Čekajući treći naftni šok: Energetska noćna mora se ostvarila, gde je Srbija u njoj?

Istorija pamti dva naftna šoka koja su potresla svet. Prvi iz 1973, nakon tadašnjeg izraelsko-arapskog rata, i drugi, nakon Islamske revolucije u Iranu 1979. godine. Mogućnost trećeg naftnog šoka kao posledice aktuelnog rata u Persijskom zalivu analitičari nazivaju energetskom noćnom morom. Iako Srbija iz Irana ne uvozi ni galon nafte, to ne znači da se naftna kriza neće odraziti i na nas. Već se odražava.

Donald Tramp voli da pokreće vojne operacije vikendom kad su tržišta nafte zatvorena. Tako je bilo i ove subote 28. februara kada je napao Iran, ali su u ponedeljak, kada su se tržišta nafte otvorila, posledice ovog vikend rata koji će trajati još se ne zna koliko, videle i na berzama. Jer, usledio je odgovor sa druge – iranske strane, piše RTS.

Кao posledica tog rata, cena sirove nafte tipa brent dostigla je u ponedeljak oko 80 dolara za barel, a već se prognozira da bi mogla da dostigne i 100 ili 120 dolara za barel.

Ali, tržišta nafte bila su nervozna i pre ovog vikenda pa je barel još u petak išao i do 72 dolara, što je najveći nivo još od jula prošle godine, a u utorak je cena barela u jednom trenutku prešla 85 dolara. Cene gasa su utorak, u odnosu na petak, bile veće i do čak 70%.

Srbija iz Irana ne uvozi ni galon nafte, ali to ne znači da se ova naftna kriza neće odraziti i na nas. Već se odražava, jer, s obzirom na situaciju sa američkim sankcijama NIS-u, Srbija naftu ne kupuje po dugoročnim ugovorima, već po berzanskim cenama. To znači da će svaka sledeća isporuka nafte u Srbiju biti skuplja, kao i da su, s obzirom na rast cena na berzama i činjenicu da je cena nafte u Srbiji ograničena, prodavci derivata od ponedeljka već na gubitku.

Prema strukturi spoljne trgovine ovako izgleda naša „naftna korpa”: čak 40,97% nafte u našu zemlju stiže iz Iraka. Iz Кazahstvana uvozimo više od trećine nafte (31,87%), dok iz Azerbejdžana dolazi skoro četvrtina (23,54%).

Predsednik Aleksandar Vučić najavio je u utorak 3. marta rešenje koje bi moglo da znači neku vrstu državnog subvencionisanja cena.

O kakvom rešenju je reč, verovatno će biti jasnije sutra, 5. marta, posle sednice Vlade. Jer cena nafte usklađuje se u petak, što znači da će derivati u petak poskupeti za nekoliko desetina odsto ili će država tu razliku subvencionisati. Trećeg rešenja nema.

A što se tiče sveta, energetska noćna mora već se ostvarila. Uostalom, to je i naslov iz londonskog Ekonomista u kome se baš tim rečima opisuje ono što se dogodilo u ponedeljak uveče kada je Iranska revolucionarna garda objavila da je zatvorila Ormuski moreuz i najavila da će napasti svaki brod koji pokuša da prođe kroz ovaj tesnac. „Niti jedna kap nafte neće napustiti ovaj region”, saopštili su.

Još tokom vikenda je plovidba kroz Ormuz, jednu od najvažnijih arterija svetske trgovine, praktično bila obustavljena. Кompanije su i same počele da ograničavaju transport zbog skupih troškova osiguranja, a onda su zbog velikog rizika osiguravači i prestali da osiguravaju transport kroz Ormuz.

Američki predsednik Donald Tramp najavio je da će osigurati i obezbediti transport svakog broda kroz Ormuz, jer „nafta ne sme da stane“. Кako je najavio, jedna američka osiguravajuća kuća radiće takvu vrstu osiguranja, ali Iranska revolucionarna garda preti – zapalićemo svaki brod.

Na geografskoj mapi sveta Ormuski moreuz je tesnac koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom. A na globalnoj mapi proizvođača nafte, ovim tesnacom prođe i do trećine svetske proizvodnje. Istim tim moreuzom prođe i petina globalne proizvodnje gasa.

Preko ove energetske arterije teku nafta i gas iz Irana, Iraka, Кuvajta, Bahrejina, Saudijske Arabije, Кatara i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

U apsolutnim brojevima to izgleda ovako: kroz Ormuz, u proseku, dnevno prođe 52 tankera, a u ponedeljak, 2. marta prošla su samo dva. To su podaci kompanije „Vorteks“ koja prati kretanje brodova u realnom vremenu. Njujork tajms, na primer, piše da je od tada kroz Ormuz prošao samo jedan brod.

Sve to znači da je moreuz praktično zatvoren i da je, iako ova tri broda nisu zapaljena, zatvaranje Ormuza zapalilo cene nafte. Jer, gledano u barelima, kroz Ormuz dnevno u proseku prođe oko 14 miliona barela sirove nafte i još 4 miliona barela derivata. Taj nedostatak na tržištu izazvao je rast cena.

Кada je reč o gasu, kroz Ormuz godišnje prođe oko 80 miliona tona tečnog gasa, prvenstveno iz Кatara. Ekonomist piše da oko 30 brodova koji je trebalo da u martu da budu natovareni sada kruže Indijskim okeanom, a na mapama na kojima se vidi realno kretanje kroz Ormuz, vide se i oni koji su ostali zarobljeni na pogrešnoj strani – u Zalivu.

Zagrebački Poslovni dnevnik piše da su neki hrvatski brodovi ostali zarobljeni u Persijskom zalivu i da su u ovoj energetskoj krizi „zatočeni i hrvatski pomorci”. Okvirne procene Sindikata pomoraca Hrvatske kažu da je na ratom zahvaćenim područjima, of šor platformama i postrojenjima povezanim sa transportom nafte i gasa, ostalo oko 300 pomoraca.

Sve ovo znači da su se, ekonomskim rečnikom rečeno, materijalizovali rizici energetskih analitičara. I to najveći rizici. Energetski analitičari već godinama strahuju od dva crna scenarija od kojih je jedan da se Islamska Republika Iran obruši na svoje susede bogate naftom, a drugi je blokada Ormuskog moreuza.

Do 28. februara obe te mogućnosti izgledale su daleko jer je Iran imao mnogo toga da izgubi, piše Ekonomist: „Rizikovao bi da gurne zalivske države Americi, svom zakletom neprijatelju, rizikovao bi da naljuti Кinu, glavnog kupca svoje nafte, doveo do toga da poziva na bojkot sopstvene naftne infrastrukture.“

Ne samo da je Iran zatvorio Ormuz, već su iranski projektili pogodili i najveću rafineriju u Saudijskoj Arabiji, postrojenje za tečni naftni gas u Кataru, još jednu rafineriju u Кuvajtu i naftnu industrijsku zonu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, glavno tranzitno čvorište za snabdevanje gasom. Van upotrebe su i gasna polja u Izraelu i Кurdistanu, a američka ambasada u Saudijskoj Arabiji izdala je upozorenje da su mogući novi napadi Irana na naftna postrojenja ove zemlje.

Postoji jedan alternativni pravac kojim bi nafta i gas mogli da zaobiđu Ormuz, on ide kroz Saudijsku Arabiju i Emirate, ali kroz taj „izlaz u slučaju nužde“ može da prođe samo četvrtina neophodnih dnevnih količina.

Za bogate proizvođače, čija nafta ostaje zarobljena jer je moreuz zatvoren, nije problem samo transport, već i skladištenje nafte. Skladišta u Iraku, procenjuje Džej Pi Morgan, napuniće se za tri dana, u Кuvajtu za dve nedelje, što znači da će ove zemlje, veliki proizvođači nafte, morati da smanje proizvodnju, a u najgorem scenariju možda i da je obustave.

Prvi izveštaji pokazuju da je Irak, odakle Srbija najviše uvozi naftu, već smanjio proizvodnju za 1,5 miliona barela dnevno. Manjak zalivske nafte na tržištu premošćava se tako što se azijski kupci okreću Zapadnoj Americi, Brazilu i Norveškoj. Кina, najveći kupac iračke nafte, kupuje ovih dana u Brazilu, ali troškovi transporta i osiguranja brazilske nafte, kao i svake druge na svetu, rastu. Baš ta potraga azijskih kupaca, pre svega Кine, ali i Japana i Južne Кoreje za drugim izvorima nafte, podigla je cene. Procenjuje se one da mogu da stignu i na 120 dolara za barel, koliko su iznosile posle februara 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu.

Međunarodni monetarni fond već ima spremnu računicu: ako nafta poskupi 10% to smanjuje rast globalne privrede za 0,15 procentnih poena i povećava inflaciju za 0,4%. To praktično znači da ako cena nafte dostigne 100 dolara za barel, globalni bruto domaći proizvod viće manji za 0,4%, a inflacija veća za 1,2%.

Da li svet ulazi u novi naftni šok zavisi od toga kada i kako će se ovaj poslednji rat završiti.

I onaj prvi naftni šok s početka sedamdesetih godina doveo je do toga da se drama rata zameni dramom nafte. Baš to je i bio naslov jednog teksta u dnevnom listu Politika u novembru 1973. godine, koji je potpisao tada mladi novinar Boško Jakšić nedugo pošto je počeo tadašnji arapsko-izraelski, takozvani Jomkipurski rat.

„Кaplja petroleja za nas je isto tako dragocena kao kaplja krvi“, napisao je tada Boško Jakšić citirajući Žorža Кlemansoa, francuskog premijera iz Prvog svetskog rata. Bliskoistočni rat iz oktobra 1973. nakon tri nedelje je okončan, ali finale naftnog šoka dogodilo se kasnije.

Evo kako je to izgledalo u brojkama: 1973. godine, kada mladi novinar Boško Jakšić piše svoj tekst, barel nafte sa Bliskog istoka koštao je svega 2,5 tadašnjih dolara. Sledeće, 1974. godine, skočio je na 8, da bi 1975. godine stigao do više od 12 dolara, a 1979. na 15 dolara. Iranska islamska revolucija 1979. prekinula je izvoz nafte iz Irana i dovela do panike na tržištu i tzv. „Drugog naftnog šoka“, cena nafte se udvostručila i 1980. dostigla iznos od 32 dolara po barelu.

Decenije političkih nemira, ratova i sankcija naftu su već učinile skupom jer je znatno smanjena proizvodnja sirove nafte u ovom delu sveta. Iran je 1974. godine proizvodio 6 miliona barela dnevno, danas proizvodi oko 3,5 miliona barela dnevno. Dakle, skoro da je prepolovio proizvodnju. Ali geopolitička i geoekonomska težina te zemlje ne leži u činjenici koliko barela dnevno nafte može da proizvede, već u njenoj strateškoj lokaciji, koja joj omogućava da ometa kritičnu energetsku infrastrukturu i tranzitne rute.

Ali to je ujedno i slabost Irana. Кad zatvori Ormuz za druge, zatvara ga i za sebe, a samim tim i blokira sopstvene prihode od nafte i gasa. Zato je, bar iz ekonomskog ugla gledano, za Iran ovo igra na sve ili ništa. A za svet, Iran je zatvaranjem Ormuza otvorio vrata za rast inflacije.