“Ili će siromašne zemlje postati bogatije ili će se siromašni ljudi preseliti u bogate zemlje” – čini se da od ove rečenice Branka Milanovića, dugogodišnjeg stručnjaka Svetske banke, sada profesora na Postdiplomskoj školi (Graduate Center) City University of New York nema sažetijeg objašnjenja za rastući pritisak imigranata na granice razvijenog sveta. Iako je uzrok – velika razlika u prosečnim dohocima između zemalja – dobro istražen i jasan, a rešenje se da lako nazreti, ako ne i sprovesti, čini se da ono nije deo aktuelne globalne agende. Zid koji bogate evropske zemlje grade na svojim granicima nije samo palijativno rešenje za zaustavljanje pridošlica, već i populistički odgovor na izraženu nejednakost unutar sopstvenih društava.
Imigracija je u najvećoj meri rezultat razlika u prosečnim dohocima između zemalja. Globalizacija je te razlike u nivoima dohotka za isti nivo obrazovanja i znanja učinila mnogo vidljivijim i tako podstakla želju za migracijom. Pored toga, sami troškovi transporta su se smanjili u odnosu na nekadašnje, što imigrante čini mnogo pokretljivijim, objašnjava u intervjuu za Biznis i Finansije ekonomista Branko Milanović.
Milanović je svoje nalaze o neravnomernom širenju bogatstva, na nivou zemalja, između zemalja i na globalnom nivou, u sadašnjem vremenu i kroz istoriju, sabrao u mnogocitiranoj knjizi “The Haves and the Have-Nots”(2010), čiji je prevod na srpskom jeziku objavljen 2012. godine u izdanju “Službenog glasnika” pod naslovom “Bogataši i siromasi”. Jedan od podataka koji, čini se, najupečatljivije objašnjava zašto migranti tako često na putu ka evropskim zemaljama stavljaju život na kocku je sledeći: oko 60 odsto prihoda jedne osobe određuje mesto njenog/njegovog rođenja (dok je dodatnih 20 odsto determinisano blagostanjem roditelja).
“Dobici od globalizacije nejednako su raspoređeni. Na primer, Kina i Indija koje su bile veoma uspešne u proteklih 20 godina, smanjile su distancu u prosečnom dohotku u odnosu na zemlje razvijenog Zapada, ali, u mnogim zemljama Magreba, Afrike i istočne Evrope se ta razlika povećala. Slična je situacija i nekoliko zemalja bivše SFRJ (BiH, Srbija, Makedonija, verovatno i Kosovo): razlika u prosečnim dohocima između tih zemalja i Zapada se povećala, a to je dodatno doprinelo povećanju migracionih pritisaka”, kaže Milanović.
Evropa i imigranti
B&F: Kako tumačite odluku Švajcarske da referendumom „zaustave masovnu emigraciju“, kao i odluke mnogih drugih evropskih zemalja da imigrantima otežaju ulazak i boravak u svojim zemljama? Da li je to slikovit primer za vašu tezu da je lokacija danas dominantan faktor imigracije, ili razuman odgovor zemalja pogođenih krizom?
Branko Milanović: Ono što je, čini mi se, razlog u prilog oštrog stava protiv imigracije u zapadnoj Evropi je kriza koja ju je pogodila, naročito mediteranske zemlje. Ta kriza se i dalje nastavlja, a takođe se povećava i nivo nejednakosti unutar tih zemalja. Pošto države ne mogu da kroz poresku politiku ili na neki drugi način smanje nejednakost unutar zemalja, vlade se okreću populističkim merama da bi smanjile nezadovoljstvo srednje klase, a ta populistička mera jeste, u stvari – napad na imigrante.
To je, naravno, veoma popularna mera kada imate visoku stopu nezaposlenosti – kao što je to slučaj u Španiji ili u Grčkoj. Drugi razlog je više političke prirode, a to je primećeni neuspeh asimilacije imigranata u Evropi. Evropa istorijski nikada nije bila kontinent koji je primao imigrante – naprotiv, ona je oduvek bila kontinent sa kojeg se emigriralo i na taj način je naseljen ogroman deo sveta, uključujući Severnu i Južnu Ameriku.
Tu dakle imamo dva razloga za ovakva evropska pooštravanja politike prema imigrantima: prvi treba tražiti u neuspehu multikulturalizma ili asimilacije, a drugi razlog je čisto ekonomske (a potom i političke) prirode: usled ekonomske krize, vlade pokušavaju da populističkom politikom podignu sebi rejting, a da efekte krize nekako smanje.
B&F: Čini se da je politika pokušaja zadržavanja imigranata u Grčkoj, Italiji, Španiji, Malti, pa i Srbiji, na granicama razvijenih evropskih zemalja – zapravo palijativni pristup problemu. Osim ovih kratkoročnih mera, postoji li neka šira globalna strategija razmišljanja o očito globalnom problemu?
Branko Milanović: Videćemo da li će se problem slobodnijeg kretanja radne snage pojaviti u programu Ujedinjenih nacija koji bi ušao u Millenium Development Goals (opšti ciljevi koje bi čovečanstvo trebalo da ostvari u sledećih 20 godina). Ovde o problemu migracije govorimo u kontekstu ljudskih sloboda i nepostojanju jednakosti u slobodi kretanja između ljudi koji žive u bogatim zemljama nasuprot onima koji žive u siromašnim zemljama. Dakle, ovde se taj problem pojavljuje na jednom filozofskom i političkom nivou. Kad kažem „političkom“, tu mislim na Ujedinjene nacije. Sa druge strane, moć zapadnih sila u tim svetskim institucijama i organizacijama je predominantna, a one nemaju interesa da taj problem bude globalizovan odnosno internacionalizovan jer one, u stvari, pokušavaju da smanje imigraciju, a ne da je pospeše.
Štaviše, i arapske zemlje, odakle je ka Evropi stizao veliki priliv emigranata su iz političkih razloga pokušavale da taj problem zataškaju. Na tom političko – državnom nivou, dakle, ima puno zemalja koje imaju interesa da zadrže ovaj problem na lokalnom nivou i da se o njemu uopšte ne govori.
B&F: Jedan od razloga za povećan broj imigranata je i neuspeh Arapskog proleća i relativno veliki broj latentnih ili otvorenih ratnih žarišta u svetu?
Branko Milanović: Ovde sada treba razlučiti one koji su u migraciju vođeni ekonomskim razlozima, kao što je slučaj s većinom migranata iz Severne Afrike, u poređenju sa sirijskim izbeglicama kojih sada ima već nekoliko miliona. Kada su u pitanju Severna Afrika – Magreb, Libija i Egipat – na Evropu se i dalje vrši veliki imigracioni pritisak, kao i pre arapskog proleća. Ono što se sada desilo jeste da taj pritisak ne samo da nije umanjen već je čak i veći. Recimo španske enklave u Maroku, Seuta i Melija, su pod stalnom fizičkom opsadom Afrikanaca koji dolaze iz ostalih delova Afrike i prelaze u te enklave koje su zvanično deo Španije. Ulaze u njih kao izbeglice, prijavljuju se za procesuiranje, i nadaju da će proći, ili da će nekako uspeti da se dokopaju Španije, a potom i dalje ka EU.
Kriza je doduše imala i obrnute efekte, jer smo videli da su oni koji su iz Azije, Istočne Evrope i Afrike došli u zemlje Zapadne Evrope počeli da iz njih i odlaze. Takav je proces primećen u Irskoj, Španiji, i Portugalu, na primer. Prema tome, taj je proces kompleksan, a sa krizom se i privlačnost tih zemalja smanjuje.
Koliko pomoć pomaže
B&F: Kako se u ove procese siromašenja uklapa pomoć razvijenog sveta, siromašnima?
Branko Milanović: Ta je pomoć minimalna i samo je kap u moru. Imate pomoć OECD zemalja nerazvijenima od 150 milijardi dolara na godišnjem nivou, što je trivijalno mala suma da bi se njom izvela neka značajnija promena. Radi se o 0.3% društvenog proizvoda razvijenih zemalja. U nekim zemljama Afrike, pomoć predstavlja značajan izvor dohotka, ali to nije nekakva suma koja bi mogla da preokrene situaciju.
B&F: Ima tvrdnji da pomoć ljudima u Africi više odmaže nego što pomaže, više služi darodavcima nego darivanima. Tipičan primer je poljoprivreda gde viškovi hrane odlaze iz razvijenih zemalja ka Africi, što obara cene hrane na lokalnom tržištu i onemogućava razvoj domicilne poljoprivrede.
Branko Milanović: Činjenica je da u poslednje vreme ima sve više argumenata koji govore da je pomoć kontraproduktivna. Pored ovog koji ste pomenuli ima i dosta novih argumenata. Njih izlaže Dambisa Moyo koja je napisala knjigu Dead Aid: Why Aid is Not Working and How There is a Better Way For Africa (2009), ili, recimo, Angus Deaton, koji ima knjigu ‘Great Escape’, (2013) koji u njenom poslednjom poglavlju takođe napada instituciju pomoći. Najnovija knjiga The Tyranny of Experts: Economists, Dictators, and the Forgotten Rights of the Poor (2014) koju je napisao William Easterly, u potpunosti se bazira na tezi protiv pomoći.
Argumenti u igri su različite prirode. Moyo – Deatonov argument je sledeći: pomoć predstavlja značajan izvor dohotka ali u isto vreme čini vlast, odnosno državu, u neku ruku nezavisnom od društva jer, jednostavno, država kroz inostranu pomoć dobija izvore prihoda i finansira svoje aktivnosti, ne baveći se preterano svojim poreskim sistemom ili uspesima svoje privrede. Takav implicitni “društveni dogovor”, koji bi u principu trebalo da postoji između stanovništva i države, otuda ne postoji, jer je država finansijski a time i skoro politički nezavisna od volje svojih građana.
Tu naravno postoji i dodatni argument, da ovakva pomoć slabi institucije za koje se smatra da daju glavni doprinos ekonomskom rastu.
Što se ovih argumenata tiče, ja tu ne držim nijednu stranu. Moram priznati kako je pomoć ipak u izvesnom broju slučajeva potrebna i korisna. Činjenica je da je bivšoj Jugoslaviji 40-tih i 50-tih godina prošlog veka UNRA pomoć u kreditima, u hrani i za izbeglice značajno pomogla smanjenju problema siromaštva, da ne pominjemo Južnu Koreju ili Tajvan, ili zapadnu Evropu u kojoj je efikasno delovao Maršalov plan. Ima, dakle, puno slučajeva u kojima je pomoć imala značajan i veoma dobar uticaj.
B&F: Kad slušamo ili čitamo vesti o broju imigranata, čini nam se kao da će se neke, pogotovo siromašne zemlje “isprazniti” od stanovnika. Koliki je obim iseljavanja iz nerazvijenih država i da li on ugrožava razvoj i funkcionisanje tih zemalja?
Branko Milanović: To je dobro pitanje a kao ilustraciju za tezu naveo bih knjigu Exodus (2013) autora Paula Colliera, čiji je osnovni argument da odlazak ljudi iz siromašnih zemalja, a naročito onih koji su visokokvalitetni i koji samim tim lakše ulaze u razvijene zemlje, predstavlja devastaciju nerazvijenih zemalja. Taj brain drain, odliv mozgova, onemogućava dalji razvoj nerazvijenih zemalja. I ovde postoje oprečna mišljenja o tome da li je to zaista tako ili ne, i teško je izjasniti se. Mislim da je na nekom moralnom, etičkom, političkom planu taj argument prilično problematičan jer bi on dao za pravo državama da zatvaraju svoje granice. To je ono što je nekada radila Istočna Nemačka jer je ogroman broj visokokvalifikovanih građana DDR odlazio da radi i živi u Zapadnu Nemačku, sve dok nije sagrađen Berlinski zid. Ali, očigledno, to nije nešto što je popularno, kako iz etičkog tako i iz političkog ugla.
Globalizacija tržišta rada i njeni efekti
B&F: Kad pogledamo cifre a po vašim podacima reč je o jednom trendu koji se u poslednje tri decenije nije mnogo promenio, imigranti čine samo tri odsto ukupnog stanovništva? Da li bi imigranata bilo više da je manje brana za njihov ulazak?
Branko Milanović: Nešto od odgovora na ovo pitanje može se nazreti u Galupovim anketama. Oni su anketirali po 1000 ljudi u svim državama, postavljajući im tri pitanja: 1. Da li razmišljate o odlasku u inostranstvo, 2. Da li ste preduzeli neke konkretnije korake, i 3. Kakvi su zaista vaši konkretni koraci koje ste u tom cilju preduzeli. Tu, dakle, postoji tri nivoa. Prvo je razmišljanje nekog opšteg nivoa, a sledeća dva ispituju nivo konkretnih radnji koje je neko učinio u pravcu napuštanja zemlje. Što se prvog pitanja tiče, oko 14% odsto svetskog stanovništva bi, u principu, želelo da živi (bar neko vreme) u nekoj drugoj zemlji, ali taj procenat pada na oko sedam ili osam odsto kada se govori o konkretnijim koracima. I ova poslednja cifra je visoka, ako se u obzir uzme činjenica da je sada manje od 3% onih koji žive u stranim zemljama (tj. u zemljama u kojima nisu rođeni). Uz to skoro ceo jedan procenat od ta tri čine građani koji su postali “migranti” usled raspada Sovjetskog Saveza (recimo bili su rođeni u Rusiji, a raspad ih je zatekao u Kazahstanu). Tu se očigledno ne radi o “pravoj” migraciji.
Dakle broj onih koji su migranti već godinama se nije menjao i on je oko dva do tri procenta svetskog stanovništva. Ali, ako se uzme u obzir sadašnji broj od 7-8% ili čak 14% onih koji razmišljaju da napuste zemlju, potencijalni pritisak bi, samim tim bio bar tri do četiri puta veći u odnosu na doskorašnju situaciju. U tom smislu, moglo bi se reći da je sadašnji broj migranata vrh ledenog brega, ili, bolje rečeno, mogućeg pokreta radne snage do kojeg bi došlo kada bismo imali potpunu liberalizaciju kretanja i prelaska granica.
B&F: Već ste pomenuli da je podizanje zida prema migrantima pokušaj razvijenih zemalja da skrenu pažnju svog stanovništva sa problema nejednakosti unutar zemalja gde se proteklih decenija taj jaz drastično produbio a srednja klasa stagnirala. Mnogi autori a i vi podržavate to mišljenje, smatrajući da je upravo stagniranje prohoda srednje klase bilo uzrok krize iz 2008. godine jer je zaduživanje davalo privid ovom sloju stanovništva da nastavlja da živi na nivou koji bi bio srazmeran dobicima u realnom dohotku od strane najbogatijih. Da li nastavak stagnacije srednje klase može biti uzrok nekog novog balona?
Branko Milanović: Mislim da će dohoci srednje klase nastaviti da stagniraju, ali da se neće pojaviti replika onoga što se dogodilo 2007. i 2008. godine, i to iz jednostavnog razloga što su banke zavrnule svoje kreditne slavine. Stagnacija realnih dohodaka srednje klase će biti politički problem koji će se teško rešiti.
B&F: Da se na ovom mestu ponovo vratimo globalizaciji. Koliko globalizacija tržišta rada može pomoći ujednačavanju prihoda na globalnom nivou i kakve bi to reperkusije moglo imati?
Branko Milanović: Sigurno da bi slobodan transfer rada doveo do globalnog smanjenja nejednakosti kao i globalnog smanjenja siromaštva. U to, tehnički i aritmetički, nema nikakve sumnje. “Problem” je što je politički život organizovan na nivou država. Da vam to ilustrujem jednim konkretnim primerom: pogledajte samo koliko su građani Kine ili Indije u daleko boljem položaju nego što su bili pre recimo 20 godina. To je svakako veliki dobitak za čovečanstvo. Ali, ako to u isto vreme dovodi do stagnacije američke, francuske ili srednje klase drugih zapadnih zemalja, to se pojavljuje kao politički problem u tim zemljama, jer je politički zivot organizovan na nacionalnom, a ne na globalnom, nivou. Baš to smo imali prilike da vidimo u Francuskoj na izborima (23. marta). Isti je problem i u EU: ona je definisana na evropskom nivou, ali kada Angela Merkel traži podršku, odnosno vlast – ona je traži kod nemačkih glasača, a ne na evropskom nivou. Prema tome, postoji diskrepancija između ekonomske definicije sveta kao jedne jedinice i činjenice da je politička vlast “decentralizovana” na nivou država.
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“