Nasuprot tvrdnjama iz Sjedinjenih Država da Meksiko počinje i završava u njihovom „predgrađu“, reč je o 13. najjačoj ekonomiji u svetu čija vlada, uprkos zamerkama da je birokratizovana i spora, izgleda da ima više od dva oka za procenu ekonomskih šansi.
Samo dobro upućeni privrednici ili analitičari povezuju Meksiko sa pojmom „snažna ekonomija“. Pri pomisli na ovu zemlju, većini su prve asocijacije u najboljem slučaju vezane za turizam, ali najpre za drogu i organizovani kriminal, a u poslednje vreme i za jake zemljotrese, ili najave američkog predesnika Donald Trampa da će zidom zaštiti „njegovu Ameriku“ od nepoželjnog južnog komšije. Naravno, nijedna država niti narod nisu pošteđeni stereotipa, ali u slučaju Meksika oni su veoma izraženi: iz tog dela sveta, uglavnom stižu samo negativne vesti.
Takav stav potenciraju i Trampove pristalice, insistirajući na tvrdnji da Meksiko počinje i završava u „predgrađu“ Sjedinjenih Država. Tačno je da granica od 3.200 kilometara između dve države pruža ogromne mogućnosti za povezivanje, ali i za razdvajanje. Meksiko i SAD su ekonomski izuzetno povezani, i ma koliko Tramp demonizovao meksičke imigrante, upravo su ti doseljenici značajno doprineli razvoju američke privrede u poslednjih pola veka.
U SAD živi oko 12 miliona Meksikanaca, od kojih mnogi svojim poslovima direktno ili indirektno doprinose usponu Amerike i njenoj poziciji „kraljevine usluga“. Svako ko je posetio neki restoran u San Dijegu, oprao kola u Dalasu ili uživao na nekom turističkom brodiću koji plovi duž gradova zapadne Floride, veoma dobro zna sledeće: bez radnika iz Srednje i Južne Amerike teško bi se služili hrana i piće, prali sudovi i automobili, a trpela bi i većina drugih delatnosti. Stoga je veoma komotno gledati na Meksiko kao „predgrađe“ Sjedinjenih Država.
U „sendviču“ koji obećava
Realnost je, međutim, daleko od te slike. Sjedinjene Meksičke Države, što je zvaničan naziv ove zemlje, predstavljaju ogromno trzište od 127 miliona stanovnika, a o ekonomskoj moći „predgrađa SAD“ najbolje govori članstvo ove zemlje u G20, klubu najjačih svetskih privreda.
Mada je reč o zemlji sa veoma izraženim socijalnim razlikama, koje su, možda najvidljivije u dvadesetmilionskom glavnom gradu Meksiko Sitiju gde se luksuzne četvrti sa hotelima koji imaju i po šest zvezdica smenjuju sa prizorima bede, državna politika je, uz sve manjkavosti, uspela da podstakne regionalni razvoj kako bi se taj jaz donekle ublažio. Ekonomija se razvija pod jakim uticajem vlade i federalnih organa, agencija, državnih banaka, kao i velikog broja insitutucija na nivou pojedinačnih država u sastavu Meksika. Lokalni ekonomski razvoj, dakle, uvek zavisi od republičkih i federalnih uticaja, što je bilo presudno da se, osim glavnog grada, razviju i drugi ekonomski centri u poslednje dve decenije.
Uspehu domaće ekonomije je veoma doprinela i okolnost da je Meksiko izuzetno lociran, u „sendviču“ između Severne i Južne Amerike. Protok ljudi je ogroman – samo na graničnom prelazu Tihuana na jugu Kalifornije, godišnje prođe oko 30 miliona ljudi, pa uz sve ostale granične prelaze može se samo zamisliti koliki je tek promet robe. No, za razliku od tranzitnog Panamskog kanala, Meksiko je srazmerno svojoj teritoriji i velika prilika za strane investitore da se u njemu „nastane za stalno“, a što je srž meksičke politike u privlačenju stranih ulaganja.
Dvostruka eksploatacija tržišta
Jedna od glavnih meta globalnih igrača je autoindustrija, pa gotovo da nema svetskog proizvođača putničkih i teretnih vozila koji nije otvorio fabriku i razvojne centre u Meksiku. Nemački Folksvagen u nekoliko proizvodnih pogona zapošljava oko 16.000 meksičkih radnika, američki GM i japanski Nisan su još razgranatiji, pri čemu se gotovo celokupna proizvodnja plasira na strana tržišta. Globalni proizvođači automobila podstakli su i razvoj lokalne industrije autodelova, što je Meksiko, dodatno, pozicioniralo u vrhu svetskih izvoznika.
Za uzvrat, meksičke vlasti su morale da pruže veoma dobre uslove i domaćim i stranim ulagačima, jer je reč o investicijama koje moraju da se planiraju dugoročno i u skladu sa kapacitetima proizvođača automobila. U konkurenciji Turske, Indije i Južne Afrike, Meksiko je u prednosti što svoje autodelove može da dopremi mnogo brže na tržišta SAD i Kanade. U toj „dvostrukoj eksploataciji“ svetskih tržišta – susednih i prekookeanskih – leži i ključ ekonomskog uspeha ove zemlje, a što ilustruje i podatak da Meksiko ima 117 komercijalnih luka i 76 aerodroma.
Avioni „made in Mexico“
Premda može da zvuči iznenađujuće za one koji malo poznaju ovu zemlju, još jedna veoma važna privredna grana je avioindustrija, koja je kao i proizvodnja automobila, počela da se razvija prvenstveno zbog nastojanja američkih proizvođača aviona da obezbede komponente po nižim troškovima. Takvi planovi su posebno požurivani nakon potpisivanja NAFTA sporazuma sredinom devedesetih godina između Meksika, SAD i Kanade, a u međuvremenu se ispostavilo da je retko koja druga američka industrija ostvarila toliku korist od poslovanja u Meksiku. Proizvođači aviona su dobili prvoklasne pogone u samom komšiluku i tako izbegli da većinu proizvodnih procesa presele u azijske ruke, a time i značajnije rizike od industrijske špijunaže.
Danas, avioindustrija u Meksiku zapošljava preko 35.000 ljudi i to širom države. Taj sektor je, kao glavni motor stranih investicija, postao veoma produktivan i tehnološki inovativan. Takav trend prati i obrazovna politika, pa danas na meksičkim fakultetima diplomira godišnje više inženjera nego u Nemačkoj. Ako se ima u vidu da američki tip Boinga 747 sadrži šest miliona pojedinačnih delova i da ta industrija neprekidno raste, prvenstveno zbog potražnje iz Azije, za očekivati je da će ona i ubuduće biti jedan od glavnih pokretača meksičke ekonomije.
Tekstilna, elektronska i prehrambena industrija, takođe su razvile ozbiljne proizvođačke kapacitete širom države i čine značajnu izvoznu stavku. Iako su ove industrije izložene ogromnoj konkurenciji iz Azije, uspevaju da se izbore zahvaljući stabilnim uslovima poslovanja i neprestanim inovacijama, naročito meksički tekstilci koji su korišćenjem modernih tehnologija razvili nove materijale i obezbedili alternativna tržišta.
Logično je da iskustvo koje su stekli u industrijskom razvoju i svoju snalažljivost Meksikanci iskoriste i u drugim sektorima, i da ova, 13. najveća ekonomija u svetu, nastavi sa privrednim usponom. U prilog tome ide i činjenica da Meksiko ima sve više mladih obrazovanih ljudi koji su globalno orijentisani, a ne samo prema severnom susedu. Osim što je Meksiko mešavina razliličitih naroda, među kojima mnogi potiču iz Evrope, takvom trendu dosprinosi i meksička vlada koja iako važi za birokratizovanu i sporu, izgleda da ima više od dva oka za procenu ekonomskih šansi, što potvrđuje i uspeh koji je meksička strana ostvarila kroz NAFTA sporazum.
Kontraofanziva s juga
Da su se pojavile nove ambicije u američkom komšiluku potvđuje i odluka Meksika, Perua, Kolumbije i Čilea o čvršćem ekonomskom povezivanju i to osnivanjem Pacifičkog saveza, koji je omogućio bolju sinhronizaciju spoljnotrgovinskih politika i konkretnije korake za zajednički nastup ovih zemalja na globalnom tržištu. Primera radi, članice otvaraju zajednička predstavništva na ciljnim tržištima i međusobno odobravaju ovlašćenja za zastupanje ekonomskih interesa, pa ukoliko, recimo, iz nekog razloga Meksiko ne može da obezbedi arapskom investitoru uslove za ulaganja u energetiku, preusmerava ga na Kolumbiju kako bi se dala prednost savezniku u odnosu na konkurenciju van koalicije.
Kada je formiran 2011. godine, Pacifički savez je dočekan sa podsmehom u Sjedinjem Državama, pa i u nekim zemljama EU. U međuvremenu, rezultati koje su postigle članice zajedničkim delovanjem podstakli su Nemačku i Francusku da zatraže, a potom i dobiju status posmatrača, a u tome su ih sledile Kina, Indija, Australija i SAD. Ispostavilo se da je strategija meksičke vlade da šanse i saveznike traži i na severu i na jugu, bila dalekovid i dobar potez. Meksikancima ostaje da se nadaju kako će i njihov severni komšija, umesto da preti zidovima, biti podjednako mudar i dalekovid.
Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu