Proteklih mesec dana u centru pažnje javnosti bila je rasprava o Zakonu o zabrani diskriminacije. Veliki deo medijskog prostora posvećen je članovima koji su u vezi sa seksualnim opredeljenjem, ali čini se da su nepravedno zapostavljeni suština Zakona i institucije koje se njime uvode. O realizaciji ovog zakona i realnom stanju manjina u Srbiji razgovarali smo sa Svetozarom Čiplićem, ministrom za ljudska i manjinska prava.
BiF: U predlogu Zakona stoji da će u narednoj godini iz budžeta biti izdvojeno 40 miliona dinara za sprovođenje istog. Međutim, u ovoj godini, pošto je budžet već donet, za uspostavljanje institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti očekuje se 4 miliona dinara. Da li postoje primedbe na ova izdvajanja, i kako realizovati ovaj projekat sa ovogodišnjom sumom (4 miliona dinara, odnosno svega 38 000 evra)?
Svetozar Čiplić: Potpuno je jasno zašto postoji sumnja oko uvećanja administracije, ali ne treba da postoji sumnja kada je reč o mehanizmu koji nije velik kadrovski, a koji bi trebalo da pruži novi oblik zaštite.
Novac koji se predviđa za sprovođenje Zakona su zapravo ona sredstva koja već stoje u budžetu. Novina je to što treba da se formira Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Tekst Zakona sve do Poverenika ne iziskuje nova finansijska sredstva, a ovih 4 miliona dinara je predviđeno za korišćenje samo do rebalansa budžeta. Ono što sam i napomenuo u izlaganju u Skupštini je da administracija neće biti uvećana, radna mesta će biti obezbeđena preraspodelom, odnosno onim što je u javnosti poznato kao interni konkurs. Dakle, iz onih ministarstava u kojima ima viška zaposlenih. Novi će biti samo Poverenik i njegovi zamenici. Ako postavite pitanje da li Poverenik bitan, moj odgovor je – apsolutno. Pojavljuje se nova zaštitna funkcija, a to je medijacija, odnosno mirenje, koju Poverenik može da obavi a da posledice dikriminacije budu otklonjene, bez odlaska na sud.
BiF: S obzirom na iskustva Poverenika za informacije od javnog značaja, i stavku da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može da rešava slučajeve diskriminacije obaveštavanjem javnosti, kakvu će on realnu moć imati?
S. Čiplić: Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne bazira svoju moć samo na mogućnosti obaveštavanja javnosti o slučajevima diskriminacije. On može da nastupa i prema sudu. Poverenik za dostupnost javnih informacija nema tu poziciju.
Međutim, vi nikada ne možete da predvidite kako će zakon zaživeti, i kako će profukcionisati sa ostalim organima. To često zavisi od ličnosti, u ovom slučaju ličnosti Poverenika. Ako on ne uspe svojim aktima da reši problem diskriminacije, onda se prelazi na sud.
BiF: Prema izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, rad tužilaštva i policije nije zadovoljavajuć kada su u pitanju povrede ljudskih i manjinskih prava. Kako onda možemo da očekujemo efikasnu primenu ovog zakona?
S. Čiplić: Kada kažete da postoji problem u funkcionisanju državnih organa, onda uvek morate da dođete do konkretnog čoveka. Nešto ne funkcioniše ili zato što neko ne zna da radi, ili jer neće da radi. Mi smo se u poslednjih 8 godina susretali sa svim aspektima administracije – ona je spora, rigidna, ne izvršava propisane radnje u zakonskim okvirima (tj vremenu predviđenom za njihovo izvršenje)…
Ali nisu ti problemi nastali juče. Oni postoje od kada postoji administracija. Parlament u sadašnjem sazivu doneo je set pravosudnih zakona koji bi trebalo da reformišu postupanje tužilaštva i sudova. Ja se, kada je reč o ovoj temi, uvek pozivam na podatak da četiri petine predmeta koje Evropski sud za ljudska prava prihvati da obradi, jeste zapravo podneto od strane građana Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sada su doneti zakoni koji bi omogućili reformu u pravosuđu, međutim, ovde nailazimo na specifičnu situaciju. Naime, vi kao parlament donosite zakone vezane za organizaciju i rad institucija, ali sa druge strane ne možete da kontrolišete podelu vlasti. Pravosuđe mora da bude nezavisno, što znači da nemate kontrolu nad njim. Time je reforma pravosuđa svedena na dobru volju sudija. Ja se nadam da postoji kritična masa u pravosuđu kojoj će novi set zakona biti osnov za valjanu reformu. Naravno, deo tih reformi treba da bude i izbor novih sudija, ali naprosto ne mogu da zamislim situaciju koja bi posle ovoga ostala ista, ili se čak pogoršala.
BiF: Koliko je pravosuđe sposobno da se obračuna sa govorom mržnje?
S. Čiplić: Govor mržnje nije regulisan kao krivično delo. Ovaj zakon govori o zabrani širenja verske, rasne i svake druge diskriminacije. Na osnovu sadašnjih pravnih propisa možemo samo posredno nekoga krivično da gonimo za govor mržnje, ako je učinio krivično delo.
Za razliku od Srbije, govor mržnje je pravno prepoznatljiv u mnogim državama. Nije to nikakav modernizam, to je sprečavanje ljudi od zloupotrebe svoje slobode kojom bi povredili pravo na slobodu neke druge osobe. Ja se nadam da ćemo uskoro inkriminisati govor mržnje, ali tu moramo biti precizni, s obzirom na to da je ipak u pitanju ograničavanje slobode govora. Moramo brinuti o tome da ovo ograničenje ne dovede do ponovnog uvođenja delikta mišljenja. Govor mržnje nije delikt mišljenja i cela poenta je u njegovoj preciznoj pravnoj formulaciji, kako bi se ovo društvo, koje je prilično netolerantno, izlečilo od govora mržnje.
|
Svetozar Čiplić: Pored finansijske krize, spora promena vrednosti u društvu je izvor netolerancije |
BiF: Kako učiniti društvo tolerantnijim?
S. Čiplić: To je nešto što se ne može rešiti samo zakonima. Rešava se praktično, postupanjem državnih organa. Tolerancija je stvar čoveka, i porodice. Ne može država biti netolerantna, ali može čovek.
Boljitak u ovoj oblasti možemo očekivati protekom vremena, jer nisu evropske države oduvek tolerantne. Pogledajte zemlje u kojima se govor mržnje gotovo i ne pojavljuje, one su socijalnom evolucijom prošle period od netolerancije u demokratska društva. Da bi osoba bila tolerantna mora odrastati u okruženju koje je takvo. Mi imamo tu nevolju da smo praktično preskočili socijalnu reformu tokom devedesetih godina, čime smo izgubili jednu deceniju u odnosu na ostale zemlje koje su pripadale socijalističkom bloku. Pored finansijske krize, spora promena vrednosti u društvu je izvor netolerancije.
BiF: Kada već pričamo o toleranciji i govoru mržnje, postavlja se pitanje veoma aktivnih desničarskih organizacija u našoj zemlji. Vi ste nedavno Ustavnom sudu podneli materijal koji dokazuje da Obraz krši Ustav Srbije. Šta se nalazi u tim dokumentima?
S. Čiplić: To je materijal do koga je svako od nas mogao da dođe. Sakupljali smo ga sa sajtova i preko novina, i u njemu je sadržano sve ono što je rečeno, kao i akcije na koje su građani pozivani. Ovaj materijal bi trebalo da posluži javnom tužiocu da pred Ustavnim sudom pokrene zahtev za ukidanje Obraza.
Međutim, to je samo deo problema. Postoji veliki broj sličnih organizacija koje su neformalne u pravnom smislu, odnosno neregistrovane. Pošto ne funkcionišu po zakonu, ne možete po zakonu ni da ih ukinete. Mi ćemo ove godine taj problem pokušati da rešimo donošenjem, u okviru zakona koji će sprečiti govor mržnje, pravila o neformalnim organizacijama koje nisu registrovane ali deluju (preko interneta, organizovanja demonstracija i sl.).
BiF: Prema mnogim izveštajima, jedna od najugroženijih manjina u Srbiji su Romi. Kako poboljšati njihov položaj ili bar utvrditi brojčano stanje ove populacije?
S. Čiplić: Trenutno imamo popis iz 2002. godine, prema čijim podacima u Srbiji ima 108 000 građana romske nacionalnosti. Ali pretpostavka je države i relevantnih romskih i ostalih nevladinih organizacija da ima između 450 i 500 000 Roma u Srbiji.
Za 2011. godinu je predviđen novi popis stanovništva, i jedan od zadataka je popisivanje svih Roma. Na taj način oni će dobiti ono najneophodnije, odnosno matični broj, kako bi imali pravo na socijalnu i zdravstvenu pomoć. Pre toga uradićemo probni popis.
Što se tiče uključivanja romske populacije u društvo, problem može predstavljati i stepen netolerancije ostalih građana. Ja dolazim iz Vojvodine, gde su ljudi navikli na toleranciju, jer su okruženi manjinama. Međutim, u sredinama u kojima postoji tradicionalna segregacija, problem uključenja Roma u zajednicu je posebno otvoren.
U pogledu dostupnosti školstva radi se na akciji upisa Roma u srednje škole sa dodatnih 30 poena, i automatskom upisivanju na fakultete. Država mora da isprati obavezu njihovih roditelja da šalju decu u školu.
No, nije poenta samo podići nivo svesti Roma, već raditi na emancipaciji svih nas, dakle ljudi u čijem okruženju oni žive. Uloga države u tome nije samo da propiše mere, već i stvaranje mehanizama za sprovođenje tih mera.
Marija Dukić
broj 54, april 2009.