Nestašica dizela i avio-goriva menja globalnu trgovinu jer postaje skuplja i rizičnija

Globalna trgovina, koja je decenijama rasla brže od svetske ekonomije, nakon 2008. godine ulazi u fazu stagnacije – a sada je suočena sa novim strukturnim pritiskom. Ograničenja u snabdevanju dizelom i avio-gorivom, ključnim energentima međunarodnog transporta, menjaju energetsku i ekonomsku arhitekturu svijeta. Kako se menja struktura naftne proizvodnje, zašto dizel postaje usko grlo globalizacije i da li ulazimo u eru regionalizacije ekonomije – pitanja su koja će obeležiti narednu deceniju.

Nakon višedecenijskog rasta, udio međunarodne trgovine u globalnom BDP-u stagnira još od finansijske krize 2008. godine. Sada se pojavljuje dublji problem: ograničenja u snabdevanju dizelom i avio-gorivom prete da taj udeo dodatno smanje.

Reč je o energentima koji su kičma savremene globalizacije. Bez dovoljno dizela i mlaznog goriva nema jeftinog transporta robe preko okeana, nema brzog kretanja ljudi, nema fleksibilnih lanaca snabdevanja.

Poruka je jasna: globalna ekonomija ulazi u fazu prilagođavanja – sa manje dugolinijske trgovine i više regionalne proizvodnje.

Autori koji posmatraju ekonomiju kroz prizmu fizike podsećaju da je globalni sistem zapravo „dizipativna struktura“ – organizam koji opstaje samo dok ima dovoljno energije odgovarajuće vrste.

Kao što ljudsko telo ne može funkcionisati bez adekvatne hrane, tako ni ekonomija ne može opstati bez stabilnog i dostupnog snabdevanja energijom. Ako energija postane skuplja, rjeđa ili logistički složenija, sistem se mora smanjiti ili reorganizovati.

Upravo to se danas dešava.

Dizel i avio-gorivo imaju nekoliko ključnih karakteristika: visoka energetska gustina, lako skladištenje, kompatibilnost sa postojećom infrastrukturom te  relativno niska cena u odnosu na alternativna rešenja.

Ali dizel nije važan samo za međunarodnu trgovinu. On pokreće poljoprivredne mašine, kamionski transport hrane i robe, građevinske mašine ali i izgradnju puteva, mostova, fabrika i elektrana. Drugim rečima, dizel je temelj realne ekonomije.

Kada cena dizela poraste, raste i cijena hrane. A visoke cene hrane su politički eksplozivne. Zato cene nafte, uključujući dizel i avio-gorivo, često osciliraju – bez dugoročnog stabilnog rasta koji bi podstakao ozbiljna nova ulaganja.

Problem dodatno komplikuje struktura same nafte.

Dizel i avio-gorivo uglavnom se dobijaju iz tzv. „teške“ nafte, čija je eksploatacija skuplja i tehnički zahtjevnija. Takva nafta se teže transportuje, sadrži više sumpora i zahteva dodatnu preradu

Rafinerije zato plaćaju nižu cenu za tešku naftu u odnosu na „light sweet“ varijante poput Brent ili WTI. Posljedica? Slaba profitabilnost i manjak investicija u nova teška nalazišta.

Na agregatnom nivou, globalna potrošnja nafte izgleda stabilno ili blago rastuće. Međutim, po glavi stanovnika – stagnira ili pada.

Još važnije: struktura proizvodnje se menja. Od 2008. snažno raste proizvodnja tzv. „lake“ škriljačke nafte, naročito u SAD-u. Ta nafta daje više benzina i lakih derivata, ali relativno manje dizela i avio-goriva.

Dakle, formalno imamo naftu – ali ne u pravom energetskom miksu.

Zanimljivo je da je period snažnog rasta globalne trgovine (1995–2008), pod okriljem Svetske trgovinske organizacije (WTO) i klimatskih politika poput Kyoto protokola, koincidirao sa rastom per capita potrošnje dizela. Nakon 2008. dolazi do stagnacije dizela po stanovniku – i istovremeno do stagnacije međunarodne trgovine.

Zemlje koje raspolažu velikim rezervama teške nafte – poput Venecuele, Rusije i Kanade – suočavaju se sa niskom profitabilnošću i nestabilnim prihodima.

Niska cena teške nafte znači niže poreze, slabije budžete i veću političku nestabilnost. Energetska struktura tako postaje bezbednosno pitanje.

Svetski ekonomski poredak danas podsjeća na igru muzičkih stolica: kako energenata za globalnu mobilnost ima manje, tako će deo ekonomskih aktera ispasti iz igre. To znači bankrote pojedinih kompanija, restrukturiranje lanaca snabdevanja, rast carina i protekcionizma i snažnije regionalne blokove

Nije slučajno što aktuelne politike Donalda Trampa, sa naglaskom na carine i reindustrijalizaciju, dobijaju novu logiku u kontekstu energetskih ograničenja. Čak i uz političku promjenu u Vašingtonu, strukturni problem ostaje.

Pored dizela i avio-goriva, globalni sistem suočava se i sa nedostatkom pitke vode u mnogim regionima, ograničenim zalihama kritičnih minerala (uz dominantnu ulogu Kine u lancima snabdijevanja) te izazovima u širenju nuklearne energije zbog sporog povećanja proizvodnje uranijuma.

Čak i razvoj veštačke inteligencije ostaje energetski ograničen – bez ogromnih količina pouzdane i jeftine energije nema masovne primene.

Za zemlje poput Crne Gore poruka je jasna: regionalna proizvodnja i kraći lanci snabdijevanja postaju važniji, energetska sigurnost dobija prioritet nad čistom tržišnom efikasnošću a saobraćaj i logistika biće osetljiviji na poremećaje

Globalizacija ne nestaje, ali postaje skuplja i rizičnija. U narednim godinama možemo očekivati više konflikata oko resursa, više protekcionizma i dublje regionalne blokove. Ekonomija će se prilagođavati – ali ne bez troškova.

Foto: Pixabay