uz trajni monitoring. Srbija raspolaže značajnim brojem stručnjaka okupljenih u Srpskom društvu za proučavanje zemljišta, ali je njihov rad potrebno dodatno osnažiti kroz nacionalne tematske projekte posvećene zemljištu, kao što je to Evropska unija prepoznala i uvrstila među svoje prioritete zbog izuzetnog značaja zemljišta – dodaje naša sagovornica.
Iako već devet godina imamo zakon, poštovanje regulativa je i dalje problem.
– Srbija je usvojila određene evropske standarde, međutim, primena i nadzor ostaju izazov. Zemljište je koža planete, a dvadeset prvi vek se smatra vekom očuvanja zemljišta kao prirodnog resursa – podseća profesor Đorđević.
U EU, navodi, postoje razvijeni sistemi za monitoring kvaliteta zemljišta, dok Srbija još radi na unapređenju kapaciteta za praćenje i analizu stanja zemljišta. Nedostatak podataka o kvalitetu zemljišta otežava donošenje informisanih odluka o zaštiti i rehabilitaciji ovog resursa.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay