Danas je objavljen podatak da se u Srbiji svake godine izvrši dvostruko više abortusa nego što se rodi dece. Ni broj emigranata ne pogoduje baš stvaranju slike o uspešnoj zemlji koja raste u svakom pogledu. Uprkos trenutno veoma lošoj demografskoj situaciji, imamo šansu da, ako zemlju ne budu potresale krize (bilo ekonomske, bilo političke) i ako se ceo sistem u njoj ozbiljno reformiše, 2060. godinu ne završimo sa više građana u inostranstvu nego u zemlji. Šta više, postoji velika verovatnoća da ćemo zbog deficita radne snage morati da uvozimo građane iz drugih zemalja, piše u studiji „Projekcije stanovništva Srbije u periodu od 2010. do 2060 godine“ na kojoj je radio Fiskalni savet.
U poslednjih 25 godina u Srbiji (bez Kosova) konstantno opada broj rođene dece. Od 1991. do 2011. godine broj dece je pao sa 1,73 po jednoj ženi na 1,40. U tom pogledu, od evropskih zemalja u tranziciji po fertilitetu smo na začelju liste. Kada bi bilo sagledano kao zasebna zemlja, Kosovo bi se pak među više od 20 tranzicionih zemalja našlo na prvom mestu, mada je i ono doživelo pad – sa 3,52 dece po ženi 1991. godine na 2,03 za 18 godina.
Imajući u vidu nepovoljne drušvenoekonomske prilike u zemlji, koje veoma destimulativno deluju na donošenje odluka o rađanjima, kao i prognoze da je nerealno očekivati značajna poboljšanja u narednih desetak godina, posebno ne u domenu zaposlenosti, pretpostavlja se da će narednih 10-ak godina biti nastavljen pad fertiliteta. Do 2020. godine smanjenje vrednosti stope ukupnog fertiliteta bi bilo relativno intenzivno. Za jednu deceniju, broj živorođene dece po ženi bi bio smanjen sa 1,44 (2010), na 1,25 (2020), što bi ujedno bio i rekordno nizak nivo fertiliteta na području Srbije. Kasnije, uporedo s pretpostvaljnim poboljšanjem opštih društvenoekonomskih prilika u zemlji, trebalo bi očekivati i najpre usporeno, a kasnije i ubrzanije povećanje nivoa fertiliteta. Uzlazni trend bio bi kontinuiran, tako da bi 2060. godine stopa ukupnog fertiliteta dostigla nivo od 1,8 deteta po ženi. Naravno, postoji još nekoliko scenarija o kretanju fertiliteta, od najnegativnijeg po kojem bi za 46 godina jedna žena rađala 1,30 dece, do najpozitivnijeg prema kojim bi broj dece po jednoj žene iznosio 2,1.
U sve varijante promenljivog fertiliteta uključena je i pretpostavka o (identičnim) promenama u starosnom modelu fertiliteta. Trebalo bi da dođe do smanjenja udela adolescentskih trudnoća i udela mladih majki (do 30. godine starosti) odnosno do nastavka svuda prisutnog procesa odlaganja rađanja, tj. do povećanja udela žena starih 35-44 godine u ukupnom fertilitetu. Maksimalan fertilitet bi se iz starosne grupe 25-29 godina „pomerio“ u grupu žena starosti 30-34 godine. Rađanja žena te starosne grupe bi, prema usvojenim hipotezama, do 2035. godine povećala učešće u ukupnom fertilitetu na jednu trećinu (33,2%). Tokom 2000-ih godina njihov udeo u ukupnom fertilitetu je bio znatno manji – 17,8% u 2000. i 24,8% u 2010.
Paralelno sa povećanjem fertiliteta, trebalo bi da se poveća i dužina života građana Srbije. Da bi se prognozirao očekivani mortalitet analitičari su analizirali kretanje smrtnosti po starosti i polu u poslednjih desetak godina (od početka 2000-ih), skorašnje promene vrednosti specifičnih stopa smrtnosti i dužinu života u zemljama iz okruženja odnosno u drugim bivšim evropskim socijalističkim zemljama…
Posle uvida u brojne relevantne podatke došli su do dva zaključka. Prvi je da će se smrtnost po starosti kontinuirano smanjivati, i to za sve starosne grupe i za oba pola, odnosno da će se stalno povećavati dužina očekivanog trajanja života. Drugi je da će se smanjivati razlika u nivou smrtnosti po polu. Tako bi, na nivou Srbije, razlika u dužini očekivanog trajanja života pri živorođenju muškog i ženskog stanovništva bila svedena sa 5,1 godine (71,8 godine za muško i 76,9 za žensko), koliko je iznosila počekom projekcionog perioda (2010) na 4,4 godina (82,0 prema 86,4 godine) krajem projekcionog perioda. Takvi trendovi se prvenstveno očekuju u drugoj polovini projekcionog perioda (nakon 2035), a bili bi u skladu s aktuelnim kretanjima u smrtnosti po polu koji su u protekle dve decenije zabeženi u Srbiji, a koji su još duže prisutni u pojedinim evropskim zemljama sa najdužim očekivanim trajanjem života kao, na primer, u skandinavskim zemljama, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i drugim.
Što se tiče migracija, domaća statistika ne raspolaže podacima na osnovu kojih bi mogao da se precizno odredi broj doseljenih i odseljenih iz Srbije, odnosno da se tačno utvrdi godišnji spoljni migracioni saldo.
Na osnovu rezultata poslednja dva popisa stanovništva, kao i podataka o broju živorođenih i umrlih po starosti i polu u periodu 31. mart 2002 – 31. decembar 2010. izračunat je spoljni migracioni saldo stanovništva Srbije (-71,2 hiljade lica). Taj podatak se odnosi na ukupan posmatrani period, što je predstavljalo osnovu za procenu godišnjeg migracionog salda po starosti i polu za početnu godinu projekcionog perioda 2010-2060.
Prilikom postavljanja varijante hipoteza o očekivanim migracijama pošlo se od opredeljenja da u narednih pet decenija neće biti novih ratnih sukoba na teritoriji Srbije i njenom bližem okruženju, kao i da će u Srbiji i okruženju biti potpuno normalizovana unutrašnja politička situacija, da će se intenzivirati i sredinom projekcionog perioda završiti proces evropskih integracija zemlje, da će se prevazići aktuelna ekonomska i finansijska kriza i ubrzati privredni rast. Takve promene vodile bi ka postepenom eliminisanju negativnog migracionog salda odnosno ka pretvaranju Srbije u imigraciono područje. Za prvu deceniju projekcionog perioda (do 2020.) pretpostavljeno je da bi prosečan godišnji migracioni saldo i dalje bio negativan i rastući. Tako bi u 2020. godini godišnji broj odseljenih premašio za 9,9 hiljada broj doseljenih. Za narednu deceniju i po je pretpostavljeno usporavanje iseljavanja iz zemlje odnosno smanjivanja negativnog migracionog salda, što bi do sredine projekcionog perioda rezultiralo izjednačavanjem broja emigranata i imigranata odnosno nultim migracionim saldom.
Takve promene prvenstveno bi bile uslovljene previđanjima da će do sredine 2030-ih ekonomska situacija u zemlji biti znatno povoljnija, da će nezaposlenost biti značajno smanjena, ali i da će već demografski duboko ostarela Srbija raspolagati sve manjim emigracionim potencijalom. Nakon dostizanja nultnog migracionog salda, od sredine 2030-ih, pa sve do kraja projekcionog perioda bilo bi nastavljeno intenzivnije povećavanje razlike u broju doseljenih i odseljenih, što bi rezultiralo stalno pozitivnim i rastućim migracionim saldom. Za poslednju godinu projekcionog perioda (2060) pretpostavljeno je da bi ukupan migracioni saldo Srbije mogao da premaši 13 hiljada lica.
Takve pretpostavke u pogledu budućih migracionih trendova su zasnovane i na saznanjima o neminovnosti nastavka ubrzanog starenja stanovništva Srbije i njegovim demografskim i ekonomskim posledicama. Takođe, očekuje se da će od sredine 2020-ih, a posebno u drugoj polovini projekcionog perioda u Srbiji doći do povećane tražnje za radnom snagom. Sve to, a uzimajući u obzir i iskustva nekih drugih evropskih zemalja u tranziciji (npr. Češka, Mađarska, Slovačka, Slovenija) u kojima je relativno brzo došlo do promene smera migracionih tokova i koje su već tokom prve decenije 21. veka postale neto imigracione zemlje (Drbohlav et al., 2009). Najverovatnije će imigranti u Srbiju najpre dolaziti iz regiona, i to prvenstveno iz tradicionalnih zemalja porekla (Bosna i Hercegovina, Crna Gora), da bi u drugoj polovini projekcionog perioda oni u najvećem broju vodili poreklo iz zemalja Azije i Afrike.
Autori ovog istraživanja zaključuju da bi, iako nam budućnost sada ne izgleda kao previše svetla, uspešno sprovođenje mera za podsticaj rađanja, ubrzanje i uspešnije sprovođenje ekonomskih i društvenih reformi kao i uključivanje u evropske intergracije mogli usporiti nepovoljne trendove u budućnosti što bi, eventualno, do sredine 21. veka stvorilo uslove za postepeni demografski oporavak zemlje.