„Pojava suvišne radne snage u našim selima je rezultat našeg opšteg nerada, ravnodušnosti prema razvijanju našeg stanovništva i oskudice svake volje za stvaralački rad“, pisao je početkom prošlog veka jedan od osnivača zadružnog pokreta povodom propadanja sela i odlaska njegovih žitelja u inostranstvo u potrazi za poslom.
U Srbiji je 1891. uvoz poljoprivrednih proizvoda premašio dva i po miliona dinara, od čega je milion i po dato za krompir i povrće, za pasulj i grašak oko 950.000, za beli i crni luk oko 77. 000 i za baštovansko seme i rasade oko 16.000. dinara. U to vreme poljoprivredom se bavilo gotovo 90% stanovništva, a u poređenju sa 1867. godinom, kada je urađen prvi popis obrađenog zemljišta, 1889. obim oranica pod usevima uvećao se za skoro 40%. Najviše su se sejali kukuruz, pšenica i ovas, zatim proso, heljda, ječam i duvan, a proširile su se i površine pod vinogradima.
I pored plodnosti zemljišta, povrće i industrijske biljke gajile su se tek usput, više za sopstvene potrebe nego za prodaju. Na primer, površina pod krompirom iznosila je 1902. svega 9.618 hektara, što je činilo tek pola procenta od ukupno zasejanog i obrađenog zemljišta, „a zbog rđave nege prinos krompira je bio mnogo manji nego u drugim zemljama. U Srbiji je po hektaru iznosio samo 58 tovara, dok je iste godine u Bugarskoj iznosio 143 tovara, u Nemačkoj 167, u Engleskoj 174, u Danskoj 177, a u Holandiji čak 211 tovara“, navodi 1908. Milutin Savić u knjizi „Glad u Okrugu beogradskom, uzroci i otklanjanje“.
Zemlja se obrađivala na zastareo način, najviše alatima koje su pravili sami seljaci. Tek krajem 19. veka ulazi u upotrebu parna vršalica, kada počinje da se uvozi mehanizacija iz inostranstva, a nije se koristilo ni veštačko đubrivo. Sama priroda seoskih imanja je ograničavala racionalnu obradu zemlje uz pomoć savremene mehanizacije, budući da je 1889. skoro tri četvrtine seoskog stanovništva raspolagalo imanjima manjim od pet hektara. „Zbog slabih prinosa, seljak je bio siromašan, često prezadužen, a novčanu pomoć slabo je dobijao sa strane. Nije imao novčanih sredstava da ih ulaže u svoj rad, a ni znanja da se odvoji od kultura i načina obrade svojih predaka“.
Zato nije ni čudo da je prinos od zemljoradnje zavisio najviše od vremenskih prilika. U periodu od 1860. do 1868. čak četiri godine su zbog nepovoljnih vremenskih uslova izrazito negativno uticale na prinose i trgovinski bilans Srbije, pa je „država morala da pritekne u pomoć narodu da ne bi stradao od gladi u mnogim krajevima Srbije, a naročito u Okrugu beogradskom. Polovina od ukupnog stanovništva tražila je pomoć u ishrani“, beleži Milutin Savić.
Privatna seoska inicijativa
Država je preduzimala razne mere kako bi unapredila poljoprivrednu proizvodnju. Atanasije Nikolić, ranije profesor Liceja a potom načelnik Ministarstva unutrašnjih dela je 1847. uređivao „Čiča Srećkov list“ u kome su objavljivane praktične pouke iz zemljoradnje i stočarstva. Osnovana je Zemljodelska škola 1853. u koju je svaki srez slao po jednog ili dvojicu mladića da se školuju o državnom trošku, ali je većina po svršetku školovanja radije birala državnu službu nego zemljoradnju. U to vreme je bilo pokušaja i da se gaji pamuk u Srbiji, „pa je 1845. na više mesta zasađeno seme pamuka radi probe, da se vidi kako će uspeti. Na tome je i ostalo. Izgleda da se niko više o tome nije brinuo“.
Na unapređenju poljoprivrede najviše se radilo krajem 19. veka, kada je donet čitav niz zakona i osnovane mnoge ustanove i državni ekonomati u cilju edukacije poljoprivrednika, ali najveći uticaj je izvršio Zemljoradnički zadružni pokret koji se javio devedesetih godina 19. veka kao privatna inicijativa na selu za pružanje međusobne pomoći. U selu Vranovu kod Smedereva, žitelji su 29, marta 1894. osnovali zadrugu koja će prodavati njihove proizvode i iz dobiti odobravati kredit članovima. Zadružni pokret se vrlo brzo proširio po celoj Srbiji, a od 1897. javljaju se zadruge i među srpskim stanovništvom van Srbije.
Sve zadruge u Srbiji bile su povezane u Savez zemljoradničkih zadruga sa Glavnim savezom na čelu i sedištem u Beogradu, ali su zadržale samostalnost u načinu rada i odlukama. Krajem 1902. u Srbiji je bilo 305 zadruga, a uoči Prvog svetskog rata više od hiljadu. Prema „Kalendaru zemljoradničkih zadruga“ iz 1903. godine, zadruge su se bavile raznovrsnim poslovima za svoje članove: kreditom i štednjom, nabavkom repromaterijala i mehanizacije, životnih namirnica, zajedničkom proizvodnjom, preradom i prodajom proizvoda, uzajamnim pomaganjem u radu, bolesti i smrti, u štetama nastalim zbog vremenskih nepogoda, ali i mirenjem zadrugara. Savez zemljoradničkih zadruga je izdavao i edukativne priručnike, a država je pomagala ovaj pokret iz prihoda Klasne lutrije, u vidu kredita, ali i bespovratnih sredstava.
Osnivane su i zadruge specijalizovane za određene poljoprivredne delatnosti, pa su 1902. u Negotinu, Ćupriji, Pirotu i Varvarinu radile vinogradarske zadruge, u Beogradu, Paraćinu i Kraljevu ogledno-voćarske, a u Beogradu i Žarkovu mlekarske zadruge. „Te godine osnovan je u Smederevu ugledni mlekarnik za proizvodnju mleka i preradu u maslo i sireve. Po ugovoru sklopljenom sa državom, ovaj mlekarnik je bio dužan da svake godine prima izvestan broj mladića koje mu preporuči Ministarstvo narodne privrede ili Glavni savet srpskih zemljoradničkih zadruga radi obuke u mlekarskoj proizvodnji“. I pored toga, zadruge su morale sve češće da pružaju pomoć članovima koji su ostajali bez poseda i posla usled nesposobnosti ogromnog broja tadašnjih poljoprivrednika da se prilagode novim pravilima igre, koje su doneli industrijalizacija i širenje tržišne privrede.
Selo u izbeglištvu
Seljak je mogao na tržište da iznosi samo višak svojih proizvoda, ukoliko ga je bilo. Prema podacima uoči Prvog svetskog rata, gazdinstvo od 1 hektara donosilo je dohodak od 72 dinara, a rashodi su iznosili 96 dinara. Kod gazdinstva od 2 hektara, deficit je iznosio 6 dinara, a jedino gazdinstvo od 5 hektara donosilo je višak od 2 dinara. Pošto seljak nije mogao svojim proizvodima da pribavi dovoljnu količinu novca, morao je da se zadužuje, a kako dugo nije bilo kreditnih ustanova, obraćao se privatnim licima, pre svega trgovcima i činovnicima, koji su za pozajmice naplaćivali ogromne kamate.
Seoski dugovi počinjali su gotovo uvek sitnim i hitnim pozajmicama, a često završavali prodajom imanja „na doboš“. Po žalbama koje su seljaci upućivali još 1859. godine knezu Milošu kada se ponovo vratio na vlast „jedan je dužnik za 40 dukata platio 140 u roku od tri godine, drugi za dug od 130 dukata 310 u roku od godinu i po dana; treći za 100 dukata 315 u roku od četiri godine i pored toga dao kacu kajmaka , dve debele krave, dva tegleća vola i jednog debelog ovna“. U svim ovim slučajevima zajmodavci su bili činovnici, a zemljoradničke zadruge su u periodu od 1901. do 1905. izdale više od 14.000 pozajmica svojim članovima za nabavku hrane u iznosu od gotovo 890.000 dinara.
Te pozajmice su iz godine u godinu rasle, a zbog nemogućnosti da se prehrane na sopstvenom imanju, znatan broj seljaka je tražio posao na drugoj strani. Industrija nije bila dovoljno razvijena da bi mogla da zaposli toliki višak seoske radne snage, pa su se mnogi okretali trgovini ili otvaranju mehana, ali i često propadali zbog neiskustva u takvim poslovima. Zato je sve veći broj odlazio iz zemlje, „svake godine blizu 15.000 seoskih radnika“, navodi 1908. Mihajlo Avramović u knjizi „Seoski radnici“, a jedan od najunosnijih poslova je bilo njihovo vrbovanje za rad u inostranstvu. Niko od državnih i lokalnih vlasti nije ništa preduzimao da to zaustavi, tvrdi isti autor, i navodi reči jednog od osnivača zadružnog pokreta: „Pojava suvišne radne snage u našim selima je rezultat našeg opšteg nerada, zapuštenosti privrednih pitanja i opšte ravnodušnosti prema razvijanju našeg stanovništva i njegovoga zanimanja, potpune oskudice svake volje za pozitivan stvaralački rad“. Konstantni problemi na selu pretvorili su se u zemljoradničko pitanje, koje će stalno biti na dnevnom redu u Srbiji i nakon Prvog svetskog rata.