Novac ne može kupiti porodičnu sreću, ali je bez novca teško zamisliva i pojedinačna, a kamoli porodična egzistancija. Iako u Srbiji svega 5% mladih sebe ne vidi u braku ili planira život bez dece, odluka o zasnivanju porodice se sve više odlaže u uslovima visoke nezaposlenosti, nesigurnih i često niskih prihoda. Otežano usklađivanje posla i roditeljstva i usled izvitoperene primene modela „fleksibilnog rada“ u Srbiji, posebno pogađa žene koje su često primorane da odustanu od posla i karijere da bi se posvetile porodici.
Na pitanje šta je porodica, danas ima mnogo odgovora, makar u zapadnoj civilizaciji koju ne karakteriše samo trend sve manjeg broja novorođene dece, već i značajnih promena u strukturi porodice. Rezultati istraživanja Pju istraživačkog centra pokazuju da se u SAD broj porodica koje čine oba roditelja smanjio na 69%, i da su se ustalile neke nove forme porodičnog života. Broj beba rođenih van braka danas čini 40% od ukupnog broja novorođenčadi, za razliku od svega 5% davne 1960. godine. Sada su sve češći i slučajevi da u porodici žive deca iz prethodnog braka nekog od supružnika, ili da porodicu zasnivaju ljudi u zrelijim godinama koje vezuje prijateljstvo, a ne emotivna i seksualna privlačnost.
Dragan Stanojević, sociolog i docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da se pojam porodice promenio na više nivoa: „Istraživači sada prepoznaju različite forme porodičnih oblika koji stiču podjednak legitimitet u društvima širom sveta, poput jednoroditeljskih porodica, kohabitacija sa decom, istopolnih parova sa decom i drugih. Čak se u istraživanjima prešlo sa ’objektivnog’ na ’subjektivni’ pristup, pa kada analiziramo porodične okvire značajno nam je šta sami ljudi doživljavaju kao svoju porodicu. I te granice nisu tako čvrste kao što se misli, s obzirom da danas ljudi pod porodicom mogu da podrazumevaju i bliske prijatelje, a nekada čak i kućne ljubimce“.
U Srbiji, međutim, i dalje preovlađuje tradicionalno shvatanje porodice, a nove forme koje se pojavljuju i vrednosti koje ih legitimišu nemaju šireg odjeka, pa se alternativni oblici porodičnog života najčešće vide kao prelazni, ili kao nepotpuni, pa i kao devijantni, objašnjava Stanojević.
Fleksibilni rad u srpskoj produkciji
Tradicionalne porodične vrednosti u našoj zemlji ne znače da i „klasična“ porodica nije u kirizi, budući da se odluka o njenom zasnivanju sve više odlaže usled loše ekonomske situacije i promena u životnim i radnim navikama tokom tranzicije. Prema zvaničnoj statistici, u Srbiji je stopa rađanja za 35% niža od potreba proste reprodukcije stanovništva, a prosečna porodica u Srbiji ima samo jedno dete. Nastojanja države da podstakne rađanje raznim strategijama, uz evidentan nedostatak materijalne pomoći i olakšica, u praksi se nisu pokazala uspešnim.
Stanojević smatra da na probleme nastale zbog niske stope fertiliteta i rapidnog starenja stanovništva treba reagovati dugoročnim planiranjem na nivou društva, koje pre svega podrazumeva reorganizaciju sistema socijalne zaštite i tržišta rada. „Takođe“, dodaje, „neophodna je promocija novih vrednosnh sistema koji podrazumevaju viši stepen rodne ravnopravnosti“.
Naime, jedan od najvećih problema je upravo loša materijalna situacija u kojoj se nalaze mladi koji tek treba da zasnuju porodicu. „Iako je od 2013. godine stopa nezaposlenosti nešto opala, u međuvremenu je znatno pao i broj poslova koje mladi obavljaju sa ugovorima za stalno, a povećalo se učešće onih sa ugovorima na određeno vreme. Iako je ovaj trend deo širih procesa fleksibilizacije rada u svetu, u našim okolnostima nedostaje jasna regulacija novih oblika radnih angažmana, što ima za posledicu da sve veći broj mladih ne može da ostvari radna prava u pogledu plaćenog bolovanja, godišnjeg odmora, ali i zdravstvenog i penzijskog osiguranja. U uslovima nesigurnih i često niskih prihoda je veoma teško planirati, a posebno donositi dugoročne odluke poput zasnivanja porodice“.
S druge strane, egzistiranje „od projekta do projekta“, ne mora, nužno, imati samo negativne efekte po porodični život. Naš sagovornik navodi da fleksibilno radno vreme, rad od kuće ili po projektu može da bude i dobar način da se uspostavi bolja ravnoteža između posla i porodice. „No, kod nas nema puno ovakvih aranžmana a i tamo gde ih ima podrazumevaju rad stručnjaka. Za najveći deo populacije fleksibilizacija podrazumeva rad po osnovu ugovora o delu ili ’na crno’, a neretko izrabljivanje radnika i zato otežava planiranje i usklađivanje rada i roditeljstva. Ovim su posebno pogođene žene koje u velikom broju slučajeva privremeno ili trajno odustaju – a zapravo su naterane da odustanu – od posla i karijere da bi se posvetile porodici“.
Slobodni pojedinac, usamljeni roditelj
Sociolog Ivan Šijaković u svom radu „Kuda ide savremena porodica“ vidi još jedan negativni uticaj na stabilnost modernih porodica – težnju za slobodom i individualizmom. On piše da porodice postaju, posebno u ekonomski razvijenim sredinama, sve manje poželjno utočište za njene članove: „Toplinu doma u kojoj se nekada razvijala bliskost i podrška zamenjuje porodični ’pakao’ iz koga svi žele da što pre pobegnu”, kaže i dodaje da sve više ljudi u porodicama oseća usamljenost, što se odražava i na brigu o partnerima i deci. „Savremeno društvo i liberalne tendencije donose potrebu za individualnom afirmacijom i potvrđivanjem sposobnosti, ambicija i želja svakog pojedinca. To počinje od rane mladosti kroz školu i druge vidove socijalizacije. Pitanje lične slobode, izbora i odluke postavlja se i u porodici“.
Zato Šijaković pokušava da nađe odgovor na pitanje gde su granice slobode, autonomnosti i samostalnosti svakog člana i kako ostvariti ličnu slobodu a da to ne bude na uštrb slobode drugih članova.
Stanojević na to odgovara da neoliberalizam sa svojim oblicima praktičnih politika sve veći deo tereta odgajanja dece prebacuje na roditelje, tako da lična odgovornost i individualizam često podrazumevaju usamljenost i oslanjanje na sopstvene snage i neformalne mreže podrške.
Dok nas razvod ne rastavi
Brojna istraživanja pokazuju da mlađe generacije, takozvani „milenijalci“, koje u ovim godinama postaju roditelji, imaju drugačiju životnu filozofiju od svojih prethodnika – njima posedovanje materijalnih stvari nije prioritet, a više od karijere cene slobodno vreme koje mogu da posvete ličnoj i porodičnoj sreći. Oni, takođe, drugačije percipiraju porodične i rodne uloge. Na pitanje da li bi ovakva promena načina razmišljanja mogla uticati na revitalizaciju porodičnog života, Dragan Stanojević odgovara da pomenuti zaključci ne reflektuju stanje mladih u Srbiji, već ukazuju na izvesna pomeranja u sistemu vrednosti među mladima u državama u kojima postoji visok nivo ekonomske i socijalne sigurnosti, poput skandinavskih. Kada je reč o našoj zemlji, manje od 5% mladih sebe ne vidi u braku ili planira život bez dece, „što nam govori da porodica jeste i dalje veoma značajna vrednost bez obzira na sve promene“.
Ono što se u Srbiji promenilo kod mlađih generacija je shvatanje ljubavi, koje više ne podrazumeva tradicionalne vrednosti o „vernosti do smrti“ i „žrtvovanju“ za partnera. Novi oblici intimnosti, objašnjava Stanojević, generalno podrazumevaju viši stepen dogovora i pregovora između partnera, razmatranje sopstvenih i partnerovih potreba, pa su i sami odnosi manje stabilni na duži rok o čemu svedoče i povećane stope razvoda. Naime, najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se svaki četvrti brak u Srbiji završi brakorazvodnom parnicom.