Zašto svaki drugi radnik u Srbiji želi da da otkaz?

Istraživanje sprovedeno među zaposlenima i menadžerima iz 15 različitih industrija pokazalo je da čak 60 odsto zaposlenih planira da promeni posao u narednih godinu dana, dok rukovodioci veruju da takve planove ima svega 15 odsto njihovih radnika.

Među građanima koji razmišljaju o promeni posla razlozi su različiti, ali se najčešće svode na želju za boljim balansom između privatnog i poslovnog života.

„Razlog promene posla je plata, želim više slobodnog vremena, ne želim da radim vikendom i želim da više vremena provedem sa svojom porodicom“.

Ima i onih koji smatraju da su očekivanja zaposlenih danas previsoka.

„Ja mislim da menjaju posao zato što su razmaženi“.

Pojedini građani ističu da je najvažnije razvijati radne navike i sistem vrednosti.

„Bitno je da rade i da ne idu u kockarnice i da dobiju jedan sistem vrednosti koji će ih vaspitati da stvaraju, rade i da štede“.

Drugi smatraju da je promena posla logičan potez ukoliko neko nije zadovoljan.

„Ako su nezadovoljni, pametnije je promeniti“.

Prema rečima Miloša Turinskog iz Infostuda, najveći problem nije samo visok procenat ljudi koji žele da odu, već činjenica da menadžeri toga uglavnom nisu svesni.

„S jedne strane, 60 odsto zaposlenih planira da promeni posao u narednih godinu dana. Mnogi to ne rade aktivno, ali prate oglase i tržište rada. Međutim, veliki jaz vidimo kada isto pitanje postavimo menadžerima. Oni procenjuju da svega 15 odsto zaposlenih želi da promeni posao“, kaže Turinski za „Blic“.

Istraživanje pokazuje da uspešne kompanije u Srbiji uglavnom funkcionišu po dva modela.

Prvi model zasniva se na poverenju, razvoju zaposlenih i dobroj organizacionoj kulturi, dok drugi počiva na strogoj kontroli, pritisku i fokusiranosti na rezultate.

HR konsultantkinja Milica Malešević smatra da rezultati pokazuju zanimljiv paradoks.

„Ljudi ne bi preporučili pojedine kompanije koje i dalje opstaju i ostvaruju odlične poslovne rezultate. To govori da se kao civilizacija nalazimo na velikoj prekretnici kada je reč o odnosu prema radu i zaposlenima“, ocenjuje Malešević.

Stručnjaci ističu da novac ostaje važan faktor, ali više nije jedini razlog zbog kojeg zaposleni ostaju u kompaniji.

„Plata jeste jedan od ključnih faktora, ali više nije presudna. Finansijska sigurnost se danas podrazumeva. Zaposleni traže okruženje u kojem mogu da žive, napreduju, uče, usavršavaju se i imaju kvalitetnu komunikaciju sa svojim nadređenima“, objašnjava Turinski.

Drugim rečima, kompanije koje žele da zadrže radnike moraju da ponude mnogo više od redovne plate.

Malešević smatra da je jedan od ključnih alata za zadržavanje zaposlenih uvođenje redovnih razgovora između menadžera i članova tima.

„Potrebno je uvesti redovne jedan-na-jedan sastanke. To praktično znači da menadžer ostavi telefon sa strane, posveti vreme zaposlenom i zaista sasluša njegove potrebe, probleme i ideje“, ističe ona.

Prema njenim rečima, upravo takav pristup predstavlja osnovu takozvane koučing kulture u kompanijama.

Sagovornici ističu da se kao neformalno pravilo često navodi da je poželjno promeniti radno mesto na svakih pet godina, jer predugo zadržavanje u istoj firmi može dovesti do profesionalne stagnacije.

U uslovima povećane potražnje za radnom snagom, zaposleni danas imaju više mogućnosti da pronađu posao koji odgovara njihovim očekivanjima i ambicijama.

Zbog toga uspeh kompanije više ne zavisi samo od poslovnih rezultata, već i od toga da li zaposleni žele da ostanu deo tog sistema ili ga napuštaju prvom prilikom.