Istraživanja pokazuju da su isti proizvodi na tržištu zapadne i istočne Evrope često različitog kvaliteta. Dešava se, čak, da se u konzervama istog proizvoda na dva tržišta nalaze dve potpuno različite vrste ribe. Neobavešteni pojedinac bi pomislio da se u siromašnije zemlje šalje roba lošijeg kvaliteta radi pristupačnosti kupcima, međutim to nije slučaj – u manje razvijene zemlje uvoze se i manje kvalitetni proizvodi koji u njima više koštaju nego, na primer, u Nemačkoj. Nekoliko zemalja se već zvanično pobunilo zbog ove prakse, međutim u Srbiji se ovim pitanjem za sada bave samo udruženja potrošača.
Ako ste probali omiljenu čokoladu u nekoj od razvijenih zemalja EU i zaključili da je boljeg ukusa od one koju kupujete u svojoj zemlji, ne brinite, niste paranoični. Brojna ispitivanja kvaliteta proizvoda pokazala su da veliki proizvođači prehrambene i druge robe zaista pod istim imenom i u istoj ambalaži na različitim tržištima prodaju – drugačije proizvode.
To je ove godine potvrdila i Agencija za bezbednost hrane Mađarske, objavivši da su od 96 testiranih proizvoda, 24 artikla „mađarske verzije“ bila lošijeg kvaliteta od istih u Austriji. Tako se u istim ribljim štapićima u Italiji i Austriji našao losos a u Mađarskoj oslić, dok je u slatkišima kod naših suseda redukovana količina kakaa. Istraživači su, osim toga, obznanili da se najviše „zakida“ na kvalitetu piva.
Slično istraživanje sprovedeno u Slovačkoj otkrilo je da je čak polovina prehrambenih proizvoda u ovoj zemlji lošijeg kvaliteta nego na Zapadu, a neki od njih imaju i manju gramažu. Njihove komšije, Česi, pre dve godine na isti način su došli do saznanja da su posebno instant kafa, jogurti, margarini i suhomesnati proizvodi u ovoj zemlji napravljeni od različitih sastojaka u odnosu na zapadno tržište. Posebno je zanimljiv slučaj proizvođača najpoznatijeg čokoladnog krema na svetu, koji u Češkoj ima lošiji ukus nego u Nemačkoj, ali u siromašnijoj zemlji ista tegla košta 5,62 evra a u bogatijoj 3,80.
Najnoviji podaci dolaze iz Bugarske, koja je krajem juna predstavila rezultate upoređivanja cena i kvaliteta 30 vrsta hrane kupljene u njoj i u Austriji i Nemačkoj. Ispostavilo se da je 16 vrsta hrane znatno skuplje u Bugarskoj, a najveću razliku u cenama zabeležile su dve vrste hrane za decu koje su u nama susednoj zemlji skuplje za 90, odnosno 107 odsto. Neke vrste sireva skuplje su između 20 i 70 odsto. Ovu razliku u ceni prati i razlika u kvalitetu, ali ne u korist Bugarske. Naime, oko 20 odsto hrane u novoj članici EU ima različite sastojke od one u Nemačkoj i Austriji. Kod sedam proizvoda je to i naznačeno u deklaraciji, no hemijske analize utvrdile su i razlike između onoga što je navedeno na oznakama i stvarnog sastava proizvoda. To najviše važi za mlečne proizvode, čokoladu i hranu za bebe.
Bugari su i pre ovog otrežnjujućeg saznanja obećali da će se, kada 2018. preuzmu šestomesečno predsedavanje Evropskim savetom, detaljnije pozabaviti tim problemom. Očekuje da će im u tome pomoći članice Višegradske grupe, kojima su se u ovoj inicijativi u februaru 2017. pridružile i Mađarska i Slovačka, pozvavši Evropsku komisiju da usvoji zakon koji bi obavezivao proizvođače hrane i napitaka da ujednače kvalitet svojih proizvoda na svim tržištima.
Balkanska pravila
Iako nisu rađene detaljne analize, postoje indicije da je uvozna roba podjednako nekvalitetna i u našoj i u zemljama okruženja. Kako se u večini država bivše Jugoslavije retko sprovode ovakvi testovi, te indicije se obično potvrđuju kroz privatne tužbe, kao u slučaju jednog Zagrepčanina koji je primetio različitost deklaracije kod dve vrste deterdženta za veš kupljene u Austriji i Hrvatskoj. Ilija Rkman, predsednik Saveza udruga za zaštitu potrošača Hrvatske, je potom objavio svoje otkriće, ali ga je poznati proizvođač hemije hitro tužio za klevetu. Analizom je, pak, utvrđeno da je Rkman bio u pravu, te je odneo pobedu na sudu. No, ovakvi pojedinačni slučajevi, ma koliko bili ohrabrujući, ne nude sistemsko rešenje.
Treba imati u vidu i da hrana i hemija nisu jedina tačka spora za Zapadom. Hrvatsko Savjetovalište za zaštitu potrošača objavilo je da ove muke nisu pošteđeni ni kupci tehničkih uređaja, koji se kod naših suseda u većoj meri kvare nego u zapadnim zemljama.
U Srbiji, pak, nema mnogo istraživanja ovog tipa. Bezbednost i kvalitet hrane biljnog i mešovitog porekla ovde kontrolišu nadležni fitosanitarni inspektori na graničnim prelazima i u mestima carinjenja. Uvoznici se, naime, obraćaju Ministarstvu poljoprivrede sa zahtevom da im se odobri unošenje date robe u zemlju, a to čini Fitosanitarna inspekcija koja po utvrđenim procedurama radi laboratorijsku analizu. Prema poslednjim javno objavljenim podacima, laboratorijsku kontrolu je u aprilu 2016. godine prošlo tek šest odsto pošiljki uvezene hrane. Drugim rečima, od 3.709 zahteva za ispitivanje određenih proizvoda obrađena su samo 243 uzorka, od čega je sedam dobilo zabranu uvoza.
Iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odnosno iz njegove Uprave za zaštitu bilja, kažu da je u kasnijem periodu ovaj broj povećan – u prvoj polovini 2017. podneto je 31.522 zahteva za utvrđivanje bezbednosti hrane, a uzeto je 3.336 službenih uzoraka za laboratorijsko ispitivanje parametara bezbednosti, što je 10,5 odsto svih zahteva. Od ukupnog broja testirane prehrambene robe, za 59 je izdato rešenje o zabrani uvoza. Razlozi za to su bili neispravnost deklaracija na srpskom jeziku (17%) i neodgovarajući kvalitet i bezbednost proizvoda koji podrazumevaju neispravnu upotrebu aditiva, mikrobiološku neispravnost hrane, povećan nivo teških metala, prisustvo toksina i sl.
Drugi vid zaštite potrošača je obaveza uvoznika u našu zemlju da uvek prilože dokaz o ispunjavanju uslova propisanih Zakonom o bezbednosti hrane, odnosno da izvrše ispitivanje pre nego što se hrana iz uvoza pusti u promet. Međutim, postoje sumnje u verodostojnost potvrda ove vrste koje dolaze iz zemalja izvoznika.
Ono što nam nedostaje su i uporedne kontrole kvaliteta proizvoda na rafovima zapadnih zemalja i onih koji se nude srpskom kupcu. Do sada su ih radila samo udruženja potrošača. Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS), kaže da oni nisu sproveli ovakvu analizu od 2011. godine zbog nedostatka materijalnih sredstava.
„Tada su rezultati bili slični onima iz Slovačke, Mađarske i Hrvatske. Ispostavilo se da mnogi poznati brendovi smanjuju količine skupljih sastojaka u proizvodima za jugoistočno tržište – na primer u čokoladama koje šalju u Srbiju redukuju količine kakaa, lešnika, badema i sl. Na taj način varaju kupce, prodajući robu koja se zove isto kao na Zapadu ali nema iste sastojke, u istoj srazmeri”, objašnjava Papović i dodaje da potrošači iz manje razvijenih zemalja robu lošijeg kvaliteta plaćaju više, zbog povezanosti uvozničkih lobija sa vlastima i visokih marži.
Navedene probleme mogla bi da reši bolja državna kontrola kvaliteta proizvoda iz uvoza, smatra on. U Srbiji je nedavno osnovan Savet za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane i GMO, čiji je član i naš sagovornik, koji kaže da će njegov prvi zadatak biti zahtevanje izveštaja o tome šta se od uvezene hrane ispituje. Kako tvrdi Papović, u našoj zemlji laboratorije često robu testiraju na rezidue koje ni ne očekuju da će pronaći, a ne na one koje bi po logici trebalo da uvrste u kontrolu. Opravdanje za ovaj propust je da je detaljnije testiranje skupo.
Tekstil izmiče kontroli
Strah od konzumiranja nekvalitetne hrane je opravdan, jer može imati negativan uticaj na zdravlje stanovništva, ali ako nam je u planu sveobuhvatna zaštita potrošača onda ne treba zanemariti ni ostale proizvode, kao što su tekstilna roba i tehnički uređaji. Goran Papović kaže da su našim tekstilcima, s jedne strane, nametnuti visoki standardi proizvodnje, dok se s druge uvozi odeća i obuća koja nikada nije kontrolisana na hemijski sastav: „Ponekad se kod nas radi kontrola sirovinskog sastava – primera radi ispituje se da li je nešto zaista od pamuka ili ne – ali niko ne proverava kojim sve hemikalijama se odevni predmeti obrađuju. A i tekstil može biti nebezbedan za korišćenje, u šta su se mogli uveriti mnogi potrošači kada su se, na primer, osuli posle nošenja nove majice. Problem je što smo mi kao država doneli odluku da počnemo da se bavimo ovom problematikom tek kada postanemo članica EU, kao da zdravlje potrošača do tada neće biti važno”.
Naš sagovornik vidi više prepreka za napredak u zaštiti potrošača, a kao jednu od najznačajnijih ističe korumpiranost državnih organa i političkih elita, i povezanost mnogih od njih sa uvozničkim lobijima.
Kompanije tvrde da udovoljavaju „lokalnim ukusima“
Veliki proizvođači hrane koji se nalaze na udaru kritika da u manje razvijene zemlje šalju robu lošijeg kvaliteta brane se – lokalnom razlikom u ukusima. One, naime, tvrde da udovoljavaju prehrambenim navikama stanovnika jugoistočnih zemalja, te da zato koriste drugačije sastojke. No, činjenica je i da su sastojci koje koriste u robi za izvoz definitivno jeftiniji.
Evropski aparthejd
Pokazalo se da i bez hemijskih analiza potrošači imaju „dobar njuh“ za kvalitet robe, pa tako veliki broj stanovnika manje razvijenih zemalja koji žive blizu granica, redovno obavlja kupovinu u inostranstvu. To su prepoznali i trgovci, pa u pograničnim mestima raste broj supermarketa koji ispisuju obaveštenja za kupce na više jezika. Neki analitičari smatraju da ova praksa „dvostrukih standarda kvaliteta“ ide na ruku populističkim liderima u jugoistočnim državama, koji svojim zapaljivim izjavama pokušavaju da vrše pritisak na EU da ne pravi „dvoklasnu Evropu“. Tako, češki ministar poljoprivrede Marijan Jurečka smatra da su pojedine zemlje postale „evropska kanta za đubre“, a bugarski premijer da je odnos prema potrošačima na jugoistoku Starog kontinenta ilustracija formiranja – evropskog aparthejda. U javnosti se sve češće insistira na tvrdnji da se zemlje koje zahtevaju ravnopravni tretman potrošača širom kontinenta, u neku ruku bore i protiv ideje „Evrope u dve kolone“, za koju smatraju da degradira njihov status.