Iako su moćno i jeftino marketinško sredstvo – a ponekad i umetničko delo – sve manje kompanija, osiguravajućih kuća i banaka naručuje i štampa poslovne zidne kalendare. Kad Kruševačko pozorište dobije nagradu za dizajn, a to se dešava gotovo svakog februara, grad i teatar prirede pravu malu svetkovinu u slavu dizajnera.
„Dok gledam kalendare pristigle na izložbu, mogao bih da napišem referat o našoj privredi“, tvrdi Dragan Kosanović, propagandista i idejni tvorac Izložbe zidnih kalendara, čestitki i poslovnih poklona, „U slavu dizajna“, koja se već 16 godina početkom februara održava u novosadskom Muzeju savremene umetnosti.
Kosanović tvrdi da promotivni materijal, kao što je zidni kalendar, bio on jedno ili višelisni ili stoni, govori mnogo više o nama nego o danima u godini. Pre 16 godina kada su velike kompanije i banke bile vodeće firme u zemlji, logika je bila: što luksuzniji, što raznovrsniji, i u velikom tiražu. Primera radi, „Hemofarm“ je štampao između 20 i 30 hiljada kalendara, a imao je poseban tiraž za ekskluzivne goste, poseban za poklone koje daje generalni direktor i poseban tiraž za poslovne partnere.
Danas je sve to skromnije. „Ako kažem da je izložba u Novom Sadu najveća izložba na prostorima bivše Jugoslavije, onda je jasno kakva je situacija i u nekadašnjim republikama“, kaže Kosanović. Osnovni kriterijumi za ocenjivanje najlepših kalendara i čestitki bili su dizajnerska rešenja, umetnički koncept,kvalitet štampe, ali i način na koji su prilagođeni da poruke korisnicima prenesu na kulturan način, zatim zanimljivost tema, preglednost, jasnoća kalendarijuma i poruka, odnosno slogani.
Sportski kalendar – svetski trend
Među izloženim rešenjima na ovogodišnjoj izložbi zidnih kalendara u Novom Sadu su banke i osiguravajuća društva. Nekada vodeći klijenti po broju kalendara i kvalitetu, bili su malo zastupljeni. Nema nijednog kalendara iz modne industrije i oblasti poljoprivrede. Međutim, ima dosta sportskih, što je, može se reći, marketinški odgovor i na sportske rezultate zemlje, ali je i u evropskom trendu. Kosanović zbog toga najavljuje posebnu, martovsku izložbu sportskih kalendara u Salonu primenjenih umetnika u Novom Sadu.
„Situacija je ovde ista kao u privredi – imate neke kreativne mlade ljude, koji nemaju gde da rade, uz izuzetak nekoliko firmi, poput ‘Telenora’ koji drugi put osvaja nagrade za višelisni kalendar,“ kaže Kosanović.
Prvu nagradu za set kalendara dobio je NIS. „Želja mi je bila da okupim stvaraoce iz regiona, ali na kraju je ispalo da su kalendari gotovo samo iz Novog Sada i Beograda. Postoji samo jedan zanimljiv projekat Parka prirode ‘Tara’ koji je angažovao dvoje umetnika iz Mađarske, i jedino tu imamo regionalno povezivanje“, kaže Kosanović.
Iskustvo Vladimira Bulatovića, direktora „Craft“ marketinga iz Subotice je slično.
„Pre desetak godina dobijali smo stotinak novogodišnjih čestitki, 30-tak poklon paketa, a u to vreme svake godine dizajnirali smo veliki broj zidnih kalendara. Poslednjih godina to se promenilo, uočljiv je pad potražnje, štampanja i deljenja ove vrste poklona. Ove godine smo uradili samo tri zidna i 13 lisnih kalendara, i to sve za firme iz Novog Sada“.
Štampane čestitke zamenjene su e-mail čestitakama i za zidne kalendare više niko nema novca, a tu ima i tehničkih razloga: štampanje u štampariji zahteva veće tiraže, najmanje nekoliko stotina komada, svaki poklon zahteva kesu, a kesu nije lako, čitaj jeftino, popuniti. Bulatović kaže da je, s porastom svesti o socijalnoj odgovornosti kompanija, sve više onih koji smatraju da nije umesno trošiti novac na poklone pa taj „kalendarski budžet“ poklanjaju u humanitarne svrhe.
Ispeci pa reci
Zidni kalendari se mogu videti svuda: od sirotinjskih kuhinja gde su zakačeni „rajsnadlom“ iznad šporeta, šoferskih kabina, kancelarija, ordinacija, čekaonica. Upravo zbog toga idealno su sredstvo prenošenja promotivne poruke: od praktično – poslovne, gde je u prvom planu sugestija o tome gde se osigurati, gde štedeti ili sa kim putovati, do one visoko estetizovane.
U uvodu kataloga za izložbu kalendara Miroslav A. Mušić je napisao da su kalendari „slikom i rečju podsticali, stvarali i usmeravali želju na određene proizvode i usluge. Činili su to skladno, gotovo besprekorno poput uključenog displeja tokom 365 ili 366 dana. Tako je kalendar od datumara, merača vremena, postao moćno sredstvo u komunikaciji.“
Cena izdavanja i štampanja kalendara je jedan od razloga zašto se sve ređe pojavljuju u novogodišnjim poklon paketima. Vladimir Bulatović kaže da, mada cena zavisi od više faktora, serijski proizveden zidni kalendar košta oko 100 dinara, dok cena onih naručenih ide od 200 do 400 dinara.
„Ali logika je sledeća: najskuplji je poklon koji se ne koristi, koji se baci, a jeftin je i isplati onaj koji se koristi, nosi sa sobom, stavi na zid. Ključno je napraviti poklon koji će se uvek koristiti, koji će ući i ostati u kancelariji, firmi ili u kući onog kome je poklonjen. To je, po meni, mera stvari“, kaže Bulatović.
Izložba kalendara u Novom Sadu u osnovi i jeste zamišljena u slavu dizajna, i kao zbirno mesto kreativnih ideja, razdeljenih na sve dane u godini.
„U našoj zemlji postoji oko 3.000 dizajnera i nešto preko 3.000 štamparija“, kaže Kosanović. „Dakle, ima dovoljno potencijala za štampanje kvalitetnih i dobrih kalendara, međutim, kao i svugde i ovde prevladava naše poslovično čekanje poslednjeg dana decembra da se oni naprave. Tek onda se navrat-nanos traže ponude, a u ovoj oblasti ne možete se rukovoditi tenderskim pravilima: najjeftinija ponuda nije uvek ona koja je i najkvalitetnija i koja će imati odjeka“.
Tako se uglavnom dobija kalendar koji se gotovo odmah baci. U svetu je drugačije, kalendari za narednu godinu štampaju se u avgustu, tada je i u štamparijama manje posla, kad to može da se uradi bez žurbe.
Dragan Kosanović zato ističe primer pozorišta iz Kruševca. Radovan Vučković već godinama dobija prvu nagradu za jednolisne kalendare koje radi za kruševačko pozorište. „I kada dobije nagradu i pozorište i grad Kruševac naprave prijem, oni pridaju toliki značaj tome što je zaista lepo i voleo bih da svugde možemo tako u slavu dizajnera da afirmišemo njihov rad.“
Izložba kalendara ima i svoju „reprizu“ u galeriji „New moment“ u Beogradu gde je tokom februara umesto predviđenih osam, zbog interesovanja posetilaca, produžena na 16 dana.
„Jedan umetnički univerzitet iz SAD tražio je kataloge sa naših izložbi kalendara u poslednjih nekoliko godina da bi jedno predavanje godišnje posvetili razgovoru na osnovu analize naših kalendara. Sa našim akademskim svetom saradnje gotovo da nema. Ranije je samo profesor Suzana Salai sa Ekonomskog fakulteta u Subotici dovodila studente da analiziraju kalendare jer je to bila jedinstvena prilika da steknu predstavu o tome šta je i kako se uobličava jedno promotivno sredstvo kao što je kalendar“, kaže Kosanović.
Manjak kalendara na poslovnom tržištu uslovio je da su oni na neki način postali i promotivna retkost. Postali su dovoljno retki da se više ne bacaju, gotovo svi ih kače na zid, ili drže na stolu, ne iz potrebe već iz emocije „Uostalom, besplatan kalendar postoji i u kompjuteru non stop pri ruci, ali nije lep, nema dušu“, kaže Vladimir Bulatović.
Petar Ilijin
broj 85, mart 2012.