Peščanik je preneo tekst iz Njujork Tajmsa u kome se analiziraju nekadašnje vizije ujedinjenja sveta i sadašnja situacija sve veće polarizacije za koju je dobra ilustracija EU. Autor teksta tvrdi da kriza evra nije dužnička već kriza legitimiteta – narodi EU imaju drugačije vrednosti i navike i njihovo spajanje bilo je osuđeno na propast.
Godine 1949. Rajnhold Nibur je objavio knjigu pod naslovom „Vera i istorija“. Nibur je uočio neku vrstu sekularne religije, naročito jake u godinama posle Drugog svetskog rata. Radilo se o uverenju da istorijske sile postepeno vode „ujedinjenju čovečanstva“.
Stari nacionalizmi će izbledeti, verovali su mnogi. Transportne i komunikacijske tehnologije će ujediniti ljude. Vrednosti će se spojiti.
Ovo optimistično uverenje bilo je u središtu mnogih posleratnih projekata, prvo Ujedinjenih nacija a zatim Evropske unije. Zamisao je bila da se stvore multilateralna tela koja će ubrzati proces spajanja, harmonizacije i mira.
Nažalost, ovo moralno, kulturno i političko spajanje nije se dogodilo. U narednim decenijama, ljudi u različitim zemljama, pa čak i ljudi unutar istih zemalja, postali su različiti bar isto onoliko koliko su postali slični.
Sjedinjene Američke Države su jedna zemlja sa zajedničkom istorijom, jedinstvenom valutom i snažnim identitetom. Pa ipak, država se sve više, a ne sve manje, polarizovala. Upravljanje državom postalo je teže, a ne lakše.
Kako je komunikacijska tehnologija bivala sve globalnija, ukusi su postajali sve više, a ne manje, parohijalni. Itan Zukerman iz MIT-a primećuje u časopisu Wilson Quarterly da 95% vesti koje korisnici interneta u Americi čitaju potiče iz SAD, dok u mnogim drugim zemljama ljudi čitaju čak i manje inostranih vesti nego mi.
Neuspeh spajanja najuočljiviji je u Evropi. Istina, jedan majušni segment evropskog društva postaje sve više transnacionalan. Ali samo 2% Evropljana živi u zemlji čiji nije državljanin.
Uopšte uzev, evropske države imaju vrlo različita shvatanja o vladavini prava i političkom poretku, različite radne etike i koncepcije državljanstva. Ukoliko, na primer, pogledate Studiju o evropskim vrednostima, primetićete zapanjujuće razlike unutar kontinenta.
Manje od 40% Danaca smatra posao „vrlo značajnim“ delom svog života, u poređenju sa oko 65% Francuza. Preko 80% Hrvata smatra da je dužnost roditelja da učini sve što može za svoju decu, čak i na sopstvenu štetu. Samo oko 55% Nemaca se sa tim slaže.
Svet je drugačiji u zavisnosti od toga kojoj naciji pripadate. Prema istraživanju Pew centra, 73% Nemaca smatra da je ekonomska situacija trenutno dobra. U Francuskoj, njihovo mišljenje deli 19% stanovništva, a u Španiji 6%.
Ako pogledate Svetski pregled vrednosti, primetićete da u većini zapadnih zemalja ljudi sve više sumnjaju u svoje susede, a ne sve manje. Varijacije između država su ogromne, ali nivo društvenog i političkog poverenja opada skoro svuda, osim u nordijskim zemljama. Drugim rečima, ako postoji ikakvo ujedinjenje, ono se ogleda u našem sporazumu da jedni drugima ne verujemo.
Današnja evropska ekonomska kriza direktna je posledica ove segmentacije. Kriza evra nije dužnička kriza. Ukupni nivo evropskog duga nije toliko visok. To je kriza legitimiteta. Zaduženja su različita u različitim zemljama, a Evropljani sa jednim navikama i vrednostima ne žele da spasavaju Evropljane sa drugim navikama i vrednostima.
Tvorci evropskog projekta verovali su da će monetarna unija približiti ljude. Ali kada silom spajate narode čije se vrednosti razlikuju, krajnji rezultat će biti njihovo udaljavanje.
Sva je prilika da će evro propasti. To nije poželjan ishod. Recesija i haos koji će uslediti mogli bi da budu zastrašujući na obe strane Atlantskog okeana. Ali trebalo bi da se pripremimo za krah, jer osećaj zajedničkog identiteta, neophodan za opstanak evra, ne postoji.
Evropljani gube poverenje u evropski projekat. Većina njih smatra da je integracija nanela štetu njihovoj privredi. U svim zemljama osim Italije, većina ljudi se protivi davanju većeg budžetskog suvereniteta Briselu, prema rezultatima istraživanja Pew centra. Od važnijih evropskih političara, najpopularnija je Angela Merkel, koju podržava 80% građana u Nemačkoj, 66% u Britaniji i 76% u Francuskoj.
Evropu i dalje muči isti problem koji ju je mučio u proteklih pola milenijuma. Previše je država na tako malom prostoru. Ne postoje istorijski trendovi ili tehnokratski planovi koji mogu da izmene taj osnovni nedostatak.
Važnije pitanje glasi – kako će svet izaći na kraj sa sopstvenom segmentacijom? Kako vladati u razdoru? Ako multilateralne organizacije ne mogu da povežu države, da li se jednostavno treba vratiti u doba regionalnih hegemona – ili haosa?
Prvi korak je, u svakom slučaju, napuštanje iluzije o spojivosti i na njoj zasnovanih planova. Nibur je 1949. godine doveo u pitanje naivno uverenje da istorija vodi ka jedinstvu. Citirao je psaltir: „Onaj što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva.“