Pozicija kupaca kapitala društvenog preduzeća, koji su o finansijskom stanju subjekta privatizacije mogli da se obaveste iz prospekta firme, najčešće je bila jednaka onoj kod kupovine polovnog automobila “na reč” vlasnika. Etički kodeks profesionalnih računovođa dozvoljava da se iz pozicije nekoga ko je privatizaciju video svojim očima kaže: zdravlje je najvažnije, a onda revizija finansijskih izveštaja.
Država je, preko svog predstavnika, Agencije za privatizaciju, ponudila na prodaju kapital ogromnog broja društvenih i državnih preduzeća. Najveći broj privatizacija je obavljen aukcijskom prodajom, a potencijalni kupci su na raspolaganju imali prospekt odnosno ličnu kartu subjekta privatizacije. Prospekt je uključivao finansijske izveštaje, procenu vrednosti kapitala društva i druge relevantne informacije kao i izjavu rukovodstva u pogledu istinitosti obelodanjenih informacija. Potencijalni kupci su, za potrebe eventualne kupovine, na raspolaganju imali, na taj način, prezentirane ulazne informacije. Međutim, retko ko se odlučivao na transakciju samo na osnovu takvih, relativno oskudnih i dokazano neproverenih i nepouzdanih informacija. Razlog tome je i odricanje od odgovornosti za istinitost i celovitost ponuđenih informacija od strane Agencije za privatizaciju. Slikovito rečeno, pozicija kupca kapitala društvenog preduzeća se nije previše razlikovala od zainteresovanog za polovni automobil na pijaci u Bubanj Potoku.
Kako se topi entuzijazam
To je otvorilo mogućnost računovođama i revizorima, uključujući i autora ovog teksta, da se upozna sa različitim privatizacionim sudbinama. Revizori najčešće bivaju uključeni u tim profesionalaca kojeg bira i formira potencijalni kupac, a koji sačinjavaju i advokati i stručnjaci za delatnost kojom se bavi subjekt privatizacije. Shodno tome, i zadaci su im raznovrsni, a zaključci do kojih dolaze najčešće opredeljujuće utiču na odluke potencijalnih kupaca.
Finansijski izveštaji mogu da budu – i najčešće i jesu – predmet površnih i strateških kozmetičkih zahteva, počev od lagane i potpuno prihvatljive šminke pa sve do bolnih i lako prepoznatljivih hiruških zahvata. Moglo bi da se kaže da se pola posla revizora sastoji u tome da prepozna namere i interese rukovodstva preduzeća koje se privatizuje. Ali, kako to učiniti?
Odgovor na ovo pitanje leži u nagomilanom iskustvu revizora i opštoj kulturi, kao i u raspoznavanju važnih interesa i planova rukovodstva preduzeća. Finansijski izveštaji, na primer, u svojim unutrašnjim odnosima liče – ili bi barem trebalo da liče – na svoje vršnjake koji odslikavaju finansijsku poziciju ostalih entiteta iz tog privrednog sektora. Ukoliko je potencijalni kupac blizak sa rukovodstvom subjekta privatizacije ili nekim drugim uticajnijim rukovodstvom, onda je veća verovatnoća da su i finansijski izveštaji u većoj meri „usaglašeni“ sa potrebama, željama i interesima potencijalnog kupca, a malo manje sa opšte prihvaćenim računovodstvenim standardima.
Prethodne spoznaje i rasuđivanja su ključne u pogledu modeliranja strategije revizora odnosno određuju način i pravac „opkoljavanja“ finansijskih izveštaja, sa ciljem da se identifikuju eventualni propusti i pogrešna (ne)prikazivanja. Ukoliko je procena revizora da su finansijski izveštaji ulepšani, odnosno prikazuju finansijsku poziciju entiteta boljom nego što realno jeste, onda on traga za bilansnim pozicijama na kojima je to učinjeno. Najčešće linije “za ulepšavanje”, koje su tokom perioda privatizacije bile u upotrebi se vezuju za minimiziranje obaveza i rashoda kao i/ili uvećavanje imovine i prihoda. U drugom smeru, ukoliko je namera rukovodstva društva bila da lažno unizi finansijsku poziciju društva, onda su tehnike kojima je to rađeno bile sasvim suprotne od prvoopisanog slučaja.
Ovako usmerene “kozmetičke kreacije” revizori sa velikim stepenom uspešnosti demistifikuju. Vrlo često su predmet njihovog interesovanja neproknjižene obaveze (i najčešće prateći rashodi): za kamate i kursne razlike po kreditima, za obaveze prema zaposlenima (neusaglašenost sa kolektivnim ugovorima) za obaveze prema državi (Poreskoj upravi), za eventualne gubitke sudskih sporova sa velikom dozom neizvesnosti i slično.
Nepresušni izvor neosnovano uvećane imovine i prihoda se pronalazi u propustima da se obezvrede sumnjiva i sporna potraživanja, imovina koja nije u upotrebi, koja je pod sudskim sporom ili na bilo koji način van kontrole preduzeća, oštećene ili sporoobrtne zalihe, ulaganja u kapital preduzeća koje beleže gubitke i slično. Neretko, evidentiranjem procena vrednosti, najčešće osnovnih sredstava, uvećavana je vrednost imovine i kapitala, a ispostavljalo se da zaključci procene vrednosti nisu bili utemeljeni na adekvatnim analizama i projekcijama.
Nakon analize zaključaka revizora, koji su često obuhvatali gore navedene nalaze, potencijalnim kupcima ostalo je malo entuzijazma u pogledu kupovine kapitala društvenog preduzeća.
Kad poverilac zakuca
Drugi metod privatizacije – koji se primenjivao kod državnih i društvenih preduzeća impozantne veličine ili strateškog značaja – uobličen je kroz tenderski proces.
Tehnika sprovođenja privatizacije se bitno razlikovala od one u primeni kod aukcijske, ali kreativnost rukovodstva subjekta privatizacije je bila jednako “pohvalna”.
Povodom jedne tako sprovedene privatizacije, odnosno povodom Izveštaja nezavisnog revizora o finansijskim izveštajima za godinu koja je neposredno prethodila privatizaciji, tokom 2006. godine sam imao intervju kod UBPOK-a.
Kolege su se živo interesovale kako je to kapital budućeg subjekta privatizacije prema našim nalazima za nekoliko stotina miliona dinara manji u odnosu na zvanično iskazan. Nakon što smo se lepo ispričali, nastavili smo dalje kroz život, svako svojim metodama i u skladu sa zakonskim ovlašćenjima.
I na kraju, u prethodnom tekstu sam izneo jednu bazičnu neistinu. Revizori nisu ni neizbežni i nezaobilazni. Primera radi, jedan vredan i sposoban preduzetnik regionalnih razmera – koji je smatrao da može i bez revizora prilikom investiranja u kapital, odnosno preuzimanja drugih društava – danas se suočava sa ovakvom situacijom: njegov poslovni sistem je pretrpeo najmanju porciju štete po osnovu bačenih (golemih) para za kupovinu kapitala u tim firmama. S obzirom da su naknadno novostečene firme pripojene likvidnoj i uspešnoj matičnoj kompaniji, i dan – danas stižu na naplatu potraživanja od poverilaca, koja uopšte nisu bila evidentirana kroz poslovne knjige privrednog društva čiji kapital je bio predmet kupoprodaje. Prosto rečeno – zdravlje je najvažnije. A potom dođe i revizija finansijskih izveštaja.
Zvezdan Božinović, LB-Rev
Finansije Top, 2011/12