Statistika po kojoj je Beograd posetilo 1,2 miliona turista u prošloj godini, od kojih su ogromnu većinu činili stranci, ni izdaleka ne odslikava kako su različiti jezici koji se sve više čuju na beogradskim ulicama promenili njegovu turističku i ugostiteljsku ponudu i pokrenuli privatnu inicijativu od centra do periferije.
Svaki žitelj Beograda može, i bez zvanične statistike o turizmu, da primeti promene koje se na njegovim ulicama dešavaju gotovo svaki dan, odnosno kako iz godine u godinu raste broj posetilaca, naročito stranih. Pre nego što su domaći i strani investitori iskalkulisali da li im se isplati da ulože u gradnju novih, uglavnom luksuznih hotela u prestonici, pokrenuta je „građanska“ inicijativa iz koje se razvila „industrija prenoćišta za svačiji džep“. Ako samo letimično pogledate ponudu na sajtovima kao što je AirBnB, vrlo brzo uočite da je, sada, u Beogradu moguće prespavati na mnogo različitih načina – od najosnovnijeg smeštaja na perifernim delovima grada za 10 evra po noći, do 200 evra i više za one koji žele da se baškare u luksuznim vilama. Ekpanziju nove usluge, međutim, prate i neke stare navike, poput izbegavanja poreske uprave, pa je javna tajna da registrovanih 2,17 miliona noćenja u prošloj godini svakako nije konačna cifra koliko je turista zaista prespavalo u Beogradu, makar i jednu noć.
Preteče novoizgrađenih hotela bili su i hosteli, kojih danas u prestonici ima na svakom koraku, a samo na sajtu Booking.com je registrovano 286 hostela širom Srbije, sa raznovrsnim smeštajem – od višekrevetnih soba u kojima se smeštaj deli sa nepoznatim ljudima, do privatnih, malo skupljih apartmana za parove. Jedan od onih sa dužim iskustvom je Arkabarka Floating na Dunavu u blizini Ušća, koji nudi višekrevetne ali i porodične sobe, besplatan internet, doručak uključen u cenu noćenja i pogled na Kalemegdansku tvrđavu.
Budući da ovaj beogradski hostel postoji već deset godina, rast broja turista se uočava i kroz njegovo poslovanje, naročito tokom proleća i leta, kaže Nenad Zrnić iz Arkebarke i dodaje da hostelima nisu konkurencija ni booking platforme preko kojih se izdaje privatni smeštaj, ni hoteli: „Naš gosti ne dolaze ovde samo da bi prespavali, već da bi upoznali druge ljude, sa kojima rado dele sobu i druže se u dnevnom boravku. To su ljudi koji su željni autentičnih sadržaja i drugačijeg ambijenta, a kako smo smešteni na reci, kada je lepo vreme dolaze i naši sugrađani da na terasi popiju piće“, priča Zrnić i napominje da osim prirode, goste privlače i cene koje su pristupačnije nego u mnogim ugostiteljskim objektima.
No, i ova usluga doživljava transformaciju, pa se polako gubi granica između hostela i privatnog smeštaja. „Sada mnogi hosteli ograđuju svoje prostorije i, kako bi konkurisali stanovima, počinju da nude privatne apartmane. I mi imamo privatne sobe“, naglašava Zrnić, „ali i dalje insistiramo na onome što je suština hostela, a to je – pružanje mogućnosti za druženje“.
Antikafe
Različiti strani jezici koji se sve više čuju na beogradskim ulicama uticali su i na promene u ugostiteljskoj ponudi. Meso i dalje vodi na meniju, ali uvećava se broj restorana sa raznovrsnom ponudom vegeterijanske ili sirove hrane. Menja se i koncept klasičnih kafića, pa sada u neke možete dovesti svoje kućne ljubimce, u drugima imate mogućnost da sami osmišljavate svoje napitke ili da uživate u nekim drugim sadržajima osim „ića i pića“.
Jedan od trenutno najinovativnijih ugostiteljskih koncepata je „Share Square“, kafić u kojem se naplaćuje vreme, a ne piće. „Naši gosti plaćaju svoj boravak po satu, tokom kojeg mogu da konzumiraju bezalkoholna pića i slatkiše koje sami pravimo. Pošto niko ne može odjednom da popije deset kafa, ovaj način poslovanja smatramo održivim“, kaže za B&F Ana Vukašinović, menadžerka kafića.
„Share Square“ je osmislio njegov direktor Rio Regland, podstaknut iskustvom iz Jermenije, gde je popularan koncept „antikafea“ u kojima se gostima obračunava vreme provedeno u kafiću. Beogradska verzija, međutim, nudi nešto još neobičnije. „U našim prostorijama se održavaju različite radionice i edukacije. Svako ko želi da neka svoja znanja i veštine prenese većem broju ljudi, može za to da iskoristi ovaj prostor, i da pri tome dobije našu pomoć kako da osmisli svoj nastup i učini ga intersantnim za publiku. Do sada su ovi događaji bili veoma posećeni, a teme krajnje raznovrsne – od časova kuvanja u našoj kuhinji, preko podučavanja iz oblasti marketinga, do radionica posvećenih slikarstvu, heklanju… Veoma nam je stalo da znanje učinimo što dostupnijim, pa su i ’ulaznice’ za predavanja pristupačne – koštaju koliko jedno piće ili kolač u prosečnom beogradskom ugostiteljskom objektu“, objašnjava sagovornica B&F-a.
Ona dodaje da je sve osmišljeno tako da radionice ne utiču na svakodnevni rad kafića, čiji su gosti raznoliki: neki dolaze sa laptopom i rade više sati, ima studenata koji ovde uče, ali i onih kojima je prijatno da uz kafu ćaskaju sa prijateljima. Vukašinović ističe da je među gostima sve više i građana koji se udružuju radi pokretanja različitih inicijativa, „i kojima planiramo da pružimo podršku u rešavanju problema lokalne zajednice“.
Psihologija u kafani
Suprotno zapadnim prestonicama, u Beogradu je, na žalost, i svaka nova vlast tokom tranzicije kojoj se ne nazire kraj imala „ideje od početka“ kako bi grad trebalo da izgleda. Ceh neprekidno smenjujućih „vizija“ su platile i neke od kultnih beogradskih kafana, sa kojima je u nepovrat otišao i deo istorije o duhu Beograđana. One retke, koje su uspele da prežive, sada su postale inovativne po tome što strancima, koji nisu u mogućnosti da proputuju našu zemlju, nude najpribližniju sliku kako bi ih ugostili u tradicionalnom srpskom domaćinstvu koje još nije potpalo pod uticaj postmodernističke instant kuhinje, ili gastronomskog trenda „manje je više“. Drugim rečima, gosti mogu da uživaju i tako što će se najesti domaćih specijaliteta, umesto da se samo dive dizajnu tanjira.
Da se na kvalitetnoj hrani ne štedi ni u najstarijoj beogradskoj kafani potvrđuje Miroslav Miletić, menadžer „Znaka pitanja“, u kojem se smenjuju gosti već gotovo dva veka. „Kuća u kojoj se nalazimo sagrađena je 1823. godine i od tada nije pretrpela značajne promene. Zadržali smo i restaurirali stari nameštaj, među kojim su i neki delovi stariji od veka, a imamo i vremešnu peć na drva na kojoj pripremamo hranu po kojoj smo već decenijama poznati. U ovom objektu nema mnogo elektronike – stolove čistimo ručno, ali smo uveli bežični internet jer 80 odsto naših gostiju su strani turisti, kojima je takva usluga neophodna“.
Miletić ističe da „Znak pitanja“ ne mora posebno da se reklamira, jer i nove generacije domaćih, kao i strani gosti, brzo čuju od drugih za mesto koje i dalje nudi boemsku atmosferu starog Beograda. „Ovde nije retkost ni to da gosti iz Slovenije ili Hrvatske pred ponoć ustanu sa stolica kako bi zaigrali užičko kolo. Gde u Beogradu još možete prisustvovati takvom provodu?“. Osim turista iz okolnih zemalja, među gostima je sve više i onih iz drugih delova sveta – Rusa, Kineza, Skandinavaca… Stoga, kaže Miletić, nije više dovoljno da zaposleni govore samo engleski, već je potrebno i znanje drugih jezika.
Uz to, važna je još jedna veština – ponašanje koje je ljubazno, a goste čini opuštenima. „Upravo to je tradicionalni duh Beograda koji negujemo i naš glavni adut kojim privlačimo i domaće i strane goste. Najvažnije nam je da se naši posetioci osećaju ugodno, prijatno i prihvaćeno. Zato smo pomalo i psiholozi – trudimo se da svakoga oraspoložimo i da odavde izađe s osmehom“, kaže Miletić i izražava nadu da će najstarija kafana u gradu postojati još mnogo vremena i odoleti sudbini kakva je zadesila nedavno srušenu „Čubursku lipu“.