Zašto kontrola cena više šteti nego što pomaže: Lekcije MMF-a i primer Srbije

Kada cene hrane i energenata naglo porastu, prva reakcija država često je uvođenje kontrole cena ili podela subvencija građanima.

Detaljna analiza Međunarodnog monetarnog fonda, objavljena u okviru najnovijeg izveštaja World Economic Outlook, pokazuje da takve mere troše ogroman novac iz budžeta, većinu pomoći prelivaju u džepove imućnijih, a najsiromašnije građane dovode u lošiju situaciju na duži rok.

Osnovni problem sa merama kontrole cena i opštim subvencijama za struju, gas ili gorivo jeste u tome što država time pomaže svima podjednako, bez obzira na visinu prihoda, upozorava MMF.

Budući da bogatiji ljudi žive u većim stanovima, voze veće automobile i troše znatno više energenata, oni automatski „pokupe“ i najveći deo državne pomoći.

Računica MMF pokazuje da od svakog evra koji je država uložila u obaranje cena energenata, najsiromašniji građani dobiju manje od 20 centi stvarne koristi. Kod motornih goriva razlika je još drastičnija, jer najbogatiji sloj društva „prisvoji“ čak 40 centi od svakog uloženog evra.

Pokušaj da se cene veštački zadrže na nižem nivou izuzetno je skup, kaže MMF čiji podaci pokazuju da je za postizanje istog nivoa zaštite ugroženih porodica kroz kontrolu cena potrebno potrošiti između tri i 22 puta više budžetskih sredstava nego kada bi se novac uplatio direktno najugroženijima.

Države taj trošak pokrivaju zaduživanjem, a kada kriza prođe, dugovi moraju da se vrate kroz veće poreze ili smanjenje javnih usluga.

Zbog toga siromašna domaćinstva na kraju pretrpe veći gubitak nego što bi imala da država uopšte nije uvodila kontrolu cena, upozorava MMF.

Kada je reč o visini računa koji država plaća za tu vrstu mera, dobar primer je Srbija.

Naime, prilikom usvajanja rebalansa republičkog budžeta procenjeno je da će državna kasa izgubiti barem 240 miliona evra zbog smanjenja udela akcize u ceni goriva.

Kako je u međuvremenu izmenjen zakon o akcizama, tako da njihov udeo može da bude umanjen i za više od 20 odsto, naša računica na osnovu MMF-ovih modela je pokazala da bi konačan trošak mogao i da se poveća.

Ukoliko bi se država odlučila za smanjenje akciza od 30 odsto, mesečni trošak za državu popeo bi se na oko 68 miliona evra, dok bi smanjenje akciza od 40 odsto, koje je u javnosti pominjao bivši predsednik, mesečni gubitak prihoda podiglo na oko 90 miliona evra.

Kada država veštački obara cene, građani i preduzeća gube motiv da štede energente ili hranu, upozoravaju analitičari MMF.

To stvara dodatni problem na svetskom nivou, jer kada više država istovremeno primeni mere kontrole i subvencionisanja, ukupna tražnja ostaje veštački visoka, što na svetskim berzama izaziva novi talas poskupljenja nafte i hrane, pa mere koje su uvedene da ublaže udar na standard zapravo produžavaju trajanje krize i otežavaju život zemljama koje nemaju dovoljno novca za takve intervencije .

Kao jedini ispravan odgovor na skok troškova života, MMF preporučuje izbegavanje kontrole cena kako bi se očuvala svest o štednji i stvarnoj vrednosti resursa.

Umesto opštih subvencija i administrativnog propisivanja cena, kažu, država treba da obezbedi privremenu novčanu pomoć usmerenu isključivo ka građanima sa najnižim primanjima preko postojećih sistema socijalne zaštite.

Na taj način se pomoć dostavlja onima kojima je zaista neophodna, sprečavaju se gubici u budžetu i čuva stabilnost javnih finansija za buduće krize, zaključili su stručnjaci MMF.