Naletim na sajtu agencije Xinhua kako traže novinare saradnike i urednike širom sveta, pa kako sam za to prestareo, nastavim dalje i naletim na vest kako je kineska vlada obavestila državne službenike da će preuzeti na sebe brigu u traženju neženjama partnerki za brak. Dalje traganje pokazuje da oko 500 miliona mladih Kineza jureći za poslom, za karijerom, za uspehom, ne stiže da juri i za ženskama. Problem obrnute vrste je znatno manji, jer zbog efekata, srećom zamiruće opake predrasude, mnoštvo ženske novorođenčadi ne uspe da preživi dolazak na svet, te u Kini vlada permanentni nedostatak ženskih osoba (52:48 odsto u korist muškaraca), drugi element remećenja prirodne ravnoteže je zakon iz 1978. godine po kojem bračni par može imati samo jedno dete (Šangaj i Peking su već ukinuli taj zakon), a najvažniji je neverovatan ekonomski bum i migracije stanovništva u velike gradove i ekonomske centre zbog čega su pokidani normalni tokovi zbližavanja osoba.
Tradicionalni načini sklapanja braka u Kini drugim sredinama mogu izgledati čudni. Gotovo u svakom gradu postoji trg na kojem se nedeljom skupljaju roditelji što svojoj deci traže bračne partnere. Razmenjuju fotografije, raspituju za zdravlje, materijalna strana ima takođe značaja, ma da nije dominatna i sklapaju dogovori, koje mladi najčešće poštuju. To nije daleko od naših poimanja, međutim, postoji i sistem „mračnih salona“. Mladići uđu u neosvetljenu prostoriju u kojoj su devojke uhvate neku od njih za ruku i tek kada je izvedu na svetlo dana vide kako im izgleda buduća supruga. Dakako da i u Kini postoje želje za „love story“ ali je moguće zadovoljiti se i produženjem vrste. Sve je to ipak bolje nego privatne bračne agencije koje beskrupulozno deru neženje da bi im shodno parama izabrali mladu iz snova, koja će prvom prilikom pobeći i vratiti se agenciji da bi je ona preprodala u nekom drugom gradu. Razmere problema su takve da godišnje 100 miliona mladih ostaje bez mogućnosti zasnivanja porodice. U velikim gradovima su odnedavna pod strogom državnom kontrolom otvorene javne kuće da bi se problem bar donekle ublažio. Ako je tražnja tolika lako je pretpostaviti kolike su cene i mogućnosti prevara.
Kinezi su navikli da država i partija vode brigu o njima pa je državno posredovanje u sklapanju braka reklamirano ovako: „Jesi li sam i tužan – poveri se svom rukovodiocu“. A to znači predati zahtev za zasnivanje braka, radnu biografiju i uverenje o zdravstvenom stanju. Ti podaci se, uz preporuku rukovodioca, slivaju u lokalne centre ministarstva rada, a iz njih u centar u Pekingu. Tu kompjuteri traže srodne duše, a kadrovici potenciraju one najvrednije obezbeđujući im radno mesto, ako su iz različitih gradova. Tako se istovremeno obavlja selekcija i produženje vrste najpoželjnijih kadrova.
Ni razvijeni svet nije bez sličnih problema samo pokušava da ih reši na drugačiji način. Londonski ekonomista Piter Bakus, doguravši do 31 godine neoženjen, pokušao je da reši svoj problem modifikovanjem formule Frenka Drejka, o izračunavanju verovatnoće postojanja civilizacija u galaksiji Mlečnog puta. Poželeo da za suprugu ima osobu ženskog roda (kao kaže formula se može lako preraditi i za gej potrebe) i to 25 do 35 godina staru, visoko obrazovanu, atraktivne spoljašnjosti. Modifikovana formula glasi: G (broj idealnih verenica) = N (stanovništvo grada) x (puta) fw (odnos muških i ženskih osoba) x f1 (broj ženskih osoba u gradu) x fa (broj žena željene starosti) x fv (broj žena željenih kvalifikacija) x fb (broj žena željenog izgleda). Rezultat je da u Londonu ima 0,0000034 odsto takvih, odnosno 1: 285.000, odnosno ukupno 26 uz nepoznanicu da li su već udate, a ako nisu, da li su sklone da ga prihvate. Matematički to je ipak utešnije nego odnos od 0,00000003 odsto mogućnosti postojanja vanzemaljske civilizacije. Što je teoretski gledano dokaz protiv beznađa, istina daleko manje utešna nego mogućnosti da Piter Bakus nađe sebi srodnu dušu i telo.
Uvidevši da su mu šanse da se oženi uz pomoć Drekove formule vrlo male, za utehu je Piter Bakus seo pa od svoje računice i samačke tuge napravio knjigu. Ispostavilo se da je taj potez doneo prelom u njegovom životu. Postao je poznat, postao je interesantan istraživač i privukao nekoliko osoba među kojima i onu pravu sa kojom je sklopio brak, što, ako sam dobro izračunao traje već osam meseci. Ko kaže da matematika nije u stanju da reši i najkomplikovanije probleme?
Milutin Mitrović
broj 63, februar 2010.