Suprotno nadanjima analitičara da bi sukob u Ukrajini mogao navesti Škote da budu skloniji ostanku u Velikoj Britaniji, finiš kampanje pred referendum zakazan za 18. septembar, na kojem se iskušava 300 godina zajedničkog života u Velikoj Britaniji, ulazi u nepredvidivu završnicu, u kojoj su oba ishoda jednako moguća. Koji god odgovor da bude izabran, razdruživanje će biti nastavljeno.
Svako ko bi pokušao da se o detaljima predstojećeg škotskog refrenduma za nezavisnost obavesti sa stranica britanske vlade, pomislio bi da je ovde reč o nekakvom izuzetno složenom odlučivanju o prednostima i manama uzimanja kredita u evrima ili švajcarcima, ili o kupovini polise osiguravajućeg društva sa beskrajnim fusnotama. Razložan pristup i delikatno iznošenje argumenata, lišeno emocija, koji su prethodili završnici maratonske rasprave pred škotski referendum, dali su istorijskoj dilemi tehnički ton: da li bi škotske kompanije koje imaju sedište u drugim delovima Velike Britanije, u slučaju nezavisnosti, postale strane kompanije i kakve bi to posledice imalo? Da li bi nezavisna Škotska mogla zadržati britansku funtu, i, da li bi bila u stanju da sopstvenim resursima spasava svoje posrnule banke? Kako bi bio raspodeljen BBC i naftne rezerve?
U osnovi spora, koji se razbuktao u samom finišu kampanje dva tabora, u osnovi je, kažu analitičari, ipak “kvar srca”. Osećanje za pripadnost Britaniji koje je bilo lepak koji je držao države na okupu, izvetrio je iz srca Škotlanđana.
U jednom od najnovijih istraživanja, oko 52% Engleza reklo je da bi se izjasnilo kao Britanci, prema svega 19% Škotlanđana i 30% Velšana kod kojih je, suprotno Škotskoj, broj onih koji se osećaju Britancima porastao uporedo sa većom autonomijom.
U oko sedamdeset rundi ispitivanja javnog mnjenja do sada, pretežno negativna kampanja tabora odgovora “ne”, pod zvaničnim imenom “Bolje je zajedno”, koja je uglavnom suzdržano ukazivala na komplikacije eventualnog razdvajanja, nije imala gotovo nikakvo dejstvo na tabor pristalica škotske nezavisnosti, što su, njeni pobornici koji su tek nedavno promenili ton u “aktivistički”, kasno shvatili. Šta ih je u tome sprečilo teško je reći, jer iako je do nedavno, mogućnost pobede onih koji su “za” nezavisnost, bila manje realistična opcija, podrška toj opciji nikad nije bila ni uzdrmana – kretala se oko visokih 40% do 45%. To, kaže ekonomista Džon Kej, navodi na pomisao da će broj onih koji budu želeli nezavisnost biti tako velik da će pitanje odvajanja Škotske ostati i nadalje živo i aktuelno, bez obzira na to da li će u fotofinišu biti više “ne” glasova.
Svi balkanski filmovi
Nezavisnost, u smislu jurisdikcija, ne bi promenila mnogo toga: škotski pravni sistem je samostalan, u javnom i privatnom pravu nadležnosti Škotske su značajne, obrazovni sistem i crkva čuvaju nacionalni i kulturni identitet, a od 1999, Škotska ima svoj parlament koji saglasno refrendumu iz 1997. ima odlučujući uticaj na uređivanju pitanja na lokalnom terenu.
Britanski parlament ima jurisdikcije nad nivoom poreza, sistemom socijalne zaštite, odbranom, međunarodnim odnosima i telekomunikacijama a u proceduri je “Škotski zakon” kojim se prava manje jedinice proširuju, oko čega postoji saglasnost tri vodeće britanske partije koje su zastupnici održanja zajednice. Po mišljenju Škotske nacionalne partije (SNP) koja je prva partija koja je od 1999. godine osvojila većinu u škotskom parlamentu, to nije dovoljno. Situacija pomalo podseća na vreme naših rasprava iz 90-tih kada je Slovenija tražila asimetričnu federaciju i kada su sve republike verovale da će, kad postanu nezavisne, ekonomski procvetati.
O sudbini buduće zajednice odlučuje se na trećini njene teritorije (Škotska čini 32% teritorije Velike Britanije) sa svega 8% njenog stanovništva (četiri miliona glasača, Škotlanđana, Engleza, Velšana i drugih koji žive na teritoriji Škotske i imaju više od 16 godina doneće odluku o sudbini 63 miliona građana Velike Britanije), i učešćem od 7,7% bruto dodate vrednosti šeste najveće svetske ekonomije.
Odnos veličina i interesa Engleske i Škotske nalik je, bar u najgrubljim crtama (s obzirom da velika Britanija nije federacija), onome što znamo iz vremena nategnute zajednice Srbije i Crne Gore u SRJ. “Uobičajeni način za rešavanje pitanja različitih identiteta je federacija, ali ona ovde ne može biti dobar odgovor jer Engleska, na koju odlazi 80% populacije Ujedinjenog kraljevstva, nema realnog interesa da stvori zaseban parlament, a ako ga nema, onda nema ni načina za ispravljanje anomalije po kojoj škotski parlamentarci glasaju u britanskom parlamentu o stvarima koje se tiču Engleske, dok u škotskom parlamentu nema prostora za engleske predstavnike jer su pitanja o kojima bi oni mogli raspravljati, u potpunosti u jurisdikciji lokalnih vlasti”, kaže Kej.
Smanjenje teritorije Velike Britanije učinilo bi ovu zemlju ne samo teritorijalno znatno manjom (veličine Tunisa ili Grčke na primer), već bi je lišilo, misle neki, i njenog statusa najvažnijeg američkog vojnog saveznika s obzirom na zahtev Škota da se dislocira nuklearni projekat Trajdent, kojim rukovodi britanska mornarica, smešten na zapadnom delu škotske obale. O tome se sa velikim zakašnjenjem počelo razmišljati i u Vašingtonu, ali uglavnom u tišini, jer je prethodni pokušaj Bele kuće da se umeša u odluku Velike Britanije o njenom ostanku u EU, izazvao oštre reakcije Londona. “Imajući u vidu da je Velika Britanija neka vrsta kopče koja povezuje saveznike preko Atlantika, slamanje te zajednice imalo bi posledice na budućnost NATO-a” smatra Fiona Hil, direktor Brukingsovog centra za SAD i Evropu.
Džordž Robertson, bivši laburistički ministar odbrane i šef Natoa je za Vašington post nedavno napisao da bi otcepljenje Škotske (i izmeštanje oružja za nuklearno odvraćanje) izazvalo kataklizmičke posledice po geopolitičke odnose, dovodeći do “rebalkanizacije Evrope”, i imalo bi odlučujući značaj po dalji tok događaja u Ukrajini, Siriji i Istočnom kineskom moru. Taj stav podržao je samo Karl Bilt, švedski ministar inostranih poslova. Većina komentatora ocenila je ovo kao neukusno preterivanje, iako nikom nije promaklo da Rusija sa odobravanjem prati škotske napore za osamostaljenjem, koji bi joj možda dali veći pregovarači prostor oko Krima.
(Raz)bratimljenje
Neki tačku razdora vide u različitim religioznim uverenjima, koja su, kao metodistima i prezbiterijancima, Velšanima i Škotlanđanima utisnula snažno osećanje za socijalnu pravdu, nasuprot Englezima sklonijim da paze na svaki indivualni iskorak na lestvici. Većina analitičara smešta trenutak zahlađenja međusobnih odnosa u doba Margaret Tačer i uvođenja “tačerizma” kao ključne ideologije u vođenju države. Po tome je i sadašnji premijer Dejvid Kameron jednako strano lice škotskoj većini. Školstvo, zdravstvo, briga o starijima su u Škotskoj besplatni ili dostupniji građanima nego što je to slučaj u Ujedinjenom kraljevstvu. Otkad šalje zastupnike u britanski parlament, Škotska jedva da je poslala nekoliko konzervativaca, a u sopstvenom parlamentu ima samo jednog. Nasuprot tome, ako škotski laburisti i liberalni demokrati ne bi sedeli u klupama britanskog parlamenta, moglo bi se sa gotovo potpunom sigurnošću tvrditi da će Britanijom zadugo vladati konzervativci. Škotski san je (možda ne i sasvim realističan) da postanu kopija Norveške: mala zemlja koja će, uz pomoć najvećih zaliha nafte i gasa u Evropi, svojim građanima obezbediti prosperitet. To, i politika nižih poreza, jeste najčešća tema istupa političara i analitičara u škotskim medijima. Ukoliko bi se vlasništvo nad tim nalazištima podelilo po principu teritorijalnog razgraničenja, Škotskoj bi pripalo oko 90% a ako bi se uvažio princip broja građana, 9%.
Dubina jaza ne povlači za sobom stvarnu pripremljenost na eventualni “da” rezultat. Velika Britanija nema pisani ustav, ni utvrđen način procesa razdruživanja. Za obe strane, to bi bile neistražene vode.
Kad se pogledaju postovi na raznim debatnim mestima na internetu, razmena argumenata zastupnika jedne i druge opcije, i među Škotlanđanima i u ostatku zemlje, pokazuje da su mnoga osećanja povređena. U jednom od nedavnih istraživanja javnog mnjenja, jedan od pet ispitanika rekao je da se sporečkao sa članom porodice, kolegom na poslu, ili prijateljem oko budućeg istorijskog glasanja. Sa rastom napetosti oko rezultata referenduma, ‘kvar srca’ će postaće još dublji.
broj 110, septembar 2014.