Jednom mesečno, uvek subotom predveče, ljubitelji putovanja okupljaju se u Reksu i pasionirano slušaju doživljaje onih koji obilaze svet u svojoj režiji, željni da upoznaju lokalne navike. Događaj, koji se neretko pretvara u društvene diskusije, sve češće ima za goste i proslavljene svetske putnike, a autorki Putospektive, Tamari Zidar, saradnju su ponudile i institucije poput SKC-a i Muzeja istorije Jugoslavije.
Tamara Zidar je preduzetnica i majka troje dece koja, uprkos svojim privatnim i profesionalnim obavezama, nije odustala od putovanja u egzotične zemlje. Svaki put po povratku, želela je prijateljima da prenese svoje utiske te je stalno ponavljala istu priču, sve dok nije došla na ideju da napravi događaj na kojem bi ona i ostali putnici prenosili lična iskustva zainteresovanim slušaocima. Želja joj je bila da promoviše samostalna putovanja kako bi se čuo glas onih koji putuju po sopstvenom planu, ne obilazeći uvek najkomercijalnije turističke atrakcije, već doživljavajući različite zemlje na svoj način.
„Tako je u februaru 2012. godine održana prva Putospektiva. Tada sam imala probe hora u Jevrejskoj opštini, pa sam ih pitala da li mogu tu da organizujem ovaj događaj. Dogovorili smo se da ga održim u jednoj maloj sobi, što mi je odgovaralo, jer nas je bilo četvoro govornika i nismo očekivali mnogo ljudi. Međutim, u poslednjem momentu se ispostavilo da će drugi događaj biti u toj sobici, te da ćemo mi morati Putospektivu da održimo u velikoj sali sa galerijom. Uplašila sam se da će sala biti prazna i da će sve odzvanjati, međutim pojavilo se 100 ljudi. Tada nisam imala organizacionog iskustva pa su govornici dugo pričali, publika ih je pažljivo slušala a pojedinci su im se i pridružili na bini da iznesu svoje doživljaje sa putovanja u zemlje koje su pominjali. Na drugu Putospektivu je već došlo 150 ljudi i tada sam shvatila da je ovakav sadržaj nedostajao na javnoj sceni“, priseća se Tamara, koja već skoro pet godina sama organizuje ovaj događaj, uz pomoć supruga koji brine o tehničkim detaljima. Prvih godinu dana plaćali su prostor u kojem se održava Putospektiva iz svog džepa, a potom su počeli da naplaćuju ulazak simboličnih 100 dinara, kako bi pokrili troškove iznajmljivanja. Ono što preostane od ulaznica koriste za štampanje materijala i organizovanje izložbi putničkih fotografija.
Nesvakidašnji govornici
Putospektiva se kasnije preselila u Reks i na njoj je do sada nastupilo više od 60 govornika. Organizatorka je, u međuvremenu, naučila da producira nastupe, da ograniči vreme trajanja prezentacija i prepozna momenat za pravljenje pauza. Publika ovo ume da nagradi – često je sala prepuna, ali to slušaoce ne demotiviše da čuju priče, makar stajali ili sedeli na podu.
Uspeh ovog događaja se, misli naša sagovornica, temelji na interesantnim nastupima ljudi koje ona nalazi preko preporuka, kada na Fejsbuku vidi njihove slike sa putovanja ili kada se sami jave. Tamarin zadatak je da se nađe uživo sa potencijalnim govornikom i proceni da li da mu pruži šansu da nastupi, a oni koje je izabrala, kaže, nikada nisu izneverili njeno poverenje: „Ponekad im sugerišem da ne treba da zvuče kao Vikipedija, jer slušaoci sami mogu da izguglaju kolika je površina ili broj stanovnika neke zemlje, ali ne mogu da čuju nečiji lični doživljaj o njoj. Bitno je da to budu individualne priče“.
Da su slušaocima interesantni doživljaji pojedinaca, Tamara se uverila kada su ona i njen suprug predstavljali svoje putovanje u Indiju. Tom prilikom su slučajno upoznali bolivudske producente kojima su kao Evropljani bili dovoljno zanimljivi da ih angažuju za snimanje filma, uz nezaobilazne kaubojske čizme, kožne pantalone i pregršt kič detalja. Publika je oduševljeno reagovala kada je na platnu pušten isečak iz tog filma. Autorka Putospektive ističe da je veoma bitna interakcija s publikom. „Dešava se da publika reaguje emotivno, i pozitivno i negativno, ali to je u redu, jer jedan od ciljeva Putospektive je i razmena mišljenja. Imali smo, na primer, slušateljku koja je žustro kritikovala priču o Avganistanu kao lepoj destinaciji za odmor zato što su tamo žene u podređenom položaju, a s druge strane imali smo putopis sa Islanda zbog kojeg smo svi poželeli da se odselimo tamo. Jednostavno, na ljude utiču takve priče ‘iz prve ruke’, koje ne mogu da se porede sa enciklopedijskim znanjem“, ističe Tamara.
Na publiku utiču i zanimljivi govornici, poput Zorana Ilića, jednog od najstarijih autostopera na ovim prostorima, koji je prilikom nastupa na Putospektivi pre tri godine već imao 74. Ilić je objasnio da tako putuje od rane mladosti i da je do sada osim mnoštva automobila, uspeo da ustopira i vozove i brodove. Njegova motivacija za stopiranje je da pruži ljudima šansu da učine dobro delo i da se osete bolje. Osim toga, voli da povremeno sprovodi sociološke eksperimente, pa se tako jednom obukao kao Albanac i stopirao Srbijom. Prema njegovim rečima, svi koji su ga povezli su bili ljubazni, mada su neki i prozreli njegov trik.
Tamara ističe da je zaključak da svuda ima dobrih ljudi zajedničko iskustvo putnika koji su nastupali na Putospektivi. „Uprkos mnogim predrasudama, ispostavilo se da u svakoj zemlji možete naći ljude koji će vam pomoći, sa kojima delite ista interesovanja i možete da razmenite neka iskustva. Imali smo mnogo priča u kojima su putnici isticali da su im lokalni stanovnici ponudili besplatan smeštaj, vodili ih na neke lokalitete ili u prijatan ugostiteljski objekat“. Vrednost Putospektive je i u tome što se učesnici upoznaju, sklapaju prijateljstva, pa i veze, razmenjuju kontakte, pomažu jedni drugima da organizuju putovanja…
Deca nisu prepreka za putovanja
Posle višegodišnjeg samostalnog organizovanja Putospektive, Tamara je, kao što često biva u slučaju volonterskog rada, u jednom trenutku posustala. Baš tada su je konktaktirali iz SKC-a i napravila je uspešnu saradnju sa njima. Potom je dobila ponudu od još jedne institucije – Muzeja istorije Jugoslavije, u čijoj retro bioskopskoj sali bi mogao u nekom od narednih meseci da se organizuje ovaj događaj. Entuzijazam su joj podstakla i poznata putnička imena koja su počela da nastupaju na Putospektivi. Prvi je bio Davor Rostuhar, koji je putovao motorom od Hrvatske do Južne Afrike. Potom je Tomislav Perko iz Hrvatske, poznat u putničkim krugovima po tome što je dao otkaz u brokerskoj firmi i počeo da putuje svetom stopirajući, izrazio želju da nastupi pred beogradskom publikom. Zatim Snežana Radojičić, koja putovanje biciklom po svetu delom finansira od prodaje svojih putopisa, i mnogi drugi.
„Kada vidite da ljudi zaista cene ono što radite, to vam da energiju da nastavite“, kaže Tamara, objašnjavajući kako je uspela da relativno redovno održava Putospektivu sve ovo vreme. „Sećam se da sam organizovala događaj i kada sam se treći put porodila. Ljudi su bili začuđeni – prošlog meseca su me videli sa stomakom do zuba, a sada sam tu pred njima bez stomaka, 20 dana posle porođaja. Moji sinovi, inače, od rođenja posećuju Putospektivu, mada ne mogu da je izgovore pa je zovu Putopekstiva“, kaže sagovornica B&F-a.
Ona i suprug su nastavili da putuju na egzotična mesta i kada su dobili troje dece jer kako kažu, svuda ima beba i male dece, i svuda možete kupiti kašice, pelene i slične stvari. Naravno, moraju da prave neke kompromise, „jer ne možemo decu vući baš ceo dan po galerijama ili hramovima, koji su im dosadni“. Zato su odlučili da uspore i da ne posećuju nužno turističke atrakcije, već da idu gde žele, što im je otvorilo sasvim nove vidike i mogućnost da zaista uživaju u svakom putovanju. „Naša deca su počela da lete po svetu još pre nego što su prohodala. Kada su malo porasla, shvatila sam da im je nepovratno usađena ljubav prema putovanjima. Sada me sami pitaju gde ćemo da idemo“, kaže Tamara Zidar i zaključuje da se sve – i posao, i hobi, i aktivizam, i roditeljstvo – može postići uz dobru organizaciju i mnogo ljubavi.