Francuzi su ljuti. Uglavnom ignorišu ono što perfidni Britanci pišu o njima, ali ovaj put su veoma ljuti. Sudeći prema apsurdnoj priči koja se proširila na internetu, zaposleni u u Francuskoj su dobili pravo da ignorišu poslovne mejlove i telefonske pozive posle 18 časova.
Nema istine – čak ni naznaka istine – u ovoj priči. Počelo je sa kolumnom u Guardianu, čija autorka je priznala da je napravila grešku. Preneo ju je, uz dalju nadogradnju, vređajuće komentare i bez provera činjenica Daily Mail. Od tada se brzo proširila internetom.
U Daily Mailu piše: “Radnici u socijalističkoj Francuskoj sada mogu da ignorišu telefonske pozive svojih šefova kada su kući. To je deo novog ugovora koji potvrđuje da je Olandova država verovatno najlenja u Evropi…. Zakon jasno utvrđuje da je nelegalno za radnike u konsultantskom sektoru da odgovaraju na mejlove i telefonske pozive nakon 18 časova.”
Ne postoji takav zakon. Ne postoji nikakav novi zakon. Postoji uvijen dogovor između šefova i sindikata, koji pogađa oko 70.000 starijih radnika u adminsitraciji. Dozvoljava im da nastave da rade od kuće poštujući 35-osatno nedeljno radno vreme Francuske i zakon o minimalnom odmoru Evropske unije.
Pročitao sam tekst. Ne postoji ništa u tom ugovoru što neodgovaranje na mejlove i telefonske pozive smatra nelegalnim. On sugeriše da zaposleni mogu da “isključe elektronske uređaje” tokom propisanog perioda odmora od “11 uzastopnih sati dnevno i 35 uzastopnih sati nedeljno”.
Drugim rečima, dozvoljava 13-satni dan. U svakom slučaju nema prekida nakon 18 časova. Slični sporazumi već postoje u Belgiji, pa čak i u zemlji u kojoj se mnogo radi – Nemačkoj.
Možda bi trebalo da parafraziramo Daily Mail: “Ova epizoda je deo obrasca koji potvrđuje da je britansko novinarstvo verovatno najlenje u Evropi – i najviše bezrazložno agresivno na sve što je u vezi sa Evropom”.
Francusku ljutnju objašnjava delom i osetljivost teme: drugim rečima, navodno trome radne navike kojima nedostaje entuzijazma; 35-časovna radna nedelja; konkurentnost i poslovi. Mnogi Francuzi bi se složili da je 35-časovna radna nedelja, koja je uvedena 1999. godine bila greška. No, ta odluka nije jedina odgovorna za slabu ekonomiju Francuske danas. S druge strane, nije smanjila nezaposlenost deleći poslove, kao što je prethodna socijalistička vlada obećavala. Iskomplikovala je život nekih poslodavaca, i ne manje važne zdravstvene službe.
Bilo kako bilo, nedavno se pojavio obrazac po kome članci u američkim i britanskim mediima preteruju i pogrešno interpretiraju francuske ekonomske probleme i privlačnost za strane investitore.
Emma Röhsler je britanska pravnica u pariskoj kancelariji Herbert Smith Freehills i stručnjakinja za britanske i francuske zakone o radu. Ona kaže: “Neki od ovih izveštaja o takozvanom ‘Zakonu o 18 časova’ su najgori oblik jeftinih napada na Francuze. Ljudi su ljuti i razumem zašto. Ovakvi događaji mogu uticati na odluke kompanija, naročito američkih, koje razmišljaju da investiraju u Francuskoj”. Röhsler ukazuje na to da, uprkos 35-časovnom nedeljnom radnom vremenu, prosečan broj sati koje Francuzi provedu na poslu je 39, što se može porediti sa 40 sati u Britaniji. Kako je to moguće?
Zakon o 35-časovnom radnom vremenu je imao mnogo amandmana ali ono što je značajno, nikada ih nije ukinula desničarska vlada koja je bila na vlasti od 2002. do 2012. godine. Sindikati i zaposleni mogu, na primer, da pregovorima na lokalnom nivou sačuvaju poslove i poboljšaju konkurentnost.
Tridesetpetočasovno radno vreme je ili pravna muljaža ili prilika za kreativne dogovore na lokalnom nivou. Sporazum koji je izazvao takvo neopravdano slavlje u Britaniji bio je odgovor na presudu fracuskog suda u 2012. godini.
Nekim šefovima i zaposlenima u administraciji je dozvoljeno da okvirno primenjuju 35-časovno radno vreme uz godišnje i mesečne proseke i dodatne slobodne dane. Sud je rekao da je to u redu ali da se moraju uzeti u obzir direktive EU – Britanija je tu izuzetak – o minimalnom dnevnom i nedeljnom “vremenu nedostupnosti ”.
U tu pravnu močvaru ubacite Šveđane. Grad Geteborg razmišlja o eksperimentu da nekim opštinskim radnicima smanji osmočasovno radno vreme na šestočasovno. Glavna švedska partija koja je levi centar, predlaže da cela zemlja pređe na 35-časovnu radnu nedelju.
U oba slučaja argumenti su sledeći: radnici su mnogo produktivniji ako im je radni dan kraći. Kraća radna nedelja povećava individulalnu proizvodnju i stvara nova radna mesta. Moglo bi biti istine u tome. Čitaoci Daily Maila sada nemojte dalje da čitate.
Francuski radnici, na osnovu bogatstva generisanog na sat, su među najproduktivnijim radnicima u EU. Peti su po redu. Nemci su sedmi. Britanci dvanaesti. Međutim, iskustvo Francuske ne daje dovoljno argumenata za uspostavljanje 35-časovnog radnog vremena na opštem nivou. Mali broj ljudi radi, visoka je stopa nezaposlenosti (10 odsto), mnogo je večnih studenata i veliki broj prevremeno penzionisanih.
Stvaranje bogatstva i plaćanje poreza palo je na relativno malu grupu francuske populacije. Državna administracija je ogromna. Tridesetpetočasovno radno vreme je dalje suzilo snagu na kojoj počiva francuska ekonomija.
Ovo nije postala formula ekonomskog napretka.
Možda bi ta ideja bolje bila primljena u Švedskoj. Iskustvo Francuske ukazuje da je radno vreme najbolje ostaviti radnicima i zaposlenima da o tome pregovaraju – onima koji nisu zabranili poslovne mejlove nakon 18 časova.
Piše: John Lichfield (The Guardian)
* Prevele Žarka Radoja i Marija Šerban Kontrapress