Za zemlju izuzuzetno niskog BDP-a i čiji godišnji spoljnotrgovinski deficit ne pada ispod šest milijardi evra, 28,2 miljarde evra javnog duga je veliko iskušenje…
Ovih dana je objavljeno kako je nakon prvih šest meseci budžetski deficit Srbije umesto planiranih 175 samo 75 milijardi dinara. Dakle, uštedeli smo sto milijardi . Najavljena otplata poslednje rate najskupljeg kredita koji je ekipa Mirka Cvetkovića podigla krajem 2011. godine i ostavila na teret budućim vladama.
Podsetimo, reč je o milijardu dolara kredita na deset godina uz 7,5 odsto godišnje kamate. Očito, Srbiji su otvorena vrata finansijskih tržišta i može lako da proda sopstvene hartije od vrednosti uz danas uobičajen prinos od cirka dva odsto. Dobijenim novcem može da vrati poslednju ratu i nasleđeni dug da zameni pozajmicom znatno manje okamaćenom.
Program za 15 milijardi evra
Kako „zapadni“ bankari sve češće postavljaju oštre ekološke, socijalne i ekonomske uslove da bi finansirali pojedine razvojne programe u Srbiji, aktuelna vlast se okrenula kineskom kapitalu.
U programu saradnje dve zemlje u periodu od 2021. do 2025. godine, koji je Mali uručio kineskoj ambasadorki u Srbiji, predviđa se enormno učešće banaka i kompanija iz Kine kao finansijera, isporučioca opreme, često i izvođača radova. I dok su do sada firme iz najmnogoljudnije zemlje uglavnom angažovane na izgradnji puteva, mostova, tunela, energana, ovoga puta naglasak bi bio na digitalizaciji, izgradnji deponija, rešavanju pitanja otpadnih voda, te ekologiji kroz izgradnju komunalne infrastrukture i obuhvatio bi gotovo sve segmente društva uključujuću kulturu, bezbednost, pravosuđe…
Zamka jeftinog kapitala
Posebno bode oči da bi se u pomenutom razdoblju Srbija, u slučaju maksimalne realizacije, samo kod Kine zadužila čak 15, a u realnijoj varijanti sedam milijardi evra. Poređenja radi, sada je Srbija najvećoj zemlji dužna 1,1 milijardu evra.
Aranžman je tim neobičniji što sa Kinom imamo izrazit debalans u razmeni. Po sezoni uvozimo robe i usluga u vrednosti od 3,1 milijarde, dok naš izvoz jedva premašuje 300 miliona evra. Nedavni slučaj izgradnje prve etape auto-puta Bar-Boljare u Crnoj Gori jasno pokazuje kakvi se sve problemi pojavljuju kada dođe vreme otplate glavice duga, posebno među zemljama ogromnog disbalansa u trgovačkoj razmeni.
Nije sporno da je ekonomski zaostaloj Srbiji potreban snažan razvoj. Teško je osporavati da se tokom aktuelne vlasti ne gradi, i to više nego tokom prethodnih. Dosta dug period, najmanje 13 godina od prethodne poslednje finansijske krize, cena kapitala u svetu je neobično niska. Poslednje dve vlade su situaciju shvatile kao priliku i odlučile su se na znatna ulaganja zasnovana gotovo isključivo na stranom novcu.
Domaća preduzeća skrajnuta
Privatnim inoinvestitorima država dodeljuje neobično visoke subvencije stavljajući ih u povlašćeni položaj spram srpskih ulagača. Često im se žmureći gleda na nedovoljne programe ekološke zaštite i na loše uslove rada. Poslovi se ugovaraju u direktnim razgovorima, pa izostaje tržišna konkurencija kao mehanizam provere realnosti ugovorene cene posla.
Što se tiče javnih investicija, počivaju na inozaduživanju države Srbije. Posledično, javni dug je za poslednjih devet godina sa 15,5 dostigao 28,2 milijarde evra. Možda je još teže opterećenje 32 milijarde evra spoljnog duga Srbije, u šta osim državnih spadaju i inoobaveze ovdašnjih firmi.
Dodatna nevolja tekućih i planiranih javnih ulaganja je u malom učešću domaćih preduzeća. Mnogo toga za šta su ovdašnji inženjeri, majstori i radnici više nego dobro obučeni, plaćeno je inokompanijama. Praktično, ono što smo mogli da platimo dinarom, platićemo evrom ili dolarom i tako smo dodatno, sasvim nepotrebno, uvećali devizni dug.
Slučaj SFR Jugoslavije
Ukratko, investicioni razvoj u Srbiji koncipiran je tako da dominantno počiva na inostranom kapitalu. Funkcioniše dok su kamate na finansijskom tržištu niske, a već su godinama na istorijski rekordno niskom nivou.
Problemi nastaju kada kamate počinju da rastu. Setimo se kraja osamdesetih godina prošlog veka i bivše SFR Jugoslavije. Rast kamata, uz rast kursa dolara spram ostalih valuta, doveo je do toga da dug nekadašnje države od devet milijardi dolara 1979. za tri godine dostigne gotovo 20 milijardi dolara, a da pri tome nije uzet niti dolar novog zaduženja. U kasnijem periodu, do raspada, Jugoslavija je isplatila oko 17 milijardi dolara, a da je dug snizila za samo 1,5 milijardi. Sve je otišlo na kamate.
Došli smo i do raspoloženja ministra Siniše Malog. Kako da se raduje kada je junska inflacija u SAD čak 5,6 odsto i kada je dalji rast cena gotovo nemoguće zauzdati bez povećanja kamatnih stopa. Kada FED, svojevrsna centralna banka najmoćnije države na svetu, pokrene rast kamata, isti trend slede i ostala finansijska tržišta. Prinosi se vrtoglavo uvećavaju, pomenutih osamdesetih godina dostizali su 13, potom i 17 odsto, uprkos propisu po kome se kamaćenje iznad 11 odsto tretiralo kao zelenašenje.
Oslonac na inokredite
Nevolje nisu vidljive dok su kamate niske. Čak ni za Srbiju čiji izvoz godišnje dostiže tek 18 a uvoz 24 milijarde evra, nije problem da na kamete plaća cirka 950 miliona evra. Spoljnotrgovački minus od oko šest milijardi izravnjuje sa 3,2 milijarde evra doznaka srpskih gastarbajtera i stranim investicijama u približno istom iznosu. Pristižuće rate glavica vraća novim zaduživanjem po niskoj kamati. Posao ide dok je pozajmljivanje kapitala jeftino.
Međutim, nevolje nastaju, a potom se strelovito ubrzavaju, sa rastom kamata. Investitori brzo odustaju od daljih ulaganja u nerazvijenu i nesigurnu državu (okreću se berzi gde je cena kredita skočila i u stalnom je rastu). Veoma brzo iznos naših godišnjih kamata, i da ne uzmemo niti dolar novog duga, premašio bi i tri, verovatno i četiri miljarde evra. Naravno, inoinvesticije se u takvim prilikama više nego prepolove, pojedinih sezona gotovo sasvim izostaju, i tada bi naš spoljnotrgovinski deficit brzo premašio 10, 12, pa i više milijardi evra.
Srbija se od poslednje svetske krize razvijala gotovo isključivo na pozajmljenom novcu. Takva orijentacija u kraćem roku donosi vidljivije rezultate nego u slučaju ravnomernog oslonca na strani i domaći kapital. Problem je što ekonomska budućnost takve zemlje dobrim delom zavisi od globalnih finansijskih tokova i u rukama je stranih kreditora, možda i više nego što je u moći legalno izabrane domaće vlasti.
Izvor: 021.rs, Živan Lazić
Foto: Pixabay