Razvoj tehnologije desalinizacije vode je imao ogroman uticaj na kvalitet života desetina, možda i stotina miliona ljudi. Ali, osim ogromne potrošnje fosilnih goriva u ovom procesu, produkuje se i velika količina štetnih materija koje se, najčešće neprerađene, vraćaju u mora.
Pandemija virusa Kovid-19 gurnula je sve drugo u zapećak, pa je tako prošao neprimećeno i 22. mart, Svetski dan vode. Za razliku od pandemije, muke sa nedostatkom, viškom ili lošim kvalitetom vode širom sveta nisu prolaznog karaktera. Među zemljama koje nemaju luksuz da se time ne bave svakodnevno, bez obzira na koronu, svakako su Ujedinjeni Arapski Emirati.
Ova država, sa 10 miliona stanovnika, imala je 16 miliona turista pre izbijanja pandemije i bila je na putu da smanji zavisnost od izvora nafte zahvaljujući rastu saobraćajnih, finansijskih i turističkih usluga. Ovaj tursitički raj, od vode, međutim, ima samo more, izuzev nekoliko vrlo zaslanjenih podzemnih nalazišta. Gost toga nije svestan, jer voda teče na sve strane, iz slavina, fontana i obilato zaliva travnjake. Sva ta voda dobijena je desalinizacijom, odnosno odsoljavanjem morske vode.
Zemlje bez slatke vode
Prema proceni „Međunarodne asocijacije za desalinizaciju“ (International Desalination Association) danas u svetu radi više od 20.000 kapaciteta za desalinizaciju vode, od onih portabl za kućnu ili lokalnu primenu, do gigantskih koji snabdevaju čitave gradove ili regione. Trenutno se na ovaj način obezbeđuje samo 1% ukupne pitke vode na svetu, ali taj podatak ne treba da zavara jer se broj takvih projekata stalno uvećava. Emirati nisu jedina zemlja gde je desalinizacija isključivi ili glavni izvor snabdevanja vodom. Još šest zemalja Bliskog istoka nema nijednu reku ili jezero, a skoro sve raspolažu pristupom moru i velikim nalazištima nafte ili gasa.
Slično je i sa obližnjim područjima, tako da se 49% svetskih kapaciteta za desalinizaciju nalazi na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Ovakav regionalni raspored potiče od prirode i ograničenja ove tehnologije koja za velika postrojenja, uprkos impresivnom usavršavanju, i dalje zahteva utrošak velikih količina energije i pristup moru. Iako se uveliko eksperimentiše sa uključivanjem sunčeve ili energije vetra, za sada je isplativost moguća samo onima sa obiljem jeftinog fosilnog goriva i blizinom mora kao besplatnim i neograničenim izvorom sirovine za preradu.
Kako se vrši desalinizacija
Desalinizacija većih razmera postupkom termalne desalinizacije započela je prvo u SAD 60-tih godina prošlog veka, da bi desetak godina kasnije tamo počeli da niču i kapaciteti na bazi metoda reverzibilne osmoze. Uz stalna tehnološka poboljšanja i nastanak hibridnih pogona koji kombinuju ove postupke međusobno ili sa kapacitetima za proizvodnju energije, ova tehnička rešenja i dalje dominiraju u velikim objektima, mada se za dobijanje manjih količina vode koriste i drugi postupci.
Termalna desalinizacija počiva na postupku kondezacije pare koja nastaje zagrevanjem vode, pri čemu se tokom destilacije iz vode izdvajaju so i druge rastvorene materije. Reverzibilna ili povratna osmoza u osnovi je postupak filtriranja, koji se u industrijskim uslovima odvija pod velikim pritiskom i kroz sistem sofisticiranih membrana. Usavršavanje membrana učinilo je reverzibilnu osmozu efikasnijim i ekonomičnijim postupkom od starijeg metoda termalne desalinizacije, tako da se danas ona najčešće ugrađuje u velike kapacitete, a česta su i hibridna postrojenja.
Saudijska Arabija je zemlja bez ijedne reke ili jezera, a sa 33 miliona stanovnika i desetinama miliona hodočasnika koji obilaze Meku, Medinu i druge islamske svetinje. Ogromne količine vode neophodne su i gigantskim petrohemijskim i drugim kapacitetima, pa je razumljivo što su svetski lider u primeni desalinizacije. Njihovih 27 postrojenja na obalama Crvenog mora daje oko četvrtine svetske proizvodnje. Najveća su Ras Al Khair, sa kapacitetom od 1.036.000 m3/dan i Shuaiba 3, sa 880.000 m3/dan. Prvo je najveći objekat za odsoljavanje vode na svetu, a Shuaiba će zauzeti to mesto kada se dovrši njeno proširenje na 1.282.000 m3/dan.
Cena vode u pustinji kao u beogradskom vodovodu
Treći po veličini među saudijskim, a peti među svetskim postrojenjima je Rabigh 3, sa kapacitetom od 600.000 m3/dan, a ističe ga i to što sa cenom od 0.53 USD/m3 daje najeftiniji krajnji proizvod. Računa li se po kursu koji je važio na dan pisanja ovog članka, to je nekim čudom gotovo u paru (56,63 din/m3) jednako onom što plaćaju korisnici Beogradskog vodovoda! I to ako su svrstani u kategoriju stanovništva, jer je cena za „ostale korisnike“ znatno viša – 93,71 din/m3 (0,87 USD/m3), uprkos tome što na ušću Save u Dunav verovatno ima više vode nego na celom Arabijskom poluostrvu.
Kuvajt je među prvima u svetu, još 1951. godine eksperimentisao sa desalinizacijom i danas ima šest postrojenja, od kojih je najveće Shuwaikh kapaciteta 136.000 m3/dan. U susednim Ujedinjenim Arapskim Emiratima radi osam objekata, među kojima prednjači hibridni Fujairah 2 sa 591.000 m3/dan, ali se bliži završetak Taweelaha, koji će ga nadmašiti sa 909.200 m3/dan i izbiti na drugo mesto u svetskim razmerama.
Velike objekte imaju i Katar, Bahrein i ostale zemlje regiona kojem pripada i Izrael, koji je jedan od pionira u ovoj oblasti. Najveće postrojenje Sorek podigli su u blizini Tel Aviva i ono je sa 624.000 m3/dan trenutno treće po veličini u svetu. Sledi ga objekat Hader, a broj njihovih postrojenja za desalinizaciju uvećaće se na šest kada proradi Sorek 2, koji je projektovan na 548.000 m3/dan.
Pored ovih, postoje veliki objekti i u mediteranskim i zemljama Severne Afrike, u SAD, Kini, Indiji i drugim zemljama. Takođe, poznavaoci moreplovstva znaju da se u savremene brodove, a naročito borbene, ugrađuju prilagođeni uređaji ove vrste. Američki nosači aviona klase Nimic navodno proizvode 750-800 m3 pitke vode na dan.
Tehnologija napreduje, ali ne dovoljno brzo
Svet ne oskudeva ni u projektantima i proizvođačima opreme, a samo neka od imena koja stoje iza dosadašnjih najvećih projekata su južnokorejska kompanija Doosan, francuske Veolia i Suez, saudijski Aqwa power, nemački Simens, japanski Sumitomo i izraelski IDE Technologies. Nije slučajno što su neke od ovih kompanija poznate i u oblasti prerade otpadnih voda, jer deo tehnoloških rešenja kojima se od morske dobije pitka ili tehnička voda koristi se i u savremenim procesima prečišćavanja otpadnih voda.
Razvoj tehnologije desalinizacije vode je imao ogroman uticaj na kvalitet života desetina, možda i stotina miliona ljudi. Neka od najnegostoljubivijih područja za život na planeti transformisana su u plodne plantaže ili rizorte sa golf terenima. Ali tamnija strana ove priče nije vezana isključivo sa ogromnim utroškom fosilnih goriva u ovom procesu, nego i sa velikom produkcijom štetnih materija koje se, najčešće neprerađene, vraćaju u mora.
Ekolozi rezervisani
Čak i najmodernija postrojenja imaju efikasnost prerade manju od 50%, što praktično znači da se iz jednog litra morske u najboljem slučaju dobija pola litra pitke i pola litra vode u kojoj završava sva količina soli i drugih materija koja su prethodno bile u celom litru, „obogaćene“ još i ostacima hemikalija koje se koriste u procesima prerade. Ta hiper zaslanjena voda naziva se brajn („brine“) i vraća se u ogromnim količina u more, narušavajući njegov ekosistem. Zato su ekolozi rezervisani kada se deslanizacija nudi kao globalno rešenje za nestašicu vode, iako oni umereniji prihvataju argument da u nekim područjima nema realnih alternativa, posebno ako se uzme u obzir garantovanje stabilnosti snadbevanja.
U svetu se radi na stvaranju još efikasnijih membrana, manjem utrošku ukupne energije i angažovanju obnovljivih izvora, kao što se traga i za boljim tretmanom otpadnih voda nastalih u tim procesima. Pored njihovog prečišćavanja do nivoa koji bi davao vodu pogodnu za navodnjavanje određenih poljoprivrednih kultura i druge tehničke namene, pokušava se i izdvajanje kalcijuma, magezijuma i drugih potencijalno dragocenih materija koje sada zaostaju u brajnu. Pozdravljajući takve napore, stručnjaci ipak ukazuju da je barem jednako važan prestanak rasipanja vode i bolje ekonomisanje zalihama.
Često se ističe Izrael, i to ne samo kao primer bezvodnim, nego i svim drugim zemljama, pošto je uporedo sa izgradnjom impresivnih kapaciteta za desalinizaciju učinio mnogo na uštedi i racionalnom korišćenju dobijene vode, uključujući i preradu otpadnih u vodu koja se koristiti za tehničke namene.
Vladan Žarković
Foto: Skitterphoto, Pixabay