Ko kontroliše čistu energiju Evrope?

Revolucija čiste energije ima skrivenu ranjivost: softver koji njome upravlja odgovara nekome drugom.

Prvog aprila Vijetnam je uradio nešto što nijedna vlada ranije nije učinila. Kada je odobrio rad satelitske mreže Starlink Ilona Maska u zemlji, Hanoj je u uslove licence uneo važnu odredbu. Sav saobraćaj podataka mora da prolazi kroz četiri pristupne tačke pod domaćom kontrolom, smeštene na teritoriji Vijetnama. Nijedan strani server ne sme da obrađuje vijetnamske podatke bez prethodnog nadzora vijetnamskih vlasti.

Vest je privukla nekoliko tehnoloških naslova i brzo pala u zaborav.

Ne bi trebalo. Jer je Vijetnam upravo „napisao“ priručnik za možda najvažniju bitku u globalnoj energetskoj tranziciji – a gotovo niko to nije primetio.

Zelena energetska revolucija nije samo priča o tome kako solarni paneli i vetroturbine potiskuju ugalj i gas. Sve više postaje priča o tome ko kontroliše softver, algoritme i infrastrukturu podataka koji pokreću te sisteme. A za veliki deo sveta odgovor glasi: neko drugi.

Čista energija danas je pitanje nacionalne bezbednosti, a softver koji upravlja elektroenergetskom mrežom postao je podjednako važan kao i fizička oprema. Problem je u tome što vlade poseduju i kontrolišu hardver, dok strane sile ili tehnološki giganti sve češće upravljaju softverom.

„Evropa je praktično prepustila daljinsku kontrolu nad ogromnim delom svoje elektroenergetske infrastrukture“, upozorio je Kristof Podevils, generalni sekretar Evropskog saveta proizvođača solarne opreme.

On nije govorio hipotetički.

Više od 200 gigavata evropskih solarnih kapaciteta već je povezano sa inverterima proizvedenim u Kini. Što odgovara proizvodnom kapacitetu više od 200 nuklearnih elektrana.

Inverteri predstavljaju ključnu vezu između solarnih panela i elektroenergetske mreže. Oni pretvaraju proizvedenu energiju u električnu energiju upotrebljivu za mrežu. Gotovo svi su povezani na internet kako bi obavljali važne funkcije upravljanja sistemom.

Kineski proizvođači, pre svega Huavei i Sangrou, drže procenjenih 55 odsto globalnog tržišta solarnih invertera.

To znači da je „mozak“ značajnog dela svetske infrastrukture čiste energije proizveden od strane kompanija koje su, prema kineskom zakonu o nacionalnoj bezbednosti, obavezne da sarađuju sa kineskim državnim obaveštajnim službama.

Američki analitičari su 2025. identifikovali neobjašnjene komponente u kineskim inverterima koje omogućavaju komunikaciju putem skrivenih kanala, odnosno takozvanih „zadnjih vrata“. Takve funkcije potencijalno omogućavaju onima koji imaju pristup da daljinski uključe ili isključe solarna postrojenja.

Sopstvena bezbednosna doktrina Evropske unije označila je zavisnost od solarnih invertera kao jednu od šest prioritetnih oblasti visokog rizika za kritičnu infrastrukturu bloka.

Ujutru 29. decembra 2025. godine, širom Poljske vetroelektrane i solarna postrojenja uglavnom su radila bez prisustva osoblja na licu mesta, pod nadzorom automatizovanih sistema za daljinsko upravljanje.

Međutim, unutar mreža koje ih povezuju sa operatorima elektroenergetskog sistema neko je već bio prijavljen – i to mesecima. Napadači su, prema navodima, još od marta neprimetno mapirali infrastrukturu.

Napad je bio usmeren na distribuirane energetske resurse, uključujući vetroelektrane, solarna postrojenja i kombinovane elektrane za proizvodnju toplotne i električne energije širom Poljske.

Poljska odbrana je izdržala, a vlasti su odmah izdale upozorenje svim operatorima kritične infrastrukture širom sveta.

Napad na Poljsku bio je svojevrsna generalna proba. Sledeći možda neće biti.

Evropa je i dalje strateški izložena rizicima, jer uvozi 58 odsto svoje energije po ceni većoj od 466 milijardi dolara godišnje.

Digitalna centralizacija stvorila je ono što stručnjaci nazivaju „potencijalom za masovni nestanak struje“, pri čemu svega sedam proizvođača poseduje pristup na najvišem nivou ovlašćenja („root-level access“) za 10 gigavata proizvodnih kapaciteta.

To znači da imaju mogućnost daljinskog pristupa sistemima i potencijalnog menjanja njihovog ponašanja u zlonamerne svrhe.

Pozivajući se na ozbiljne ekonomske i sajber bezbednosne rizike, Evropska komisija je nedavno blokirala finansiranje energetskih projekata iz fondova EU ukoliko koriste visokorizične strane invertere.

To predstavlja najagresivniji potez neke velike ekonomije u pokušaju da povrati svoj digitalni suverenitet.

Međutim, politika ima veliki nedostatak.

Zabrana se odnosi samo na buduće projekte finansirane sredstvima EU. Ona u potpunosti zaobilazi glavni problem – više od 200 gigavata kineske infrastrukture koja je već povezana na evropsku elektroenergetsku mrežu.

Skeptici imaju razumne argumente.

Privredna komora Kine u Briselu odbacila je stav Evropske unije, navodeći da je Kina proglašena „visokorizičnom zemljom“ bez čvrstih dokaza, kao i da kineske kompanije već dugo doprinose evropskoj energetskoj tranziciji pouzdanom i konkurentnom tehnologijom.

Rajan Dejvidson, glavni konsultant za sajber bezbednost elektroenergetskih mreža u kompaniji DNV, zauzeo je umereniji stav. Prema njegovim rečima, zabrana finansiranja „pomaže energetskoj suverenosti, ali vrlo malo doprinosi sajber bezbednosti infrastrukture“, jer ne rešava rizike koje predstavlja ogromna baza već instaliranih kineskih invertera povezanih sa evropskim mrežama.

Obe strane imaju određenu težinu.

Zabraniti Huavei u novim projektima finansiranim iz fondova EU, dok je 200 gigavata postojeće opreme i dalje povezano sa mrežom, isto je kao promeniti bravu na ulaznim vratima, a ostaviti prozor širom otvoren.

S druge strane, kineska odbrana takođe sadrži deo istine: globalna energetska tranzicija zaista ne bi bila moguća ovim tempom bez kineskih proizvodnih kapaciteta.

Ali zahvalnost nije bezbednosna politika.

Mešanje kineskog doprinosa industrijskom razvoju sa aktuelnim bezbednosnim rizicima Evrope predstavlja opasnu grešku. Identitet potencijalnog uljeza ne menja činjenicu da je kuća ranjiva.

Kada su ruski državni akteri uspešno prodrli u poljske mreže vetroelektrana i solarnih elektrana, nisu morali da grade sopstvena „zadnja vrata“. Jednostavno su iskoristili digitalne slabosti sistema koji je visoko centralizovan i delimično pod upravljanjem stranih aktera.

Bez obzira na to da li je ranjivost namerno ugrađena u Pekingu ili je slučajno iskorišćena iz Moskve, rezultat je isti.

Pravo pitanje nije ko je izgradio autoput, već ko ima mogućnost da ugasi svetla.

Vijetnam je ovu dinamiku razumeo rano i nije želeo da čeka veliku krizu kako bi zaštitio svoje interese.

Kada je Hanoj odobrio rad Starlink mreže Ilona Maska, postavio je jasan uslov: Svaki bajt podataka mora da prolazi kroz fizičke domaće pristupne tačke pod lokalnom jurisdikcijom.

Time je potvrđena ključna ideja ere suvereniteta: država može prihvatiti stranu inovaciju, a da pritom ne prepusti kontrolu nad sopstvenom digitalnom autonomijom.

Danas ostatak sveta tek počinje da shvata razmere ove ranjivosti.

Bilo da je reč o podmorskim kablovima, satelitskim mrežama ili centrima za obradu podataka veštačke inteligencije, globalne zaštitne mere još su u ranoj fazi razvoja.

Međutim, odlučan pristup Vijetnama pruža nagoveštaj budućnosti. Vlade sve više shvataju da je u svetu bez tehnoloških granica fizička kontrola nad infrastrukturom jedina prava linija odbrane.

„Kina je već prisutna unutar evropskog energetskog sistema, ugrađena i u fizičku infrastrukturu i u povezane uređaje. Evropska unija treba da ubrza napore za smanjenje rizika, naročito u energetskoj infrastrukturi od značaja za vojnu bezbednost“, piše Kaspar Hobhaus iz Evropskog instituta za bezbednosne studije.

Energetska tranzicija neće biti usporena ovim suočavanjem sa realnošću.

Solarna i energija vetra već su jeftinije od fosilnih goriva, a njihova cena nastavlja da pada. Izgradnja novih kapaciteta će se nastaviti.

Ali zemlje koje ne postave osnovna pitanja – ko zaista kontroliše ovu infrastrukturu, po čijim zakonima posluje i kome odgovara – grade zelenu budućnost na klimavim temeljima koje neko drugi može da isključi jednim pritiskom na dugme.

Pitanje nije da li treba sprovesti energetsku tranziciju. Pitanje je da li ta tranzicija pripada vama.

Izvor: Ken Silverstin, saradnik Forbes