AI ili ljudi: U ovoj trci ne pobeđuje onaj ko ima najbrži algoritam nego struju, vodu i metale

Veštačka inteligencija se često doživljava kao apstraktna tehnologija i nešto što postoji “u oblaku” i izvan fizičkog sveta. Ali njen stvarni život je daleko prizemniji. Svaka interakcija sa ChatGPT-jem zasnovana je na ogromnoj fizičkoj infrastrukturi: serverima koji gutaju električnu energiju, rashladnim sistemima koji troše vodu, čipovima izrađenim od retkih metala, kablovima od bakra i silicijumskih pločica koji spajaju sve te procese u jedinstvenu mrežu.

Drugim rečima, veštačka inteligencija ima svoj materijalni otisak i taj otisak ubrzano raste. Globalni talas izgradnje data centara menja i ekonomsku i prostornu sliku sveta – najveći kompleksi danas imaju energetske potrebe uporedive sa gradovima srednje veličine. Neki, poput planiranog kompleksa OpenAI-ja u Abu Dabiju, projektovani su na snagu od pet gigavata – koliko i pet nuklearnih reaktora – i prostiru se na desetinama kvadratnih kilometara.

Za mnoge zemlje privlačenje takvih investicija postalo je nova forma industrijske politike. Nekada su vlade ulagale u čelik, tešku industriju ili svemirske programe. Danas subvencionišu centre podataka i fabrike čipova. I dok ekonomisti još raspravljaju o tome da li će ta ulaganja doneti očekivane dobitke u produktivnosti, geopolitička dimenzija je već jasna – u trci za veštačkom inteligencijom pobedu ne odnosi onaj ko ima najbrži algoritam, već onaj ko može da obezbedi energiju, vodu i metale koji ga pokreću.

Tekst koji sledi inspirisan je analizom Thijsa Van de Graafa („Inside the AI-Led Resource Race“, Finance & Development, MMF, decembar 2025). I drugim izvorima koji istražuju rastuću vezu između AI tehnologija, energije i globalne politike resursa. Globalno gledano, to povećanje još nije alarmantno, ali na nivou pojedinačnih država već izaziva ozbiljne probleme. U Irskoj, data centri troše više od petine ukupne električne energije, dok u američkoj državi Virdžiniji zauzimaju gotovo četvrtinu mrežnog kapaciteta.

Takva koncentracija potrošnje remeti planove za druge sektore, povećava cene struje i otvara politička pitanja o tome ko ima prednost u pristupu energiji. Samo jedan kratki GPT-4o upit troši 0.43 Wh struje, što, kada se pomnoži sa 700 miliona upita dnevno na godišnjem nivou predstavlja utrošak struje ekvivalentan potrošnji 35 hiljada američkih domaćinstava, količinu vode za piće koja može namiriti potrebe 1,2 miliona ljudi i emisiju ugljen dioksida za čiju neutralizaciju je potrebna šuma veličine Čikaga.

Za razliku od tradicionalne industrije, koja se razvijala decenijama, digitalna infrastruktura se gradi brzo – ponekad u roku od svega nekoliko meseci. Zbog toga je njen uticaj na energetske mreže i resurse momentalan i snažan. Singapur je, zbog ogromne količine cloud i AI infrastrukture skoncentrisane na malom prostoru, još 2019. morao da uvede moratorijum na nove data centre, jer je digitalni rast počeo da ugrožava energetsku stabilnost i ekološku održivost, dok su 2022. godine vlasti u Dablinu zamrzle sve projekte vezane za AI, osim onih koji mogu sami da proizvode struju.

Sve to pokazuje da pitanje veštačke inteligencije postaje sve više i pitanje energetske bezbednosti. AI je postao novi “industrijski potrošač” sa kapacitetom da menja čitave energetske bilanse zemalja. Ali energija je samo polovina priče. Da bi ti sistemi mogli da rade, moraju se hladiti, a to zahteva ogromne količine vode. Milioni litara dnevno cirkulišu kroz rashladne sisteme koji sprečavaju pregrevanje servera.

Prema dostupnim podacima, dve trećine novih data centara u SAD izgrađeno je u oblastima sa izraženim nestašicama vode, poput Arizone i Nevade, što je već izazvalo sukobe između tehnoloških kompanija i lokalnih zajednica. Slične debate vode se i u Španiji, Singapuru i Irskoj: kome voda više pripada – stanovništvu, poljoprivredi, ili “digitalnim fabrikama” budućnosti? Zato lokacija postaje jednako važna kao i tehnologija.

Kako potrošnja energije veštačke inteligencije raste, najveće tehnološke kompanije — Microsoft, Amazon, Google, Meta – postaju nešto što donedavno niko nije očekivao: globalni energetski akteri. Ove firme su danas među najvećim korporativnim kupcima električne energije na svetu. Samo u poslednjih nekoliko godina potpisale su ugovore vredne više milijardi dolara za direktnu kupovinu energije iz solarnih i vetroelektrana, često u razmerama koje nadmašuju državne elektroprivrede srednje veličine.

Njihove odluke o tome gde će izgraditi novi data centar danas određuju i gde će niknuti nova elektrana. Štaviše, u pojedinim slučajevima, big tech firme više ne kupuju energiju, već je i same proizvode. Microsoft istražuje mogućnost korišćenja malih modularnih nuklearnih reaktora, pa čak i kupovinu ugašenih elektrana poput Three Mile Island u Pensilvaniji.

Ako postoji resurs koji određuje tempo AI revolucije, to je električna energija. I zaista se sa sigurnošću može izneti tvrdnja da AI modeli ne žive “u oblaku” – oni žive na struji. Procene Međunarodne agencije za energetiku (IEA) pokazuju da data centri troše oko 1,5 odsto svetske električne energije. To je ekvivalent potrošnji cele Velike Britanije.

Samo mali deo te energije danas odlazi direktno na AI, ali taj udeo eksponencijalno raste. Do kraja decenije, potražnja za električnom energijom u data centrima mogla bi da se udvostruči, i to najviše zahvaljujući veštačkoj inteligenciji

Google ulaže u naprednu geotermalnu energiju, dok Amazon eksperimentiše sa vodonikom kao alternativom dizel-generatorima za rezervno napajanje servera. Drugim rečima, IT sektor, koji je nekada bio sinonim za “čistu” digitalnu ekonomiju, sada postaje jedan od ključnih igrača u realnom energetskom sistemu.

Paradoksalno, ova trka za energijom daje dvostruki efekat. S jedne strane, kapital koji ove korporacije usmeravaju u obnovljive izvore ubrzava energetsku tranziciju. U zemljama poput Danske, Švedske i Holandije, upravo su tehnološke kompanije postale glavni kupci zelene energije, podstičući razvoj vetroparkova i solarnih farmi, koji ne bi bili finansijski isplativi bez njihovog učešća. S druge strane, potražnja koju AI generiše može da učvrsti zavisnost od fosilnih goriva, naročito u zemljama gde su mreže i dalje dominantno zasnovane na prirodnom gasu. U Sjedinjenim Državama, gde se nalazi više od 40 odsto svetskih data centara, veliki deo te energije i dalje dolazi iz gasnih elektrana, pa rast AI infrastrukture paradoksalno znači i rast emisija CO₂.

Ukratko – AI može i ubrzati i usporiti zelenu tranziciju, zavisno od toga gde i kako se napaja. U Evropi, data centri često doprinose dekarbonizaciji jer “vuku” obnovljive izvore. U SAD-u, oni još uvek povećavaju potrošnju gasa. U svakom slučaju, tehnološki giganti više nisu samo korisnici energije, već postaju njeni generatori.

Zemlje severne Evrope promovišu se kao “idealna klima za podatke”. Niska temperatura vazduha smanjuje potrebu za hlađenjem, obnovljiva energija je dostupna, a viškovi toplote iz servera mogu se koristiti za grejanje domaćinstava. U tim uslovima digitalna industrija postaje deo cirkularne ekonomije, dok u sušnim regionima, međutim, data centri postaju ekološki paradoks – centri visoke tehnologije koji zavise od resursa koje sami ugrožavaju.

Sever Evrope – Danska, Švedska, Norveška, Finska i Island – postao je skriveni energetski motor digitalne ere. Njegova prednost ne leži u bučnim inovacionim kampusima ili milijarderskim startapima, već u infrastrukturi koja omogućava da AI uopšte funkcioniše. Osnova nordijskog uspeha je obilje obnovljive energije. Norveška i Island gotovo u potpunosti (98 odsto) koriste hidroenergiju, Island dodatno i geotermalnu, dok Švedska i Finska kombinuju vetar, hidro i nuklearnu energiju. To znači da serveri koji pokreću AI rade bez ugljeničnog otiska, a ponekad čak i sa negativnim bilansom emisija, jer višak energije vraćaju u mrežu.

Hladnoća je takođe resurs. U severnim zemljama prirodno niske temperature smanjuju potrebu za hlađenjem servera, što drastično snižava troškove energije. Umesto ogromnih rashladnih sistema, mnogi nordijski centri koriste spoljašnji vazduh ili podzemne prostore – kao Green Mountain u Norveškoj, izgrađen u bivšem NATO bunkeru.

Uz sve navedeno, Nordijske zemlje su među najstabilnijim i najmanje korumpiranim državama na svetu, imaju snažne institucije i digitalno zakonodavstvo, a to znači da globalni tehnološki giganti imaju pouzdan regulatorni okvir kao garanciju dugoročnog ulaganja. Geografski položaj je takođe prednost -sever Evrope ima izuzetno razvijenu mrežu podmorskih optičkih kablova koji povezuju region sa Evropom, Severnom Amerikom i Azijom. Finski projekat Arctic Connect povezaće ovaj deo Evrope sa Istočnom Azijom tj. definisaće prvu digitalnu rutu koja doslovno ide preko Severnog pola. To daje Nordijcima stratešku poziciju u globalnom prometu podataka i AI aplikacija koje zahtevaju nisku latenciju.

Paradoksalno, veštačka inteligencija je istovremeno najveći potrošač i najveća nada energetske tranzicije – naime, dok AI sistemi gutaju ogromne količine električne energije, oni nude i alate koji mogu pomoći da se ta energija koristi racionalnije. Već danas, algoritmi optimizovani za energetske mreže mogu precizno da predviđaju proizvodnju iz vetra i sunca, da balansiraju fluktuacije potrošnje u realnom vremenu, pa čak i da automatski preusmeravaju višak energije tamo gde je najpotrebniji.

U industriji, veštačka inteligencija analizira procese grejanja, hlađenja i transporta kako bi smanjila gubitke, dok se u gradovima koristi za upravljanje saobraćajem, osvetljenjem i javnim zgradama — stvarajući prve obrise „pametne energetske infrastrukture“. Postoje i kreativna rešenja koja pokušavaju da ublaže ekološki otisak samih data centara. U Helsinkiju i Stokholmu, toplota koja nastaje radom servera preusmerava se u sisteme daljinskog grejanja i koristi za zagrevanje stambenih zgrada. Na Islandu, gde je hlađenje prirodno olakšano klimom, energija se gotovo u potpunosti dobija iz geotermalnih izvora, pa data centri tamo funkcionišu kao deo zatvorenog energetskog kruga. Drugim rečima, AI može postati i deo rešenja, a ne samo deo problema.

Međutim, sa svakim talasom tehničke efikasnosti u istoriji dolazio je i isti fenomen koji ekonomisti nazivaju Jevonsov paradoks: što je nešto efikasnije, to ga više koristimo. Kada su motori postali štedljiviji, automobili su postali češći. Kada su računari postali pristupačniji, broj korisnika je eksplodirao. Isto se sada događa i sa veštačkom inteligencijom – novi čipovi, poput Nvidia Blackwell serije ili Googleovih TPU procesora, obavljaju više operacija nego ikada ranije, ali to samo otvara vrata još većem broju aplikacija, korisnika i tržišta. Rezultat je kontradiktoran: sistem postaje „pametniji“, ali ukupna potrošnja energije i resursa nastavlja da raste.

Ako je električna energija „krvotok“ veštačke inteligencije, onda su čipovi i metali njene kosti i nervi. Svaki napredni model – od prepoznavanja slika do obrade jezika – zavisi od hiljada specijalizovanih čipova koji obavljaju milijarde operacija u sekundi.

Ti čipovi se, međutim, ne rađaju iz koda, već iz izuzetno složenih lanaca snabdevanja koji počinju duboko pod zemljom. Naime, za proizvodnju jednog savremenog procesora potrebne su desetine elemenata: silicijum, bakar, galijum, germanijum, indijum. Njihovo vađenje, prerada i transport čine fizičku osnovu digitalne ekonomije.

Međutim, budući da Kina kontroliše između 80 i 90% odsto globalne prerade ključnih minerala za proizvodnju čipova i opreme za data centre, ta osnova je predmet brojnih kontroverzi i političkih previranja. Zato ne čudi što se spor oko veštačke inteligencije sve više pretvara u rat resursa.

Sjedinjene Države su uvele ograničenja na izvoz naprednih čipova i mašina za njihovu proizvodnju, pokušavajući da uspore razvoj kineskih AI kapaciteta. Peking je odgovorio kontramerama – graničavanjem izvoza upravo onih metala koji su neophodni za proizvodnju zapadnih čipova. Tako je borba za algoritme postala borba za rudnike, rafinerije i fabrike, i nova linija globalne podelе moći. U tom lancu, ni Evropa, ni Japan ni Indija ne žele da budu posmatrači.

U poslednje dve godine pokrenuti su ogromni programi za izgradnju sopstvenih kapaciteta za proizvodnju čipova i preradu metala. Ulog je jasan – tehnološki suverenitet, jer, onaj ko kontroliše čipove i materijale od kojih su napravljeni, kontroliše i brzinu, i obim, i dostupnost digitalne transformacije.

Procenjuje se da bi do 2030. godine, data centri mogli da troše više od 500.000 tona bakra i 75.000 tona silicijuma godišnje, što će ih učiniti važnim potrošačem resursa na svetskom nivou – rame uz rame sa automobilskom i elektroenergetskom industrijom. U takvim okolnostima, trka za veštačku inteligenciju sve manje liči na digitalnu revoluciju, a sve više na nadmetanje za elektrone, galone i rude. Ko bude umeo da obezbedi održiv pristup energiji, vodi i mineralima, taj će kontrolisati tempo razvoja AI tehnologije. Ko to ne uspe, ostaće na periferiji digitalne ekonomije, bez obzira na to koliko pametnih ljudi ima ili koliko brzo njegovi algoritmi rade.

Zato pitanje budućnosti veštačke inteligencije nije više samo pitanje softvera ili inovacija, već pitanje geopolitike i održivosti. Jer, u eri u kojoj se digitalno i fizičko prepliću kao nikada pre, svet otkriva da ni najpametniji kod ne može da funkcioniše bez bakra, vode i struje…