Zbog čega su kolaterali, odnosno sredstva obezbeđenja urednog izmirenja ugovornih obaveza važni? Da li su oni kočnica ili motor razvoja MMSP? Da li postojeći sistem favorizuje preduzetnika koji ima dobar poslovni plan, pozitivne projekcije tokova gotovine i dugu tradiciju proizvodnje i kupuje, recimo, punilicu za flaše od 20.000 evra, ali ima problem da uspostavi hipoteku u vrednosti 2:1 na taštinoj vikendici? Ili favorizuje njegovog „konkurenta“, koji ne ispunjava prethodne kriterijume, ali je u mogućnosti da dobije kredit samo zato što je založio stan u Knez Mihajlovoj ulici?
Pokretna imovina, a ne zemljište ili zgrade, često čine većinu kapitala privatnih firmi, naročito kod mikro, malih i srednjih preduzeća. Prema istraživanjima Svetske banke, u zemljama u razvoju 78% osnovnog kapitala preduzeća najčešće je u pokretnoj imovini, kao što su mašine, oprema ili potraživanja, a samo 22% u nepokretnoj imovini. U ekonomijama sa modernim sistemima sredstava obezbeđenja, pravnim institutima i registrima zaloge koji odražavaju poslovne potrebe, takva pokretna imovina, u njenim najrazličitijim oblicima, lako se može koristiti kao kolateral. Međutim, u mnogim zemljama u razvoju, pokretna imovina može biti neprihvatljiva kreditorima kao sredstvo obezbeđenja, zato što propisi i praksa zalogu na takvim stvarima ne priznaju ili neodgovarajuće tretiraju. Navedeno ograničenje je važno i ima svoje konkretne implikacije – prema istom istraživanju, u razvijenim ekonomijama, klijenti koji mogu da ponude sredstva obezbeđenja dobiju 9 puta više kredita od onih koji to ne mogu, zatim imaju u proseku čak 11 puta duže periode otplate, i do 50% niže kamate.
Kako nas vidi svet?
Prema podacima za 2015. Svetskog ekonomskog foruma o globalnoj konkurentnosti, nedostatak pristupa finansijama najveća je prepreka Srbije za konkurentnost i rast. Srbija je rangirana 111. od 140 zemalja po dostupnosti finansijskih usluga (u kojoj meri su finansijske usluge pristupačne za preduzeća), odnosno 120. od 140 po jednostavnosti pristupa kreditima (koliko je lako da se dobije kredit u banci sa dobrim biznis planom a bez kolaterala). U Evropi, samo Grčka, Slovenija i Albanija se nalaze iza Srbije po pristupačnosti i dostupnosti finansijskih usluga.
Prema izveštaju „Doing Business“, kojim Svetska banka kroz 10 oblasti svake godine prati uslove poslovanja u 189 ekonomija, Srbija po indikatoru „Dobijanje kredita“ zauzima 59. poziciju na listi. U delu pokazatelja kojim ocenjuje efektivnost propisa o sredstvima obezbeđenja i stečaju u vezi sa kreditiranjem („Strength of legal rights index“), Svetska banka meri prava korisnika i davalaca kredita prema sadržini i primeni propisa kojima se uređuju kolaterali, i to isključivo pokretne stvari (mašine, oprema, inventar, potraživanja, dakle sve ono što jedno preduzeće može i treba da ima), kako bi procenio njihov uticaj na kreditiranje. U tom segmentu, Srbija ima samo 5 od 12 mogućih poena. Radi poređenja, delimo poslednje mesto sa Hrvatskom od 8 zemalja regiona (Crna Gora, Rumunija, Bugarska, Albanija, Bosna, Makedonija, Srbija, Hrvatska).
Šta kažu privrednici?
Prema poslednjim rezultatima godišnje „Ankete 1000 preduzeća“, koju USAID Projekat za bolje uslove poslovanja sprovodi, učesnici veruju da ograničeni kreditni uslovi kod banaka i dalje teraju dužnika da pruži čvrst kolateral kako bi se kvalifikovao za kredit. Slično kao i prethodnih godina, zemljišta i nekretnine su najzastupljeniji, jer je skoro polovina svih ispitanika koji su koristili pozajmice bila prinuđena da obezbedi takvu vrstu kolaterala. Čak 43% preduzeća kojima je potreban kredit vidi kolateral kao ozbiljnu ili glavnu prepreku za dobijanje kredita. Logično, manja preduzeća zahteve u pogledu kolaterala doživljavaju kao ozbiljnu prepreku za zaduživanje u mnogo većoj meri (43%) nego velike kompanije (33%).
U 2015. godini, ipak je došlo do značajnog poboljšanja odnosa vrednosti sredstva obezbeđenja i iznosa kredita. Čak 51% ispitanika (u poređenju sa 20% u 2014.) odgovorilo je da su banke zahtevale sredstva obezbeđenja vrednosti do 120% iznosa kredita, a došlo je i do značajnog smanjenja broja onih koji navode da je vrednost zahtevanih sredstava obezbeđenja prelazila 120% iznosa kredita.
Kakvi su nam propisi i primena?
Jedan od najvažnijih razloga za donošenje Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar bila je upravo potreba da se manjim firmama omogući da svoja ograničena sredstva bolje iskoriste za zaduživanje i da se poveća obim korišćenja opreme i drugih sredstava kao obezbeđenja. Ipak, za razliku od međunarodne prakse, prema domaćem zakonodavstvu, nije moguće steći ili upisati založno pravo na pokretnoj imovini koja nije individualno određena ili „odrediva“ (pokretna imovina, odnosno stvari određene po vrsti, kao što su kukuruz, itd.), čime se isključuje mogućnost raznovrsnijeg kreditiranja obezbeđenog, na primer, upisom založnog prava na celokupnoj imovini preduzeća ili inventaru.
Dalje, tu su i nedovoljne mere za sprečavanje otuđenja založene pokretne imovine. Zajmodavci nemaju mnogo efikasnih načina da preduzmu mere protiv dužnika koji otuđe, sakriju ili odbiju da predaju založenu pokretnu imovinu. Ne postoje pouzdani mehanizmi koji bi omogućili brzo reagovanje – izdavanje sudskog ili policijskog naloga – u slučaju da postoji osnovana sumnja u otuđenje založene imovine. U praksi, založena pokretna imovina često „nestane“ pre nego što policija i pokuša da je zapleni. Formula po kojoj poverioci u takvim situacijama u svim zemljama reaguju je ista – rizike naplativosti kredita u slučaju neispunjenja kroz zaplenu i prodaju založenih stvari ugrađuju u cenu novca, pa kod visokog rizika postaju veoma selektivni u pogledu izbora kolaterala – traže previše kolaterala, ili zahtevaju garancije i za vrlo nizak prag rizika od neizmirenja duga. Sve to dovodi do većih troškova i lošijeg pristupa izvorima finansiranja za mnoga mala preduzeća.
Dakle, šta dalje – neke preporuke?
Radi usklađivanja sa međunarodnom praksom i kako bi se omogućila šira lepeza kreditnih proizvoda, zakonom bi trebalo omogućiti zajmodavcima da radi obezbeđenja kredita uspostavljaju kolateral na način i na imovini za koju procene da je za njih i klijente najpodesnija (recimo na celokupnoj imovini, odnosno inventaru preduzeća). Dozvoljavanje instituta na način koji predviđa WB Doing Business Report (na primer fiducija, bezdržavinska zaloga bez zahtevanja specifičnog opisa zaloge, uopšteno opisivanje dugova i obaveza, registar zaloge koji se bazira samo na dostavljanju obaveštenja i bez formalne provera dokumentacije, itd.) ne samo da bi pomerilo Srbiju na rang listi i omogućilo bolju poziciju za ulaganje pred investitorima koji izveštaj koriste u odlučivanju, već bi pomoglo samim MMSP da lakše onu imovinu koju imaju i koja im je za obavljanje njihove poslovne delatnosti i neophodna, zaista stave u funkciju finansiranja koje treba da omogući njihov rast i razvoj.
Takođe, trebalo bi nastaviti sa unapređivanjem kvaliteta usluga i informacija koje pružaju registar zaloge Agencije za privredne registre (pre svega u delu koji se odnosi na elektronsku registraciju, pa i upis i brisanje založnih prava na jednostavan način, koje bi kao i u drugim zemljama vršili sami zainteresovani poslovni subjekti).
Ovi nalazi su značajni za MMSP, jer ona često ne poseduju vrednije nekretnine koje bi mogla da koriste za zaduživanje, te je tako mogućnost da založe različite vrste pokretne imovine naročito značajna za njihov pristup izvorima finansiranja. Osim toga, ovakav pristup korišćenju sredstava obezbeđenja podstiče kreditiranje zasnovano na poslovanju firme, a ne sredstvima obezbeđenja.
Na taj način bi i potencijalni privrednik sa početka naše priče bio u mogućnosti da uz primereno obezbeđenje dobije kredit za namenu koja je sa aspekta poslovne logike zdrava, i tako proširi svoju uspešnu poslovnu priču. Njegov pomenuti konkurent ne bi dobio kredit, čime bi sebe, verovatno, poštedeo poslovnog neuspeha, a druge klijente situacije u kojoj treba da snose troškove tuđeg promašaja.
Aleksandar Zarić, pravni savetnik USAID Projekta za bolje uslove poslovanja
Finansije top 2015/16