Uzgoj popularnog voća, koje na primer u Velikoj Britaniji predstavlja proizvod na kojem vlasnici trgovačkih lanaca najviše zarađuju, uz pamuk troši više hemikalija od bilo koje druge kulture. Osim zatrovane i monokulturnim uzgojem osiromašene životne sredine, bananizacija Ekvadora, Hondurasa, Kostarike ili afričkih zemalja često donosi i kršenje radničkih prava. No, „potrošači u EU imaju moć da promene stvari“, ističe Jacqui Mackay iz organizacije Banana Link.
Na stolovima u kafićima i restoranima gradića Macará na jugu Ekvadora nalaze se velike činije pune banana, kao što se kod nas nalaze paketići šećera za kafu. Banane se ne naplaćuju i možete ih jesti koliko hoćete. Macará se, naime, nalazi na granici sa Peruom, u zemlji koja je jedan od najvećih svetskih izvoznika tog popularnog voća. Ovde su banane toliko jeftine da se ne isplati prodavati ih, a i lokalnim stanovnicima su verovatno banana dosadile. Kada se vozite autobusom od peruanske granice prema glavnom gradu Quitu većinu vremena gledate nepregledne nizove stabla banana, dakle jasno je da je banana ovde preuzela sve drugo, poput svojevrsne invazivne vrste, iako su invaziju izvršile korporacije, a ne sama biljka. Banana je nakon nafte, najveći izvor prihoda za ovu južnoameričku državu, i zapošljava 220 hiljada ljudi na plantažama koje zauzimaju više od 162 hiljade hektara.
No, bananizacija Ekvadora, ali i zemalja poput Hondurasa, Kostarike, karipskih ili afričkih zemalja, ima svoju cenu. Uzgoj voća, koje na primer u Velikoj Britaniji predstavlja proizvod na kojem vlasnici trgovačkih lanaca najviše zarađuju, za lokalne stanovnike donosi brojne štete koje nisu uvek manje od koristi.
Iako na svetu postoji više od 1000 različitih sorti banana, većina banana koje su dostupne ne evropskom tržištu su banane jedne jedine sorte – Cavendish. Ogromne plantaže banana te sorte tipičan su primer onoga što monokulturna proizvodnja na veliko donosi ekosistemu – eroziju tla, povećane rizike od poplave, deforestaciju i uništenje staništa, kao i veliku potrošnju hemikalija, u kojoj banane prednjače.
Naime, „industrija proizvodnje banana troši više agrohemikalija nego bilo koja druga industrija u svetu, osim proizvodnje pamuka“, ističe Jacqui Mackay iz organizacije Banana Link iz Velike Britanije, koja se bavi podizanjem svesti o lošim uslovima rada i života radnika i malih uzgajivača banana i ananasa u Latinskoj Americi, Africi i na Karibima.
„Zbog mutiranja biljnih bolesti moraju se koristiti sve jači i štetniji pesticidi. U nekoliko zemalja vlasnici plantaža troše više novca na pesticide nego na radnike. Gnojiva i pesticidi onda zagađuju vodene tokove što ubija ribe i ostali život u vodi, uključujući i koralne grebene. Hemikalije koje se odlažu bez dovoljno opreza, prodiru u tlo zagađujući ga, a velika upotreba hemikalija dugoročno smanjuje plodnost tla“, napominju u Banana Linku.
Zagađenu vodu lokalni stanovnici koriste za piće, kuvanje i pranje. Kako standardi zaštite na radu uglavnom nisu ni blizu evropskim, pesticidi se nanose rukama i špricaju vazduhom. Prema podacima Banana Link-a, čak 85% hemikalija koje se prskaju iz aviona ne završi na plantažama već po radnicima, njihovim kućama i hrani.
„Zdravstvene posledice za radnike i lokalce su brojne, od depresije do respiratornih problema i raka, pobačaja i dece rođene sa raznim oštećenjima. Na desetine hiljada radnika u Nikaragvi i Kostarici ostali su sterilni zbog upotrebe nematicida DBCP i još uvek traže pravdu na sudovima u SAD“, navode.
Brojne su vesti koje govore kako je upotreba pesticida u proizvodnji banana gorući problem. U Laosu je na primer početkom ove godine zatvoreno 18 plantaža kineskih vlasnika zbog korišćenja otrovnih hemikalija. Krajem decembra, američka podružnica Aldija objavila je kako neće više kupovati banane tretirane bilo kojim od osam insekticida, među njima i za pčele vrlo opasnim neonikotinoidom imidaklopridom. U Oxfam-ovom pak izveštaju Sweet fruit, bitter truth iz 2016. navodi se kako se na plantažama u Ekvadoru koristi vrlo toksični pesticid paraquat koji je u EU zabranjen još 2007.
„Posebno su zabrinjavajući efekti koje upotreba agrohemikalija u ovom opsegu ima na zdravlje trudnica i majki koje doje. Mi pozivamo kompanije da rade sa nezavisnim sindikatima i osiguraju edukaciju radnika o opasnostima hemikalija i da im osiguraju zaštitnu odeću, iako je smanjenje upotrebe ključni prioritet“, ističe Mackay.
Čak i ako kupujemo banane sa oznakom organsko i „pravedna trgovina“ (Fair Trade), cena njihovog uzgoja po životnu sredinu i dalje može biti velika, upravo zbog monokulturnog načina proizvodnje.
„Da, oznake bio banane i Fair Trade banane ne obraćaju se problematici uzgojne metode – monokulturnom uzgoju. Zato naša organizacija, Banana Link, radi i na tome da aktivno promoviše banane koje uzgajaju mali proizvođači. No, organska proizvodnja ipak sprečava upotrebu određenih hemikalija i zamenjuje ih alternativnim praksama poput plevljenja korova ručno, što donosi merljive dobrobiti i radnicima i životnoj sredini“, objašnjava Mackay.
Osim šteta po prirodu, Banana Link je dokumentovao i brojne slučajeve kršenja radnih prava u industriji proizvodnje banana. Tako su u podružnicama velikog evropskog uvoznika banana Fyffesa u Hondurasu i Kostarici u više slučajeva kompanije isplaćivale plate manje od minimalnih, nisu plaćale doprinose za radnike, kršile su prava na udruživanje u sindikate i nisu osiguravale uslove zaštite na radu.
„Nisu nikad uplaćivali u penzioni fond i ja ne mogu da odem u penziju nakon toliko godina provedenih na plantažama“, ispričala je istraživačima Banana Link-a 65-godišnja Maria Gomez, koja je trideset godina radila na plantažama u Hondurasu.
U lancu proizvodnje i prodaje najmanji deo kolača izvuku radnici na plantažama, a najviše zarađuju „oni koji imaju najveću moć: korporativni akteri, najčešće trgovci“, kaže Mackay. Ali ni potrošači u Evropi nisu bespomoćni.
„Možemo lobirati kod onih koji imaju moć – vlada i korporativnih aktera da promene svoje politike i prihvate odgovornost za prava radnika i malih poljoprivrednika kroz svoje lance distribucije. Potrošači moraju shvatiti da oni imaju ogromnu moć da utiču na korporativno ponašanje i da imaju priliku da se ponašaju solidarno prema radnicima i malim proizvođačima kupovinom proizvoda koji su proizvedeni pod pravednim uslovima, a to su proizvodi sa oznakom Fair Trade proizvodnje. Time šaljemo poruku da je potrošačima stalo kako je voće koje jedu proizvedeno“, ističe Mackay.
Kupovinom sertifikovanih Fair Trade banana potrošači osiguravaju da radnici i mali poljoprivrednici imaju koristi od ove industrije, da se za proizvod garantuje minimalna cena koja osigurava da su pokriveni troškovi proizvodnje, kao i dodatak koji može biti investiran u lokalnu zajednicu da se poboljšaju društveni i ekološki uslovi.
No, potrošači na ovim prostorima neće tako lako pronaći Fair Trade banane. Ako ih i nađu, njihova cena će biti dvostruko viša od „nepravednih“ banana, što u zapadnim zemljama nije nužno slučaj.
Osim promenom kupovnih navika, građani mogu da učestvuju u ovoj borbi i potpisujući peticiju kojom se od spomenutog uvoznika banana Fyffesa traži da radnicima u celom svom distributivnom lancu dopuste sindikalno organizovanje. Peticiju koja je pokrenuta u sklopu Make Fruit Fair možete potpisati ovde.
*Ovaj članak je objavljen u sklopu međunarodne kampanje „Želimo pravednu proizvodnju tropskog voća“ (Make Fruit Fair), koju koordinira Oxfam Nemačka
Marina Kelava
Preuzeto sa H-altera