S gašenjem naučne fantastike na početku dvadeset prvog veka s pleća ubogih pisaca skinuto je preteško breme obaveze predviđanja budućnosti. Nova fantastika koja upravo nastaje pokušava da prodre na još neistražena područja prozne imaginacije, kaže profesor Zoran Živković, pisac čiji kratki roman „Vagon“ neki američki izučavaoci književnosti smatraju delom koje upravo oličava taj novi književni pravac. Živković u razgovoru za B&F objašnjava kako stvaralački koristi svoje vreme i šta od njega mogu da nauče pisci u nastajanju.
BIF: Vaš novi roman “Nađi me” u septembru će se pojaviti u izdanju “Zavoda za udžbenike”. Šta Vama danas, posle mnogih objavljenih dela i dobijenih priznanja, predstavlja najjači podsticaj za dalji rad?
Zoran Živković: Imam potrebu da nečim stvaralačkim ispunim vreme koje mi je još preostalo, a uz to, u godinama sam (64) kad pisci najviše daju. Moji studenti na kursu kreativnog pisanja grdno se snevesele kad im otkrijem da se pisac ne postaje pre pedesete. Postoji, međutim, i naličje prekomernog podavanja stvaralačkom porivu. Jedna od najvećih teškoća u bavljenju spisateljskim poslom jeste prepoznati kada je kucnuo čas da prestanete da pišete – onaj trenutak kada više nemate ništa suštinski novo da kažete u prozi. Mnogi pisci ne prepoznaju taj čas ili, ako ga i prepoznaju, ne mare za njega. Onda se pojavljuju „knjige autogolovi“ – potpuno nepotrebna dela koja su tu samo da zadovolje piščevu sujetu, svejedno što time obezvređuju ceo autorov pređašnji opus. Primeri ove vrste nipošto nisu retki u domaćoj književnosti. Smerno se nadam da mene to neće zadesiti, da neću dati prozni autogol…
BIF: Da li sebe pre svega vidite kao pisca koji pripada globalnom svetu književnosti, a tek onda srpskog pisca?
Z. Živković: Na studijama svetske književnosti naučio sam da je umetnost proze po svojoj suštini globalna, ne lokalna. Svaki dobar srpski pisac ujedno je i pripadnik velike svetske književne porodice. Svaki loš srpski pisac autistički je uveren da ga svet nikada ne bi razumeo. U izvesnim ovdašnjim književnim krugovima vlada uverenje da sam ja trenutno najprevođeniji živi srpski pisac jedino stoga što sam se potrudio da obezbedim prevode na engleski svojih dvadeset proznih knjiga, pa time omogućio stranim izdavačima da ih uopšte pročitaju. Posredi je, naravno, glupost. Prevodi na engleski – da se slikovito izrazim – samo su oprema bez kojih uopšte ne bih mogao da istrčim na teren na kome se igra književna utakmica. Tu utakmicu, međutim, ne dobija oprema već igrač koji je nosi – pod uslovom da je dobar. U tome je suština. Moje knjige nikada ne bi bile tako obimno prevođene širom sveta da su loše. Ni najbolji prevod na engleski nimalo neće pomoći nekoj rđavoj knjizi da nađe stranog izdavača.
BIF: Predajete kreativno pisanje studentima u zemlji u kojoj je književno tržište preplavljeno lošom literaturom. Koliko na njihovu motivaciju utiče činjenica da ste Vi kao njihov profesor primer uspešnog pisca?
Z. Živković: Smisao mog kursa kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu jeste da uočim najnadarenije studente, pomognem im da savladaju zanatske vidove ove umetnosti i omogućim im da naprave prve profesionalne korake. Ovo poslednje možda je najvažnije. Imao sam sreću da „Zavod za udžbenike“ prihvati moj predlog da se osnuje biblioteka „Mladi glasovi“ u kojoj izlaze prva dela mojih najboljih studenata. Desetka na kraju kursa ne proizvodi studenta u pisca već on to postaje tek pošto mu delo iziđe kod uglednog izdavača, čime se i zvanično predstavlja književnoj javnosti. U septembru će se u „Mladim glasovima“ pojaviti antologija erotskih priča dvadeset petoro mojih studenata pod intrigantnim naslovom „Eros na Filološkom“…
BIF: Šta je vaš savet studentima koji žele da se upuste u književne vode?
Z. Živković: Delovaće paradoksalno, ali na početku svog kursa kreativnog pisanja navedem studentima čak četiri razloga da ga smesta napuste. Kažem im, pre svega, da radije odaberu neku drugu oblast stvaralaštva ako ih na bavljenje prozom nagoni prirodna i razumljiva žudnja za slavom, a pri tom su i nestrpljivi. Pisac se postaje tek u drugom poluvremenu života, a ako uz to dođe i slava, na nju se gleda potpuno drugačijim očima nego u mladosti. Drugo, nema boljeg kursa kreativnog pisanja od kreativnog čitanja. Ne može se postati dobar pisac ako niste pročitali bar ono najbolje od najboljeg iz svetske književnosti, a vreme neophodno za to meri se ne godinama nego decenijama. Treće, u Srbiji još nije bilo – a po svoj prilici neće ni biti – pisca koji je živeo samo od svoje proze. I konačno, četvrto, ja nisam čarobnjak – ne mogu da nekom čarolijom nekoga pretvorim u pisca ako ta osoba nema, makar u zametku, prozni glas. Meni ovi razlozi deluju ubedljivo, ali tako ne misle i moji studenti. Oni ne samo da ne napuste kurs kreativnog pisanja nego im se broj udvostruči na narednom času…
BIF: Da li biste sebe na neki način opisali kao umetnika u egzilu i da li i kod mladih ljudi iz sveta književnosti vidite odliv mozgova koji karakteriše Srbiju u poslednje dve decenije? Ili je jezik ono što pisca određuje i što ga onemogućava da uspešno pobegne u svet?
Z. Živković: Kako bih sebe mogao da vidim kao pisca u izgnanstvu kada sam čitav život proveo u Beogradu? Uz to, veoma sam povlašćen kao domaći pisac. Ovdašnji izdavači objavili su do sada čak 64 izdanja mojih proznih knjiga. Ne postoji nikakva opasnost od odliva mladih proznih mozgova iz Srbije. Ponajpre iz već pomenutog razloga: pisac se postaje tek u poznijim godinama. U prozi nema vunderkinda. Uz to, čak i da vas inostranstvo hoće kao pisca, uopšte nije neophodno odlaziti iz Srbije. Moj primer to najbolje potvrđuje. A jezik svakako određuje pisca. Sve i kada bih hteo da budem neko drugi, a nipošto neću, to ne bih mogao. Duboko sam ukotvljen u svoj maternji srpski jezik, jedino na njemu mogu da pišem prozu, to je sama građa moje umetnosti. Srpski nije nikakva prepreka da vas razume ceo svet. Najvažnije je, međutim, da ono što se prevodi bude dobro. I na srpskom, kao i na svim drugim jezicima, mogu da se napišu beznadežno slaba prozna dela…
BIF: Ako profesionalni pisac ne piše doživljene, već izmišljene priče, odakle stiže građa za njih? Ako nadahnuće dolazi od čitanja drugih pisaca, koliko je savremenih autora u Vašem vidokrugu? Koliko je dobra „književna proizvodnja“ danas i da li može da zaseni Bulgakova, Borhesa, Dostojevskog i druge klasike?
Z. Živković: Umetnička proza nastaje u nesvesnom. To je ono tajanstveno mesto ispod praga svesti u kome se nalazi sve ono što ste ikada videli, čuli, iskusili, doživeli, pročitali… Sve je to u neprekidnom vrenju i iz tog velikog žrvnja povremeno nikne novi kvalitet – novo prozno delo. Autor na to nema nikakav svestan uticaj. Bar je tako sa mnom. Preko nesvesnog na moju prozu utiču svi pisci čija sam dela ikada pročitao. Ponekad se i sam iznenadim kada u nekoj svojoj rečenici razaberem odjek misli nekog drugog autora. To je prirodno. Tako dejstvuje književnost. A što se tiče „zasenjivanja“ velikih majstora proze iz prošlosti, da nema nade da se može dalje i bolje, zar bi uopšte bilo smisla pisati?
BIF: U intervjuu za ugledni američki časopis „Svetska književnost danas“ rekli ste da smo „trenutno usred procesa uobličenja nove fantastike za dvadeset prvi vek“. Šta su njene glavne odlike?
Z. Živković: Dvadesetim vekom preovlađivala su dva velika fantastička pokreta: magijski realizam i naučna fantastika. Nova fantastika koja upravo nastaje na početku dvadeset prvog veka pokušava da prodre na još neistražena područja prozne imaginacije. Teško da se još može govoriti o pravcu ili pokretu, tako da je rano da se definišu njegove odlike. Ako bi mi se oprostio trenutak velike neskromnosti, mogao bih da navedem delo za koje mislim da oličava tu novu vrstu fantastike. To je moj kratki roman „Vagon“. Tako bar prosuđuju neki američki izučavaoci književnosti…
BIF: Zašto već dugo moderni pisci ne nude nove vizije (anti)utopije i mogućeg uređenja ljudskog društva u budućnosti, kakvih je bilo mnogo u dvadesetom veku (Filip Dik, Ursula Legvin, braća Strugacki…)? Da li su sve priče na tu temu već istrošene? Koju biste vrstu utopije vi odabrali?
Z. Živković: S gašenjem naučne fantastike na početku dvadeset prvog veka s pleća ubogih pisaca skinuto je preteško breme obaveze predviđanja budućnosti. Imaju prozaisti pametnija posla od toga. Neka se predviđanjima bave futurologija i prognostika. Što se mene tiče, nikada se ne bih prijatno osećao u utopiji. Za mene je ovaj svet, ovakav kakav jeste, najbolji od svih. Tim pre što drugoga i nema…
Mladi pisci i izdavači
BIF: Kako, kao čovek koji se bavio i izdavaštvom, ocenjujete rad domaćih izdavača, a pogotovo malih i nezavisnih izdavačkih kuća? Da li one imaju zadatak da nam predstave neke nove pisce, pošto veliki izdavači uglavnom biraju “proverenu robu”?
Z. Živković: Industrija knjige već uveliko vodi kolo na domaćoj izdavačkoj sceni. Kao i svaka druga, ona vodi računa jedino o zaradi. Bestseler postaje isključivo merilo vrednosti. Bestseler je, međutim, po definiciji trivijalna književnost za laku zabavu i jednokratnu upotrebu. Dve su velike žrtve industrije knjige – dela visoke književnosti i autora početnika. Ni jedna ni druga nemaju dobru prođu na tržištu. Prilike bi postale gotovo beznadežne da nema dva preostala državna izdavača, „Zavoda za udžbenike“ i „Službenog glasnika“, koji jedini mogu sebi da dozvole luksuz da se ne upravljaju isključivo tržišnim pobudama.
Marko Miladinović
broj 88, 89, jul-avgust 2012.