Pre svega nekoliko meseci dvoje predsednika najavljivalo je novu fazu u odnosima Hrvatske i Srbije, da bi ovih dana postalo jasno da su ti odnosi zapravo lošiji nego ikad od završetka rata. Da stvar bude gora, čak i kad bi postojala najbolja volja, čini se da su regionalne elite sasvim nesposobne za bilo kakvu normalizaciju.
To da niko nije video, a nadzorne kamere zbog mrtvog ugla nisu snimile navodno gaženje hrvatske zastave u beogradskoj Narodnoj skupštini, dakle da se nisu mogle utvrditi tačne činjenice oko incidenta, kao da uopšte nije bilo važno i kao da nikoga nije zanimalo. Ali je zato samohvalisanje notornog Vojislava Šešelja na službenim stranicama njegove stranke da je upravo on bio taj koji je izgazio zastavu uzeto krajnje ozbiljno i kao takvo je bilo dovoljno da se hrvatska parlamentarna delegacija iz protesta povuče sa službenog sastanka i vrati u Zagreb. S vremenskim odmakom se čini kao da je hrvatska delegacija ionako u Beograd išla s figom u džepu i kao da je takva, sva nekako nevoljna, jedva čekala da se dogodi nešto slično pa da dobije koliko-toliko valjan razlog da se uvređeno povuče.
No vratimo se incidentu. Dakle, važno je samo to da je jedna neproverena informacija, da ne kažemo alternative fact, postala zalog najpre verbalnog, a onda i diplomatskog rata Hrvatske i Srbije. Da je politiku, pa i onu najvišu, napao virus fikcionalizacije, već je poodavno jasno. Jer nisu samo balkanski političari postali konfabulatori, obmanjivači i tračeri raznih fela, takvi su i oni inostrani. I na svetskoj diplomatskoj i političkoj sceni neproverene informacije, poluinformacije ili očigledne laži umeju da budu okidači za diplomatsko, političko pa čak i ratno delovanje, što dokazuje slučaj kada su SAD i saveznici nedavno bombardovali Siriju, ne želeći da odlože napad i pričekaju nalaz nezavisne komisije koja bi ustanovila da li je hemijskog napada vladinih snaga na pobunjeničke jedinice u Dumi bilo ili nije.
U ovoj našoj kratkoj komparativnoj analizi hrvatske i srpske političke elite osvrnućemo se na relativno nov, ali zato danas gotovo dominantan fenomen tzv. post-truth ili post-fact politike. Najnoviji talas renderisanja istine i preterane emocionalizacije političkog govora neki, kad je reč o svetskim okvirima, smeštaju u vreme pre otprije desetak godina, kada se u trku za potpredsedničko mesto u SAD uključila Sarah Palin, tadašnja guvernerka Aljaske koja je među prvima u sklopu predizborne retorike uz standardni repertoar nerealnih obećanja uvela i zapaljivi evangelizam. S današnjim predsednikom Amerike takav tip političkog govora samo je dosegao svoj vrhunac. Vratimo li se hrvatskoj delegaciji kojoj je, kako je rekao njen šef Gordan Jandroković, gaženje zastave predstavljalo liniju preko koje nije mogla preći, videćemo da je to povuklo za sobom čitavu lavinu međusobnih optužbi između Hrvatske i Srbije.
Orgija revizionizma
Najpre se javio predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ustvrdio da su i pre njegove službene posete Hrvatskoj bile paljene srpske zastave – pritom, naravno, nije bio ponuđen nikakav dokaz da je neka srpska zastava zaista negde gorela. Odmah potom za personu non grata u Hrvatskoj je proglašen Aleksandar Vulin, srpski ministar obrane, jer je izjavio da samo predsednik Vučić može biti taj koji će njemu narediti hoće li posetiti Hrvatsku, kad i gde, a da to nikako nije u nadležnosti hrvatskih ministara. Naljućeni Hrvati promptno su mu otkazali gostoprimstvo, a po načelu reciprociteta isto je učinila i srpska vlada koja je personom non grata u Srbiji proglasila Vulinovog kolegu Damira Krstičevića. Vulin je to prokomentirao rekavši da se on od Krstičevića razlikuje po tome što je antifašista.
U ovom našem postfaktualnom svetu srpsko-hrvatska situacija ima jedan specifikum – u najmanju ruku bizaran pogled na događaje u Drugom svetskom ratu. Uvek prilježni novinari vrlo brzo su proverili Vulinov navod o njegovom antifašizmu i pronašli da mu nije strano da bez prigovora odsluša četničku pesmu na nekom večernjem druženju. Srbija i inače ima poveći problem oko svog antifašizma jer je, ničim izazvana, kao svoj službeni stav proglasila da su u njoj postojala dva antifašistička pokreta. U skladu sa tim, naši sudovi su rehabilitovali praktično i poslednjeg četničkog vojvodu, iako je četništvo bilo kvislinški pokret, verovatno u svom najčišćem obliku. Istorijski revizionizam, a o njemu je ovde reč, nije, dakako, rezervisan samo za Srbe. I Hrvatima je on mio. Unazad mesec-dva predsednica Kolinda Grabar Kitarović se čak dva puta okliznula o istorijske činjenice.
Najpre je tokom svoje službene posete Argentini kazala da su “nakon Drugog svetskog rata mnogi Hrvati upravo u Argentini tražili i našli prostor slobode u kojem su mogli da ispolje svoje domoljublje”. Da je reč o grubom iskrivljavanju istorije jasno je iz aviona. Naime, gro hrvatske emigracije u Argentini posle Drugog svetskog rata činili su upravo ustaški begunci, a predsednica nije našla za shodno da napravi tu razliku. Drugi put bilo je još gore. Izjavom da valja oformiti međunarodnu komisiju koja će utvrditi “istinu što se doista događalo u Jasenovcu, ne samo od 1941. do 1945. godine, nego i kasnije” zakoračila je prema mnogo ozbiljnijem problemu od revizionizma – prema negacionizmu.
Trka u naoružanju
Predsednik Srbije ima pak problem sa peglanjem sopstvene biografije, odnosno kako svoju ranu mladalačku fazu, kojom su dominirali zapaljivi proratni govori i cenzorski rad na mestu Miloševićevog ministra informisanja, da uskladi sa današnjom proevropskom orijentacijom. Distorzije realiteta nisu specifikum samog državnog vrha. I u ministarskim ešalonima nađe se bizarnih likova. Tako je prije dve godine, u kratkotrajnoj vladi Tihomira Oreškovića, na mesto ministra nauke bio imenovan čovek koji je negirao ili barem bio sumnjičav prema jednoj od centralnih naučnih epistema. Naime, Predrag Šustar je izjavljivao da “vera i razum mogu zajedno”, dok je u svom naučnom radu ustvrdio da “ukoliko evolucija ne može objasniti cjelokupnu stvarnost, a čini se da ne može, ostaje nam prostor za Boga”.
Za inteligentni dizajn i kreacionizam zalagala se i bivša ministarka prosvete u vladi Vojislava Koštunice, univerzitetska profesorka Ljiljana Čolić, koja je pre petnaestak godina, dok je bila na toj funkciji, najavljivala mogućnost da se Darwinova teorija evolucije izbaci iz nastavnog programa. Pod pritiskom naučnih krugova 2004. je podnela ostavku. Da stvari i dalje idu u zabrinjavajućem pravcu govori i odredba iz nacrta novog Obiteljskog zakona u Hrvatskoj (doduše kasnije neuverljivo demantovana), prema kojoj “roditelji imaju pravo da se njihovoj djeci osigura odgoj i obrazovanje u skladu s njihovim vjerskim i filozofskim uvjerenjima, uzimajući u obzir prava i dobrobit djeteta…”
Istinom se posebno ne zamaraju ni u opozicionim krugovima – i tamo ima opskurantista svih fela. Prema anketnim ispitivanjima, treća politička snaga u Hrvatskoj je Živi zid, koji je navodno otpočeo kao grupa građana zabrinutih zbog sve brojnijih deložacija. Pa dok su u jednom delu svog političkog delovanja ukazivali na neuralgične tačke društva, neki od lidera u drugom delu svog političkog rada znali su zabasati u nazadnjaštvo koje se danas naročito nosi. Recimo, jedan od trajnih zahteva Živog zida je da Hrvatska izađe iz EU, ali do toga nisu stigli nekom dubljom analizom struktura i procesa u Uniji, nego se pozivaju na svog gurua Davida Ickea, vodećeg teoretičara zavere. U njihovoj simplificiranoj slici svetom, pa tako i evropskim institucijama, vladaju bilderberzi, iluminati, a možda i ljudi-gušteri, i ako želimo da izbegnemo vlast reptila, valjalo bi istupiti iz asocijacija poput EU i NATO.
U isto vreme, između Srbije i Hrvatske vodi se unazad godinu-dve prava mini trka u naoružanju koja doživljava vrhunac ovih dana kupovinom niza borbenih aviona sa obe strane, a svime time rukovodi verovatno jedna od najnekonvencionalnijih političkih garnitura, u kojoj ne manjka ni post-truthera, ni flatearthera, ni antivakcinaša, da spomenemo samo one najživopisnije. Jer ako je aktuelni ministar zdravstva u Hrvatskoj protivnik abortusa, bivši ministar nauke antidarvinovac, predsednica osporavateljka holokausta, a u susednoj Srbiji se na četništvo gleda kao na “građanski antifašizam”, dakle ako je, orvelovski rečeno, neznanje moć, onda ne treba da čudi što političke elite u Hrvatskoj i Srbiji zalažu za remilitarizaciju i naglašeno distanciranje od suseda i da smatraju da je, po tom istom inverznom principu, rat jednak miru. A u takvom “miru” nema logičnijeg poteza od kupovine izraelskih polovnih aviona koji su svoje borbene sate skupljali u akcijama iznad palestinskih sela.
Rade Dragojević
Preuzeto sa Biltena