Omiljena tema naših političkih kampanja – nezaposlenost – u konstantnom je porastu i nema nagoveštaja da će se značajnije smanjiti. Jedino rešenje je prelazak sa parcijalnih i neefikasnih mera na celovite reforme poslovnog okruženja.
Mlada Novosađanka završila je fakultet (državni, ne neki od opskurnih privatnih) pre više od godinu dana, sa visokim prosekom. Redovno prati konkurse na sajtovima za zapošljavanje, uredno šalje svoj CV, koristi lične kontakte, raspituje se na raznim stranama i…ništa. U najboljem slučaju, poneki domaći „gazda“ sumnjive reputacije pozove je na razgovor i ponudi rad na određeno vreme, naravno neplaćen. Ponekad, u nekoj od takvih firmi, naiđe na neke od svojih kolega kojih nije bilo nigde kada su se polagali ispiti, ali su sada, zahvaljujući dobrim vezama sa vlasnicima, razni menadžeri, piarovi i savetnici – bez ikakvog znanja, ali sa zvučnim titulama. Vreme prolazi, a posla nema, pa, kao i hiljade mladih, pristaje da radi bilo šta, po sistemu „daj šta daš“, samo da se zaradi neki dinar.
Često sebi postavlja isto pitanje, uvek bez odgovora – u čemu je njen problem?
Apsurdi srpskog tržišta rada
Najjednostavnije objašnjenje je da nema dovoljno posla, tačnije nema ga za sve nezaposlene sa njenim kvalifikacijama. A posla nema usled očigledne strukturne neravnoteže tržišta rada koje hronično pati od suficita jednih i deficita drugih profila, zato što nikada nije sprovedena prava reforma obrazovnog sistema u koordinaciji sa generalnom strategijom privrednog razvoja (koja, takođe, nikada nije primenjena u praksi). Zato i jesu moguće apsurdne situacije da se bezbrojni fakulteti za menadžment, komunikacije i njima slični otvaraju po nekadašnjim skladištima, bioskopima i ostalim propalim objektima koji više ne služe svojoj nameni.
Međutim, reklo bi se, zašto bi neko razbijao glavu planiranjem tržišta rada kad će tržište samo da uspostavi ravnotežu? Ako već za određenim profilom ne postoji dovoljna tražnja, vlasnici obrazovne institucije će reagovati prilagođavanjem svog nastavnog programa, tako što će školovati više kadrova koji mogu da nađu posao kada dobiju diplomu. U teoriji, ovakva logika je potpuno ispravna. Jedini njen problem je što ne funkcioniše najbolje u srpskoj praksi punoj nelogičnosti.
U tržišnom i konkurentnom ekonomskom sistemu, ne bi lekari bili ministri prostornog planiranja, ne bi se prevodioci i sociolozi bavili metalurgijom (kao u smederevskoj Železari), niti bi tek svršeni studenti mogli da budu direktori bilo čega… Ne bi, takođe, bilo normalno da se inženjeri masovno zapošljavaju kao komercijalisti, a da armije naučnika napuštaju zemlju, jer ovde ne vide perspektivu… Na žalost, ovakve apsurdne situacije moguće su, štaviše i uobičajene, u pseudotržišnom ambijentu gde najveći deo javnog sektora, pa i neki segmenti privatnog, i dalje funkcionišu na principu „socijalizacije“ gubitaka ili poslovnih privilegija, zahvaljujući vezama sa ključnim donosiocima odluka u vrhu vlasti. Zašto bi onda takvima bilo u interesu da zapošljavaju najbolje kada sistem toleriše i, čak, nagrađuje njihov način rada? I na kraju – sistem koji u sebi ima ugrađenu fundamentalnu grešku razara i tržište rada, i – što je najgore, obrazovanje – kao osnovu razvoja ekonomije znanja 21. veka, čineći nezaposlenost hroničnim i najozbiljnijim ekonomskim i društvenim problemom.
Dragan Pejčić, MBA, Altis Capital
broj 88, jul/avust 2012.