Postoji rešenje za nezaposlenost. Kada bismo radili manji broj sati – kao Nemci na primer – eliminisali bismo nezaposlenost preko noći, piše Din Bejker iz Centra za ekonomska i politička istraživanja.
Nobelovac Pol Krugman i Ričard Lejard, ugledni britanski ekonomista, prošle sedmice su preuzeli vođstvo u izradi peticije – Manifesta ekonomskog zdravorazumlja“(„Manifesto for Economic Common Sense“) – zagovarajući presudni zaokret nasuprot štednji, koju mnoge zemlje sprovode. Izgleda da će ovaj Manifest prikupiti desetine ili čak stotine hiljada potpisa, uključujući i moj.
Iako je osnovna logika manifesta čvrsta, prenebregnut je još jedan važan aspekt koji bi išao u prilog njihovom argumentu. Možemo se maksimalno efikasno nositi s nezaposlenošću tako što ćemo raditi manji broj sati – baš kao što smo to dosad pokušavali, trudeći se da povećamo potražnju.
Najvažnija stvar koju ovde treba shvatiti jeste da problem s kojim se suočavaju bogate zemlje u ovom trenutku nije to što postajemo siromašni, na čemu nepopustljivi zagovornici štednje insistiraju. Problem je u tome jer smo – bogati. Imamo desetine miliona nezaposlenih upravo zato što možemo da zadovoljimo trenutnu potražnju – a bez potrebe za njihovim radom i novim poslovima.
Bio je to neverovatan apsurd upadanja u bedu, koju smo mi i druge zemlje izdržali tokom Velike Depresije, a koju je Kejnz nastojao da objasni svojom Opštom teorijom. Nakon pada na tržištu deonica 1929, svet nije naglo osiromašio. Naši radnici su i dalje bili sposobni da proizvedu sve robe i usluge – dan nakon raspada berze baš kao i dan pre kolapsa – problem je bio što je nakon ovog udara došlo do manjka potražnje za ovim dobrima i uslugama.
Rezultat ovog nedostatka potražnje bio je deceniju duga dvocifrena stopa nezaposlenosti u SAD. Program podsticanja potrošnje ‘New Deal’ pomogao je u ublažavanju krize. Ipak, usled prevelikog deficita u tom razdoblju, Ruzvelt nikada nije uspeo da do kraja sprovede taj ekonomski plan, kojim bi došlo do povratka pune zaposlenosti – ali je, barem, do Drugog svetskog smanjio ovaj deficit na podnošljiv nivo.
Sa istom se pričom suočavamo i danas. Američka i evropske ekonomije bile su blizu koeficijenta pune zaposlenosti u 2007. godini. Ovo je bio rezultat potražnje stvorene američkim mehurom tržišta nekretninama, baš kao i u većem delu Evrope. Ti mehurovi su potom prsli, čime se i potražnja znatno smanjila. Kao što su Krugman i Lejard istakli u saopštenju: jedan lek za ovaj manjak potražnje jeste da vlade popune tu prazninu. Ako već privatni sektor nije spreman da troši dovoljno kako bi ekonomija ponovo ušla u zonu pune zaposlenosti, onda država može da se angažuje kako bi nadomestila ovaj deficit, nastao manjom potrošnjom.
No, tu je još jedna dimenzija ovog problema. Izvrsno bi bilo kada bi vlada generisala potražnju, utoliko što bi, onda, mogla da produktivno zaposli još Amerikanaca. To znači podsticanje sektora direktnih usluga – kao što su zdravstvo i obrazovanje – ili ulaganjem u oblasti koje bi omogućile buduće prihode – poput modernizacije infrastrukture ili opremanja objekata radi povećanja njihove energetske efikasnosti.
Međutim, to takođe znači da se zapošljavanje može postići i podsticanjem poslodavaca na podelu rada između samih radnika. Nema ničeg prirodnog u aktuelnoj dužini prosečne radne sedmice ili godine, a tu su, u stvari, vrlo velike varijacije od zemlje do zemlje. Tokom godine, prosečni radnik u Nemačkoj i Holandiji ostvari 20% manje radnih od prosečnog radnika u Sjedinjenim Državama. To znači da, ako bi SAD sutra usvojile nemački radni obrazac, to bi trenutno eliminisalo američku nezaposlenost.
Naravno, nerealno je zamisliti da se tako krupne promene dogode preko noći, ali vlada svakako može pokušati sa podsticanjem poslodavaca na skraćivanje radne nedelje, povećanjem odmora i drugih plaćenih pauzi i izostanaka. U stvari, u tome i leži prava tajna nemačkog postkriznog oporavka. Od samog početka krize nemački rast nije bio ništa bolji od američkog. Međutim, nemačka je stopa nezaposlenosti pala za 2,0 postotna poena, dok je američka stopa porasla za gotovo 4,0. Razlika je u tome što Nemačka podstiče svoje kompanije na smanjenje radnog vremena, ne otpuštajući pri tom svoje radnike.
Budući da radnici u Sjedinjenim Državama ostvaruju najviše radnih sati, Amerika bi imala i najveće potencijalne dobitke od skraćivanja radne godine. Ipak, sve bi ostale razvijene zemlje Zapada mogle pokušati da krenu ovim putem. Na ovaj bi se način u najkraćem roku postiglo da ljudi zadrže svoja radna mesta, omogućivši im više vremena za uživanje sa svojom porodicom i prijateljima. U idealnom slučaju, većina izgubljenih plata bilo bi nadomešteno subvencijama iz državnog budžeta. (Prisetimo se ponovo na ovom mestu – problem je premala a ne prevelika potražnja. A mi smo u stanju da ovaj metod sebi priuštimo.)
Na duge staze, radnici bi mogli i da zavole svoj višak slobodnog vremena, pa bi tako bili spremni i da žrtvuju nešto od svojih prihoda kako bi imali kraću radnu nedelju, plaćeni dopust ili pauzu zbog porodice, ili neki drugi plaćeni izostanak. Ako bi sve krenulo u ovom smeru, onda bi takvo rešenje bilo od trajne koristi: skraćenje radnog vremena, kao put za rešavanje krize.
Ali, čak i ako ne bi bilo dugoročnih promena ustanovljenih satnica, kraće radno vreme kao mehanizam za borbu protiv nezaposlenosti bi trebalo da se nađe na listi svih zemalja pogođenih krizom. To je dokazano uspešna priča, sa stvarnim koristima za radnike i ekonomiju.
utorak 3. Jul 2012.