Dok jednome ne smrkne drugome ne svane, a američkoj kompaniji Polymarket svanulo je kada je Donald Tramp 2024. godine ponovo pobijedio na predsjedničkim izborima. Dok su specijalizovane agencije za istraživanje javnosti Trampu davale minimalne šanse, na kladionici kompanije Polymarket, odnosno „specijalizovanom tržištu predviđanja“, kako im se od milja tepalo, Donald je viđen kao apsolutni favorit. Donald Tramp je po drugi put postao predsjednik SAD, a Polymarket je postao sinonim za modernog proroka.

Ako je za Polymarket Trampova pobjeda predstavljala svitanje, onda ih je sunce obasjalo punom snagom u avgustu prošle godine, kada je venture kapital firma „1789 Capital“, čiji je suvlasnik i Donald Tramp Junior, uložila nekoliko desetina miliona dolara i tako postala suvlasnik Polymarketa.

Nevjerovatna je slučajnost da je samo četiri mjeseca nakon što je predsjednikov sin postao suvlasnik, u decembru 2025. godine Polymarketu, nakon trogodišnje zabrane, ponovo dozvoljeno da posluje na tržištu SAD.

Svaka igra, svaka dobija

Iako je Polymarket osnovan 2020. godine u Njujorku, sa osnovnom djelatnošću „tržište predviđanja“ fokusirano na svjetske događaje, već u januaru 2022, američka Komisija za trgovinu derivatima (CFTC) zabranila je Polymarketu poslovanje na teritoriji SAD. Formalno, kompanija je nakon toga blokirala pristup svojoj platformi korisnicima iz SAD, ali svako sa instaliranim VPN-om na telefonu ili računaru mogao je bez problema pristupiti sajtu, pošto za servere Polymarketa te konekcije nisu dolazile iz SAD već iz drugih dijelova svijeta.

Od samog početka, kompanija je bila tako organizovana da u stvari nikome nije bilo sasvim jasno kako to funkcioniše, barem sa formalne strane. Ultimativni cilj je bio kreirati platformu za klađenje, koja je u očima zakona sve drugo samo ne kladionica. Polymarket uvijek naglašava da se kockari, pardon investitori, ne klade već svoje pare koriste za kupovinu i prodaju ugovora, koji se umjesto roba odnose na ishod budućih događaja.

„Investitor“, tako, najprije dolare konvertuje u kripto valutu, a potom tim kripto novcem kupuje ugovor u kome stoji da će se „nešto“ desiti ili da neće. Ako se pokaže da je „investitor“ pogodio, zaradiće, a u suprotnom gubi uloženo. U međuvremenu, zavisno od ponude i potražnje, cijena ovih ugovora stalno varira, pa tako i potencijalna dobit ili gubitak.

Ovo „nešto“ na Polymarketu nazivaju „market“, i to može biti bilo šta, od potencijalnog datuma napada, pobjednika izbora, pobjednika u sportskom meču, pa do datuma sudnjeg dana.

Insajderi kao proroci

Zvanična svrha postojanja ovakvog „tržišta“ je da ponudi nepristrasno predviđanje, bazirano na „kolektivnoj mudrosti“, jer u kompaniji tvrde da kada ljudi ulažu vlastite pare onda neće lagati o svom mišljenju, za razliku od odgovara anketarima iz raznih agencija za ispitivanje javnosti. Drugim riječima, ovo je modernizovana verzija teorije o nevidljivoj ruci svemogućeg tržišta, koje kroz ponudu i potražnju vodi do „otkrivanja“ realne cijene.

Glavni konkurent Polymarketu je Kalshi, firma koja posluje na istom principu. Ranije je bila prvenstveno fokusirana na sportska „predviđanja“, ali sada, takođe, širi ponudu na ratove, izbore, eliminaciju lidera, kao i Polymarket.

Prvo „tržište predviđanja“ još 1988. godine pokrenuo je Univerzitet u Ajovi, kao „Iowa Electronic Markets“, gdje studenti mogu kupovati „dionice“ političkih kandidata, makroekonomskih pokazatelja i drugih poslovnih indikatora a maksimalni ulog je 500 dolara. Naravno, motiv je čisto edukativni, da bi se studenti stimulisali da više uče. Trenutno više od 100 univerziteta širom svijeta koristi ovaj sistem.

Amerikanci, a posebno visoko rangirani političari, jako su preduzetni ljudi skloni zarađivanju para. Pošto plate državnih službenika i nisu nešto posebno, naročito u poređenju sa privatnim sektorom, Polymarket se pokazao kao zgodan način da se dopuni porodični budžet.

Nekoliko sati prije američkog napada na Venecuelu početkom januara, „neko“ se kladio na tačan datum napada i zaradio 400.000 dolara. Ista stvar se desila i krajem februara, kada je sedam korisničkih računa, što može biti sedam različitih osoba ili jedna osoba sa sedam računa, zahvaljujući urođenim proročkim sposobnostima, pogodilo da će napad na Iran početi 28. februara, što im je donijelo 1,4 miliona dolara zarade.

Da li je riječ o insajderima iz Bijele kuće koji uglavnom ordiniraju iz Ovalne kancelarije ili početničkoj sreći, ne zna se. Kako je od ovih sedam računa za njih pet ovo bilo prvo i poslednje ulaganje, nema sumnje da se radilo o početničkoj sreći. Istine radi, koristeći moderne tehnologije, poput AI i prometa picerija u okolini Pentagona, moglo se i bez insajderskih informacija zaraditi na ovoj opkladi.

AI i brojanje pica donose milione

Nekoliko dana prije napada na Iran, akademski istraživači su izveli eksperiment gdje su od svih vodećih AI modela zatražili da predvide datum napada koristeći raspoložive javne informacije. ChatGPT predvidio je napad za 3. mart, Claude za vikend između 7. i 8. marta, ali je Grok pogodio tačan datum, 28. februar. Drugi pouzdani indikator da ubrzo slijedi američki napad je drastično povećanje dostave pica u Pentagon tokom noći.

To znači da dobar dio osoblja u Pentagonu ostaje da radi preko noći, što se dešava samo u kritičnim situacijama, a picerije unutar Pentagona ne rade noću. Ova podudarnost između povećane dostave pica i američkih napada je potvrđena više puta, pa se tvrdi da je tokom Hladnog rata ispostava KGB u Vašingtonu držala neprestano na oku ove picerije.

Hladni rat je prošao, tehnika je uznapredovala pa danas postoje specijalizovani sajtovi koji prate obim narudžbi iz picerija u Pentagonovom komšiluku, popularni „Pentagon Pizza Index“. Tako da je bilo moguće i neukim civilima da predvide tačan datum napada na Iran, koristeći Grok i brojeći pice. Teoretski.

Mnogo manje dilema je oko sretnika iz Izraela, koji je pogodio tačan datum izraelskog napada na Iran u junu prošle godine i zaradio 162.000 dolara. Ispostavilo se da je riječ o majoru izraelske armije koji je znao za napad dan ranije, ali je ipak sačekao da izraelski bombarderi polete ka Iranu da bi javio svom partneru da uplati opkladu na Polymarketu.

Biće skoro propast svijeta

Situacija sa Polymarketovim „investitorima“ počela je izmicati kontroli, a na meti se sada ni krivi ni dužni nalaze novinari. Izraelski novinar koji je rutinski objavio tačnu vijest na blogu da je iranska raketa pala na livadu u okolini Jerusalima i da nije bilo povrijeđenih, ubrzo je počeo dobijati prijetnje da će biti likvidiran ako ne promijeni tekst i napiše da su to bili dijelovi rakete koju je srušila izraelska PVO, a ne čitava raketa.

Ispostavilo se da je neko na Polymarketu izgubio 900.000 dolara jer se kladio da 10. marta iranska raketa neće pogoditi Izrael. Polymarket je suspendovao korisničke račune koji su bili iza ovih prijetnji, mada to nije neka garancija novinaru da ga neko ipak neće sačekati u mraku.

Za one kojima je klađenje u krvi ali im se gade i ratovi i politika, nije sve izgubljeno. Na Polymarketu je otvoreno „tržište“ da li će se Hrist vratiti prije 1. januara 2027. godine i šanse da se to desi, prema Polymarketu, iznose trenutno četiri posto. Uslov za isplatu dobitnicima koji su uložili pare na povratak je „konsenzus kredibilnih izvora“. Šta bi u ovom slučaju bili „kredibilni izvori“, ne piše na sajtu Polymarketa.

Dražen Simić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: alexkich, Depositphotos

Чланак Polymarket, kladionica za geopolitiku: Nije kockanje već „tržište predviđanja“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Veliki jezički modeli kao što su Grok, GPT, Claude ili Llama ne “prepoznaju“ i „razumeju“ jezik kao ljudi. Oni ne poseduju svest o tome šta je srpski, engleski ili francuski jezik, niti imaju konceptualno razumevanje jezika kao sistema značenja. Princip rada im je zasnovan na osnovu statističkog predviđanja sledećeg tokena/reči u rečenici. Tokom treninga na trilionima tekstova, model uči obrasce i predviđa koja reč najverovatnije dolazi sledeća u nizu, odnosno rečenici. Ukoliko je tokom treninga češće viđao određene obrasce, kombinacije ili grupe reči, njih će i uključivati u odgovor.

Kada su ti obrasci slični, kao kod srodnih jezika iz iste jezičke grupe, prostor za grešku postaje veći; ako za neki jezik nema dovoljno podataka, sistem će često „preći“ na najbliži jezik koji prepoznaje, bukvalno će prevesti sa engleskog jezika ili će samo englesku reč ili frazu napisati po pravopisnim pravilima drugog jezika.

Šta to znači u praksi?

Slovenski jezici, među kojima su i naši južnoslovenski (srpski, hrvatski, makedonski i bugarski), dele veliki broj reči i imaju sličnu gramatiku i strukturu. Za model, to znači da se ti jezici delimično „preklapaju“. Kada ulaz nije dovoljno jasan, odnosno kada modelu nije jasno na kom jeziku je postavljeno pitanje, on ne „bira“ jezik, već nastavlja u pravcu koji mu deluje najverovatniji.

Zato se u praksi dešavaju situacije da pitanje postavimo na srpskom, odgovor stiže na mešavini srpskog i hrvatskog ili samo hrvatskog ili odgovor počinje jednim jezikom, a završava se drugim.

Sličan problem postoji i kod pisama (čak i u okviru istog jezika) ili korišćenja ijekavice i ekavice. Srpski koristi ćirilicu i latinicu, ali i neformalne varijante bez dijakritika. Za model, svaka od tih varijanti je drugačiji „signal“. Što je tekst „nečistiji“ (mešano pismo ili „ošišana“ latinica), veća je verovatnoća da će sistem pogrešno proceniti kontekst i dati pogrešan ili neodgovarajući odgovor.

Greške su češće ako korisnik postavlja kraća ili dvosmislena pitanja, ili kada piše neformalno ili u slengu. Ne postoji jedinstvena stopa greške, ali je jasno da se one značajno povećavaju upravo u ovakvim situacijama. Usled navedenog se kvalitet ne meri time da li sistem može da odgovori na nekom jeziku, već da li ostaje dosledan, tačan i razumljiv u različitim kontekstima.

Hoće li veštačka inteligencija izbaciti prevodioce „iz igre“?

Veliki jezički modeli ne polaze od gramatičkih pravila niti od direktnog „prevođenja“ reči, već na osnovu velikih količina podataka uče kako se značenje najčešće prenosi sa jednog jezika na drugi. Umesto da traže tačan ekvivalent za neku reč, modeli procenjuju koji je najverovatniji niz reči u ciljnom jeziku, uzimajući u obzir širi kontekst rečenice.

Taj pristup daje najbolje rezultate kod prevođenja sa engleskog i na engleski jezik. Kako engleski dominira internetom, modeli imaju daleko više primera na osnovu kojih uče, pa su i rezultati stabilniji. Kod prevođenja između manje zastupljenih jezika (recimo sa srpskog na litvanski), sistemi često posredno „prolaze“ kroz engleski (prevode srpski na engleski jezik, a zatim sa engleskog na litvanski), što može dovesti do gubitka nijansi i pojednostavljivanja značenja.

U većini situacija, kod prevođenja jednostavnih tekstova ili novinskih sadržaja, prevodi su u velikoj meri kvalitetni. Greške se najčešće javljaju kod idioma, kulturno specifičnih izraza i stručne terminologije. Posebno su osetljive oblasti kao što su pravo, medicina ili finansije, gde i najmanja greška u prevodu može značajno promeniti značenje i kontekst.

Dodatni rizik je to što su greške često teško uočljive. Sistem može da generiše gramatički, pravopisno i stilski pravilan prevod koji deluje uverljivo, ali je suštinski netačan. Za korisnika koji ne razume originalni tekst, takva greška ostaje neprimećena.

U praksi veštačka inteligencija može da posluži služi kao prvi korak u prevođenju, da pruži „grub prevod“ a prevodilac ima glavnu reč i prilagođava prevod kontekstu.

Veličina je bitna

Ključni faktor koji određuje kvalitet odgovora je količina podataka. Jezici koji dominiraju internetom imaju ogromne korpuse. Engleski je ubedljivo najzastupljeniji i samim tim ga modeli veštačke inteligencije favorizuju, dok je srpski jezik značajno manje prisutan. Kada su u pitanju dijalekti, njihova zastupljenost u podacima je minimalna, pa su u praksi gotovo neprepoznatljivi ili nedovoljno zastupljeni u modelima.

Posledica je jasna: model je stabilniji na engleskom nego na srpskom, a još nestabilniji na dijalektima. To nije pitanje „kvaliteta modela veštačke inteligencije“, već strukture podataka.

Istaknuta pojava naziva se jezička pristrasnost. Ona nije rezultat namere, već neravnomerne zastupljenosti jezika u trening podacima. Što su jezik i korpus „veći“, to su odgovori pouzdaniji; što je „manji“, to model više improvizuje.

Najveći problem nastaje kod dijalekata: ako dijalekat nije prisutan u podacima, model ga ne prepoznaje kao zaseban jezički oblik već ga tretira kao varijaciju ili grešku. U praksi, to znači da korisnik piše na dijalektu ili nekoj varijanti, a sistem odgovara na standardnom jeziku ili ga delimično (i to vrlo loše) „prevodi“.

Od tehničkog i lingvističkog do političkog i ekonomskog pitanja

To više nije samo tehničko i lingvističko pitanje. Ako digitalni sistemi sistematski ignorišu „male“ jezike i nestandardne govore, oni direktno utiču na to ko je vidljiv u digitalnom prostoru, a ko nije. Jezici koji nisu podržani postaju manje upotrebljivi u obrazovanju, poslovanju i javnom diskursu, što postepeno dovodi do njihove marginalizacije.

Drugim rečima, nije reč samo o tome kako veštačka inteligencija „govori“, već o tome čiji se glas čuje. Ako sistemi bolje razumeju i reprodukuju velike jezike, onda njihovi govornici imaju prednost u pristupu informacijama, dok su govornici manjih jezika u podređenom položaju. U tom smislu, pitanje jezika u sistemima veštačke inteligencije postaje pitanje digitalne ravnopravnosti: ko ima pristup tehnologiji, a ko je iz nje praktično isključen?

Za kompanije koje uvode veštačku inteligenciju u svoje poslovanje, navedena neravnomerna zastupljenost jezika ne predstavlja samo lingvistički, već i ozbiljan poslovni problem. Ukoliko četbot ne prepoznaje jezik korisnika ili daje nestabilne odgovore, pada kvalitet usluge, raste broj žalbi i klijenti gube poverenje u kompaniju.

Gдјe je reшenje?

Zato pravo pitanje nije da li veštačka inteligencija „govori vaš jezik“, već koliko pouzdano funkcioniše u različitim kontekstima, od neformalne do stručne komunikacije. Formalna podrška za jezik sama po sebi nije dovoljna. Sistemi obučeni na više jezika (kao što su Grok, ChatGPT ili DeepSeek) mogu da rade na malim jezicima, ali nisu za njega optimizovani.

Rešenje postoji, ali zahteva sistematičan pristup. Prvi korak je kuriranje kvalitetnih korpusa malih jezika, odnosno prikupljanje, uređivanje i označavanje tekstova. Drugi korak je specijalizovani fine-tuning, odnosno dodatno prilagođavanje modela na takvim podacima, kako bi sistem naučio konkretne jezičke obrasce, a ne samo standardni oblik jezika.

Dugoročno, najpouzdaniji rezultati mogu doći iz razvoja nacionalnih ili regionalnih jezičkih modela koji od početka uzimaju u obzir jezičku raznovrsnost. Inicijative poput CLASSLA već razvijaju resurse za južnoslovenske jezike, dok se u Srbiji sve češće govori o nacionalnom jezičkom modelu. Ukoliko se takvi projekti realizuju, njihova uloga neće biti samo tehnološka, već i kulturna, u očuvanju jezika i njegovih dijalekata u digitalnom prostoru.

Autor: Milena Šović AI Implementation Specialist & Content Trainer

Foto: unsplash

Чланак Izgubljeni u prevodu: Govori li veštačka inteligencija vašim jezikom? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada se govori o otvaranju data centara u Srbiji, najčešće se postavlja pitanje da li naša zemlja ima dovoljno kapaciteta za njihov razvoj u pogledu raspoložive električne energije i finansijskih resursa da se ta infrastruktura dugoročno održi i proširi? Iako je energetska dostupnost ključna, takav pristup je ekonomski i sistemski nedovoljan.

Održivost data centara ne zavisi samo od količine dostupne električne energije, već od ukupnog opterećenja resursa (struje, vode, zemljišta, mreže i infrastrukture) i načina na koji se ti troškovi dele između investitora, lokalne zajednice, javnih preduzeća i države.

Upravo tu nastaje ključna ekonomska dilema: da li digitalna infrastruktura kakvu danas gradimo donosi proporcionalnu korist u odnosu na resurse koje ona trajno zauzima i ograničava za druge sektore?

Energetska održivost

Data centri su neprekidni i neelastični potrošači električne energije, pri čemu objekat sa opterećenjem od 30 MW godišnje troši oko 263 GWh i spada među najveće pojedinačne potrošače u elektroenergetskom sistemu. Pri ceni od oko 80 €/MWh, godišnji trošak struje iznosi približno 21 milion evra, što energiju čini glavnim strateškim faktorom u planiranju i održivosti data centara.

Ključni problem nije sama godišnja potrošnja, već potreba da elektroenergetski sistem u svakom trenutku obezbedi tih 30 MW, uključujući zimske maksimume kada je potražnja najveća. Data centar ne može da smanji potrošnju bez ozbiljnih posledica po korisnike (izlazak iz mreže, gubitak podataka, prekid usluga), pa je „neelastičan“ potrošač koji zahteva stalne rezervne kapacitete, jačanje prenosne mreže i balansne rezerve.

Državni data centar u Kragujevcu trenutno troši oko 0,35% ukupne električne energije zemlje, a planirano proširenje sa 14 MW na 56 MW značajno će povećati taj udeo. Dodatno, dolazak globalnih igrača poput Yango Group, koji planira centralni data centar u Kragujevcu, pokazuje da Srbija postaje deo globalne trke za AI infrastrukturu. Prema procenama, svaki novi veliki centar može napraviti dodatno opterećenje uporedivo sa gradom srednje veličine.

Na to se nadovezuje pitanje energetske efikasnosti. Ukupna potrošnja ne zavisi samo od serverske opreme, već i od hlađenja, napajanja i sigurnosnih sistema. Prosečan globalni PUE (Power Usage Effectiveness) 2024–2025. kreće se oko 1,56, dok su najefikasniji, na primer Google, na 1,09. U praksi, u regionu i dalje je čest PUE 1,5–1,6. Za data centar sa 30 MW IT opreme, to znači ukupnu snagu od 45–48 MW. Razlika između PUE 1,3 i 1,6 predstavlja dodatnih 8–9 MW stalnog opterećenja, odnosno još pet do sedam miliona evra godišnjih troškova struje.

Taj trošak ne snosi samo investitor, već i elektroenergetski sistem u celini. EPS mora da gradi i održava kapacitete koji će tu potrošnju pokriti u svakom trenutku (nove trafo stanice, dalekovode, rezervne izvore, itd.), a deo tih ulaganja preuzima javni sektor, bilo direktno, bilo kroz povećane tarife.

Skriveni pritisak na lokalne resurse

Drugi ključni resurs, koji se u javnim raspravama znatno ređe pominje, jeste voda. Zavisno od tehnologije hlađenja, data centri troše 1-2 litra vode po kWh IT energije. Za centar od 30 MW, sa 263 miliona kWh godišnje, potrošnja vode može dostići 260.000–526.000 m³ godišnje. Pri prosečnoj ceni industrijske vode od oko 0,8 €/m³, direktan trošak je 200.000–420.000 evra godišnje.

Međutim, ovde nije presudna samo cena, već i poreklo vode i raspoloživi kapaciteti lokalnog vodovodnog sistema. Ako se koristi pitka voda iz javnog vodovoda, data centar direktno deli iste resurse sa domaćinstvima, poljoprivredom i drugim privrednim subjektima, posebno leti kada su kapaciteti ograničeni i kada klimatske promene donose suše. U Srbiji, gde su vodni resursi već pod pritiskom u pojedinim regionima poput Vojvodine i Južne Srbije, ovo može postati ozbiljan rizik.

Na evropskom nivou, data centri su tokom 2024. godine potrošili oko 62 miliona m³ vode, dok projekcije ukazuju da bi do 2030. ta potrošnja mogla porasti na približno 90 miliona m³, što odgovara zapremini desetina hiljada olimpijskih bazena. U tom kontekstu, i Srbija, suočena sa planiranim proširenjima kapaciteta i razvojem novih centara namenjenih veštačkoj inteligenciji, mora ovaj trend ozbiljno uzeti u obzir.

Ekološki i zdravstveni uticaji

Pored potrošnje struje i vode, data centri ostavljaju i određene posledice po neposredno okruženje, o kojima se ređe govori. Rezervni dizel-agregati služe za testiranje i hitne slučajeve, pa ne rade stalno, ali emituju fine čestice, NOx i druge zagađivače. U gradovima poput Kragujevca ili Beograda, gde je već prisutan problem sa zagađenjem vazduha, kumulativni efekat više centara može postati merljiv i pogoršati zdravstvene rizike, posebno zimi.

Buka rashladnih sistema proizvodi kontinuiran, niskofrekventni zvuk (55–85 dB(A) van objekta), što može izazvati stres, poremećaje sna i zdravstvene probleme kod stanovnika u blizini. Bez zvučnih barijera ili prigušivača, uticaj na kvalitet života je značajan.

Rešenja postoje, baterijski sistemi umesto dizel-agregata, tiši sistemi hlađenja i odgovarajuće akustične mere, ali povećavaju troškove za 5–15%. U krajnjoj liniji, posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi snosi lokalna zajednica, za data centar od 30 MW to može značiti dodatnih jedan do tri miliona evra godišnje u indirektnim troškovima (troškovi zdravstvene zaštite, praćenje nivoa buke i kvaliteta vazduha, kao i eventualni pad vrednosti nekretnina u okolini data centra), koji se po pravilu ne računaju u investicione troškove.

Sistemska i ekonomska održivost

Ključno pitanje je kolika je stvarna korist za državu i lokalnu zajednicu, imajući u vidu da data centri od 30 MW zahtevaju velika javna ulaganja u elektroenergetsku, vodnu i saobraćajnu infrastrukturu, a broj direktno zaposlenih retko prelazi 30–60 ljudi. Odnos potrošnje energije po radnom mestu (0,5–1 MW) jasno pokazuje da data centri nisu klasični industrijski pogoni i da zahtevaju drugačiji pristup u politici subvencija, poreskih olakšica i korišćenja javnih resursa.

U svetu se već vode debate o uvođenju posebnih tarifa za data centre, porezima na potrošnju vode ili obaveznim ulaganjima u obnovljive izvore energije. U Srbiji, gde su cene struje za domaćinstva relativno visoke nakon višestrukih poskupljenja (poslednje prosečno 6,6% od oktobra 2025), postoji rizik da se troškovi proširenja infrastrukture prebace na građane kroz buduća poskupljenja tarifa.

Zato raspravu o data centrima u Srbiji ne treba svoditi na pitanje o dostupnosti i ceni električne energije. Prava pitanja su sledeća: koliko takvih objekata elektroenergetski, vodni i infrastrukturni sistem može da podnese bez narušavanja ravnoteže, ko snosi troškove jačanja prenosne mreže i obezbeđivanja rezervnih kapaciteta, da li subvencije i poreske olakšice proporcionalno stimulišu zapošljavanje, transfer tehnologije i lokalni razvoj, i kako obezbediti da AI i cloud infrastruktura doprinese BDP-u više nego što opterećuje raspoložive resurse?

Održivost se meri konkretnim brojevima, megavatima, kubnim metrima vode, milionima evra godišnjih troškova i megavatima po radnom mestu. Tek kada se ti podaci stave na sto, uz transparentnu analizu troškova i koristi, moguće je doneti racionalne odluke o ulozi digitalne infrastrukture u ekonomiji Srbije, odluke koje neće žrtvovati dugoročnu stabilnost zarad kratkoročnih političkih ili investicionih interesa.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: riosihombing@gmail.com, Depositphotos

Чланак Stvarna cena izgradnje data centara u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedna greška u ukrštenici je dovoljna da njen autor ponekad završi i iza rešetaka. Zapravo, samo jedan pojam koji se Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije u nekadašnjoj FNRJ nije svideo doveo je istaknutog enigmatu pod budno oko vlasti i potom u zatvor. Bila je 1953. godina, a povod za enigmatski sadržaj smrt visokog partijskog rukovodioca Borisa Kidriča. Problem je bio u tome što se u ukrštenici odmah ispod njegovog imena nalazila reč „avanturista“.

Naizgled ništa čudno, nema veze jedno s drugim, slučajnost, ali zaduženi za bezbednost države nisu mislili tako. Enigmata je zaglavio u zatvoru jer su državni dušebrižnici to tretirali kao subverzivnu delatnost, omalovažavanje vlasti, podrivanje poretka.

„Kada je naš kolega izašao iz zatvora, nikada više nije stavljao aktuelne političare u radove, a nije dozvoljavao to ni u listu ’Enigma’, čiji je bio urednik“, prepričava decenijama kasnije ovu „intrigantnu anegdotu“ za B&F Dragan Lojanica, penzionisani programer i projektant informacionih sistema.

Svaka ukrštenica kao gol u mreži

Kolege za Lojanicu kažu da je doajen srpske enigmatike, a on za sebe skromno tvrdi da je samo do dana današnjeg beznadežno neizlečen od zagonetaštva, kako po srpski naziva enigmatiku. Još kao osnovac počeo je da rešava ukrštenice, a onda je pomislio da bi mogao i da ih sastavlja. Prvu je uspeo da objavi 1. maja 1959. u listu „Enigma“. Počeci su bili teški.

„Enigmatika je za one koji sastavljaju zagonetke pre svega hobi, a zabava za one koji ih rešavaju. Kada sastavim dobru zagonetku, osećam zadovoljstvo kao, recimo, kad fudbaler postigne gol, kad pecaroš ulovi ribu. Takav osećaj zadovoljstva imam i danas, skoro isto kao i u početničkim danima“, ističe Lojanica.

Izrada ukrštenica i ostalih zagonetki poput anagrama, rebusa i ispunjaljki je posao koji izuzetno opušta. Glavna oprema su ranije bili papir, olovka, gumica za brisanje i rečnici. Danas se mnogo lagodnije radi na kompjuteru. Papir, olovka i gumica su otišli u prošlost, a i rečnici su uglavnom digitalizovani i sada mirno skupljaju prašinu na policama, jer sve može da se nađe na Guglu.

Novac skoro da ne treba ni pominjati, dobijaju se simbolični honorari ili se ne plaća ništa. Ranije je bilo nešto bolje, međutim, danas je celokupna štampa u krizi. Ipak, kriza nije svuda ista. „Imam informaciju da za ukrštenicu koja se u ’Njujork Tajmsu’ utvrdi za najbolju u nekom periodu, a konkurs je stalno otvoren, njen autor dobije 500 dolara! Ali to je Amerika i to je ’Njujork Tajms’”, komentariše Lojanica.

U Srbiji ima više od 200 aktivnih enigmata, od kojih je polovina u članstvu Enigmatskog saveza Srbije, udruženja koje postoji 40 godina. Čine ga četiri enigmatska kluba registrovana u Agenciji za privredne registre (APR) i šest enigmatskih sekcija iz Beograda, Bora, Kikinde, Sombora, Valjeva, Loznice, Niša, Požarevca i Pećinaca. Savez se finansira iz članarine i donacija.

Većina enigmata bavi se ovim poslom kao hobijem, ali ima i profesionalaca. Različitih su zanimanja, od novinara i pravnika, do inženjera. Više od 400 enigmata i istorija ove delatnosti predstavljeni su u Leksikonu srpskih enigmata. Autori su Miroslav Lazarević i Jovan Vuković, a izdavač Enigmatski savez Srbije. Ova publikacija dobila je i nagradu Udruženja novinara Srbije.

Od Vuka Karadžića do Bore Đorđevića

Interesantno je da su se u Leksikonu našle i poznate ličnosti koje su se bavile zagonetkama, Vuk Karadžić, Dimitrije Davidović, Đorđe Natošević, a od savremenika se pominju Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić, Bora Đorđević…

Vladimir Šarić, predsednik Saveza od 2021. godine, kaže za B&F da enigmatiku nazivaju desetom umetnošću i mada je najčešće hobi zaljubljenika, pod svojim okriljem ima i profesionalce koji od ovog posla žive. Reč je, uglavnom, o urednicima enigmatskih rubrika i časopisa i sastavljača u tim izdanjima. Takvih je u Srbiji, međutim, malo.

„’Politikina’ ’Enigmatika’ i ’Razbibriga’ iz Beograda, izdanja ’Skordiska’ iz Beograda, časopisi novosadskih izdavača, ’Mala enigma’ u okviru ’Večernjih novosti’… U okviru tih redakcija pojedinci primaju plate a neki honorare, čije tačne iznose ne znam. Uglavnom rade za male honorare ili besplatno”, navodi Šarić.

On sa svojih 75 godina održava „mentalnu kondiciju“ praveći ukrštenice za „Sremske novine“ i „Pećinačke novine“, a povremeno učestvuje na sastavljačkim konkursima. Njegov mesečni honorar u „Sremskim novinama“ je više nego skroman i iznosi do 1.500 dinara, dok za drugi list supruga i on rade bez naknade.

Enigmatikom se bavi od školskih dana, a prvenac je objavio u enigmatskom časopisu „Čvor“ iz Bjelovara 1969. godine. „Enigmatika i šah su mi bili hobi ceo život, s tim što sam u šahovskoj organizaciji proveo radni vek. Od 1981. godine sam radio u Šahovskom savezu Jugoslavije, kasnije u Šahovskom savezu Srbije i Crne Gore, a u penziju sam otišao iz Šahovskog saveza Srbije 2011. godine. Sada sam 15 godina penzioner, u braku sam 45 godina sa Gordanom koja je penzionisana nastavnica ruskog jezika, inače pesnikinja, enigmatkinja i pomalo slikarka”, priča Šarić.

Ludvig na potezu

Nijedan od naših sagovornika nije upoznat sa činjenicom da je u poslednje vreme enigmatika poslužila kao inspiracija za nekoliko vrlo gledanih TV formata. Najpopularnija je svakako igrana serija „Ludvig“, u produkciji britanskog javnog servisa „BBC“. Ona prikazuje genijalnog sredovečnog enigmatu Ludviga, društveno potpuno neprilagođenog, koji se iznenada nađe u situaciji da u potrazi za nestalim bratom blizancem postane inspektor policije. Enigmata se u toj ulozi odlično snalazi, rešava slučajeve i otkriva ubice zahvaljujući svom logičkom zaključivanju.

Upitan da li je logika jača strana enigmata, Šarić odgovara da oni nisu superiorni logičari, već istraživači i ljudi koji su uporni u rešavanju zagonetki. „Postoje logičari koji rešavaju takozvane logičke zagonetke, zatim postoje oni koji rešavaju i sastavljaju sudoku i postoje kvizaši koji imaju svoju organizaciju. Većina njih nisu članovi Enigmatskog saveza Srbije“, napominje njegov predsednik.

Primetno je da je Savez na plećima iskusnih, ali već vremešnih članova. Šarić kao doajene izdvaja desetoro enigmata starijih od 80 godina. Najstariji su Radovan Urošević iz Smederevske Palanke sa 96 godina i Persida Radak iz Vršca, koja ima 94 godine.

Neizvesna budućnost

Dragan Lojanica ukazuje da se Enigmatski savez Srbije bori sa dva problema. Prvi je što nema podmlatka, jer se mladi ljudi ne zanimaju za enigmatiku. Drugi problem je što većinu zagonetki može da sačini i kompjuter, pa već postoje programi koji prave ukrštenice, anagrame, magične kvadrate i druge enigmatske formate.

„Prvi problem teško može da se reši, jer mladi se interesuju za neke drugačije stvari. Sa drugim može da se bori, jer ni kompjuter ne može sam bez enigmate, koji osmišljava algoritme za kreiranje zagonetki. Osim toga, teško je očekivati da računar može da sastavi, recimo, lepu stihovanu zagonetku“, napominje Lojanica.

Kompjuter još ne može, ali veštačka inteligencija će uskoro verovatno moći i to.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: FREEMAN83, Depositphotos

Чланак Koliko je isplativo baviti se enigmatikom u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudi širom sveta već godinama besplatno koriste različite AI alate, među kojima najveće interesovanje privlače četbotovi. Oni se zasnivaju na velikim jezičkim modelima (LLM), koji na zahtev ljudi pretražuju internet i nude im odgovore na razna pitanja.

„U suštini, to su mašine koje uče od ljudi i zato bi trebalo da veštačku inteligenciju koristimo odgovorno”, istakla je Maja Bilić na panelu „Upotreba veštačke inteligencije u svakodnevici – hajp ili realnost”. Bilić obavlja funkciju višeg produkt menadžera u kompaniji Gugl Klaud, koja se bavi razvojem programerskih alata, pre svega za upotrebu generativne veštačke inteligencije.

„Generativna veštačka inteligencija se ne koristi samo u programiranju. Upotrebljavaju je mnogi – od mog oca kada traži savet kako da skuva neko jelo, do astrofizičara kada utvrđuju oblike nebeskih tela. Koriste je i oni koji toga nisu svesni, na primer vozači kojima Gugl mape traže najbolje rute”, navodi Bilić.

Ona, međutim, ukazuje da uprkos masovnoj upotrebi veštačke inteligencije, razvoj ove tehnologije je još uvek u ranoj fazi. Otuda i strah ljudi da će ih veštačka inteligencija zameniti, iako je njena stvarna uloga da pomogne čoveku u bržem obavljanju određenih poslova. Ali, da bi ova tehnologija ispunila svoju svrhu, moramo pravilno da je koristimo.

Četbot ne može da čita misli šta korisnik želi

„Veliki jezički modeli su po svojoj prirodi nedeterministički, što znači da vam neće davati iste odgovore na isto pitanje”, objašnjava Bilić. Ona dodaje da čak neće dati ni zadovoljavajući odgovor ako pitanje nije dobro formulisano, odnosno ako četbotu nije dat dobar „prompt“. Prema njenom iskustvu, najčešći problemi u komunikaciji sa AI se javljaju jer ljudi misle da im četbotovi mogu čitati misli, što pokazuje i sledeći primer.

„Zamislite da je veštačka inteligencija vaš ljudski asistent i da želite da ga pošaljete po kafu. Možete mu reći samo to da vam donese ovaj napitak, ili precizirati da želite espreso iz konkretne kafeterije, sa vrlo malo mleka i pola kašičice šećera. U oba slučaja ćete dobiti kafu, ali u potonjem će to biti ona kafa koju ste zaista želeli“, navodi Bilić.

U slučaju AI, najbolju „kafu“ dobićete ako ispoštujete ceo postupak „promptovanja“. To znači da četbotu morate jasno da kažete šta konkretno želite od njega, dakle morate precizno formulisati svoje pitanje. Zatim mu treba objasniti kontekst, odnosno zašto ste mu postavili baš to pitanje.

Takođe, bilo bi poželjno da ga postavite u određenu ulogu, na primer da mu kažete da napiše vest kao novinar ili diplomski rad kao student ekonomije. Pored toga, bitno je da četbot zna kojoj publici se obraća, kao i u kojem formatu – u kratkom ili dugačkom tekstu, kroz teze, tabele ili neki drugi oblik.

„Kada se obraćamo Guglu, dovoljno je samo da nabacamo ključne reči, međutim AI ne radi tako, ona mora dobiti vrlo jasan zadatak”, naglašava Bilić.

Ljude odbija ono što ne razumeju

Osim da brže stignemo do mora, pomenuta tehnologija nam može pomoći i da svoje radne zadatke obavljamo pametnije, ali samo ukoliko imamo volju da je koristimo.

„To je trenutno najveći izazov u primeni veštačke inteligencije. Međutim, tako je bilo i kada su se pojavljivale druge tehnologije koje danas svakodnevno koristimo. Ljudi osećaju strah od inovacija, ali i stid jer ih ne razumeju dovoljno. Zato su im one odbojne. Ali, zaista nije teško steći osnovna znanja o veštačkoj inteligenciji, jer sve što vas zanima o funkcionisanju ove tehnologije možete da pitate i nju samu”, kaže Bilić za B&F.

Ona dodaje da nije moguće znati sve o veštačkoj inteligenciji, neke novine u razvoju AI promaknu čak i stručnjacima koji se njome bave. Zato je za uspešnu primenu u poslovanju najvažnije imati realna očekivanja. Ona se odnose i na veštačku inteligenciju i na zaposlene, kao i na sposobnost preduzeća da promeni svoju poslovnu kulturu postepeno i na način koji kod zaposlenih neće izazvati osećaj da im se AI nameće.

Bilić savetuje poslodavcima da ukoliko se odluče na takav korak, prvo odberu nekoliko zaposlenih koji su tehnološki entuzijasti, ali i osobe od poverenja u kompaniji. Njima treba omogućiti korišćenje raznih AI alata i dovoljno vremena da sa njima eksperimentišu. Nakon toga, oni mogu da izveste ostale kolege o svojim iskustvima sa upotrebom nove tehnologije.

Ljudi su spremniji da koriste ovakve alate kada im se na jednostavan način objasni koliko AI može da im skrati vreme koje inače provode na ponavljajućim i dosadnim poslovima.

„Tada treba započeti sa skaliranjem, ali neophodno je imati u vidu da zaposleni ne mogu ceo dan da se bave ispitivanjem nove tehnologije, jer moraju da obavljaju svoje redovne poslove. Dakle, u celom ovom procesu potrebno je zadržati i osobine koje nas čine ljudima, kao što je razumevanje“, ukazuje Bilić.

Da li je opravdan strah od gubitka poslova?

Pre nekoliko decenija, kada su ljudi počinjali da koriste internet, pisac Vilijam Gibson je rekao da je „budućnost već ovde, samo je neujednačeno raspoređena“. Ovo važi i danas, kada je reč o upotrebi veštačke inteligencije. Iako većina ljudi ima računare i pametne telefone, neki uporno odbijaju da koriste AI i tako sami sebe dovode u situaciju da gube konkurentnost na tržištu rada.

„Dešavalo se da čak i neke moje kolege u Guglu nisu želele da koriste AI alate. Vremenom su počele da uviđaju njihove prednosti i postepeno su ih prihvatili. Samo je bilo potrebno da veštačkoj inteligenciji pruže šansu“, komentariše Bilić.

U nekim slučajevima, zaposleni odbijaju da koriste veštačku inteligenciju jer se pribojavaju da će njihovi nadređeni pomisliti kako nisu sposobni da sami uspešno obave posao, pa čak namerno prave greške u kucanju kako bi dokazali da je dokument koji su poslali „isključivo njihovih ruku delo“, navodi neke od primera Bilić.

Ipak, najveći strah koji kod ljudi izaziva upotreba veštačke inteligencije je onaj da će ih AI ostaviti bez posla. Naša sagovornica smatra da su takve zebnje preterane. U realnosti, AI bi mogla od većine ljudi da preuzme deo radnih zadataka, ali ne i da „otme“ njihova radna mesta, odnosno njihov osnovni posao.

„Primera radi, ako ste frizer koji ima sopstveni salon, do sada ste pored šišanja i farbanja morali da se bavite i knjigovodstvom, marketingom i drugim poslovima, ili da za njih angažujete stručnjake. Međutim, danas AI može da vam smanji utrošak vremena i sredstava za ove aktivnosti i da vam ostavi više vremena za razmišljanje o razvoju vaše osnovne delatnosti“, tvrdi Bilić.

Podaci istraživačke kuće Alice Labs pokazuju da je dobar deo privrede svestan ovih mogućnosti. Prošle godine, skoro petina firmi u EU upotrebljavala je AI u svom poslovanju, što je veliki skok u odnosu na 2024. kada je veštačku inteligenciju koristilo tek nešto više od 6% preduzeća. Istraživanje je pokazalo da veću primenu veštačke inteligencije najviše koči to što zaposleni nemaju dovoljno znanja kako da je koriste.

Bilić je uverena da se ta prepreka može prevazići. „Kada sam završavala fakultet, obučavala sam najstarije građane kako da koriste kompjuter i iznenadila me je njihova radoznalost i spremnost da uče. To izdvaja ljudsku vrstu u odnosu na sva ostala bića na planeti. Verujem da ćemo zahvaljujući tim osobinama savladati i pravilno korišćenje veštačke inteligencije”, ne sumnja Bilić.

Marija Dukić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Miloš Nikodijević

Чланак Kako uspešno primeniti veštačku inteligenciju u kompaniji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Odlazeći premijer Mađarske Viktor Orban doživeo je ubedljivi poraz na parlamentarnim izborima od svog doskorašnjeg saveznika. Peter Mađar, prebeg i vođa opozicione stranke Tisa, odlučio je da „okrene ćurak“ kada je shvatio da u previše oštroj konkurenciji neće uspeti da se progura do vrha u vladajućoj partiji Fides i zvanično je započeo svoju političku karijeru „Orbanovog protivnika“ 2024. godine, uključivši se u izbore za Evropski parlament. Mađar je „progledao“ i rešio da raskrsti sa Orbanovom korupcijom u vreme kada je već bilo sasvim jasno da ekonomska receptura Fidesa gubi tlo pod nogama i sve više se ukopava u živi pesak.

Kada je politička partija Fides na čelu sa Viktorom Orbanom osvojila vlast u Mađarskoj 2010. godine, zemlja je bila u dubokoj recesiji usled posledica svetske finansijske krize. Nova vlast je preduzela opsežne fiskalne reforme. Pored promena poreskih stopa na dohodak građana, na dobit preduzeća i PDV, uvela je i posebne sektorske poreze bankama i preduzećima koja su poslovala u delatnostima sa preovlađujućim stranim kapitalom, što je pratilo i preuzimanje imovine od privatnih penzionih fondova.

Suprotno prethodnicima, koji su u periodu 2004-2009. od ukupno 612,2 miliona dolara subvencija za preduzeća skoro 98% dali međunarodnim kompanijama, Fides je nastojao da smanji zavisnost privrede od stranog kapitala. Posledično, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u pao je sa 76% u 2009. na 60% u 2022. godini, što je bio najveći pad u regionu.

U periodu od 2011. do 2018. godine, mađarska vlada je više nego udvostručila obim podrške domaćim preduzećima na približno 1,3 milijarde dolara, dok je njihov udeo u raspodeli sredstava povećala deset puta. To je dovelo do jačanja nacionalnog kapitala u medijima, bankarstvu i energetici, sektorima koji se uobičajeno smatraju strateškim za uspostavljanje političke kontrole.

Istovremeno, vlasti su nastojale da povećaju prisustvo proizvodnih kompanija u Mađarskoj, posebno u automobilskoj industriji, u kojoj su sklopljena strateška partnerstva sa nemačkim korporacijama Audi, Mercedes i BMV. Vrednost proizvodnje automobila u Mađarskoj porasla je za 165% u periodu od 2010. i 2019. godine, najviše zahvaljujući nemačkom kapitalu, a ovaj sektor trenutno čini oko 25% ukupnog mađarskog izvoza.

Nizbrdo nakon korone i rata u Ukrajini

Ekonomska situacija u Mađarskoj stabilizovala se nakon 2012. godine i period relativnog prosperiteta je trajao sve do pojave korone. Tokom ovog perioda, mađarska privreda je rasla prosečnom godišnjom stopom od 2,7%, priliv stranih direktnih investicija ostao je pozitivan, zaposlenost se značajno povećala, a nivo siromaštva opao. Uz to, javni dug je smanjen sa oko 80% BDP-a na 65%, dok je budžetski deficit iznosio približno 2,6% BDP-a. Uprkos povremenim tenzijama u odnosima sa Briselom, priliv sredstava EU je ostao stabilan i za period 2014–2020. iznosio je oko 22,5 milijardi evra.

Stvari su krenule nizbrdo sa dolaskom korona virusa 2020. godine, kada je privredni rast pao za 4,3%, budžetski deficit je premašio 7% BDP-a, a javni dug je porastao na skoro 80% BDP-a. Energetski šok i neviđeno poskupljenje robe u Evropskoj uniji nakon izbijanja rata u Ukrajini, posebno su pogodili Mađarsku zbog njene velike energetske zavisnosti od Rusije i administrativne kontrole cena energije.

Neposredno pre nego što je Rusija napala Ukrajinu, mađarski potrošači su plaćali oko 60% manje za struju i 75% manje za gas od proseka EU zahvaljujući državnim subvencijama u iznosu od oko 1,17 milijardi evra godišnje, da bi ta brojka 2022. godine dostigla 2,6 milijardi evra.

Zaoštravanje monetarne politike Narodne banke Mađarske dodatno je pogoršalo ekonomsku situaciju. Osnovna kamatna stopa od 5,4% u aprilu 2022. godine povećana je na čak 13% već do jula i mada je pala na 6,5% do kraja 2024. godine, ostala je među najvišima u EU. Istovremeno, depresijacija forinte povećala je troškove uvoza, posebno za energiju, pojačala inflatorne pritiske i primorala centralnu banku da održava restriktivnu monetarnu politiku, dodatno ograničavajući investicije i domaću tražnju, dok se kratkoročna korist za izvoznike samo delimično prelila na mađarsku ekonomiju.

Plate u zaostatku

Usled ekspanzivne fiskalne i monetarne politike, cene u Mađarskoj rasle su brže u odnosu na većinu zemalja regiona. Prosečna godišnja inflacija porasla je sa 15,3% 2022. godine na oko 17% 2023. godine, da bi se 2024. spustila na prosek u regionu, ali se pokazalo da je to bilo privremeno poboljšanje, a ne znak da je došlo do dubljih strukturnih promena.

S druge strane, čak i u najboljem periodu za mađarsku ekonomiju, plate su rasle sporije nego u većini zemalja Centralne i Istočne Evrope, što je delimično i posledica slabe aktivnosti sindikata, u koje je učlanjeno svega 7% ukupno zaposlenih. Minimalac u Mađarskoj 2025. iznosio je 707 evra, što je jedan od najnižih iznosa u EU, a isto važi i za prosečnu godišnju zaradu koja je manja od 20.000 evra.

Iako je Fides uspeo da smanji stopu nezaposlenosti na svega 2,1% u 2019. godini, nezaposlenost je od 2022. ponovo počela da raste, dok je produktivnost rada, merena paritetom kupovne moći, ostala na oko 30% ispod proseka EU. U strukturi radne snage i dalje preovlađuju nisko kvalifikovani radnici, jer Orbanova vlada nije davala prioritet ulaganjima u obrazovanje i istraživanja i razvoj.

Što te ojača, to te i ubije

Vlasti su očekivale ekonomski oporavak u 2025. godini, ali prema podacima MMF-a, BDP Mađarske uvećao se lane za svega 0,6% zbog slabih rezultata u industrijskom sektoru i skromnog rasta izvoza, naročito u automobilskoj industriji. Ekonomski bilans je dodatno pogoršala odluka EU da zamrzne 19 milijardi evra namenjenih Mađarskoj, zbog korupcije i nepoštovanja zakona.

Organizacija Transparency International označila je Mađarsku kao najkorumpiraniju državu u EU u svom izveštaju iz 2025. godine, a optužbe za politizaciju ekonomije, zloupotrebu javnih sredstava i uspon oligarha kroz povlašćeni tretman firmi povezanih sa vladajućom strankom – prate Fides od samog dolaska na vlast. Poslovna elita lojalna vlasti akumulirala je bogatstvo zahvaljujući rastućoj korupciji u javnim nabavkama i rasparčavanju državne imovine preko fondacija i preduzeća sa „zamagljenim“ vlasništvom.

Klijentelistički sistem, zasnovan na razmeni uzajamnih koristi, osigurao je političku podršku Orbanovoj vladavini tokom punih 16 godina, dok običnim građanima nije prekipelo. Borba protiv korupcije bila je glavni adut kojim je Peter Mađar mahao u predizbornoj kampanji. No, veliko je pitanje da li je većina glasala za njega zato što mu zaista veruje da će suzbiti korupciju, ili samo da Orbanu konačno vidi leđa.

Vladimir Adonov

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: borjomi88, Depositphotos

Чланак Ekonomski saldo Viktora Orbana: Socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako od veštačke inteligencije napraviti saveznika a ne neprijatelja ljudima u kompaniji, zašto poslovni sajt i izbor pravog domena garantuju veću sigurnost i kredibilitet firme od naloga na društvenim mrežama, zbog čega su neka preduzeća u Srbiji to shvatila pre drugih i registrovala više domena, samo su neka od pitanja o kojima su diskutovali vodeći domaći i strani stručnjaci na konferenciji DIDS 2026, koju je organizovao Registar nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS).

Periskop

6. ŠTA JE JEDINO IZVESNO U NEIZVESNOM ISHODU RATA U IRANU: Braća u krvi
Dosadašnja ratna šteta naneta iranskoj ekonomiji procenjuje se na 270 milijardi do 300 milijardi dolara, dok bi obnova privrede mogla da potraje više od decenije. Konačni ishod rata je krajnje neizvestan, ali je sasvim izvesno da će obe strane, koje su po mnogo čemu u ovom sukobu „braća u krvi“, najveću cenu proslediti prosečnom stanovniku Irana.

8. POLYMARKET, KLADIONICA ZA GEOPOLITIKU: Nije kockanje već „tržište predviđanja“
Klađenje na rezultate fudbalskih i košarkaških utakmica, teniskih mečeva, trke konja, pasa i ostalih živuljki je prevaziđeno. U modi je klađenje na rezultate izbora, ratove, bombardovanja, egzekucije lidera i naravno, na tačan datum smaka svijeta. Nekoliko sati prije američkog napada na Venecuelu početkom januara, „neko“ se kladio na tačan datum napada i zaradio 400.000 dolara. Ista stvar se desila i krajem februara, sa tačnim datumom napada na Iran.

10. EKONOMSKI SALDO VIKTORA ORBANA: Socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne
Ekonomski recept koji je primenjivala politička stranka Fides na čelu sa Viktorom Orbanom tokom punih 16 godina, toliko je odudarao od preovlađujućih modela u EU da je dobio i poseban naziv – „Orbanomika“. Fidesove ekonomske mere zasnivale su se na paradoksu „socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne“, jer su najviše koristile ekonomskoj eliti povezanoj s vlašću, sve dok običnim građanima nije prekipelo. No, veliko je pitanje da li je većina birača glasala za protivničkog kandidata zato što mu zaista veruje da će suzbiti korupciju, ili samo da Orbanu konačno vidi leđa.

Biznis

14. POSLOVANJE MALIH BENZINSKIH PUMPI U NAFTNOJ KRIZI: Životare na infuziji NIS-a
Naftna kriza, koja je započela ratom u Ukrajini a zaoštrila se sa ratom na Bliskom istoku, zavitlala je cene sirove nafte, pa je Srbija ograničila cene dizela i benzina radi zaštite standarda građana. U najnepovoljnijem položaju su vlasnici manjih mreža benzinskih pumpi, jer im se istopila marža. Ko derivate kupuje od NIS-a još drži glavu iznad vode, pa državi rešenje tog problema nije prioritet.

16. DA LI ĆE GEOPOLITIČKE TENZIJE POVEĆATI ZAVISNOST SRBIJE OD UVOZA LEKOVA: Domino efekat
Farmaceutska industrija je druga najveća stavka u strukturi srpskog uvoza, odmah iza nafte, sa deficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni koji je premašio 1,16 milijardi evra. Ali, dok u „pomahnitaloj“ geopolitičkoj situaciji svi brinu o energetskoj bezbednosti, zavisnost Srbije od uvezenih lekova i medicinskih sredstava kao i moguću krizu snabdevanja malo ko pominje.

18. SRPSKI PREDUZETNICI U BEČU: Negde između
Austrijanci su pragmatični, zahtevaju da se dogovor sprovede „do svakog detalja“ i insistiraju na poštovanju rokova, dok smo mi opušteniji, ali i snalažljiviji i kreativniji, ocenjuju preduzetnici srpskog porekla koji žive i rade u Beču. Većina njih i dalje egzistira „negde između“ dva različita sveta, pokazuje istraživanje beogradskog Filozofskog fakulteta i Etnografskog instituta.

Finansije

22. STVARNA CENA IZGRADNJE DATA CENTARA U SRBIJI: Energija je samo vrh ledenog brega
Raspravu o data centrima u Srbiji ne treba svoditi na pitanje o dostupnosti i ceni električne energije. Prava pitanja su sledeća: koliko takvih objekata elektroenergetski, vodni i infrastrukturni sistem može da podnese bez narušavanja ravnoteže, ko snosi troškove jačanja prenosne mreže i obezbeđivanja rezervnih kapaciteta, da li subvencije i poreske olakšice proporcionalno stimulišu zapošljavanje, transfer tehnologije i lokalni razvoj, i kako obezbediti da AI i cloud infrastruktura doprinese BDP-u više nego što opterećuje raspoložive resurse?

24. PROBLEMI U PRAKSI OKO NAKNADA ZA UPRAVLJANJE OTPADOM: Preduzeća plaćaju, smeće ostaje
U Srbiji se reciklira tek 17% prikupljenog otpada, uglavnom ambalažnog. Taj procenat bio bi znatno veći kada bi se uz postojeći model „zagađivač plaća“ uveo sistem depozita, tvrde u ovoj industriji. Ali, dok se o tome priča već godinama, recikleri su prinuđeni da kapacitete popunjavaju ambalažnim otpadom iz uvoza.

26. RASPOREĐIVANJE FINANSIJSKIH SREDSTAVA U RADNIČKIM SINDIKATIMA: Koliko novca odlazi na plate?
Novac za svoj rad ne dobijaju svi sindikalni aktivisti, a primanja onih na višim pozicijama u tim radničkim udruženjima razlikuje se shodno tome u kojem su sindikatu članovi, u kojoj kompaniji rade, da li su članovi sindikata u javnom ili privatnom sektoru, od grane u kojoj su uposleni. Naknade zavise i od visine članarine, kolektivnih ugovora, sindikalnih statuta, odluka sindikalnih tela.

Temat – Poslovanje u doba veštačke inteligencije

31. KAKO USPEŠNO PRIMENITI VEŠTAČKU INTELIGENCIJU U KOMPANIJI: Šta ljudi mogu da nauče od mašina?
Da li je veštačka inteligencija podrška u poslovanju, ili pretnja koja će mnoge radnike ostaviti bez posla? Pravi odgovor leži u razumevanju ove tehnologije, tvrdi Maja Bilić iz kompanije Gugl Klaud. Ona je na ovogodišnjem DIDS-u detaljno objasnila šta su koraci za uspešnu primenu AI u kompaniji koji će ohrabriti zaposlene da im veštačka inteligencija nije neprijatelj već saveznik.

34: ZNAČAJ VEB-SAJTOVA I DOMENA U ERI PAMETNOG POSLOVANJA: Da li je veštačka inteligencija promenila pravila igre na internetu?
Preduzeća najčešće ostvaruju prisustvo na internetu posredstvom sajtova i društvenih mreža. Budući da nalozi na društvenim mrežama nisu u njihovom vlasništvu, i dalje se posedovanje sopstvenog sajta smatra najsigurnijom opcijom, u koju potrošači imaju najviše poverenja. Međutim, više nije dovoljno samo imati veb-sajt, već on mora biti prilagođen geografskoj lokaciji i jeziku korisnika, kao i novim načinima pretrage interneta.

36. DA LI JE ZA POSLOVNI SAJT BOLJE DA BUDE NA .RS ILI NA .COM DOMENU: Najbolji izbor je da ne pravite izbor
Ako tek ulazite u posao stručnjaci savetuju da, ukoliko možete, u ime kompanije registrujete i međunarodni i nacionalni domen. Međutim, za privrednike koji će poslovati na lokalu, kao što su na primer frizeri, dovoljno je da registruju i samo .rs, osim ako imaju ambiciju da naprave planetarno popularan lanac frizerskih salona. Ovaj i mnoge druge kriterijume za odabir odgovarajućih domena saznali smo na panelu pod nazivom „Dvoboj .com protiv .rs”.

38. ZAŠTO SVAKA SEDMA FIRMA U SRBIJI KORISTI VIŠE INTERNET DOMENA: Bolja vidljivost i veći kredibilitet
Domaća preduzeća koja poseduju više internet domena sve češće posmatraju domene kao strateški element svog digitalnog prisustva, a ne samo kao tehničku internet adresu. U strukturi aktivnih domena, nacionalni domen .rs izrazito dominira, česta kombinacija je registracija .rs i .com domena, dok su ostale ekstenzije zastupljene u zanemarljivom procentu kod naših firmi, pokazuje novo istraživanje RNIDS-a.

40. NOVOSTI NA TRŽIŠTU GENERIČKIH DOMENA NAJVIŠEG NIVOA: Personalizovane domenske ekstenzije
„Prema istraživanju sprovedenom među liderima marketinških odeljenja, njihov primarni cilj je povećanje prepoznatljivosti i vidljivosti brendova koje zastupaju. ICANN im sada nudi mogućnost da taj cilj ostvare kroz registraciju domena sa ekstenzijom koju čini naziv njihovog brenda ili kompanije”, najavila je Marika Konings, potpredsednica ICANN-a na ovogodišnjem DIDS-u.

41. „LOKALAC NA INTERNETU“, DRUŠTVENI UTICAJ DIGITALNIH PLATFORMI: Moć (ne)običnih ljudi
Obični ljudi, kao što smo svi mi, najčešće misle da je njihov uticaj mali i onda se obeshrabre da urade nešto. Ali, veoma je važno da napravimo taj jedan korak, jer on u zbiru sa drugima može dati veliki rezultat, poručili su učesnici DIDS-ovog panela o društvenom uticaju digitalnih platformi. Primer je „Lokalac na internetu“, humanitarni projekat RNIDS-a koji je osvojio prestižnu nagradu „Kampanja sa svrhom“ 2025. u kategoriji Social.

Intervju

42. NEMANJA JAKOVLJEVIĆ, REVIZOR I PISAC: Svako od nas može doprineti boljem društvu
„Ja zaista verujem da svako od nas ima mogućnost da makar nešto u društvu promeni na bolje. Čak i kada su te pojedinačne promene minimalne, njihov kumulativni efekat može biti ogroman“, ističe Nemanja Jakovljević, revizor koji je svoje životne vrednosti predstavio u romanu „Državni revizor“. Glavni junak ove knjige, mladi revizor Luka, poručuje svojim vršnjacima da menjaju zemlju, ali ne tako što će emigrirati, već tako što će ostati u svojoj državi i doprineti da ona postane kvalitetnije mesto za život.

Skener

46. ZAPOŠLJAVANJE IZ UGLA KAZNENE ODGOVORNOSTI: Ko u pravnom licu odgovara za kazneno delo?
Kada pravno lice prekrši zakon, postavlja se pitanje ko je u tom pravnom licu odgovoran za kazneno delo? Tada postaje veoma jasno koliko je važno koga vlasnik preduzeća zapošljava na odgovorne pozicije, ali i koliko je bitno u kojoj i kakvoj firmi se zapošljava radnik, jer je u praksi veoma teško dokazati da je učinio kazneno delo zato što je radio po naređenju pretpostavljenog.

48. ŽIVOT U KAMP-PRIKOLICI: S druge strane američkog sna
Za razliku od dobrostojećih digitalnih nomada i penzionera koji se šepure u skupim kamperima na društvenim mrežama, život u kamp-prikolici je poslednja opcija za sticanje krova nad glavom za stanovnike SAD sa niskim primanjima, od koje je jedino gore „stanovati“ na ulici. Otkako su veliki investitori nanjušili da naselja pokretnih kuća mogu biti dobra prilika za zaradu, došlo je do eksplozivnog rasta kirija i ucenjivanja stanara, što je 22 miliona ljudi koji životare u ovakvim objektima dovelo u još bezizlazniju poziciju.

Nove tehnologije

52. ARCHFIX: Stop ravnim stopalima
Startap ArchFix iz Niša je u saradnji sa dečjim lekarima i terapeutima razvio inovativnu aplikaciju koja omogućava da se rano utvrdi problem ravnih stopala kod dece uzrasta od tri do 12 godina. Rešenje je zasnovano na jedinstvenom algoritmu koji koristi dokazane medicinske metode za uspostavljanje preciznog uvida o stepenu deformiteta stopala, preporučuje odgovarajuće vežbe za svako dete i prati napredak u lečenju, a ceo proces se realizuje u kućnim uslovima.

Nauka

54. LJUDSKI GENOM KAO ROBA: Vlasništvo nad biološkim identitetom
Genetski podaci ljudi nisu samo pitanje privatnosti, već vlasništva nad biološkim identitetom. Za razliku od finansijskih podataka, genetski rizik traje generacijama. Zamislite scenario u kom vaš unuk za nekoliko decenija ne dobije posao, jer je u bazi ostala vaša genetska predispozicija za neku bolest!

Koktel

56. KOLIKO JE ISPLATIVO BAVITI SE ENIGMATIKOM U SRBIJI: Lov na ukrštene reči
Enigmatiku nazivaju desetom umetnošću, kojom su se bavile i ličnosti od velikog značaja za srpsku istoriju, a ima i primera da su autori ukrštenih reči zbog svoje „slovne akrobatike“ završavali u zatvoru, kao „subverzivni elementi“. Domaće enigmate su ljudi različitih profesija, povezani strašću prema zagonetkama koja traje ceo život. Većini je to hobi, jer od ovog posla je teško živeti u Srbiji. Iako enigmatika održava um mladim i među ovdašnjim autorima ima i onih koji su uveliko prevalili devetu deceniju, naslednika među novim generacijama gotovo da nema.

58. KAKO SU LALE POVEZALE TURSKU I HOLANDIJU: Cvetna diplomatija
Turska i Holandija su dve veoma različite zemlje i kulture, pa ipak, imaju nešto zajedničko – strast prema lalama. One su obeležile istoriju obe države ekonomskom pomamom, koja je dovela do toga da je jedna lukovica lale vredela više od kuća i imanja. Danas, obe zemlje organizuju veoma posećene prolećne festivale lala, ali ekonomsku moć ovog cveta mnogo više unovčavaju Holanđani, iako je on kod njih dospeo iz Turske.

Komunikacije

60. DANAS SE FIRME I IMENOM BORE ZA PAŽNJU: Kreni prema meni
Iako mnogi privrednici u Srbiji nazive svojih firmi i dalje zasnivaju na delatnosti ili identitetu vlasnika, primetno je da smišljanje upečatljivih ili duhovitih poslovnih imena postaje dodatno „oružje“ u borbi za skretanje pažnje među sve mnogobrojnijom konkurencijom.

Reprint

62. LAŽNE PONUDE ZA POSAO NA DRUŠTVENOJ MREŽI LINKEDIN: Podvala globalna, udica lokalna
Prevare sa poslom na LinkedIn-u postale su epidemija bez granica. Prevaranti koriste ekonomsku krizu u kojoj sve veći broj ljudi ostaje bez posla, a lažne ponude za radna mesta do sada su koštale žrtve širom sveta od nekoliko stotina, pa čak do 25.000 dolara pojedinačno. Kriminalci neverovatno uspešno prilagođavaju svoje taktike svakoj državi, od aktuelne ekonomske situacije i kretanja u lokalnoj industriji, do kulture i načina ponašanja.

Vremeplov

64. PREVARANTI U SRBIJI TOKOM NACISTIČKE OKUPACIJE: „Pomoć“ braći u ropstvu
Prevaranti su u nesigurnim okolnostima u okupiranoj Srbiji vrlo brzo uočili nove poslovne prilike. Na kućne pragove su dolazili lažni činovnici da naplate komunalne dažbine, „elegantna gospoda“ da na prevaru iskamče pomoć za zarobljene srpske vojnike u Nemačkoj, a nije nedostajalo ni falsifikatora, pa ni „ustaških funkcionera“ koji su preko noći postajali „srpske izbeglice“ iz NDH.

Чланак B&F 244: Poslovanje u doba veštačke inteligencije – Poverenje je najvrednija valuta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pitanje ko je koga pripitomio i ko je zaista inteligentniji, ljudi ili životinje, trebalo bi ozbiljno pretresti u svetlu statistike o eksploziji ugađanja kućnim ljubimcima i gomilanja novca koji se troši za te namene. Pre tridesetak godina, industrija kućnih ljubimaca u svetu vredela je 26,9 milijardi dolara, a danas je dostigla 104 milijarde dolara.

Specifična niša unutar ove industrije, seljakanje kućnih ljubimaca tamo-amo po planeti, u poređenju sa celom granom trenutno vredi skromnih 2,4 milijardi dolara, ali se procenjuje da će već do 2030. premašiti 5,4 milijarde dolara.

Nije isključeno da ta vrednost poraste znatno više, jer ljudska nepredvidljivost može da osramoti i najprecizniju statističku metodu. Matematika teško može da se nosi sa slučajevima poput onog, kada je jedna putnica američke avio kompanije United Airlines napravila haos na aerodromu, rešena da pošto-poto ukrca u avion i svog pauna, zato što joj on „pruža emocionalnu podršku“.

Kada se, dodatno, pogledaju iznosi koje su imućni vlasnici kućnih ljubimaca spremni da plate da im neko takve probleme reši, onda je gotovo sasvim izvesno da ova industrija korača ka svetloj budućnosti u čizmama od sedam milja.

Ruski kućni ljubimci isključeni iz elitnog kluba

Firme koje se bave ovim poslom obezbeđuju sve vrste prevoza za kućne ljubimce, carinjenje za međunarodne selidbe i odgovorne su za bezbednost i udobnost životinja tokom putovanja. Analitičari predviđaju najsvetliju budućnost onima koji se najbolje pozicioniraju u pružanju premijum usluga. To u ovoj industriji uključuje transport sa kontrolisanom klimom, posebnim prostorima za vežbe i odmor kućnih ljubimaca, kao i stručno osoblje koje će brinuti o njihovom zdravlju i potrebama dok ne stignu sa jedne lokacije na drugu.

Da je ova industrija trenutno rezervisana za mušterije koje i same imaju taj luksuz da razmišljaju o tome kako će granicu preći njihovi kućni ljubimci a ne oni, pokušavajući da spasu glavu pred ratnim razaranjima, dokazuju podaci o aktuelnoj preraspodeli tržišnog kolača. Selidba kućnih ljubimaca najisplativija je u zapadnim zemljama, među kojima predvode SAD i Kanada.

Kada je reč o Evropi, prednjače Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija. Donedavno, u tom klubu je bila i Rusija, ali je iz njega isključena otkada su se ruski oligarsi suočili sa zabranom putovanja i zaplenom njihove imovine u zapadnim državama, zbog napada Rusije na Ukrajinu. Nakon onolikih zaplenjenih kuća, jahti i deviza, teško je zamisliti da bi neko plenio i ruske kućne ljubimce, ali sve je moguće, imajući u vidu da aktuelni lideri EU neće ostati zapamćeni po obilju zdravog razuma.

Što se tiče Srbije, postoje firme koje nude drumski i avionski kargo prevoz kućnih ljubimaca preko granice, ali samo kao jednu od stavki u okviru mnogo šireg posla selidbi u inostranstvo i međunarodnog transporta robe.

Tržišta ljubimaca „u razvoju“

Situacija sa selidbom kućnih ljubimaca u Azijsko-pacifičkom regionu je šarenolika. Ovi poslovi su relativno razrađeni u Australiji, Japanu i Južnoj Koreji, dok je u Kini to tržište prilično mlako u poređenju sa prodajom različitih životinjskih delova, od kojih se spravljaju preparati u tradicionalnoj kineskoj medicini.

Podaci za zemlje Južne Amerike pokazuju da se tamo još uvek mnogo više razmišlja o tome kako preko granice prebaciti kokain, a ne kućne ljubimce. Ukoliko se traže usluge za transport životinja van zemlje, onda je prvenstveno reč o onim egzotičnim, koje putuju inkognito.

Bliskom istoku ne fali naftnih bogataša koji bi sebi mogli da priušte da sa sobom vode i kućne ljubimce dok sklapaju zakulisne poslove po svetu, uključujući i Srbiju. Međutim, bliskoistočni region još više obiluje ratnim sukobima i tenzijama, što znači da kada su u pitanju usluge selidbe kućnih ljubimaca, na tom tržištu – kako to podjednako zakulisno formulišu kompanije koje prodaju tržišne podatke – „još uvek ima puno prostora za napredak“.

Ista formulacija važi i za Afriku, gde stanovništvo očigledno ima prečih problema za rešavanje, naročito u onim delovima kontinenta gde hrane nema dovoljno ni za ljude, a kamoli za kućne ljubimce.

Mala maca od sto kila

Širom sveta, preseli se približno pola miliona kućnih ljubimaca godišnje, a jedna od najuspešnijih u ovom poslu je britanska kompanija „Global Pet Relocation“, čije usluge najviše koriste klijenti sa liste Fortune 500. Pa, kakva su iskustva iz prve ruke?

Majk Gejs, generalni direktor ove korporacije kaže da svake godine presele i do nekoliko desetina hiljada životinja, pri čemu avionom putuje 800 do 1.000 njih svake godine. Najviše sele pse i mačke, ali u putujućem životinjskom carstvu bilo je i ježeva, zamorčića, zečeva, kornjača, koza, ovaca… Nije falilo ni lavova, tigrova, aligatora, tropskih riba, papagaja, golubova, pataka, pa i čitavih jata ptica.

Gejs ističe da nijedan posao nije premali da ga ne bi prihvatili, ali pokaže se da su neki od njih preveliki. „Imali smo klijenta koji je živeo u Njujorku, na Menhetnu i selio se u Pariz. Rekao nam je da sa sobom želi da povede i svoju malu macu, ali da za nju rezerviše sedište u avionu pored sebe. Objasnili smo mu da u avion mogu da se unesu samo psi i mačke koji su teški do osam kilograma i da moraju da ostanu unutar putne torbe ispod sedišta ispred. Naglasili smo i da se ta usluga dodatno plaća, od 300 do 1.000 dolara, zavisno od težine životinje i avio kompanije. Klijent je rekao da to nije problem i da će platiti koliko god da treba. Ali, kad su naši radnici otišli oko tri ujutru da povezu njega i njegovu macu na aerodrom, ispostavilo se da je to bio – bengalski tigar!“, priča Gejs.

Dve patke u luksuznom karantinu

Probleme mogu izazvati i male životinje, kada njihovi vlasnici ne žele da se razdvajaju od njih tokom leta avionom, a ljubimac je pauk, zmija, glodar… Zbog strogih pravila avio kompanija, najveći broj kućnih ljubimaca mora da leti kao prijavljeni teret u kabini sa kontrolisanom temperaturom na dnu aviona.

Nesreće koje životinje dožive tokom tih putovanja su prilično retke, ali oni kojima je stalo da izbegnu svaki rizik a mogu to sebi da priušte imaju, na primer, opciju da zajedno sa svojim kućnim ljubimcem lete posebnim avionima. Cena u ovim letelicama je, naravno, prava sitnica – let u jednom pravcu od Njujorka do Londona može premašiti 60.000 dolara, i to samo za ljubimca! Verovali ili ne, za ove letove mušterije čekaju u redu.

Velika glavolomka u ovom poslu su i nacionalni zakoni koji se odnose na unos životinja u određenu zemlju. Gejs objašnjava da, recimo, ježa sa Novog Zelanda nije moguće preseliti u mnoge zemlje, zato što je to veoma rizična životinja kada je reč o prenošenju zaraznih bolesti, poput slinavke i šapa. Ljudi koji žele da dovedu i svog psa u Australiju, moraju da čekaju na dozvolu i do četiri meseca.

Najkomplikovanija je situacija kada između nekih država nema sporazuma o iseljavanju i useljavanju životinja. Gejs navodi primer da su zbog klijenata koji su sa sobom hteli da povedu svoje dve mačke iz Maroka na Mauricijus, morali da angažuju specijalni pravni tim za sklapanje odgovarajućeg sporazuma između ove dve zemlje.

U najvećem broju država, životinje sa „stranim državljanstvom“ moraju da borave određeno vreme u karantinu. Gejs pominje slučaj klijenta koji se selio iz Londona za San Francisko sa svoje dve patke. Pošto su životinje prvo morale da borave u američkom karantinu, njihov vlasnik je insistirao da im se obezbedi velika soba sa bazenom i svim mogućim pogodnostima, a taj luksuz je koštao 14.000 dolara.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: damedeeso, Depositphotos

Чланак Selidba kućnih ljubimaca preko granice: Cena? Kuku, lele, vau i mrnjau! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Podaci o rastu izvoza robe iz Srbije poslednjih meseci sve su dalje od spiska ekonomskih uspeha koje svakodnevno predočava vlast. Posledično, ni uvoz ne raste po stopama koje bi pokazivale da je u svrhu rasta proizvodnje, već se uglavnom uvozi roba koja podmiruje osnovne potrebe privrede i građana, poput energenata i lekova.

Manje stope rasta trgovinske razmene, slažu se ekonomisti, delom su posledica globalnih dešavanja, a najviše slabosti i nekonkurentnosti domaće privrede i nedostatka jasne ekonomske politike koja bi trasirala put privrednim granama za koje zemlja ima najbolje potencijale. Strategija Vlade Srbije da sklapa sporazume o slobodnoj trgovini sa što više dalekih zemalja može da da dobre rezultate samo ako iza nje stoji privreda koja može da isporuči dovoljno kvalitetne robe koju traže ta tržišta, a što se sada ne dešava.

U boljim vremenima, izvoz i uvoz su imali visoke dvocifrene stope rasta, a sada je uspeh kad mesečne stope premaše 10% na međugodišnjem nivou. Po zvaničnim podacima, izvoz robe iz Srbije u julu prošle godine bio je veći 5,3% nego u istom mesecu prethodne godine, dok je uvoz uvećan 1,7%. Sledećeg meseca izvoz je međugodišnje smanjen za 2,6%, a uvoz za 0,7%. U septembru je izvoz uvećan za 9,5%, uvoz za 8,4%, a u oktobru izvoz je bio veći 4,9% i uvoz 2,8%. Narednog meseca je izvoz uvećan 0,1% i uvoz za 4,6%, dok je u decembru izvoz bio veći 11,3% a uvoz 5,6%.

Kakva je struktura razmene, takva nam je privreda

Te stope bi bile i manje kada bi se vrednost izvoza i uvoza obračunavala po stalnim cenama, a ne po tekućim, nominalno, kaže za B&F ekonomista Božo Drašković.

„Kada se vrednost spoljne trgovine obračunava po tekućim cenama, tu je uračunata inflacija i pokazatelji ne odražavaju stvarno stanje“, objašnjava Drašković i dodaje da se smanjenjem uvoza u odnosu na raniji period povećavala njegova pokrivenost izvozom, na 79% na kraju prošle godine, ali da bi bilo mnogo bolje da se to postiže rastom izvoza.

U izvozu su poslednjih meseci prednjačili motorna vozila i gume, kompanija Stelantis i Linglong, a u uvozu tradicionalno energenti i lekovi, dok robni deficit stagnira na mesečnom nivou od približno 700 miliona evra.

Komentarišući spisak robe koju najviše izvozi i uvozi srpska privreda, Drašković napominje da se na osnovu uvoza velike količine lekova vidi da je uništena domaća farmaceutska industrija, a da je logično da su u uvozu na prvom mestu energenti, jer Srbija nema naftu i gas.

„Na strani izvoza prednjače automobili kad dobro radi fabrika u Kragujevcu, što je bio slučaj prošle godine, ali je slab neto efekat tog izvoza jer se uglavnom uvoze delovi za te automobile, a u Srbiji se samo sklapaju. Takođe, izvozimo dosta poluproizvoda, poput bakra koji izvozi kineska kompanija Ziđin, a dobri su rezultati i IT sektora, što je uspeh domaćih stručnjaka koji rade svuda po svetu gde su im bolji uslovi. Kineski Linglong je velika kompanija, čija filijala u Zrenjaninu je počela da ostvaruje dobre rezultate u izvozu guma, ali je pitanje šta će se dešavati nadalje jer joj je zabranjen izvoz u SAD, sa obrazloženjem da u proizvodnji koristi prinuda rad“, navodi Drašković.

U sukobu velikih sila ostaje nam region

Velika je šteta, kako ističe, što mala i srednja preduzeća u Srbiji, čiji izvoz je u padu, nemaju dovoljne proizvodne kapacitete i zbog toga treba da se više povezuju.

„Mala i srednja preduzeća mogu da stignu do većeg izvoznog tržišta samo ako su povezana i oslonjena na veće kompanije, i to uz pomoć poslovnih udruženja. Takođe, i poljoprivreda, čiji je izvoz takođe u padu, imala bi bolje rezultate kad se ne bi izvozile tolike količine sirovina, već gotovi prehrambeni proizvodi“, ocenjuje Drašković i skreće pažnju da vlast ne sluša izvoznike koji stalno ukazuju da im smeta devizni kurs, odnosno precenjen dinar više od decenije.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić smatra da su geopolitička dešavanja jedan od najvažnijih razloga slabijeg izvoza srpske privrede.

„Kockice na inostranom tržištu su se loše složile po Srbiju i to je razlog manjeg izvoza. Najveće izvozno tržište srpske privrede je Evropska unija, koja trenutno najlošije ekonomski stoji u četvorouglu EU-Rusija-Kina-SAD. Nemačka ima svoje probleme, a naš je najznačajniji spoljnotrgovinski partner i u Srbiji ima dosta nemačkih kompanija koje su izvoznici. Rusija je u ratu, a SAD je uvela velike carine svima, pa i Srbiji u skladu sa zaštitom svojih ekonomskih interesa. U takvoj situaciji teško je naći druga tržišta koja će kompenzovati smanjeni izvoz u EU, kao i u SAD gde smo izvozili gume i oružje. Sa Kinom imamo dobar ugovor o spoljnoj trgovini, ali nemamo dovoljno robe za tako veliko tržište, niti za onu koju izvozimo možemo obezbediti velike serije isporuka. Ostaje nam region i tu bi mogli da budu bolji izvozni rezultati“, kaže Savić za B&F.

On dodaje da usled manjeg izvoza, slabije raste i uvoz, pre svega onih sirovina i repromaterijala za proizvodnju robe za koju je stavljena neka vrsta rampe u izvozu.

Nije važan samo broj ugovora, već kako se koriste

Srbiji su za izvoz, pored EU i potpisnica CEFTA i EFTA sporazuma, široko otvorena vrata ka zemljama sa kojima ima sporazume o slobodnoj trgovini – Evroazijskom ekonomskom unijom, Turskom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Egiptom. U pripremi su još neki takvi sporazumi, ali, po oceni Dragoljuba Rajića, koordinatora Mreže za poslovnu podršku, nije cilj samo da ih je što više, već da se radi na tome da oni budu što bolje iskorišćeni. A to zavisi od konkurentnosti domaćih proizvoda, poznavanja tržišta i sposobnosti da se obezbedi kvalitet i kontinuitet isporuke.

„Konkurentnost domaće privrede je dodatno smanjena je su skuplji svi inputi proizvodnje. Struja i energenti su poskupeli, krediti su nepovoljni, inflacija je u jednom periodu bila dvostruko veća nego u evropskim zemljama, a istovremeno je poskupela i radna snaga jer poslodavci većim platama moraju da zadržavaju kvalifikovane radnike kojih je sve manje“, kaže Rajić za B&F.

Prema njegovim rečima, drugi razlog manjeg izvoza je pravna nesigurnost u zemlji, a primer je da radni sporovi traju i po deset godina, pa inostrane firme izbegavaju poslovanje sa Srbijom.

„Treći razlog je imidž zemlje. Strani partneri ne znaju na kom putu je Srbija, da li se sve više približava Rusiji, Kini ili nekoj drugoj zemlju a udaljava od EU. To nas pitaju na sajmovima. Nedavno smo imali i obustavljen transport robe zbog nerešenih pitanja o viznom režimu sa EU. Srbija mora da reši strateški gde želi da plasira svoju robu, da li će se opredeliti za tržište Kine, gde osim poljoprivrednih proizvoda i rude nemamo šta da izvezemo, ili Arabije gde možemo da plasiramo visoke tehnologije i neke poljoprivredne proizvode. Svakako je za Srbiju region najbliže i najbolje tržište. Na primer, Hrvatska uvozi iz Srbije više robe nego Rusija, zbog svojih potreba, posebno u letnjoj sezoni prehrambene i druge proizvode“, navodi Rajić.

Među privrednicima koji se ne žale na pad izvoza usled globalnih dešavanja i protekcionističkih mera je Rodoljub Drašković, vlasnik prehrambene kompanije Svislajon (Swisslion). Kompanija je, prema njegovim rečima, po svim kriterijuma konkurentna da stigne do zahtevnih tržišta i onih dalekih.

„Imamo dobre dugoročne ugovore sa trgovinskim partnerima, nikada nismo imali stimulativne uslove za izvoz i od države odavno ništa ne očekujemo, već se oslanjamo na svoje snage i sposobnosti. Naša roba najvećim delom ide u region, ali i na druga tržišta, od SAD do Australije, a godišnji izvoz je ustaljen na 250 do 300 miliona evra“, kaže Drašković za B&F.

Marica Vuković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Han Chenxu, Unsplash

Чланак Kretanja srpskog izvoza i uvoza: Svuda pođi, u komšiluk dođi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na ekonomskoj mapi Srbije, Pirot se danas najčešće pominje kao najveći proizvođač guma za izvoz, ali uporedo sa ovom industrijom popularnost mu je donela lokalna kuhinja. Dok se gume proizvode pod okriljem francuske kompanije „Michelin“, gastronomsko preduzetništvo se oslanja na turistička domaćinstva u 13 sela, a njihova robna marka su različite kulturne i gastronomske manifestacije.

Tokom godine organizuju se događaji poput „Sajma pirotske peglane kobasice“, „Ribolovačkog kotlića”, „Pirotske jagnjijade” u selu Krupac, „Dana hleba”, „Festivala sira i kačkavalja” i „Festivala staroplaninskih jela” u selu Temska. Selo Dojkinci je domaćin manifestacije „Darovi prirode“, dok se u selu Izvor svake godine održava „Izložbe vina i rakije”.

Kao što pirotske gume čine značajan deo domaćeg izvoza, tako su priroda i trgovački duh stanovništva doprineli razvoju turizma. U ovoj opštini na jugu Srbije, koja zauzima najznačajniji deo prirodnog parka Stara Planina, tokom poslednjih petnaest godina broj turista je utrostručen i prošle godine je dostigao skoro 19.000 gostiju. Pirot sa okolnim selima ima 1.500 registrovanih ležajeva, a najviše stranih gostiju dolazi iz Bugarske. Osim njih, Pirot posećuju organizovane grupe iz Austrije, Nemačke i Grčke.

Staroplaninski kuvar

Lokalna kuhinja najviše se oslanja na prirodne resurse koji su karakteristični za ovaj kraj, ovčje, kozije i kravlje meso i mleko, žitarice i proizvode od njih i samoniklo bilje. Razvoj kreativnog preduzetništva takođe je zasnovan na sirovinama iz prirode – vuni i glini, navodi Hristina Mikić, univerzitetska profesorka u oblasti finansija i kreativne ekonomije, u studiji „Turizam i kreativne industrije: gastronomija u funkciji razvoja seoskih oblasti – primer Pirota“.

Gastronomsko nasleđe Pirota i okoline najprepoznatljivije je po pirotskom siru i kačkavalju, pirotskoj peglanoj kobasici, staroplaninskom jagnjetu i staroplaninskim jelima, kao što su posne sarmice u listu vinove loze, pihtije od boba, staroplaninska pita „banica“… Mikić objašnjava da se termin staroplaninska jela koristi za različite vrste gastronomskih specijaliteta koji se vezuju za kulturu ishrane ovog područja, kao i jela pripremljena od namirnica koje rastu ili se uzgajaju u ovom kraju.

Neka od njih su tradicionalna, dok druga jela, poput slatka od bobica zove, soka od trnjina i sirupa od matičnjaka, na nov način dočaravaju ukuse Stare planine. Staroplaninska jela su podeljena na tri grupe. Prvo idu predjela, pite, proje, pihtije, marinirane pečurke sa Stare planine, glavna jela se sastoje od raznih posnih i mrsnih obroka, a poslastice uglavnom čine slatka, sokovi i sirupi.

Gastronomija zamenila poslove izgubljene u privatizaciji

Pirot kroz svoje gastronomsko nasleđe predstavlja tradiciju, kulturu, vrednosti i način života u ovom delu Srbije. Autentičnosti posebno doprinosi činjenica da u okviru iste kulinarske tradicije, svako selo ima svoje osobenosti i upravo zato je i lokalno preduzetništvo vezano za svoju seosku zajednicu.

Na teritoriji pirotske opštine, najveći broj preduzetnika koji se bave gastronomijom proizvodi peglane kobasice (35%), mlečne proizvode (30%) i staroplaninsku hranu (20%), pokazuju rezultati istraživanja koje je Hristina Mikić sprovela na terenu. Među anketiranim preduzetnicima, manje od trećine je nasledilo ovaj posao od nekog člana porodice, dok je 69% njih prva generacija koja se bavi ovim aktivnostima i oni su osnovali svoja preduzeća tokom poslednje dve decenije.

Firme koje su ispitanici nasledili posluju oko 35 godina, ali iza njih je porodična tradicija bavljenja gastronomijom duga 50 do 75 godina. Najveći broj preduzetnika obuhvaćenih istraživanjem bavi se proizvodnjom hrane kao glavnim zanimanjem, dok je to dopunska aktivnosti za lokalna udruženja i njihove članove.

Većinu pirotskih majstora kuhinje čine poljoprivrednici, a među njima preovlađuju žene. Često je reč o domaćicama ili ženama koje su ostale bez posla nakon privatizacije industrijskih kompleksa u ovom kraju. Zahvaljujući poslovanju u gastronomiji, one obezbeđuju sopstveni i prihod za svoja domaćinstva, međusobno se povezuju i aktivno učestvuju u ekonomskom životu cele lokalne zajednice.

Žene preduzetnice često se kroz gastronomiju zainteresuju i za seoski turizam, nastojeći da kroz obe delatnosti očuvaju tradiciju. Mikić ističe da različita istraživanja na terenu pokazuju da od njihovih ideja i preduzimljivosti uglavnom zavisi raznolikost dodatnih usluga u seoskim turističkim domaćinstvima.

Najisplativiji mlečni proizvodi

Stanovnici pirotske opštine koji su se otisnuli u gastronomsko preduzetništvo, pretežno su taj posao započinjali kroz neformalni rad, tako što su u svojoj kući proizvodili hranu za sopstvene potrebe, za prijatelje i poznanike. To je bila dopunska delatnost domaćinstva uz bavljenje poljoprivredom, da bi kasnije, sa rastom interesovanja na tržištu, gastronomija prerasla u pravi posao koji obezbeđuje značajan deo ukupnih prihoda.

Ipak, ekonomska snaga preduzetnika u ovoj delatnosti i dalje je prilično slaba – najveći broj njih (62%) ostvaruje godišnje prihode do 5.000 evra. Svega 17% ispitanika obuhvaćenih istraživanjem prihoduje do 50.000 evra godišnje i to su većinom oni koji prerađuju mleko i proizvode mlečne proizvode. Više od četiri petine prihoda kojima finansiraju svoje aktivnosti potiče sa tržišta, a oko 10% čine donacije i subvencije. Korisnici donacija i subvencija su uglavnom gastronomska udruženja, koja ova sredstva koriste za organizaciju festivala i slične događaje.

Najveći broj takvih manifestacija pokrenula je Turistička organizacija Pirot, ili ih je podržala kroz partnerstvo. Mikić naglašava da većina ispitanika u istraživanju koje je sprovela, ocenjuje da je gradska turistička organizacija najzaslužnija za povezivanje gastronomije i turizma u ovom kraju.

Ekonomska budućnost sela kroz udruživanje

Neki od primera su „Festival staroplaninskih jela“, koji zajedno organizuju Turistička organizacija Pirot i Udruženje žena Temšanke. Udruženje žena je pokrenulo ovaj sajam kako bi njegove članice sačuvale recepte starih staroplaninskih jela. U udruženju je angažovano deset članica, koje su za svoje aktivnosti dobile prostor u seoskom domu kulture.

Udruženje se bavi i dostavom tradicionalne hrane, a članice uzgajaju heljdu, prave heljdin hleb i prodaju brašno od heljde. Pokretanje ovog festivala povećalo je interesovanje turista za selo Temska, od kojih mnogi budu toliko oduševljeni tradicionalnim jelima da postaju stalne mušterije.

Sličan je slučaj i sa selom Krupac. U njemu je pokrenut festival „Pirotska jagnjijada“, a njegovi osnivači su mesna zajednica i Udruženje žena Krupac. Udruženje ima petnaest članica, koje često učestvuju i na drugim gastronomskim manifestacijama širom Srbije.

Ovi primeri pokazuju kako se mogu stvarati uslovi za ekonomski razvoj sela, ističe Hristina Mikić, što potvrđuju i seoski stanovnici. Mikić navodi da je 86% ispitanika u istraživanju ocenilo da ulazak na turističko tržište nudi znatno bolju zaradu i prilike za razvoj, nego prodaja hrane u maloprodajnim objektima. Nije retkost i da proizvodnja i posluživanje hrane koje domaćinstva u početku rade kao dopunsku delatnost, postanu njihov glavni posao i jedna od najvećih turističkih atrakcija celog kraja.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: wr7films@yaho.com, Depositphotos

Чланак Gastronomija u Pirotu: Majstori seoske kuhinje се појављује прво на Biznis i Finansije.