Zemlje širom sveta zavide nemačkom ekonomskom uspehu i na ovaj fenomen gledaju kao na uzor. Ipak, jedan pogled izbliza otkriva mnogo ogoljeniju sliku. Samo je mali broj onih koji zaista imaju koristi od ovog „ekonomskog buma”, dok će – s druge strane – veliku većinu ostalih uglavnom koštati plate koja je sve manja, nesigurnih radnih uslova i prava, što je doprinelo da već postoje milioni onih koji jedva spajaju kraj s krajem. Biznis i Finansije prenosi tekst u četiri nastavka.
Deo prvi
Kakva je to godina bila za proizvođača automobila ‘Audi’ i njegove zaposlene – godina u znaku najvećih profita u istoriji ove kompanije i milionskih bonusa, kako za predsednika ove fabrike tako i za veliki broj radnika – iako od tog ‘istorijskog profita’ gotovo ništa nisu videli oni koji se nalaze sa samom dnu Audijeve platne skale.
Tehnički govoreći, Nadja Klöden nije čak ni na samom dnu hijerarhije ove korporacije sa sedištem u Ingolštatu nadomak Minhena. Ona je istovremeno na poslovnim marginama fabrike ali, takođe, i u samom središtu stvari. Ima dvadeset osam godina, studirala je menadžment i radi kao asistent projekta u fabričkoj administraciji. Njen je poslodavac, u stvari, BFFT koji organizuje usluge distribucije delova između filijala Folkvagen Grupe, uključujući i Audi. Zato Klöden zarađuje 800 evra (1050$) manje od onih na sličnim funkcijama u Audiju, a za istu, 40-satnu radnu nedelju. Drugim rečima, iako doprinosi uspehu kompanije, ona nema direktne koristi od nje. Ne prima platu koja je na nivou onih drugih kojima Audi isplaćuje zarade, niti prima bilo kakav bonus.
Helen Kozilek je u sličnoj situaciji. Ima 26 godina i radi puno radno vreme na Audijevoj pokretnoj traci, iako joj ova fabrika automobila ne daje platu – to umesto Audija čini ‘Tuja’, agencija za privremene poslove i filijala švajcarskog diva Adecco. Međutim, u poređenju s Klödenovom, Kozilekova je u nešto boljem položaju. Satnica za radnika na određeno vreme u njenoj kategoriji obično se plaća oko 10 €. Srećom po nju, IG Metall – vodeći nemački sindikat metalaca – potpisao je s Adeccoom sporazum o platama zahvaljujući kojem Kozilekova prima 16 evra po satu, shodno dogovorenoj stopi koju je isposlovao ovaj sindikat. Ipak, ni Kozilekova ne prima bonus.
Franc Volf je s druge strane, u ugodnoj i ušuškanoj poziciji Audijevog stalnog radnika. Protekle je 32 godine radio Audijevoj farbari, ima 35-satnu radnu sedmicu i mesečno zarađuje bruto 3.300 evra. Visina njegovog primanja zasnovana je na sporazumima u koje su uključeni čitava automobilska industrija kao i veliki broj poslodavaca. Internim sporazumom o platama potpisanim između radničkog veća (telo koje zastupa interese radnika) i uprave, ovaj 57-godišnji auto mehaničar takođe prima i deo profita koji je ostvarila fabrika. Ove godine, Audi će Volfu platiti bonus od 10.000 evra. Prosečan bonus u Audiju je 8.251 evra i rekordan. Na ovaj način Audi vrednuje i ceni Volfov doprinos uspehu kompanije – tako što mu daje udeo u dobiti.
CEO Audija Rupert Štadler ima platu koja je, takođe na nivou rekorda: prošle godine ona je iznosila 7,6 miliona evra, što je za 73% više od one koju je primio pretprošle godine.
Jedna kompanija – četiri zaposlena, a četiri različita sveta.
Pogažena obećanja
„Prosperitet za sve“ bilo je nekadašnje geslo Ludviga Erharta, prvog ministra ekonomije u posleratnoj Nemačkoj. Ovo obećanje oblikovalo je Nemačku decenijama i postavilo je na mesto po kome se ova zemlja toliko razlikuje od mnogih drugih. Pa ipak, koliko ovaj Erhartov kredo vredi danas?
Radništvo je danas u stanju raspada. Na jednoj strani su menadžeri, stručnjaci i pripadnici vrha iz radničkih uprava – oni koji imaju koristi od činjenice da su dobro obučeni radnici retkost. S druge strane nalazi se rezervni pul radnika – oni koji po potrebi mogu biti iskorišćeni a potom odbačeni – da dalje nastave kao „ugovorci” ili da rade po narudžbinskim ugovorima, ili po ugovorima o radu s ograničenim radnim vremenom, ili da njihova radna mesta postanu privremena. Mnogi od tih ljudi već je zaposleno van odredbi koje se tiču kolektivnih ugovora.
Stručnjaci za tržište rada prepoznaju kako su ovakvi trendovi sve veće ‘fleksibilnosti’ kompanija i poslodavaca ujedno i danak plaćen za njihov korporativni uspeh i profite. Ova “fleksibilnost” nužno je zlo trenutnog uspona nemačke ekonomije, koja se od „bolesnika Evrope“ popela na vrh, kao ekonomski uzor svima ostalima.
Nemačka je ekonomija, zapravo, u boljoj formi no ikada. Kompanije prijavljuju rekordne profite, broj zaposlenih je u 2011. dosegao novi vrhunac, a prema Agenciji nemačkog Federalnog zavoda za zapošljavanje red nezaposlenih smanjio se na samo 3 miliona. Nemci su u martu imali stopu nezaposlenosti od samo 7,2 posto.
Neke kompanije kroz podelu profita sa zaposlenima dopuštaju svojim zaposlenima da i oni imaju koristi od ekonomskog uspona. Jedan od njih je ‘Sedus Štol’, srednji proizvođač kancelarijskog nameštaja iz jugozapadnog nemačkog grada Dogern. Ova je kompanija svojim zaposlenima omogućila da učestvuju u kompanijskoj dobiti – i to u poslednjih 60 godina. Cilj je ustanoviti situaciju u kojoj bi se 950 zaposlenih „identifikovalo s kompanijom“ i naučiti ih da razmišljaju svojom glavom i donose odluke, iako su deo veće organizacije, rekao je Karl-Hajnc Ošten, finansijski direktor.
Deo novca se isplaćuje neposredno ali najveći deo odlazi u kompanijski penzioni fond. Herbert Ebner, predsednik radničkog veća, kaže da su „u dobrim vremenima“, zaposleni svojim kućama nosili ekvivalent od čak 15 ili 16 mesečnih plata svake godine.
Ipak, takvi idealni uslovi su retkost. Suprotno onome što sugerišu naslovi iz štampe – koji izveštavaju o rekordnim bonusima u automobilskoj i hemijskoj industriji – tek je nekolicina zaposlenih koji zaista i imaju koristi od njih, jer samo devet posto nemačkih preduzeća ima dogovore o učešću radnika u profitu.
Većina zaposlenih Nemaca oseća vrlo malo od onoga što „The Economist” naziva „nemačkim ekonomskim čudom.“ Već decenijama, oni su primorani da se zadovolje padom ili stagnacijom realnih plata – a one su u padu već dugi niz godina, kao deo ukupnog nacionalnog dohotka. „Ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji društvena nejednakost ne raste tako snažno kao u Nemačkoj“, kaže Gerhard Boše, specijalista industrijske sociologije koji je na čelu Instituta za rad, veštine i obuke (IAQ) pri Univerzitetu Duizburg-Esen.
Sindikalne patnje
Aktuelni kolektivni pregovori i ugovori neće iz temelja promeniti bilo šta od trenutne situacije. Sindikat za uslužne delatnosti ‘Ver.di’ je, nakon dugo vremena, postigao svoj najbolji rezultat u svojim pregovorima za opštinske i federalne radnike iz javnog sektora. Ipak, ‘Ver.dijev’ predsednik Frank Bsirske nije bio u stanju da progura željene “socijalne komponente“, vezane za minimalnu mesečnu povišicu od 200 evra za one iz nižih platnih kategorija.
Moćni sindikat IG Metall trenutno se bori kako bi svojim članovima obezbedio povišicu od 6,5%. Zadnjih je sedmica treći krug pregovora zapao u ćorsokak i sada su radnici u privremenom štrajku, a mogao bi uslediti i mučni radni spor.
I dok kvalifikovani radnici mogu očekivati da će im sindikat obezbediti povišice, izgledi su dosta nepovoljni za one s donjeg kraja platne skale. Jasno je da će se predstavnici poslodavaca odupreti zahtevima IG Metalla, zahtevajući da, recimo, treba više primenjivati ugovore po kojima bi se radnici angažovali npr. ‘ugovorima pod posebnim uslovima’.
Sindikati se suočavaju sa dilemom: loše su zastupljeni među prekarijatom tj zaposlenima na nesigurnim radnim mestima kojima bi, zapravo, njihova pomoć bila najpotrebnija. Međutim, oni za njih nemaju vremena jer se trenutno bore za svoje ključne klijente – one koji imaju viša primanja. Ti tradicionalni sindikati trenutno se nadmeću u ‘sindikalnim nišama’ – protiv novih tipova sindikata koji obećavaju posebne uslove, npr povlašćenim profesionalnim grupama kao što su vozači na železnici ili kontrolori vazdušnog saobraćaja. To je jedna od „tamnih strana procvata“, kaže sociolog rada Boš, s obzirom da većina niže plaćenih radnika ne dobija „fer udeo“ od nemačkog ekonomskog uspeha.
Izlomljeno društvo
Evo paradoksa: U vreme kada ekonomske elite SAD-a i Velike Britanije kao svoj uzor preuzimaju nemački recept za industrijski uspeh, socijalna struktura u Nemačkoj sve se više kreće u smeru troklasnog društva. To je temeljni pomak za ovu tržišnu ekonomiju koja je po tradiciji socijalnog tipa, i čija je politika za svoj cilj oduvek imala jedno: obezbediti takve uslove kojima bi se prosperitet zemlje ravnomerno distribuirao ka svim slojevima društva. Taj sistem se sada, po svemu sudeći, brzo raspada.
Ovih dana u fokusu su kompanijske izvršne vlasti koje su na vrhu sa svojim milionskim naknadama. Drugi sloj sačinjavaju dobro obučene i relativno dobro plaćene legije belih kragni i kvalifikovanih radnika u savremenim informacionim i industrijskim društvima. Na začelju su profesionalni esnafi koji su se nekada smatrali delom jezgra tradicionalnog poslovnog sveta: prodavci, kuvari, konobari i učitelji, na primer, koji danas neretko zarađuju manje nego pre deset godina.
U svom inauguracionom govoru, novi predsednik Nemačke Joakim Gauk pohvalio je svoju zemlju za „negovanje socijalne pravde, učestvovanje svih u društvenim procesima i zbog mogućnosti za napredovanje.“ Međutim, Nemci, upozorio je predsednik, ne bi trebalo da prihvate “utisak kako je napredak, uprkos svim nastojanjima, izvan svakog domašaja u njihovim životima.“
Ali, to je upravo slučaj bio do sada. Kao rezultat toga, stara pitanja raspodele bogatstva su još jednom ponovljena. Kako možemo prevladati jaz između bogatih i siromašnih? Kako svi zaposleni mogu imati udela u rastu prosperiteta? I, ponajpre, kakve bi uloge političari i stranke trebalo da imaju u procesu pregovaranja i zasnivanja kolektivnih ugovora?
Tu se ne radi samo o onima koji su već dugo nezaposleni i koji se zato osećaju marginalizovanima, već i o sve većem broju onih koji rade u industrijama s uskim profitnim maržama, ili u kojima su plate odlučujući faktor u nadmetanju na tržištu rada. Ima i onih koji rade u javnom sektoru, i to tamo gde često imaju jako malo mogućnosti za napredovanje u karijeri.
Preveo i priredio: Milan Lukić