Iskustva malih firmi koje u saradnji sa školama po modelu kooperativnog obrazovanja obezbeđuju odgovarajuće profile, pokazuju da bi masovnije uključivanje malih i srednjih preduzeća u ovakvo partnerstvo sa obrazovnim instuticijama značajno doprinelo da dugoročnije, kvalitetnije i jeftinije reše problem nedostajućih kadrova, a mladima da se usavrše u struci i da se lakše zaposle.
Kada se govori o dosadašnjim iskustvima u primeni kooperativnog modela obrazovanja kod nas, koji je zasnovan na elementima nemačkog dualnog sistema i razvija se kroz GIZ projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“, u javnosti se najčešće ističu primeri velikih kompanija koje obezbeđuju praksu za polaznike novih, a deficitarnih obrazovnih profila: bravara-zavarivača, električara i industrijskog mehaničara. Međutim, većinu srpske privrede čine mikro, mala i srednja preduzeća koja, često, imaju još veće teškoće nego velike kompanije da obezbede deficitarne kadrove, ali nisu dovoljno informisana da upravo kroz ovakvo partnerstvo sa školama taj problem mogu da reše dugoročnije, kvalitetnije i jeftinije.
U obrazovanje pomenutih profila po kooperativnom modelu trenutno je uključeno osam škola i 22 kompanije, kaže Jelena Stojanović Đumić, viša menadžerka GIZ projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“, koja očekuje da će broj zainteresovanih preduzeća rasti uporedo sa dostupnošću informacija da ulaganja u ovu vrstu partnerstva nisu velika i da ih značajno premašuju koristi na dugi rok. To potvrđuje i studija izvodljivosti „Dualno srednje stručno obrazovanje u Srbiji“ profesora Ditera Ojlera sa Univerziteta Sent Galen, u kojoj se, između ostalog, navodi da organizovanje praktične nastave za učenike srednjih stručnih škola pod vođstvom mentora, omogućava preduzeću višestruke koristi: od doprinosa praktikanata samoj proizvodnji, preko mogućnosti da zaposli najbolje koji su, kroz praksu, već edukovani za posao, do sticanja reputacije društveno odgovorne kompanije.
Iskustvo iz prve ruke
Kako to izgleda „iz prve ruke“ za B&F je objasnio Mihailo Jevtić, direktor porodičnog preduzeća Stelit 90 iz Velikog Polja kod Obrenovca, koje se pretežno bavi projektovanjem, proizvodnjom i montažom procesne opreme i postrojenja, uključujući i opremu za energetiku i preradu otpada. Od svog osnivanja 1990. godine, preduzeće je steklo brojne reference na prostoru zemalja bivše Jugoslavije, kao i Švajcarske, Francuske, Finske i Rusije, u fabrikama farmaceutske, kozmetičke, prehrambene, klanične i industrije prešićavanja otpadnih voda. Celokupan posao obavlja 17 zaposlenih, od kojih 12 radi u proizvodnji u struci bravara, montera, zavarivača, strugara i polirera.
Preduzeće u saradnji sa Tehničkom školom iz Obrenovca i u skladu sa svojim kapacitetima, trenutno obučava dva učenika druge i treće godine. Motiv je, objašnjava Jevtić, da se učenicima omogući da kroz praksu steknu znanja koja ne mogu da nauče u školi i koja će doprineti njihovom napredovanju u struci. Naime, u dualnom sistemu učenici trogodišnjih škola u prvoj godini obavljaju praksu u školskim radionicama, u drugoj imaju praktičnu nastavu dva dana nedeljno u preduzećima, a u trećoj provode u firmama tri dana.
Jevtić ocenjuje da su se praktikanti dobro uklopili u radnu sredinu. „Na početku smo im objasnili obaveze i osnovna pravila oko bezbednosti na radu, a potom smo proveravali njihovo teorijsko poznavanje zanata kojima treba da ovladaju. Prvih dana su samo posmatrali kako radi mentor i učili osnovne stvari, o higijeni radnog mesta, održavanju aparata, rukovanju aparatom i bocom… Kasnije su i sami počeli da učestvuju u radnom procesu, prvo samo u mestimičnom zavarivanju, a kasnije u zavarivanju probnih komada. Potom smo zajedno ispitivali probne komade i upućivali praktikante šta treba da isprave. Učenik treće godine već sada zavaruje komade koji se ugrađuju u proizvode“, ističe Jevtić i dodaje da su veoma zadovoljni njegovim radom i planiraju da ga zaposle nakon završetka školovanja, a takvu mogućnost za mlađeg praktikanta će razmotriti naredne godine.
Direktor Stelita 90 napominje da ovakvo ulaganje u obuku nedostajućih kadrova nije mnogo koštalo njegovo mikro preduzeće, te da ne bi trebalo da bude veliki trošak ni za veće kompanije. „Naša obaveza je bila da obezbedimo HTZ opremu i topli obrok za učenike, što je skroman trošak za potencijalnu korist. Utrošeno vreme poslodavaca, mentora, i drugih zaposlenih je mala cena za zadovoljstvo koje nam je pružio napredak praktikanata“, ocenjuje Jevtić.
Inicijativa važnija od novca
Jelena Stojanović Đumić objašnjava kako funkcioniše projekat: „Škole koje se prijavljuju za učešće moraju da obezbede podršku kompanija u kreiranju određenog broja mesta za praktičnu nastavu. Nije presudno da li će 30 učeničkih radnih mesta obezbediti jedna ili više kompanija, već je cilj da u tim preduzećima učenici mogu da ovladaju svim znanjima i veštinama koje je propisao kurikulum“.
Prema njenim rečima, dosadašnje iskustvo u realizaciji projekta pokazuje da su učenici veoma zainteresovani da steknu praktična znanja u samim fabričkim pogonima, što podstiče mentore u kompanijama da dodatno inoviraju proces podučavanja. „Taj odnos je poput povratne sprege – deca i nastavnici jedni druge motivišu za što angažovaniji rad“, ocenjuje sagovornica B&F i dodaje da GIZ u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i regionalnim privrednim komorama kontinuirano radi na uključivanju što većeg broja preduzeća u model kooperativnog obrazovanja.
U tome može da pomogne i država, kao što predočava i pomenuta studija izvodljivosti, navodeći mehanizme koji su se pokazali podsticajnim za razvoj dualnog obrazovanja u drugim zemljama. Primera radi, od velike je važnosti da se pojednostave administrativne procedure, kao i da se reguliše pravni status praktikanata koji tokom obavljanja prakse zvanično nisu ni zaposleni ni učenici. Takođe, država može da stimuliše poslodavce finansijskim olakšicama, poput poreskih olakšica, da razvije sistem akreditacije i sertifikacije poslodavaca kod kojih se može realizovati praktična nastava itd.
U javnosti se sve češće pominje i mogućnost donošenja Zakona o dualnom obrazovanju, što bi svakako bilo korisno za implementaciju ovog programa, s tim da zakon bude dovoljno fleksibilan kako ne bi dodatno opteretio kompanije koje već posluju u otežanim ekonomskim uslovima, smatra Jelena Stojanović Đumić. Ali, dodaje, privrednici moraju da pokažu inicijativu. „Ako kompanije žele kvalifikovanu radnu snagu, neophodno je da učenicima omoguće praksu u svojim postrojenjima, kako bi stekli najnovija znanja koja škole ne mogu da im omoguće u skromno opremljenim radionicama. Preduzeća bi trebalo da kontinuirano izveštavaju škole o svojim potrebama za određenim profilima, kao i da se aktivno uključe u kreiranje nastavnih programa za tražene profile, kako bi se i kroz teorijsku i kroz praktičnu nastavu obezbedile potrebne kvalifikacije. U pitanju je, pre svega, logistička a ne materijalna podrška kompanija, što znači da je za uspeh ovakvog modela saradnje važnije od novca to da preduzeća pokažu inicijativu“.
Preduzeću Stelit 90 takva inicijativa se isplatila. Prema rečima direktora Jevtića, osim zadovoljstva zaposlenih što su pomogli mladim ljudima da se usavrše u budućoj struci, praktikanti su svojim učinkom doprineli proizvodnji. Stoga preporučuje i drugim preduzećima da se uključe u ovaj projekat, jer kako ističe: „Ako mi ne uložimo u naše mlade ljude, ko će drugi?“
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.