Bio je to neobičan forenzički zahvat: obezglavljeni, iscrpljeni i okopneli kontinent, pokošen finansijskom krizom kojoj nema kraja, stavljen je na operacioni sto i seciran na živo. Taj složeni i sofisticirani posao stavljen je u zadatak timu stručnjaka kojeg je oformio američki Kongres 2009, sa zadatkom da ispita uzroke sloma na hipotekarnom tržištu i utvrdi da li je na početku svega stajao ljudski faktor. Lista potencijalnih počinilaca učinila je potragu dramatičnom, a knjigu „zasnovanu na istinitom događaju“, bestselerom na tržištu. Žrtva jos ima šanse da podlegne a mnogi krivci su već nagradjeni.
Komisija koja je maju 2009. počela sa radom, nazvana (Financial Crisis Inquiry Committee, FCIC), ispitivala je uzroke nastanka finansijske i ekonomske krize na tlu Sjedinjenih Američkih Država. Nezavisnu komisiju činilo je deset stručnjaka iz oblasti ekonomije, finansija, tržišta nekretnina, zaštite potrošača i bankarstva, od kojih su šest birale demokrate, a četiri republikanci. Statutom su definisane 22 teme koje su bile predmet ispitivanja, a suština je bila da se utvrde razlozi propasti najvećih finansijskih kompanija i izvrši rekonstrukcija ’’finansijskog zločina’’. Pored toga, obaveza je bila da se ispitaju zloupotrebe i kršenja zakona i da se o tome obavesti javni tužilac.
Na javnim saslušanjima koja su trajala 19 dana pojavilo se više od 700 svedoka. Nakon toga, FCIC je sačinila izveštaj u kom je iznela objašnjenja krize i njenih uzroka. Taj izveštaj je, u skraćenom izdanju, objavljen u januaru 2011. godine pod nazivom ‘The Financial Crisis Inquiry Report’. To ne treba da čudi s obzirom da, sa jedne strane, on predstavlja prvi zvaničan stav vlasti o krizi, a sa druge strane iznosi zaključke Komisije o najvažnijim temama koje su dotad bile predmet spekulacija.
Reči upozorenja
Jedan od devet glavnih zaključaka koje je iznela FCIC jeste da je finansijsku krizu bilo moguće izbeći jer je po njihovom mišljenju ona rezultat ljudskog delovanja i nedelovanja, čitaj „pohlepe“ i trijumfa pravila „pohlepa je dobra“. Članovi Komisije su se između ostalog pozvali na upozorenja brojnih ekonomista da sličan scenario, vidjen tokom „save and loan” krize iz kasnih 80-tih godina prošlog veka, može ponovo da se odigra ako se nastavi sa ekspanzijom ’’ninja’’ hipotekarnih kredita i nekontrolisanom emisijom finansijskih derivata.
Neke od tadašnjih uzbunjivača i proroka dobro poznajemo. Takav je ekonomista Nurijel Rubini. Drugi, kao Raguram Ražan, ekonomista MMF-a, manje su poznati ovdašnjoj publici. Ražan je u svom radu ’’Da li su finansijske inovacije učinile svet rizičnijim’’ iz 2005. ukazao na ključne promene (tehnološki napredak, deregulacije, institucionalne promene i finansijske inovacije) koje su se odigrale na finansijskom tržištu. On te promene nije okvalifikovao kao nužno loše, već je akcenat stavio na činjenicu da su ih finansijske kompanije iskoristile na pogrešan način, kreirajući rizično poslovno okruženje. Jedna od njih je napredak informacionih tehnologija, koji je doprineo boljoj informisanosti menadžera i mogućnosti da se kvalitetnije diverzifikuje portfolio, što su oni iskoristili da zaobiđu prilično labavu regulativu (capital-risk requirements) i preuzmu još dodatnog rizika. Time su njihove investicije postale zaštićene od malih i lokalnih šokova, ali su postale izuzetno ranjive na velike sistemske promene, što je i potvrđeno u periodu od 2007-2010.
Rubini, predstavnik nove kejnzijanske škole, je u radu ’’Zašto centralne banke treba da zaustave stvaranje mehura?’’ objavljenom septembra 2005. izneo brojne kritike na račun Alena Grinspena i njegovog viđenja mehura kao egzogene kategorije, čiji je nastanak i stvaranje nemoguće i nepotrebno kontrolisati instrumentima monetarne politike. Jedan od glavnih argumenata Grinspena zbog čega monetarna politika ne treba da se bavi kontrolisanjem mehura jeste neizvesnost o njegovom budućem kretanju, kao i uticaju na realni sektor. Pored toga, on je zastupao stav da bi ’’nasilno’’ prekidanje bilo kog rasta, čak i ako se radi o mehuru, samo zbog neracionalnog straha moglo da inicira štetne kontrakcije u privredi. Prema Rubiniju, neizvesnost o budućem kretanju mehura nikako ne sme biti razlog zanemarivanja ovog tržišnog fenomena, već Fed, kao aktivan učesnik na tržištu, mora pratiti i u jednom momentu, slikovito rečeno, “probušiti” mehur kako njegovo kasnije pucanje ne bi izazvalo katastrofalne turbulencije. Stav da takav postupak nužno izaziva kontrakciju u čitavoj privredi Rubini je u potpunosti negirao, i objasnio da korišćenjem istih instrumenata – kao što su oni za smanjenje inflacionih pritisaka – može minimizirati ili čak neutralisati efekat pucanja. Ovaj ekonomista ponovo se oglasio pre nekoliko nedelja upozoravajući da nas, ako Fed ne bude mudro vodio monetarnu politiku, čeka novi talas krize – ili zbog prebrzog podizanja kamata, što bi ubilo privredni rast, ili presporo, što bi stvorilo novi mehur spreman da pukne.
Saučesnici
Te 2005. nijedan od prethodno pomenutih saveta nije uvažen, niti su preduzete preventivne mere koje su mogle da ublaže negativan uticaj pucanja mehura na tržištu nekretnina i finansijskih derivata. Zbog toga, FCIC kao glavnog krivca za širenje krize vidi upravo Fed, koji je pasivno posmatrao ekspanziju “pljačkaškog” kreditiranja.
Drugi zaključak FCIC odnosi se na činjenicu da je deregulacija finansijskog tržišta učinila ovaj sistem nestabilnim i osetljivim na šokove. Prvi koraci ka liberalizaciji finansijskog tržšta učinjeni su za vreme mandata predsednika Ronalda Regana, koji je za direktora Fed-a imenovao Alana Grinspena. Epilog prve faze liberalizacije najbolje se vidi kroz ogromne gubitke banaka tokom “Save and Loan” krize koja je krajem osamdesetih godina pogodila finansijsko tržište u SAD. Teret spašavanja ovih kompanija pao je na poreske obveznike jer je država kroz razne programe upumpala 550 milijari dolara. Ipak, ovo nije zaustavilo proces deregulacije već ga je samo privremeno odložilo do kraja devedesetih godina, kada je počela ekspanzija rizičnih, drugorazrednih kredita. Iako su upozorenja stizala sa raznih strana, neoliberalizam je u to vreme imao jako uporište u krugovima ekonomskih analitičara i stručnjaka. Tu se prvenstveno misli na Glena Habarda, dekana Kolambija Univerziteta, Frederika Miškina, istaknutog profesora ovog univerziteta, Alana Grinspena i mnoge druge koji su čvrsto branili stanovište da težnja za maksimizacijom individualne koristi pojedinačnih učesnika na finansijskom tržištu utiče na kreiranje privatne regulative. Stoga, ne treba postaviti pitanje da li država treba da kreira regulativu, već da li bilo kakvo mešanje države jača ili slabi privatnu regulativu.
Komisija je zaključila da su loša korporativna politika i visoko izlaganje riziku glavni razlozi propasti velikih finansijskih kompanija. Tu se pre svega misli na top menadžment vodećih finansijskih kompanija koji su isključivo zarad ličnog interesa (visokih bonusa) ulazili u rizične poslove sa finansijskim derivatima. Pored opštih zaključaka koji se tiču sistemskih grešaka, FCIC je iznela svoje mišljenje o uzrocima propasti pojedinačnih kompanija.
U izveštaju stoji i da je bankrot Lehman Brothers kompanije najvećim delom izazvan trgovinom rizičnom aktivom, ogromnim leveridžom i oslanjanjem na kratkoročno finansiranje. Ono što je najinteresantnije jeste da je FCIC dala odgovor na mnogo puta postavljeno pitanje razloga zbog kojih je vlada dozvolila propast Lehman Brothers-a. Tu se kao glavni argumenti ističu nedostatak zainteresovanih firmi za preuzimanje i nemogućnost da se predvidi obim gubitka ove kompanije. Kao razlog za ovu odluku iznosi se predviđanje da ovaj bankrot neće imati velike efekte na finansijski sistem, što je pomalo kontradiktorno sa činjenicom da su pre toga pomogli Fannie Mae i Freddie Mac, a neposredno nakon propasti Lehman Brothers i AIG-u.
Izveštaj Komisije koja se bavila ispitivanjem uzroka finansijske krize dao je odgovore na brojna pitanja i inicirao pokretanje nekoliko krivičnih postupaka protiv ljudi optuženih da su svesno, stavljajući lični interes u prvi plan, uticali na propast kompanija kojima su upravljali. Ipak, ostaje gorak ukus u ustima obzirom da je većina odgovornih za finansijski zločin kažnjena samo novčano, što u poređenju sa bonusima koje su prisvajali godinama unazad deluje kao loša šala.
Milovan Rankov