Serija protesta od trga Tahrir u Egiptu, do nemira u Turskoj i Brazilu, Čileu, Švedskoj, Indiji i širom Evrope, (uključujući tu i slabašne proteste kulturnih radnika i naučnika u Srbiji) navela je analitičare da tragaju za odgovorima na pitanje imaju li ovi nemiri zajedničke odrednice i šta će biti njihov ishod. Neki tvrde da je reč o međusobno izolovanim događajima čije je poklapanje čista koincidencija, ali većina se slaže da je u sadašnjim protestima širom sveta ključno nezadovoljstvo sve obrazovanije srednje klase. Činjenica da ona sama teško može da izvede krupne promene, ostavlja otvorena vrata različitim scenarijima.
Najmanje 23 osobe su poginule, a više od 200 je povređeno u noći između utorka i srede u sukobima protivnika i pristalica egipatskog predsednika Mohameda Morsija, javljaju agencije. Danas ističe ultimatum koji je vojska dala sadašnjem predsedniku Muhamedu Morsiju da razreši problem sa demonstrantima kojih je ovih dana bilo više na trgu Tahrir nego 2011, kad je buknulo Arapsko proleće.
U Kairu “ratuju” tri vojske, piše izveštač Kvarca. Te tri nevoljne vojske odlučiće o sudbini egipatskog predsednika. Na čelu jedne od vojski-civilnih snaga Muslimanskog bratstva-je sam 61-godišnji Morsi, koji, samo godinu dana nakon što je osvojio izbore, izgleda da ima slabe šanse da preživi kao nacionalni lider Egipta. Njegovi protivnici kažu da se ponaša kao diktator, da je učinio suviše malo da poboljša stanje u ekonomiji, i da zbog toga treba da se povuče.
Ulice su pune druge vojske-sekularne srednje klase koja je ozlojeđena Morsijevim načinom vladavine. Front 30. jun, koji predstavlja presek opozicionih grupa, imenovao je juče Mohameda El-Baradeja, bivšeg međunarodnog nuklearnog pregovarača, kao svog predstavnika u pregovorima sa Morsijem. El-Baradej je prethodno pozvao Egipćane da učestvuju u demonstracijama u cilju svrgavanja egipatskog predsednika. Ipak, bez obzira na prednost u veličini koji oni imaju u odnosu na Morsijevu “vojsku”, ta snaga im verovatno neće biti dovoljna da sami prisile egipatskog predsednika – koji je rekao da će svoju poziciju braniti i životom – da napusti svoj položaj.
To nas dovodi do treće realne vojske, egipatske armije. Predvodi je general Abdel Fattah El-Sisi, a vojska barem teoretski ima sredstva da podupre jednu od prethodne dve “vojske”. Vojska je predsedniku Morsiju dala 48-časovni ultimatum da pronađe modus vivendi sa svojim protivnicima, ili će, morati da napusti svoj položaj. Morsi je juče uveče u televizijskom obraćanju odbacio ultimatum,ali je vrlo verovatno da će morati da mu se povinuje.
Nacionalni lideri retko se suočavaju sa dvostrukim pretnjama svrgavanja- zbog pritiska javnosti i mogućnosti vojnog udara- što Morsijevu situaciju čini vrlo specifičnom.
Morsi se pridružuje nekolici lidera širom sveta, koji su nedavno postali predmet populističkog talasa gneva. U Brazilu, Bugarskoj, Čileu, Turskoj i drugim zemljama, talas protesta uhvatio je i lidere ovih zemalja a i svet nespremnim.
Posmatrači u porukama ovih protesta vide različite naznake budućih vremena i čitaju ih na bezbroj načina. Evo šta je deset zajedničkih motiva u ovim tumačenjima, koje je analizirao Stiv Levin iz Kvarca.
Vreme je izuzetno zapaljivo…
Gledamo “ leto nezadovoljstva srednje klase“, pišu u Vašington Postu Entoni Faiola i Paula Moura. Ili je možda bolji izraz – „doba nemira.“ Masovni bes je izgleda u vazduhu. Iz više razloga, građani brojnih zemalja izgleda da su spremni da budu veoma, veoma ljuti. Zemlje u kojima se trenutno događaju protesti dele slično državno uređenje –to nisu diktature već žive demokratije – i intenzitet pobune. Da li je ovo još jedan negativan znak globalizacije? Veliki mislioci mogu biti skloni da to misle, ali, piše komentator Moises Naim „, realnost je da su protesni pokreti veoma lokalizovani, fokusirani na specifične prigovore unutar pojedinačnih zemalja.“
Slično se dešavalo i ranije
Ali, to nije novo. Videli smo tu vrstu epidemije besa i ranije- 1848 .(u talasu evropskih revolucija), 1968 (globalni pokret mladih koji je tražio odbacivanje dotadašnjeg načina života) i 1989 (kolaps sovjetskog bloka), piše The Economist. U stvari, piše politički istoričar Fransis Fukujama, naše vreme kao da se krece u krug od boljševičkih, kineske do francuske revolucije. Ali, opasno je u analizi ići previše duboko, kaže Fukujama, jer savremene prognoze često se pokažu kao preterane. Marks je pogrešno predvideo kraj kapitalizma, Bob Dilan je bio u pravu kad je tvrdio da se u 1964 svet zaista menja, ali ne onoliko koliko je mislio, a 1989 nije stavila tačku na tiranije, pa čak ni na komunizam.
Ono što se dešava je važno, samo mi ne znamo kako …
Niko izgleda nije spreman da otpiše mogućnost da je talas protesta proizvod slučajnog nagomilavanja događaja – pa ipak postoji konsenzus da je 2013 izgleda istorijska godina. Za nekoliko godina, piše bivši analitičar CIA Pol Pilar faktori u osnovi sadašnjeg nezadovoljstva verovatno će biti predmet mnogih doktorskih disertacija. Ali šta je njihov istorijski značaj? To za sada niko ne zna. Novinari Posta, Faiola i Moura zaključuju, da „ako je smisao pobuna 1960 bilo razbijanje kulturnih normi i protest zbog ratova u svetu, a 1990-te obeležili protesti protiv globalizacije, onda su 2010s potraga za odgovornom vladom, i društvenim i ekonomskim slobodama. “
Osim što … tekst Semjuela Hantingtona 1968 izgleda da dosta toga objašnjava
Svako doba ima svoj odgovarajući teorijski tekst, a jedan od njih koji je najviše citiran u ovom trenutku je “Politički poredak u društvu koje se menja” koji je 1968 napisao pokojni politikolog Semjuel Hantington. Hantington je danas više poznat po svojoj doktorskoj disertaciji iz 1993 o sukobu civilizacija, ali pre toga je bio najpoznatiji njegov rad iz 1960, koji je pokušavao da definiše zašto zemlje postaju nasilne i nestabilne. To je proizvod, piše Hantington “ brzih društvenih promena i brze mobilizacije novih grupa u politici u kombinaciji sa sporim razvojem političkih institucija.“ Drugim rečima, vladari ne uspevaju da drže korak sa tempom zahteva njihovog stanovništva u sferi socijalnog, obrazovnog i / ili ekonomskog napretka.
Nova, bolje obrazovana srednja klasa …
Ključni faktor u svim zemljama koje su obuhvaćene protestima je pojava dobro obrazovane srednje klase. „Ta srednja klasa ne želi samo bezbednost svoje porodice, već i nove mogućnosti za sebe,“ piše Fukujama. Niko ne treba da bude iznenađen ovim aspektom pobuna -imamo više ranih putokaza ka ovom trendu. U izveštaju iz 2008 Goldman Saks signalizira dolazak velike nove globalne srednje klase. A protesti u Kini u 1989, u Venecueli u 2002, 2009 u Iranu i Rusiji u 2011 predvode „urbani, obrazovani ljudi koji su na neki način glavni korisnici režima koji sada odbacuju,“ piše kolumnista Njujork tajmsa Bil Keler .
..postaje sve uznemirenija zbog iznenađujućih stvari
Izgleda da postoji dosta “poslednjih kapi u čaši” širom sveta, iznenađujućih okidača nasilnih protesta koji se otimaju kontroli: u Čileu, su nasilni protesti počeli zbog visokih troškova obrazovanja. U Turskoj, to je bila vladina namera da sravni istanbulski park, a u Brazilu je to bila cena autobuske karte. Kineski gradovi redovno eksplodiraju zbog loše gradnje, zagađenja i korupcije. Najčuvenija je epizoda Arapskog proleća u Tunisu gde je okidač bilo samoubistvo Mohameda Bouazizija prodavca voća, koji se zapalio nakon ponovljenog zlostavljanja od strane vladinih zvaničnika.
Ali tu se stvar ne zaustavlja…
Globalna srednja klasa će porasti za još 2 milijarde članova samo u narednih sedam godina. Ako se sadašnji trend nestabilnosti održi, to će značiti više brige čak i za one lidere koji sada pažljivo održavaju stbilnost u svojim zemljama. Nakon Arapskog proleća, neki od najrepresivnijih svetskih lidera zaključili su da je najbolji pravac delovanja izbegavanje očigledno fatalne greške bivšeg egipatskog lidera Hosnija Mubaraka koji se dobrovoljno povukao u 2011, nakon kratkog odupiranja i da umesto toga treba da uzvrate udarac. Međutim, najnoviji talas protesta pokazuje da oštro postupanje neće zastrašiti mase: turski premijer Redžep Tajip Erdogan je politički oslabljen nakon serije brutalnih policijskih napada na demonstrante, a sirijski predsednik Bašir al-Asad je usred dugog i brutalnog građanskog rata. Erdogan i ruski premijer Vladimir Putin imaće izgleda raznih problema tokom svojih mandata, kaže Vilijam Kortni, bivši američki ambasador u Kazahstanu i Gruziji. „Obojica su bili na vlasti predugo, misle da su neophodni i popularni, a sopstvena propaganda ih je uverila da je to tako, što ih čini arogantnim i odvojenim od sopstvenih nacija „.
Nada vladara: srednja klasa ne može ih skinuti sama …
Ipak, u većini slučajeva srednja klasa ne može da dovede do promena sama po sebi. To je zato što je ona manjina u većini država u kojima se pobune dešavaju, što znači da ishod zavisi od toga da li će ona uspeti da obezbedi konsenzus sa nekim drugim klasama o željenim političkim promenama. Ovo pravilo ima primenu u aktuelnim protestima: u Turskoj, Erdogan na kraju može opstati bez obzira na buduće nevolje, jer ima snažnu podršku na selu, gde mase sa istambuskog trga nisu prodrle. Isto važi i za Morsija u Egiptu, gde Muslimansko bratstvo ima široku podršku niže klase koju njegovi kritičari nemaju.
Ali … Kina je posebna briga …
Najznačajnija demografska promena je u toku u Kini, čija je srednja klasa raste najviše, i gde nacionalno bogatstvo-zajedno sa aspiracijama za bolju budućnost- takođe najviše bujaju. Jedva nekoliko dana prođe bez nekog kineskog protesta zbog društvenih nepravdi. Međutim, kineska ekonomija ne raste istim tempom kao nekada, što sugeriše da bi nezadovoljstvo moglo da poraste, što će predstavljajati sve veće probleme za Peking. „Možda je najveći preteći jaz između očekivanja i brzog rasta razočaranja stvarnošću prisutno u Kini i ono će rasti narednih godina, sa ogromnim posledicama po stabilnost zemlje“, piše Fukujama.
… Da ne pominjemo zapadni svet
Najvažnija poruka sadašnjih protesta je da niko nije imun na njih. To je poruka Pokreta čajanka i pokreta Okupraj Vol Strit , koji su izrastali iz izolovanog nezadovoljstva zbog lošeg upravljanja deficitom i loše kontrole nad bankarskim sektorom, da ne pominjemo povezane proteste drugde u svetu, uključujući i nedavne nemire u Indiji i Švedskoj. I SAD i Evropa doživljavaju usporen rast bez znakova da bolji dani uskoro dolaze, i nije isključeno da će protesti na tamošnjim ulicama biti slični onim u Brazilu i Turskoj, kaže Pilar, bivši agent CIA.