U trenutku kada manipulacije na finansijskim tržištima i ranjivost svetske ekonomije usled pada cena sirovina i geopolitičkih rizika postaju sve vidljivije, pojedini ekonomisti kao jedan od najvećih rizika po oporavak svetske privrede navode – nedostatak optimizma. Da li su investitori previše oprezni i da li su potencijalni preduzetnici zbog egzistencijalnih briga ostali bez inicijative i ambicija?
Danas se više nego ikada govori o potrebi za optimizmom koji bi trebalo da izrodi preduzetničku inicijativu širom sveta, ali i o ponovnom uspostavljanju poverenja u institucije i stručnjake. U svetu opustošenom ekonomskom krizom, političkim i oružanim konfliktima, uočljiv je nedostatak pozitivnog razmišljanja. O ovom teško merljivom pojmu sve češće govore baš oni koji vole da barataju brojkama i egzaktnim podacima – ekonomisti. Tako je sredinom prošlog meseca Mark Taker, izvršni direktor AIA Grupe, trećeg osiguravača po veličini na svetu, kao najveću barijeru za ekonomski rast i oporavak finansijskog sektora označio „izneverena očekivanja i prokockano poverenje”, savetujući kompanijama da se preispitaju i počnu da rade na vraćanju poverenja svojih klijenata, ali i regulatora.
Opšti nedostatak vere u sistem i u sposobnost državnog aparata glavni ekonomista Sakso banke Stin Jakobsen formuliše kao „slom društvenog ugovora“, i krivi ga za rast ekstremne levice i desnice, ali i za spor oporavak svetske privrede. Uprkos smanjenju referentnih kamatnih stopa i dalje je mala potražnja za kreditima jer ljudi, tvrdi on, nemaju vere u budućnost, te ne žele da se upuštaju u nove poslovne poduhvate.
Nekoliko studija finansijske kuće Hartford je na egzaktan način „uhvatilo“ takav trend i na tradicionalno samouverenom tržištu Sjedinjenih Država, pokazavši da je u 2015. godini samo 33% vlasnika malih preduzeća postavilo kao cilj rast njihovog biznisa, dok je 2012. tome težilo 41% ispitanika iz istog sektora. Autori studije ocenjuju da je takav rezultat neobičan s obzirom da je svetska ekonomija, bar zvanično, u boljem položaju nego pre četiri godine, i imajući u vidu da je prošle godine značajno više vlasnika malih firmi (52%) bilo optimistično u pogledu rasta nacionalne ekonomije nego 2012. kada je takvih bila tek trećina anketiranih. U studiji se upozorava i na veoma mlaku inicijativu za otpočinjanje biznisa, koja je krajnje neuobičajena za Sjedinjene Države, poznate po razvijenom preduzetničkom duhu.
I mnoga druga istraživanja pokušavala su da nađu vezu između finansijske krize i pada optimizma. Jedno od njih, sprovedeno u Bahreinu među menadžerima i investitorima, pokazalo je da se njihovo poslovno ponašanje u velikoj meri promenilo posle krize. Pre recesije, investitori su bili možda i preterano samouvereni i nisu se plašili rizika, lakše su se upuštali u velika ulaganja i opuštenije su raspolagali novcem. Danas su mnogo oprezniji prilikom donošenja odluke gde investirati, manje su samouvereni i novac im, pre svega, služi kao obezbeđenje od potencijalnog rizika.
Ređe se otvara novčanik
Dok neki ekonomisti ukazuju da su preterani optimizam i “hronično potcenjivanje rizika” izazvali ekonomsku krizu 2008. godine, Jakobsen tvrdi da krizu nije izazvao optimizam, već preveliki dug: „Može se raspravljati da li jedno vodi drugome, ali suština je da društvo mora biti odgovorno – u ovom slučaju da uvede anticikličnu monetarnu i fiskalnu politiku. Drugim rečima, kada su ekonomska kretanja dobra i očekivanja ubrzano rastu, vlade bi trebalo da ograniče fiskalni deficit i da primoraju banke da povećaju rezerve za lošija vremena”.
Sagovornik B&F-a konstatuje da trenutno i preduzetnici koji žele da ulaze u nove poslovne poduhvate nemaju lak i jeftin pristup finansiranju, jer je nivo optimizma u društvu u proseku svuda nizak. To je u neku ruku domino efekat – zarade i prihodi domaćinstava su niski, što sa sobom donosi i pad potrošnje, a sa njim pod ruku idu i pad investicija, proizvodnje i – vere u bolje sutra.
Studija Pju centra (Pew Research Center) rađena između januara 2008. i juna 2010. otkrila je da je od početka krize 62% Amerikanaca smanjilo svoju potrošnju, da 72% kupuje jeftinije proizvode, a 48% je ocenilo da je u gorem finansijskom stanju nego pre 2007. i da će se u skladu sa tim ponašati. Istraživanje finansijske kuće Fideliti investments pokazalo je da su Amerikanci i pet godina nakon izbijanja krize ostali mnogo oprezniji pri trošenju – 56% anketiranih je bilo spremnije za slučaj nove krize nego u periodu pre 2008. godine, za budućnost je štedelo 42% ispitanika, 72% je imalo manji dug nego pre krize, a 42% je počelo da ostavlja novac “za crne dane”.
Šta je ubilo preduzetništvo u Srbiji?
Nepoverenje u sistem i budućnost je redovna tema i u domaćoj i regionalnoj javnosti. Tako je, nedavno, o ovoj problematici govorio Zlatko Lagumdžija, bivši premijer Bosne i Hercegovine i redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, prilikom gostovanja na televiziji N1. „U deficitu smo sa optimizmom. Neke kolege mi zameraju što se stalno pozivam na američku studiju koja je ispitivala kriterijume za uspeh najvećih kompanija sa liste Fortune 500 i otkrila da je njemu najviše doprineo optimizam, odnosno želja za razvojem. Optimizam je, prema odgovorima ispitanika, bio sedam puta važniji od sposobnosti rukovodstva i zaposlenih u kompanijama”, istakao je Lagumdžija, istovremeno se osvrnuvši na nedostatak vere u napredak koji preovlađuje u regionu. Kao primer je naveo i odlazak mladih iz balkanskih zemalja, koji se isključivo doživljava kao tragedija, umesto da se sa njima uspostavi saradnja, njihovo znanje i kontakti stečeni u razvijenim zemljama iskoriste za razvoj i da se radi na stvaranju uslova za njihov povratak.
Na pitanje koliko je realno očekivati porast optimizma i preduzetničkog duha u regionu i Srbiji, istoričarka ekonomije Vesna Aleksić odgovara da bi bilo dovoljno kada bi država pružila ohrabrenje kroz stvaranje boljeg poslovnog ambijenta. Po njenim rečima, pogrešne su tvrdnje kako preduzetnički duh „nije u genima“ ovdašnjih ljudi, jer nakon oslobođenja Srbije od Turaka pa sve do Drugog svetskog rata, preduzetništvo i trgovina bili su zastupljeni jednako kao i drugim zemljama u razvoju. „Naši uspešni trgovci su razmišljali dugoročno, školovali su svoju decu u inostranstvu, a po povratku u zemlju ih zapošljavali na visoke državne funkcije. Tako su ostvarivali društveni uticaj, ali i borili se za unapređenje svog položaja. Naravno, u vreme socijalističke Jugoslavije razvoj preduzetništva nije ohrabrivan, jer je tada važio drugačiji ekonomski model. Problem nastaje prilikom neuspešne tranzicije ka tržišnoj ekonomiji, tokom koje nije izgrađen dobar poslovni ambijent, i to je glavni razlog što u Srbiji danas nema preduzetničkog duha. Nama nedostaje poverenje u sistem i u državu. Sasvim je razumljivo što se ljudi nerado odlučuju da započnu posao u situaciji kada im regulativa ne ide u korist, kada nemaju bilo kakve podsticaje, pa čak ni pravnu sigurnost”, komentariše Aleksić razloge koji u Srbiji koče preduzetnički razvoj.
Od početka tranzicije, bilo je mnogo inicijativa s ciljem da se građani, a posebno mladi, ohrabre da „preuzmu život u svoje ruke”. Poslednju vodi Vlada Srbije kroz projekat “Godina preduzetništva”, naglašavajući u svojim porukama kako želi „da gradi poverenje i osećaj da postoji održiv način da država pomogne i bude partner za dobru ideju i ozbiljne projekte“. Sudeći prema prethodnim iskustvima, nemamo mnogo razloga za euforiju, ali hajde da budemo malo optimistični i po ko zna koji put damo šansu ovakvoj ideji.