Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede objavilo je Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period od 2025. do 2034. godine.
Dokument ukazuje na glavne probleme u poljoprivredi, koja je pogođena brzim promenama klime ali i promenama na tržištima, u demografiji i tehnologiji. To su promene kojima poljoprivredna gazdinstva u Srbiji ne uspevaju da se prilagode.
Sa kojim problemima se suočava srpska poljoprivreda?
Neke od ključnih poruka Strategije odnose se na stabilnu proizvodnju hrane, izvoz, smanjenje zavisnosti od uvoza značajnih proizvoda, modernizaciju i digitalizaciju, jačanje prerade i proizvoda veće dodate vrednosti, podizanje kvaliteta, oživljavanje sela kroz infrastrukturu i diverzifikaciju prihoda, zaštitu resursa i klimatsku otpornost, uz usklađivanje sa evropskim pravilima i fondovima, piše Danas.
Kao najveći problemi su naglašeni sve veći klimatski rizici, uz nisku pokrivenost navodnjavanjem, zatim gubitak i degradacija zemljišta uz usitnjene posede, dugogodišnji pad stočarstva i gašenje gazdinstava, prinosi i kvalitet koji zaostaju zbog tehnologije i tržišnih signala, rast uvozne zavisnosti, te administracija koja usporava implementaciju.
Jedan od najvećih sistemskih rizika Strategija vidi u klimatskim promenama – rastu temperature, češćim sušama, mrazevima, gradu i ekstremima koji prave ogromne oscilacije u prinosima i prihodima.
Materijalne štete od ekstremnih vremenskih uslova u periodu 2000–2020. procenjene su na minimalno 6,8 milijardi evra, što je signal da se „loša godina“ više ne tretira kao izuzetak, već kao nova normalnost. U tom okviru, zabrinjava i podatak da se u Srbiji navodnjava svega 268.305 hektara, odnosno oko 8,3 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta.
Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je posebno ranjiva kada je sezona sušna. Zato se najveći deo „rešenja“ u dokumentu, makar indirektno, vraća na infrastrukturu i upravljanje rizicima – navodnjavanje, odvodnjavanje, protivgradna zaštita, sistemi ranog upozoravanja i prilagođene tehnologije koje čuvaju vodu i zemljište.
Građevinsko zemljište proždire poljoprivredno
Još jedna velika slabost je zemljište. Korišćeno poljoprivredno zemljište je između 2012. i 2023. smanjeno sa 3.437 na 3.239 hiljada hektara, pre svega zbog prenamene i širenja građevinskog zemljišta. Istovremeno, Strategija registruje degradaciju zemljišta – pad organske materije, eroziju, salinizaciju i zagađenja, što klimatske promene dodatno ubrzavaju.
Procena u analizi Ujedinjenih Nacija je da je više od polovine teritorije Srbije pod umerenim ili visokim rizikom od degradacije, uključujući deo pod veoma visokim ili ekstremnim.
Ukazuje se i na problem toga što prosečno gazdinstvo u Srbiji ima 6,4 hektara, daleko ispod proseka EU od 17,4 hektara. Broj gazdinstava je u 2023. godini bio manji za 123.197 u odnosu na 2012, dok je prosečna veličina porasla tek oko jedan hektar.
Strategija zbog toga kao ključnu reč izdvaja komasaciju, jer bez ukrupnjavanja teško ide i modernizacija, i racionalna upotreba mehanizacije, kao i ekonomija obima koja je potrebna da bi investicije imale smisla.
Najalarmantnije stanje u stočarstvu
Decenijski problem u Srbiji jeste i stanje stočnog fonda, pa je on jedna od najalarmantnijih tačaka i u ovom dokumentu.
Podaci Popisa poljoprivrede 2023. pokazali su dubok negativni trend u odnosu na 2012, jer je broj muznih krava smanjen za 22,1 odsto, goveda za 20,1 odsto, svinja za 33,6 odsto, krmača za 28,5 odsto, koza za 35,5 odsto, a ukupne živine za 19,1 odsto.
Paralelno, dramatično se smanjuje i broj gazdinstava koja drže stoku. Ovaj pad nije samo „sektorski“ problem, već se u Strategiji tretira kao udar na ceo sistem proizvodnje hrane.
Zato se među prioritetima do 2034. pojavljuje „reset“ stočarstva kroz investicije u objekte i opremu, jačanje srednjih porodičnih farmi i modele koji bolje povezuju proizvodnju stočne hrane i uzgoj stoke.
Za žitarice važi obrnuta slika, ali i tu postoje oscilacije. Površine su stabilne, ali prinosi osciluju i u proseku su niži od evropskih.
Petogodišnji prosek prinosa kukuruza iznosio je 6,6 tona po hektaru, a pšenice pet tona – ispod proseka EU gde podaci pokazuju 7,6 tona za kukuruz i 5,8 tona za pšenicu.
Struktura setve se u periodu između dva popisa blago pomerila ka pšenici, jer su površine pod kukuruzom su manje za 5,4 odsto, a pod pšenicom veće za 13,1 odsto. Strategija to objašnjava rastom rizika zbog klime i ograničenjima proizvodnje koja se oslanja na vreme, a ne na navodnjavanje i preciznu agrotehniku.
Pšenica je dodatno označena problematičnom, jer nema jasne cenovne razlike između vrhunskog i prosečnog kvaliteta, pa proizvođači imaju slab motiv da ulažu u sorte i tehnologiju koje bi dale bolji kvalitet.
Pad proizvodnje u voćarstvu i povrtarstvu
Dalje, u voćarstvu se vidi još jedna posledica klimatskih promena i slabijih investicija u kvalitet.
Površine pod drvenastim voćnim vrstama su u periodu 2014–2023. povećane za 7,6 odsto, ali je proizvodnja smanjena za 10 odsto zbog pada prinosa. Kod jagodastog voća rast površina i proizvodnje je snažan, ali i tu prinosi padaju.
Dokument kao uzroke navodi kombinaciju suše, prolećnog mraza i grada, ali i „ljudske“ faktore jer se koristi nekvalitetan i nesertifikovan sadni materijal i podižu zasadi na lokacijama sa većim agroekološkim rizikom.
Ni povrtarstvo ne blista, jer su ukupne površine smanjene sa 125.422 hektara koliko je to bilo 2014. godine na 82.522 u 2023. godini, a proizvodnja je pala sa 1,5 na 1,3 miliona tona, uz rast prosečnog prinosa.
To ukazuje na koncentraciju i intenziviranje dela proizvodnje, ali i na gašenje ili povlačenje velikog broja manjih proizvođača, što se u praksi često povezuje sa nedostatkom infrastrukture, skladišta, hladnjača, plasmanom i stabilnim tržišnim kanalima.
Još jedna „crvena lampica“ u dokumentu tiče se semena. Od 2015. do 2023. atestirane količine hibrida kukuruza pale su za 25,2 odsto, udeo domaćih hibrida u ukupnim količinama pao je sa 67,8 na 44,8 odsto, dok je vrednost uvoza semena kukuruza porasla sa 17,4 na 62,1 milion evra.
Kod pšenice je udeo deklarisanog semena u ukupno utrošenom semenu opao sa oko 49,3 odsto na 32,9 odsto. Strategija navodi da se stabilnost prinosa i kvaliteta ne može graditi na rastu korišćenja nesertifikovanog materijala, i najavljuje jačanje domaćih instituta, rasadnika i podsticaje za sertifikovano seme.
Šta obećava nova strategija?
Dodatno, evaluacija prethodne strategije pokazala je nejasne veze između ciljeva i indikatora, kao i probleme u planiranju budžeta i sprovođenju mera.
Od 24 indikatora, 46 odsto je u potpunosti ispunjeno, 33 odsto delimično, dok su mnogi ciljevi „pali“ na implementaciji zbog nedostatka pratećih dokumenata, finansijskih resursa i sporih procedura. Uz to su na sve uticali i spoljni šokovi poput pandemije Covid 19, inflacije i rata u Ukrajini.
Nova Strategija naglašava institucionalno jačanje i bolju koordinaciju politika, odnosno planiranje, monitoring, transparentnost i uključivanje aktera. To ponovo otvara pitanje ne samo kvaliteta Strategije, već da li država ima mehanizam da ono što napiše pretvori u programe, pravilnike i isplate koje stižu na vreme.
Izvor: Danas
Foto: Danganhfoto, Pixabay