Iako još ne postoji evidencija broja mladih ljudi ili celih porodica koje su se iz gradova vratile u sela, da započnu nov život ili posao na imanju nasleđenom od dede, ova pojava je vidljiva u doba tranzicije. A kad već dođu u selo da žive i razviju mali ili veliki biznis, novi vlasnici stare imovine moraju da obezbede i radnu snagu koja će raditi i pomagati im u proizvodnji.
S obzirom na veliku nezaposlenost i opšte siromašenje, naročito u selima, vlasnik očekuje da će radnike naći bez problema i obično se iznenadi kad se uveri da taj zadatak nije lak.
Razlog?
Sela, najviše manja, u velikom delu Srbije opustela su do granice potpunog nestanka. U njima žive još oni koji u selu imaju svoje njive, voćnjake, štale, pčelinjake i druge kapacitete, tako da, čak ni kad bi to hteli, ne mogu da rade na tuđim imanjima – i najstariji, koji, ni uz najbolju volju, više ne mogu da idu u nadnicu. Mobilna, a to je najčešće mlada radna snaga, odlazi u gradove ili u inostranstvo.
U svom selu nema ni dom kulture, često ni prodavnicu garderobe. Nema lekara, nema zubara, škole se zatvaraju, do sela ne ide ni jedan jedini autobus dnevno, ko nema svoj automobil može da pešači ili, u toplijem delu godine, vozi bicikl, a tokom zime možda ni nema nikakav prevoz do većih mesta.
Puno selo ili ne, radne snage nema
Postoje, međutim, i sela koja pružaju sasvim drugačiju sliku: škola radi, đaka ima dovoljno, autobus ili voz saobraća redovno, iz nekih ranijih vremena ostala je i zdravstvena stanica u kojoj dežura lekar ili medicinska sestra, čak selo ima godišnji festival svojih proizvoda, slikarsku koloniju ili galeriju u kojoj su se koliko pre korone još održavale izložbe, književne večeri i tribine. Ni u takvom mestu – sa više od 2.000 stanovnika – poslodavac ne može da nađe dovoljno radnika za posao na poljoprivrednom imanju.
Dođu da beru jabuke, što se ne smatra najtežim poslom, izdrže dva, tri dana, uzmu svoje nadnice i odu, žale se poneki poslodavci, naglašavajući da su uredno plaćali. Za kopanje i druge teške poslove prijavljuje se uglavnom sredovečna radna snaga, muškarci i žene koje celog života rade na njivi, svi naviknuti na različite uslove i spremni da rade ceo dugi dan, svesni da zbog godina teško mogu da nađu drugi posao.
Ako imaju sreće da naiđu na korektnog poslodavca koji ispunjava svoj deo dogovora, uspevaju da zarade za preživljavanje dugih zimskih meseci kad posla nema mnogo ni u poljoprivredi.
Da li mladi hoće da rade?
Uvreženo je mišljenje kako „mladi neće da rade fizički posao“, što nije tačno. Mladi itekako hoće da rade fizički posao, po mogućnosti u fabrici gde imaju šansu za stalno zaposlenje ili u inostranstvu. Svakako će ipak još jednom pokušati da nađu posao u struci za koju su se školovali ili barem u kancelariji. Tek kad prvi, drugi ili treći put dobiju otkaz, kad ne budu mogli da plate stan u većem mestu, setiće se da u njihovom ili susednom selu novi vlasnici njiva, voćnjaka ili vinograda traže radnike.
Zato poslodavcima ostaje da pažljivo prate prilike u obližnjim gradovima: tamo se već zatvara neka fabrika, ili smanjuje broj zaposlenih, ukratko, ljudi ostaju bez posla i prihoda (naročito u korona godini), a tada su otvoreniji prema mogućnosti rada u poljoprivredi. Uz kratku obuku onih koji nikada ranije nisu radili na njivi, u voćnjaku, vinogradu ili u štali, poslodavac će imati radnike, a radnici posao i prihod.
Kako će se ovaj problem dalje rešavati, pokazaće već ovogodišnja sezona radova u poljoprivredi.
Izvor: Agroklub
Foto: Pixabay