Svetska ekonomska kriza koja je krenula iz Amerike polako ali sigurno širi se na sve delove sveta. Sasvim je sigurno da će se posledice krize osetiti i kog nas, pitanje je samo koliko će jak biti taj utucaj. Uticaj krize najlakše se može sagledati kroz kretanje i veličinu osnovnih makroekonomskih pokazatelja. Jedan od osnovnih makroekonomskih pokazatelja koji je uvek prisutan, ima negativne posledice po rast i razvoj tržišne privrede, a na koje kriza ima dejstvo je inflacija.
Opšti rast cena i pad kupovne moći novca su signali da u nekoj privredi postoji inflacija. Inflacija kao jedan od osnovnih makroekonomskih fenomena predstavlja i nužno zlo za svaku tržišnu privredu koje treba držati pod kontrolom. Kao multifaktorski fenomen, inflacija je pratilac svake tržišne privrede. Inflacija kao takva meri se stopom inflacije koja predstavlja procenat povećanja cena između dva perioda. Upravo ovaj metod merenja inflacije je pod metodološkim nedorečenostima, raznolikosti i pogrešnom izboru potrošačke korpe, a verovatno i pod političkim uticajem da se friziraju stvarni pokazatelji.
Treba napraviti razliku između bazne i ukupne stope inflacije. Mešanje, odnosno nejasno razgraničenje ove dve kategorije ostavlja prostor politici da za svoje potrebe prikaže iskrivljenu sliku stanja privrede. Izračunavanje bazne stope inflacije najčešće isključuje kategorije proizvoda kod kojih formiranje cena nije pod uticajem uobičajenih ekonomskih kretanja, već bi se moglo reći da su rezultat određenih specifičnosti. Iz obračuna se najčešće isključuju: poljoprivredno-prehrambeni proizvodi, energija, kamatne stope, efekti promena poreza, administrativno kontrolisane cene, sezonski uticaji i dr. Ono što vide, i pre svega osećaju, potrošači, privreda i ostali ekonomski subjekti nije bazična stopa inflacije nego ukupna stopa inflacije.
Inflacija ima brojne negativne uticaje i posledice na privredni rast i razvoj, ali je ekonomski fenomen bez kojeg ne funkcioniše nijedna tržišna privreda. Planirana bazna stopa inflacije kod nas za 2008. godinu je od 3 do 6%, dok je planirana ukupna stopa inflacije od 3 do 6,5%. Na bazi skorijih dešavanja sa sigurnošću se može tvrditi da ovaj plan neće biti moguće ostvariti za ovu godinu. Novi talas poskupljenja jedan je od mnogobrojnih razloga koji će doprineti upravo tome da inflacija za ovu godinu dostigne i 15%. Ako ove podatke uporedimo sa baznom stopom inflacije u evrozoni koja iznosi 2%, mi moramo još dosta da radimo na smanjenju inflacije.
Razlozi za ovako veliku stopu inflacije koja se može očekivati na kraju godine, leže pre svega na strani tražnje, kako u obliku javne, tako u obliku lične potrošnje. Upravo ovu inflaciju od 15% koju je realno očekivati na kraju godine generisaće najnovija poskupljenja gasa, telefonske pretplate, liberalizacije carinskog sistema sa primenom SPP-a, svetska ekonomska krizi i dr. Načini da se intenzitet inflacije umanji i spreči dostizanje 15% je rebalans budžeta i „kresanje“ javne potrošnje na nivo realne pokrivenosti i restriktivna monetarno-kreditna politika.
Ukoliko želimo da inflacija pada u narednoj godini neophodan je restriktivno orijentisan rebalans budžeta, koji će uticati na smanjenje javne potrošnje. Sa sigurnošću se može tvrditi da je upravo rebalans budžeta ključna stvar za smanjenje inflacije. Ogromna javna potrošnja koja nije realno pokrivena glavni je generator inflacije.
Ništa manji uticaj na smanjenje inflacije ima i restriktivna monetarno-kreditna politika koja bi sprečila ili bar smanjila broj lica koja uzimaju kredite i troše više nego što realno mogu da zarade. Dolazak velikog broja banaka u prethodnim godinama i sama konkurencija među njima dovela je do povoljnih uslova za uzimanje kredita za razne namene. Upravo „laki-keš“ krediti i brojne kreditne kartice su jedan od glavnih generatora inflacije na strani tražnje koji podstiču ličnu potrošnju i trošenje novca koji nema realno pokriće u visini ličnih primanja građana. Period koji nam predstoji je sezonskog karaktera u tom smislu da ga karakteriše visoka lična potrošnja za predstojeće praznike, tako da iako se primeni restriktivna monetarno-kreditna politika njeni pravi efekti se mogu očekivati tek od početka sledeće godine.
| Sizife, poravnaj brdo Inflacija je kao Sizifov posao, ma koliko radili na njoj opet smo na početku. Nikada je ne možemo u potpunosti neutralisati ali je treba držati pod kontrolom. Ako je ne ukrotimo mi i mi ne upravljamo njom, ona će upravljati nama, a onda nam je sasvim sigurno tu i kraj, jer posledice koje ostavlja „neukroćena“ inflacija su ogromne i ne mogu se „izlečiti“ decenijama. Zato treba da poravnamo, koliko je to moguće, brdo uz koje kotrljamo ovaj težak kamen. |
Prilikom suzbijanja inflacije treba zauzeti sistemski pristup, i taj posao prepustiti timu stručnjaka. U prilog tome da su naši ekonomisti na visokim funkcijama svesni problema koje inflacija izaziva i da već reaguju na trenutnu situaciju govori izjava guvernera NBS da građani ne mogu više da računaju na „jeftine kredite“ i da će privremeno ukinuti porez na štednju od 20%. Takođe, u prilog tome govori i odluka Vlade Republike Srbije da će ukinut i porez na kapitalnu dobit, kao i porez na prenos apsolutnih prava kod hartija od vrednosti. Ukidanjem poreza na štednju stimulisaće se štednja, a time i smanjiti preterana lična potrošnja. Koliko će te mere biti efikasne, pokazaće vreme.
Potrošači su ti koji na svojoj koži najbolje osećaju udarce inflacije. Zvanični pokazatelji dobro pokazuju velika i česta povećanja cena: poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, energenata, transportnih usluga i raznih vrsta usluga, a najviše zabrinjava podatak da je od realnih plata teško preživeti. Ako uzmemo podatke iz jula ove godine, prosečna četvoročlana porodica za osnovne namernice u junu prošle godine trebalo je da izdvoji 62.798 dinara, a u junu ove godine 18,16% više. Uzimajući u obzir koliko je potrošačka korpa poskupela i koliko nominalne plate nisu realne i dovoljne za osnovne potrebe jednocifrena inflacija o kojoj se priča zadnjih meseci prosto ne pije vodu.
Inflacija se posmatra na godišnjem nivou, ali ne treba zaboraviti da je ona konstantni i dugoročni fenomen koji preti svakoj tržišnoj privredi. Posmatranje inflacije na godišnjem nivou ostavlja otvorenu mogućnost friziranja stvarni pokazatelja, jer se dejstvo faktora koji utiču na inflaciju može „odložiti“ pod političkim uticajima i na taj način prikazati stopa koja ne odražava realno stanje u privredi. Zato se može postaviti pitanja, koliko je ispravna tj. realna informacija koju dobijamo svakodnevno putem raznih medija o visini i kretanju inflacije i koliko mi sami možemo da utičemo na to?
Marina Janković
broj 49, novembar 2008.