Jedan od najpoznatijih američkih senatora iz Demokratske partije i porodice Kenedi, Edvard Kenedi, umro je u sedamdeset sedmoj godini života.
Edvard Kenedi postao je američki senator 1962.godine zamenivši brata koji je podneo ostavku kako bi se kandidovao za predsednika. U senatu je proveo sedam mandata.
Senator Kenedi bio je, tokom pola veka, snažna ličnost na liberalnom krilu američke politike. Tokom nedavne predsedničke kampanje podržao je Baraka Obamu. Posebno se zalagao za rešavanje problema vezanih za zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.
2006.godine magazin Tajm uvrstio ga je među 10 najboljih senatora istakavši da je „obezbedio usvajanje rekordnog broja propisa i zakona koji se tiču života gotovo svakog muškarca, žene i deteta u državi“.
Edvard Kenedi je uspešno sklapao saveze širom celog političkog spektra. Podržao je sa predsednikom Džordžom Bušom inicijativu vezanu za razvoj obrazovanja a sa republikancem Džonom Mek Kejnom reformu sistema imigracije.
Tragedije su pratile porodicu Kenedi: najstariji brat Džo poginuo je u ratu, brat Džon je ubijen 1963.godine u Dalasu a Robert 1968. u Los Anđelesu usred predsedničke kampanje.
Očekivalo se da će Edvard Kenedi nastaviti kampanju koju je započeo njegov brat Robert, ali Edvardova karijera će pretrpeti žestok udarac. 18.Jula 1969. godine proveo je veče na ostrvcetu Čapakvidik u društvu šest žena koje su radile u predsedničkoj kampanji njegovog brata Roberta. Prateći Robertovu bivšu sekretaricu na feribot Edvard Kenedi je skrenuo sa ceste i kolima upao u vodu. On je uspeo da se izvuče iz kola. Vratio se u hotel a da nije prijavio nesreću. Ribari su sutradan pronašli potopljena kola i telo Meri Džo Kopečni. Kenedi je priznao da je kriv zato što je napustio mesto nesreće. Afera Čapakvidik nije sprečila njegove poklonike da ga pozivaju da se kandiduje za predsednika. To je učinio 1980. i izgubio trku sa tadašnjim predsednikom Džimijem Karterom.
Nakon što je pokopao nade da će ikada postati predsednik, Edvard Kenedi je izgradio značajnu političku karijeru. Edvard Kenedi ponekad nije uspevao da sasvim zadovolji velika očekivanja koja su u njega polagana nakon smrti braće Džona i Roberta. No i pored toga njegovo zalaganje za ono što je on nazivao njihovom „pravdoljubljivošću, hrabrošću i izvanrednošću“ učinilo je od njega žestokog čuvara sećanja na braću i ostavilo značajnu političku zaostavštinu.