Sudbina Evrope i uspon i pad evropskih demohrišćana

Savremena Evropa tvorevina je demohrišćana. To su arhitekte evropskih integracija i posleratnog atlanticizma. Imali su ključnu ulogu u oblikovanju ustavne demokratije kakva je prevladala na zapadnoj polovini kontinenta posle 1945. a koja se od pada Berlinskog zida 1989. postojano širila na istok. Najmoćnija ličnost evropske politike, nemačka kancelarka Angela Merkel je demohrišćanka kao i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i njegov upravo izabrani naslednik, Žan-Klod Junker. Na majskim izbrima za evropski parlament kontinentalna asocijacija demohrišćanskih partija – Evropska narodna patija (EPP) – osvojila je najviše mesta.

Pa ipak, uticaj i koherentnost hrišćanske demokratije – i kao skupa ideja i kao političkog pokreta – poslednjih godina značajno slabe. Ovaj pad nije izazvan samo sekularnim zaokretom na kontinentu. Podjednaku važnost ima i činjenica da je nacionalizam, jedan od glavnih ideoloških neprijatelja demohrišćana, u usponu kao i da se smanjuje primarno glasačko telo pokreta, koalicija srednje i ruralne klase. Dok se širenje projekta evropske integracije suočava sa novim rizicima, njegov najvažniji jemac mogao bi se uskoro pokazati nesposobnim da ga odbrani.

 

„Demohrišćanin“ je oznaka koja zvuči čudno uhu naviknutom na strogu razdvojenost crkve i države. Termin se prvi put pojavljuje posle Francuske revolucije, kada se povela žestoka borba za sudbinu Katoličke crkve u demokratiji. Tokom većeg dela 19. veka Vatikan je moderne političke ideje, uključujući liberalnu demokratiju, smatrao direktnom pretnjom po svoja osnovna učenja. Ali, postojali su i katolički mislioci koji su se slagali sa uvidom francuskog autora Aleksisa de Tokvila po kojem je, sviđalo im se to ili ne, trijumf demokratije u modernom svetu neizbežan. Takozvani katolički liberali gledali su kako da položaj religije u demokratiji obezbede ispravnom hristijanizacijom masa: na kraju, smatrali su, demokratija koju čine bogobojažljivi građani imala bi daleko bolje šanse za uspeh od one čiji su podanici sekualrni.

Što je najvažnije, krajem 19. i početkom 20. veka i sam Vatikan je konačno shvatio prednosti učešća u demokratiji i odgajanja stranaka koje će braniti crkvene poslove. U početku je to išlo podmuklo – demohrišćanske partije su u suštini dejstvovale kao interesne grupe u okviru sistema čiji je legitimitet crkva i dalje odbacivala. Upotrebom termina „demokrata“ nisu nameravali da pokažu da su prihvatili reprezentativnu demokratiju, već je to radije bio znak ambicija prema običnom narodu. I danas je taj pristup očigledan u isticanju pojmova kao što su „narodni“ ili „narod“ u zvaničnim nazivima demohrišćanskih partija.

Ove stranke su postale najjače u zemljama gde su crkva i država bile na ravnoj nozi. Nije bilo potrebe za hrišćanskom demokratijom u duboko katoličkoj zemlji kao što je Irska, recimo, ali nije uspela da pusti koren ni u Francuskoj, gde su katolici uzmicali pod žestokim napadima antiklerikalnih republikanskih vlada, i gde su stranke trošile sve svoje snage za potpunu promenu režima. Nasuprot tome, tamo gde su kulturni ratovi između sekularnih politika i crkve bili žestoki ali na kraju rezultirali remijem, poput Nemačke i takozvanih zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg), katolici su investirali u stvaranje partije.

Vremenom su, kako je pokazao politikolog Statis Kalivas, lideri demohrišćanskih partija razvili sopstvene interese. Igra po pravilima demokratije donela je priznanje i resurse, i demohrišćani su konačno prihvatili političku participaciju kao legitimnu. Posle Prvog svetskog rata, kada se demokratija proširila čitavom Evropom, i Vatikan je popustio u izvesnoj meri: pošto je potpuno odbacio italijansku nacionalnu državu i zabranio katoličkoj crkvi da u njoj igra bilo kakvu ulogu (čak je zabranio glasanje), papa je svoju podršku dao novoj partiji po imenu Popolari. Ujedinjujući seljake i nižu srednju klasu, Popolari je postala druga po veličini, iza socijalista.

Tokom međuratnog perioda, odnosi demohrišćana i Svete stolice hlade se širom Evrope. Vatikan je partije koje može da kontroliše smatrao korisnim, dok je ignorisao one koje nisu bile voljne da slušaju instrukcije iz Rima i obraćao se direktno državi. U te svrhe, Vatikan je odustao od stranaka kao što je Popolari i zaključio niz diplomatskih sporazuma namenjenih zaštiti katoličkih interesa; najzloglasniji među njima bio je takozvani Rajhskonkordat, sklopljen jula 1933. između Hitlera i kardinala Euđenija Pačelija koji će kasnije postati Papa Pije XII.

Tek su se posle Drugog svetskog rata demohrišćanske partije u potpunosti oslobodile Vatikana i preuzele vodeću ulogu u stvaranju posleratnog evropskog poretka. Okolnosti su teško mogle biti povoljnije. Fašizam i rat diskreditovali su rivalske pokrete na desnici. Demohrišćani su smatrani tipičnim atlantistima i antikomunistima u zemljama kao što su Italija, Zapadna Nemačka i drugim državama iz pogranične zone Hladnog rata. Štaviše, sada su prihvatili demokratiju, doduše uz ogradu: da bi izbegle totalitarizam, tvrdili su, demokratskim vladama su potrebni duhovni temelji – ono što najbolje stvara crkva. U tom smislu, demohrišćani su odbacili i komunizam i liberalizam kao oblike materijalizma. Taj stav ih, međutim, nije sprečio da na kraju sklope pakt sa kapitalizmom, mada će tvrditi da je religija neophodna da zauzda tržišna zla.

Stranke kao što su nemačka Demohrišćanska unija zdušno su se trudile da privuku i protestante, čime je okončan vekovni verski sukob. Zapravo, demohrišćani su se trudili da budu što je moguće inkluzivniji, kako ne bi izgledali kao neki sektaški delegati. Glavno obeležje im je bila centristička politika konsenzusa i kompromisa, u skladu sa katoličkom predstavom o harmoničnom društvu u kojem čak i kapital i rad mogu sarađivati i gde crkva može igrati presudnu ulogu u pružanju socijalnih usluga. Ipak, u to vreme su komentatori često govorili o katolicizmu onako kako danas mnogi Evropljani govore o islamu: da je suštinski neliberalan i, kao oblik monarhije sa kraljem u Rimu, nesposoban da istinski prihvati demokratiju. Tako je 1958. harvardski istoričar H. Stjuart Hjuz pisao: „Hrišćanski demokrata je pre svega hrišćanin, a demokrata tek u sporednom svojstvu. Pridev je važniji od imenice.“

Ipak, demohrišćani su zbunjivali svoje kritičare. U Nemačkoj, Italiji i, u nešto manjoj meri, Francuskoj, stvarali su istinske demokratije. Sa druge strane, upravljali su uz značajan stepen nepoverenja u narodni suverenitet. U suštini su gledali kako da ograniče narod kroz institucije poput ustavnih sudova, nametnu mu moral preko crkvenog učenja i podvrgnu ga novom, nadnacionalnom poretku: Evropska konvencija o ljudskim pravima, na primer, bila je tvorevina britanskih torijevaca i kontinentalnih demohrišćana. Ovi drugi će postati i glavne arhitekte onoga što danas zovemo Evropskom Unijom. Konačno, demohrišćani su – kao i katolici, po prirodi internacionalni – slabo vrednovali nacionalnu državu. Odjek je to i takozvanih kulturnih ratova iz 19. veka (što će ostati poznato kao Kulturkampf Ota fon Bizmarka) koje su tada sveže ujedinjene države poput Nemačke i Italije vodile protiv katolika, osumnjičenih da odanost Vatikanu stavljaju iznad lojalnosti državi. No, demohrišćani su takođe pluralisti: odgovarala im je federalna, pravno fragmentisana evropska zajednica koja je više ličila na srednjovekovno carstvo nego na savremenu suverenu državu.

Posle više decenija u ulozi dominantne političke sile Evrope, demohrišćani su sada suočeni sa lošim izgledima. Za slabljenje narodne podrške neki analitičari krive sekularizaciju. Istina je da se od početka 1960-tih crkve prazne širom kontinenta. Ali su i same stranke u to vreme počele da tvrde da je dovoljno držati se humanističkih ideala da bi se bilo dobar demohrišćanin. Pravi problem nastao je s trijumfom upravo onog političkog modela koji su zastupali još od 1950-tih.

Većina zemalja centralne i istočne Evrope usvojile su ovaj model posle 1989. ali ni u jednoj od njih nije se razvila demohrišćanska stranka po ugledu na nemačku CDU ili italijansku Democrazia Cristiana. U nekim zemljama poput katoličke Poljske, demohrišćanske grupe izgledale su suvišno; u drugim, ispale su radikalno drugačije od svojih zapadnoevropskih uzora, iz dva razloga: bile su ostrašćeno nacionalističke i zbog toga nespremne da se odreknu dela nacionalnog suvereniteta koji su iščupale iz šaka Sovjetskog Saveza; bile su i sklonije populizmu, ne nalazeći razloga za nepoverenje u običan narod koji je uspeo da preživi diktaturu državnog socijalizma naizgled nepoljuljanog morala.

U međuvremenu, dalje na zapadu, demohrišćani su izgubili svog najvećeg neprijatelja – komunizam – a sa njim i veći deo onog ideološkog lepka koji je na okupu držao često frakcijaške političke koalicije. U Italiji, demohrišćani su učestvovali u svakoj vladi od Drugog svetskog rata – pod izgovorom da se kabinet mora sačuvati od italijanske komunističke partije, najveće u Zapadnoj Evropi. Silno korumpirana Democrazia Cristiana se urušila početkom 1990-tih. Tadašnji italijanski premijer Silvio Berluskoni – čovek poznat po tome da se katoličkih vrednosti ne drži kao pijan plota – zapravo je nasledio glasače propale stranke.

Nesumnjivo, kao što je uostalom i pokazao nedavni uspeh EPP, demohrišćani nominalno ostaju najjača politička snaga na kontinentu. Ipak, partija je duboko disfunkcionalna. Čarke oko glavnog kandidata za predsednika Evropske komisije, Žan-Kloda Junkera, očigledan su primer. Tokom kampanje neki lideri iz EPP pokušali su da iskoriste antievropske sentimente birača. Berluskoni je pokušao da uzjaše antinemački resantiman i približi se onim Italijanima kojima je dozlogrdila politika surove štednje. Odmah posle izbora, mađarski premijer i bivši potpredsednik EPP Viktor Orban napao je Junkera kao staromodnog promotera evropskog jedinstva, koji ne poštuje nacionalne države i njihove tradicije. Poslednjih godina, Orban je već izazvao negodovanje kada je objavio „rat za nezavisnost“ čiji je cilj bio da Mađare učini nezavisnim od sopstvenog EPP političkog projekta – evropskih integracija.

Deo problema, tvrde neki komentatori, leži u tome što je EPP – koja obuhvata čak 73 stranke iz 39 zemalja – prosto preglomazna. Početkom 1990-tih kada su tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i bivši belgijski premijer Vilfred Martens, u to vreme predsednik EPP, regrutovali političare širom Evrope, držali su se relativno niskih standarda ne obazirući se posebno na stvarnu posvećenost partijskim idealima potencijalnih kandidata. Kol je bio rešen da demohrišćani nisu napravili Evropu da bi je prepustili socijalistima, te da bez obzira na sve EPP mora da sačuva mesto najveće političke grupacije na kontinentu.

Dublji problem, međutim, tiče se ideoloških karakteristika pokreta. Lideri kao što je Kol bili su spremni da u ime Evrope preuzmu rizike. Danas je teško naći prave sledbenike koji bi za evropske integracije stavili na kocku svoju karijeru; aktuelna nemačka kancelarka najmanje od svih. Posle finansijske krize, demohrišćani su imali izvanrednu šansu da se ponovo pozicioniraju po pitanjima kao što su tržište i etika: mogli su, recimo, da vrate svoje stare ideale ekonomije u kojoj je moralno relevantna jedinica društvena grupa sa legitimnim interesima, a ne pojedinac koji maksimizuje profit. Umesto toga, Junker i Merkel su prigrlili konvecionalnu politiku stroge štednje; danas je uglavnom zaboravljeno da je italijanski premijer Mateo Renci – velika nada evropske levice – u stvari počeo kao član rekonstruisane stranke Popolari (a još ranije kao katolički izviđač).

Evropski demohrišćani mogli su i da preuzmu ponešto iz priručnika američkih konzervativaca, i vrate fokus na socijalna pitanja uz sopstveni Kulturkampf protiv sekularizma. Neki su već pokušali: u protekloj deceniji, španska Narodna partija mobilisala je katolički glas protiv premijera Hozea Luisa Zapatera iz redova socijalista, za čijeg je mandata legalizovan istopolni brak. Protivno klišeu o religioznoj Americi i nereligioznoj Evropi, u nekim južnim i istočnoevropskim zemljama postoji značajan potencijal za takve kampanje. Međutim, očigledno je da su španski glasači u krajnjoj liniji odustali od Zapatera zbog postupaka u vreme evrokrize.

Demohriščani su suočeni sa teškom dilemom. Po ekonomskim pitanjima, njihovi politički ciljevi ih ne razlikuju mnogo od socijal-demokrata. Kulturkampf je rizičan, dok bi preterana bliskost mejnstrimu oko socijalnih pitanja otvorilo politički prostor za grupe koje se predstavljaju kao istinski konzervativne. Koristi od toga imaju političke partije kao što je Alternativa za Nemačku, uglavnom fokusirana na suprotstavljanje EU i sve više na odbranu tradicionalnog morala, ili francuski Front National.

Što je najvažnije, demohrišćani su pod snažnim pritiskom nacionalističke desnice i populista. Pošto se više ne usuđuju da brane ambiciozne planove za jaču evropsku integraciju, nekadašnje arhitekte kontinentalnog jedinstva ostale su manje-više bespomoćne. Njihova politika sporazuma neuspešan je odgovor populistima, koji bujaju na polarizaciji i politikama identiteta. Stara klasna koalicija koja je podržavala evropsku integraciju na biralištima i od toga imala ekonomske koristi – srednja klasa i seljaci – smanjila se bukvalno svuda. Ova dugoročna transformacija čini slabo verovatnim da će hrišćanska demokratija ikada više povratiti dominantnu poziciju koju je imala u posleratnim godinama. EU tako ostaje prazna školjka: ideali koji su nekada inspirisali integracije naizgled su zaboravljeni, i danas ih brane samo male partije kao što su Zeleni.

Evropska Unija se neće urušiti zbog toga. Njen pravi problem je poludovršena evrozona. Evropljani su skupo platili lekciju da je evrozona, kakva danas postoji, nepotpuna i nedosledna: monetarna unija koja ne omogućava pravu koordinaciju fiskalnih politika ni stvarnu usklađenost nacionalnih ekonomija. Poplava jeftinog novca iz Evropske centralne banke – aktuelno rešenje krize evra – nije uspela da reši strukturne probleme pojedinačnih država niti evrozone kao celine. Da bi se evro održao na duge staze biće potrebna volja da se preduzmu politički rizici i podnesu materijalne žrtve. A dani kada je demohrišćanski idealizam bio kadar da inspiriše tu volju su prošli.

Jan-Werner Müller ,  Foreign Affairs, 15.07. 2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 19.07.2014.