Milicija trenira strogoću
U beogradskim klubovima sve češće doživljavamo bliski susret sa plavom vrstom. Nedavno sam bila svedok najezde plavih čika na jedan klub. Kako to izgleda? DJ koji je došao iz inostranstva počinje da vrti ploče, masa je u transu, žurka tek počinje, a zatim se otvaraju vrata. Šok. Gomila policajaca, upaljena svetla, nema muzike. Pretres. Ne služi se piće. Prolaze pored ljudi, osmatraju im lica, izvode ih. Niko nije ravnodušan naspram uniformisanih koji vole da potvrdjuju svoju moć. Nekoliko nedelja pre ove jedna devojka je od strane čuvara reda i mira brutalno pretučena. Koja još žena od svog izlaska očekuje batine? Ova racija takodje obećava. Čike u plavom nam se unose u lica, lampama pregledaju pod i biraju one (jadnike) koje će izvesti napolje.
Pošto je predstava trajala gotovo sat vremena i pošto su prepolovili broj prisutnih, policajci su otišli, praćeni velikim apalauzom. Neko je komentarisao da takvo oduševljenje nije video još otkad je pao Sloba. No, ostale su čike u civilu. (Trebalo bi u njihovu obuku uvesti predmet koji bi ih učio igranju u diskoteci. Suviše su upadljivi.) Žurka je bila prepolovljena, kao i mnoge do sada koje su oni pohodili. Ostalo je pitanje da li će taj di džej ikada više nastupiti u ovoj zemlji, kao i zašto se racije konstantno prave u pojedinim klubovima, dok su drugi ostavljeni na miru od strane ČUVARA MIRA.
Od srca srcu
Dan zaljubljenih. Ulicama šetaju parovi. Muškarci kućama nose cveće, kupuju poklončiće, pišu poruke na ceduljama. Svi glume radost i zaljubljenost. Beograd je te noći pun ljudi koji se drže za ruke. Praznik najbogatije slave oni koji se najviše svadjaju preko godine. Oni kojima je veza upala u kolotečinu, oni čije emocije guše svakodnevni problemi, oni čiji partner ih ignoriše… A na kraju jedne male ulice na Zvezdari stoje dečak i devojčica. Imaju oko desetak godina. On njoj poklanja cvetić koji je negde ubrao, a ona se nećka. Odmiče se, glumi nezainteresovanost. Dečak joj prilazi. Ona ga pušta da joj bude blizu nekoliko tenutaka, a zatim se opet izmiče. Na kraju stidljivo prihvata poklon, nagradjuje ga nespretnim osmehom i otrčava kući. Dečak i dalje stoji, gleda u njenom pravcu. Izgleda kao kip. Posle nekog vremena, verovatno shvativši da je ipak prihvatila poklon, nabacuje osmeh, stavlja ruke u džepove i odlazi. Teško je zamisliti veću sreću od njegove. Nekako izgleda kao da to samo dete može da oseti.
Strah od pijace
Kada mi je urednik Marko „savetovao“da napišem neki lep tekst pun cveća, ptičica i leptirića, mislila sam da mu nije dobro. Ipak ja živim u Srbiji! Moraću da izmišljam…
No, baš tog dana sam prošla pored novootvorene pijace Zeleni venac. To je bilo čudno iskustvo. Podovi čisti, voće poređano, što bi se reklo „pod konac“, a i ljudi, čini se, nekako kultivisaniji. Nema svađe, cenkanja, vike tipa „Gaće, žene, gaće.. Ajmoooo, Elema partnera…Tooooooole papir“ i sl. Izgleda da odelo ipak čini pijacu. Otkad su je obložili staklom i očistili podove, ljudi su promenili odnos. Izgleda da imaju više obzira prema svom radnom mestu. A i kupci su bolji. Domino efekat. Samo je jednu stvar trebalo promeniti. Toliko sam bila zadovoljna ovom konstatacijom da mi je malo falilo da razbijem svoj strah od pijace i udjem u istu. Da pojasnim, to i nije klasičan strah, više je mržnja. Pijace mrzim zbog prljavštine, a Pošte zbog penzionera kojima moram da usutpam mesta u redu, jer mi prete da će umreti. Ali možda ću promeniti odnos prema pijacama.
Marija Dukić