Pobuna radnika GSP Beograd zbog namere gradskih vlasti da vlasniku saobraćajnog preduzeća Strela Obrenovac, Miroslavu Nikoliću dozvoli da u centar grada uvede električne autobuse i time preotme putnike koje prevoze trolejbusi tog beogradskog javnog preduzeća, izmamila je predsednika Srbije iz zgrade Predsedništva da se suoči sa štrajkačima. To nezadovoljstvo podgrejalo je pitanje ima li monopolista, dominantnih ili privilegovanih u gradskom, prigradskom i međumesnom autobuskom saobraćaju?

Novih istraživanja o tome nema, poslednje je objavila Svetska banka još 2019. godine, a u strukovnim udruženjima tvrde da svi prevoznici imaju jednak pristup tržištu, bilo preko ugovora o javno-privatnom partnerstvu ili tendera. U stručnim krugovima, međutim, smatraju da i pored formalne konkurencije, postoje prikriveni načini na koje firme bliske vlasti dobijaju profitabilne poslove, urušavajući čak i državna preduzeća.

Nije čovek kriv što je sposoban

Nikolić je u najvećeg tajkuna u gradskom, prigradskom i međumesnom autobuskom prevozu u Srbiji izrastao u poslednje dve godine. U većinskom vlasništvu njegove firme Strela, članice konzorcijuma Srboeksport, su Lastra iz Lazarevca i Lasta Beograd.

Strela je postala gigant u autobuskom prevozu tako što je Nikolić pre tri godine kupio pakete akcija Laste od države, Akcijskog fonda, Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje. Prodaju akcija inicirala je država sa obrazloženjem da Lasta posluje sa gubitkom, iako je to njeno preduzeće, pa je i odgovorna za takve rezultate. Lasta je bila privlačan plen jer poseduje i prilično veliku imovinu.

Kad je država već prodala tog prevoznika, red je da mu obezbedi i poslove, pa je krajem 2023. Nikolić dobio posao prevoza putnika na 293 prigradske i lokalne linije u Barajevu, Lazarevcu, Grockoj, Mladenovcu, Sopotu, Surčinu i Obrenovcu.

Pošto nije obavio posao kako je ugovoreno, brzo je raskinut ugovor, ali su te Streline firme u maju prošle godine na novom tenderu ponovo dobile posao prevoza na 304 prigradske i 12 gradskih linija. Bile su jedini ponuđač, pa je Nikolić opet pobedio. Predviđeno je da ugovor koji je tada potpisao sa vlastima u Beogradu važi deset godina i da se iz gradske kase za te namene izdvoji 1,1 milijarda evra. Umesto da prevoz obavlja sa 70 autobusa, Nikolić je dobio mogućnost da u posao uključi 500 autobusa.

Đaci i zaposleni jure za prevoznikom, umesto on za njima

Sekretarijat za javni prevoz Beograda napravio je plan linija, pa je tako u prigradskom saobraćaju otvoreno desetine polazaka, a na većini skoro da nema putnika. U prigradskim opštinama na nekim linijama autobusi ne voze direktno za jedno selo, već svraćaju u susedna, pa se vreme putovanja oduži i za 50 odsto. Takve linije nisu „kreirane“ ni pre 50 godina, ali Strela ide dužim putem ne zato što njen vlasnik brine za stanovnike sela, već zato što naplaćuje uslugu po pređenom kilometru.

U Privrednoj komori Srbije (PKS) smatraju da Strela nije monopolista, iako je u javnosti bilo kritika da je beogradska vlast pravila tender po meri upravo ove firme. Na pitanje da li se konsultuju građani prilikom određivanja redova vožnje, u PKS kažu za B&F da se u postupku usaglašavanja predloga novih redova vožnje u međumesnom javnom linijskom prevozu putnika ne sprovodi formalna konsultacija građana.

„Predloge novih redova vožnje podnose prevoznici, u skladu sa svojom poslovnom politikom i sopstvenom procenom potražnje za uslugama prevoza. Usaglašavanje predloga novih redova vožnje vrši se u skladu sa važećim propisima i višekriterijumskom analizom predloženih redova vožnje“, navode u PKS.

Zbog takvih „analiza“, deca u Opštini Obrenovac izlazila su ranije sa časova kako bi mogla da stignu na prevoz koji je organizovala Strela, a jedan broj radnika ili stiže na posao značajno ranije ili kasni.

Vlasnik Strele je planirao da dobije i posao prevoza putnika električnim autobusima u centru Beograda na trolejbuskim linijama GSP-a, u vrednosti od 60,3 milijarde dinara ili oko 515 miliona evra. Međutim, nakon pobune radnika u ovom preduzeću i razgovora sindikata sa predstavnicima vlasti, ovaj ugovor o javno- privatnom partnerstvu nedavno je zvanično obustavljen.

Tenderi kao slika i prilika

Povlašćeni položaj može se steći i navođenjem specifičnih tehničkih specifikacija i uslova tendera prilikom raspisivanja javnih nabavki i dodelom ugovora po modelu javno-privatnog partnerstva sa ili bez elemenata koncesije, kaže za B&F Duško Đurović, vlasnik Bečejprevoza.

Đurović ocenjuje da privatna preduzeća nisu u istom položaju prilikom konkurisanja za nove usluge prevoza, jer posluju po tržišnim principima i sama finansiraju tekuće poslovanje i ulaganje u osnovna sredstva i autobuse, dok javna preduzeća, kojima je osnivač organ lokalne samouprave ili Republika, dobijaju subvencije iz gradske ili republičke kase.

Osim toga, zakoni o javnim nabavkama i javno-privatnom partnerstvu nedvosmisleno nalažu da javno preduzeće u postupku definisanja uslova ne sme da ograničava ponuđače tehničkim specifikacijama opreme od koje suštinski ne zavisi kvalitet dobara ili usluge, kao ni broj ponuđača koji konkurišu na tenderu. Propisi zahtevaju da se omogući što veća transparentnost samog postupka i učešće što većeg broja ponuđača kako bi se na taj način odabrao najpovoljniji, objašnjava vlasnik Bečejprevoza.

To se, međutim u praksi ne dešava uvek, ističe Đurović, već se tehničkim specifikacijama često u startu diskvalifikuju određeni ponuđači koji ne mogu da ispune te zahteve, ne poseduju opremu ili autobuse za koje je neophodno veliko ulaganje pre nego što se dobije posao na tenderu.

„Na primer, tehničkim specifikacijama u jednom postupku javno-privatnog partnerstva za javni gradski prevoz traženo je da prevoznik poseduje ili da je iznajmio 450 novih autobusa, čija je vrednost oko 90 miliona evra. Na taj način se obezbeđuje da samo taj prevoznik ili grupa prevoznika koji su već u tom poslu nastave da rade. Istovremeno, onemogućavaju se drugi ponuđači koji nemaju trenutno ta vozila u vlasništvu da uopšte konkurišu, iako bi mogli da obezbede od proizvođača autobusa i banaka garancije da će ti autobusi biti isporučeni ukoliko se taj posao i dobije, kada bi u uslovima tendera postajala i ta mogućnost“, navodi Đurović.

Kriva vlast, a ne prevoznici

Direktor poslovnog udruženja drumskog saobraćaja Srbijatransport Goran Aleksić kaže za B&F da u Srbiji ima 700 registrovanih prevoznika, od kojih više od 200 saobraća u međumesnom saobraćaju. Dnevno se obavi 11.000 registrovanih polazaka autobusima. „Daleko od toga da je međumesni saobraćaj monopolistički, tu apsolutno vladaju tržišni principi i stvar je kapitala i interesa poslodavaca da na nekim tržištima učestvuju, a na nekim ne“, tvrdi Aleksić.

Ipak, načini na koje se pripremaju i raspisuju javne nabavke mogli bi da budu transparentniji, primećuje Aleksić, koji veruje da će to urediti nova zakonska rešenja kada se usklade sa regulativom EU. Direktor Srbijatransporta ističe da ukoliko se u javnim nabavkama pojave nepravilnosti i uslovi koji su suprotni zakonu, neka od firmi koje su konkurisale taj tender će sigurno oboriti.

Prema njegovim rečima, ako postoje redovi vožnje na kojima nema putnika, to je stvar lokalne samouprave i njihove racionalizacije. „Prevoznik je dužan da ispunjava zahteve lokalne samouprave. Odgovornost za povlašćen položaj prevoznika ima lokalna samouprava, a ne prevoznik“, kategoričan je Aleksić.

Svetlana Jovičić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: chaoss, Depositphotos

Чланак Prevoz putnika autobusima u Srbiji rađa novu elitu monopolista: Kako raste tajkun се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

6. AMERIČKI SAN O DRŽAVNOM TROŠKU: Nije CIA cicija
Ostvarenje američkog sna i put do bogatstva ne vodi samo preko Silicijumske doline, već može i preko Centralne obavještajne agencije (CIA). Tu nedostatak univerzitetske diplome nije nikakva prepreka da se postane multimilioner, parama poreznih obveznika.

8. DAR-MAR U TURSKOJ ŽIVINARSKOJ INDUSTRIJI: Pilićarska posla
Vlasti u Turskoj uvele su prinudnu upravu u 13 kompanija koje drže oko 80% domaćeg tržišta piletine i uhapsile njihove rukovodioce pod optužbom da su putem šifrovanih aplikacija i tajnih sastanaka mesecima unapred dogovarali cene i namerno izazivali nestašice na tržištu kako bi poskupeli svoju robu. Ovo je jedna od najvećih privrednih afera u Turskoj poslednjih godina, ali ekonomski stručnjaci tvrde da pohlepa nije jedini razlog za probleme u domaćoj živinarskoj industriji, već i „pilićarsko ponašanje“ države.

10. PAKISTAN, SVETSKA FABRIKA FUDBALSKIH LOPTI: Nekom sjaj, nekom očaj
Pakistan se nikada u svojoj istoriji nije kvalifikovao za završnicu svetskog prvenstva u fudbalu, ali je uprkos tome apsolutni vladar ovog sporta. Sa svojih 1.000 fabrika i armijom od preko 60.000 specijalizovanih radnika, ova država proizvodi oko 70% ukupnog broja fudbalskih lopti na planeti, što godišnje iznosi između 40 i 50 miliona komada. Ali, iza ovog sjaja krije se očaj, jer samo jedna profesionalna lopta koja se proda u Evropi košta više nego cela mesečna plata pakistanskog radnika koji je napravi.

Biznis

14. PARTNERSTVO DOMAĆEG INVESTICIONOG FONDA I NIŠKOG PREDUZEĆA: Povezao ih preduzetnički duh
U Srbiji je još uvek retkost da domaći investicioni fond kupi udeo u vlasništvu lokalnog preduzeća, ali upravo to se dogodilo u Nišu. Susret u Naučnotehnološkom parku u ovom gradu između Dušana Šarkovića, osnivača i vlasnika preduzeća DMV, i Stefana Dobrića, investicionog menadžera fonda Adval Capital, nije bio slučajan. Kasnije se ispostavilo da je bio veoma koristan za obe strane, koje povezuje isti preduzetnički duh.

16. PREVOZ PUTNIKA AUTOBUSIMA U SRBIJI RAĐA NOVU ELITU MONOPOLISTA: Kako raste tajkun
Privatna firma za prevoz putnika Strela posle kupovine državne Laste planirala je da preotme i poslove GSP Beograd, ali je taj aranžman nedavno otkazan posle pobune radnika u ovom javnom preduzeću. U strukovnim udruženjima ocenjuju da svi imaju jednak pristup tržištu, pa ako monopoli postoje, nisu krivi prevoznici, nego vlast.

18. POSLOVANJE RENTAKAR INDUSTRIJE U SRBIJI: Škripi van sezone
Posao sa rentiranjem automobila u mnogim stvarima nalikuje turizmu – konkurencija na domaćem tržištu je ogromna, a većina prihoda se obezbeđuje tokom udarne letnje i zimske sezone. Zato pojedine rentakar agencije tokom „sušnog perioda“ u poslovnoj godini posežu i za kratkoročnim pozajmicama kako bi obezbedile likvidnost. Vlasnici ovih firmi se žale da troškovi poslovanja rastu mnogo više od cena najma automobila, pa neki od njih traže rešenja u dugoročnom iznajmljivanju vozila domaćim i stranim preduzećima.

Finansije

22. TROŠKOVI RADA OD KUĆE: Koliko košta posao „u pidžami“?
Rad od kuće je za poslodavce najčešće sinonim za „rad u pidžami“ i „hvatanje krivina“, a za zaposlene prilika da uštede vreme koje gube u prevozu ali i opasnost da se više ne zna šta je posao a šta kuća. Za razliku od ovih tema, u našoj javnosti se manje govori o tome koliki su troškovi rada od kuće i ko ih plaća? Srpsko zakonodavstvo je po ovom pitanju prilično zastarelo i stvara više problema nego što nudi mogućnosti za logična rešenja.

24. POSEBNA FINANSIJSKA USLUGA – ŠTEDNJA ZA MLADE: Kad vreme radi u korist dece
Nekada su roditelji, koji su to mogli, štedeli za školovanje i finansijsku sigurnost svoje dece uglavnom u bankama, a sada je sve više onih koji uz savete finansijskih stručnjaka traže mogućnosti da dobiju što veći prinos na tu štednju. Novina je i to da se sa štednjom za decu počinje već od njihovog rođenja, jer roditelji sve više razumeju da im u tome vreme može biti najveći saveznik.

26. INVESTITORSKO KOLEKCIONARSTVO U SRBIJI: Prinos na strast
Sve više ljudi u Srbiji kupuje predmete koje istovremeno doživljavaju kao ličnu strast i dugoročnu imovinu. Kolekcionari ne ulažu samo u umetnička dela, dijamante, luksuzne satove i oldatajmere, već i u vrhunske boce vina, pa čak i u retke primerke bele tehnike, reklamne table…

Temat – Priče o staklu

31. UZBUDLJIVA ISTORIJA STAKLA: Od vulkana do špijuna
Danas smo većinom skloni da staklo doživljavamo zdravo za gotovo, ali njegova istorija je bila toliko uzbudljiva i puna obrta, da je nadahnula i neka od najpoznatijih književnih i filmskih ostvarenja. Srbija se uključila u industrijsku proizvodnju stakla tek u 19. veku, a neki od preduzetnika pribegli su i industrijskoj špijunaži. Domaće staklo preživelo je dva svetska rata, ali ne i privatizacije početkom ovog veka, kada je preostala samo jedna fabrika koja je od 2022. godine u stranom vlasništvu.

34. INDUSTRIJA STAKLA U VREME GLOBALNE NESTABILNOSTI: Negde se fabrike gase, negde ustaju iz pepela
Višegodišnji potresi na svetskom tržištu uzdrmali su i staklarsku industriju, ali dok se u nekim državama poput Grčke staklare gase, Turska sa svojim proizvodima ulazi i u Evropu. Staklara u Paraćinu, koja je jedina preostala na domaćem tržištu, protiv sve oštrije konkurencije bori se modernizacijom proizvodnje i planira nova rešenja za efikasniju upotrebu energije, koja čini značajan deo troškova. Paraćinska fabrika bila bi konkurentnija kad bi u proizvodnji imala veći udeo reciklata, ali proces sakupljanja upotrebljenog stakla država još nije regulisala.

36. ZANATSKE I UMETNIČKE RADIONICE ZA IZRADU PREDMETA OD STAKLA: Iskustvo je najveća tajna zanata
Staklo je očaravajuće ali zahtevno i ne prašta greške, pokazuje iskustvo stvaralaca koji izrađuju različite predmete od ovog materijala, vitraže, skulpture, instalacije, nakit… Pored teškoća da se napravi finansijska kalkulacija koja neće biti na „staklenim nogama“, problem u ovom poslu je selektivno i škrto deljenje znanja, ali i sve veći generacijski jaz jer se staklarske škole zatvaraju širom sveta.

38. OBRAZOVANJE ZA STAKLARSKU INDUSTRIJU: Tajne starih majstora zamenio digitalni šegrt
Staklarska škola u Rogaškoj Slatini u Sloveniji danas je jedina obrazovna ustanova na teritoriji bivše Jugoslavije koja školuje kadrove specijalizovane za staklarsku industriju. Srbija više nema takvu školu, ali Srpska fabrika stakla i Mašinskoelektrotehnička škola u Paraćinu sarađuju na obrazovanju novih profila za potrebe industrije. Zahvaljujući inicijativi Kreativno staklo Srbije, nove generacije mogu da izučavaju stare tehnike nekadašnjih paraćinskih majstora kroz edukativnu igru „Digitalni staklarski šegrt“ i da ih ožive na potpuno nov način.

40. KREATIVNA RECIKLAŽA: Novi život staklenog otpada
Slabost tradicionalnih poslovnih modela reciklaže stakla je u tome što je za fabrike taj proces isplativ samo za obično, uglavnom ambalažno staklo i to pod uslovom da postoji organizovan sistem prikupljanja i sortiranja. Ali, što ne može industrija, mogu umetnici koji su razvili sopstvene tehnike kako da raznovrsnom staklenom otpadu udahnu novi život.

Intervju

42. MILOŠ PEŠIĆ, OSNIVAČ FONDACIJE 1% KOJA PODRŽAVA MLADE TALENTE: Ako svako izdvoji po malo, to može napraviti veliku promenu
„Jednom talentovanom detetu koje se bavi naukom potrebno je između 2.000 i 10.000 evra godišnje samo za učešće na najvećim međunarodnim takmičenjima. To je ogroman teret za roditelje, ali ne i za zajednicu ako svako izdvoji po malo. Jer mnogo malih doprinosa zajedno može da napravi veliku promenu“, ističe Miloš Pešić koji se posvetio podršci mladim talentovanim ljudima kako bi mogli da razvijaju ono najbolje u sebi i društvu oko sebe.

Skener

46. ALEKSANDAR MILANOVIĆ, EDUKATOR U ORGANIZACIJI SOS DEČIJA SELA SRBIJE: Odluke koje su mi promenile život
„Mladi sa kojima radim ne moraju ništa da kažu, dovoljni su pogled ili ćutanje da prepoznam šta ih muči. Trudim se da se osećaju prihvaćeno, da ih saslušam i da znaju da postoji neko ko ih razume. Da nisu sami. To je ono što je meni nekada najviše nedostajalo, pa verujem da je potrebno i njima“, kaže Aleksandar Milanović, uspešan student i edukator u organizaciji SOS Dečija sela Srbija, koji je ranije i sam dobio podršku ove humanitarne fondacije. Njegova borba za dostojanstven život, prvo svoj a potom i drugih ranjivih mladih ljudi, budi veliko poštovanje.

48. ZAŠTO SU ELEKTRONSKE KNJIGE I UDŽBENICI ISPLATIVIJI ZA SRBIJU: Papir, tehnologija, makaze
Dugoročno gledano, korišćenje elektronskih knjiga umesto štampanih podrazumeva niže troškove, lakše i brže promene sadržaja, veću dostupnost i znatno manji otpad. To ih čini posebno pogodnim u savremenom svetu, u kome se nauka ubrzano razvija, a stručna znanja i informacije se stalno ažuriraju.

Nove tehnologije

52. PODVODNO RAČUNARSTVO: Iz oblaka pod more
Geografija računarstva do sada je pratila ljude i gradove, ali razvoj veštačke inteligencije pomera glavne puteve što bliže prirodnim resursima. Neke od takvih potraga završavaju pod morem, poput prvih podvodnih data centara u svetu koji se koriste u komercijalne svrhe, a napravila ih je Kina.

Nauka

54. USPEŠNO OBAVLJANJE VIŠE POSLOVA U ISTO VREME: Poslovni mit van mozga
Očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik i efikasno obavlja više zadataka istovremeno nailaze na prirodnu prepreku. Ljudski mozak nije u stanju da kvalitetno obrađuje dva složena zadatka uporedo, već preusmerava pažnju sa jednog na drugi. Posledica je da zaposleni ne završi nijedan od njih kako treba. Forsiranje multitaskinga na kraju se svodi na to da „mislimo široko a ne duboko“. A površnost je „kraljevski put“ u glupost.

Koktel

56. KAKO SU GRAĐANI ODBRANILI ALMAŠKI KRAJ U NOVOM SADU: Sve se može kad se komšije slože
Počelo je pobunom nekolicine građana protiv izgradnje saobraćajnice koja bi uništila Almaški kraj, najstariji deo Novog Sada koji je svojim nasleđem oblikovao identitet vojvođanske prestonice. Dve decenije kasnije, Udruženje građana za zaštitu kulturnog nasleđa „Almašani“ dobitnik je najznačajnijih evropskih priznanja i ističe se kao primer izuzetne građanske inicijative u odbrani kulturnog identiteta lokalne zajednice. Kako su u tome uspeli?

58. JEDAN OD NAJSTARIJIH FALSIFIKATA U BIBLIOTECI FIKTIVA: Lažni reporteri tokom Trojanskog rata
Današnji tvorci lažnih vesti u medijima i na društvenim mrežama nisu ni do kolena dvojici antičkih falsifikatora koji su lažirali izveštaje o Trojanskom ratu. Priča o „ratnim reporterima“, od kojih je jedan izveštavao na strani Grka a drugi na strani Trojanaca, predstavlja jedan od najfascinantnijih primera kada je reč o fabrikovanju istorijskih obmana.

Komunikacije

60. DA LI KOMPANIJE TREBA DA PRILAGOĐAVAJU SVOJ IDENTITET DRUŠTVENIM PROMENAMA: Odbačeno u javnosti, prihvaćeno na tržištu
Dok na internetu služi kao predmet podsmeha jer „liči na toster na točkovima“ i vređa osećanja „pravih muškaraca“, u stvarnom svetu svi primerci prvog električnog Ferarija rasprodati su do kraja 2027. godine. Ovaj paradoks otvara pitanje s kojim se danas suočavaju mnoge firme: da li im se više isplati da tvrdoglavo čuvaju identitet koji im je doneo uspeh, ili da ga prilagođavaju promenama u društvu?

Reprint

62. KAKO JE LEK ZA DECU POSTAO DROGA ZA RATNIKE: Podzemna imperija kaptagona
Kaptagon je prvobitno bio lek koji je napravljen u Nemačkoj i između ostalog se koristio za lečenje poremećaja pažnje i hiperaktivnosti kod dece, ali je kasnije povučen sa tržišta jer se pokazalo da uzrokuje veliku zavisnost, halucinacije i konvulzije. Danas je to droga koja se ilegalno proizvodi na Bliskom istoku, najviše u Siriji, sa prihodima od preko 50 milijardi dolara godišnje. Kaptagon stiže u Evropu preko ruta u koje je uključena i Srbija, ali primarna tržišta su Nemačka i Holandija, gde sada niču i tajne laboratorije za proizvodnju ove sintetičke droge koja „diže iz mrtvih“.

Vremeplov

64. KAKO JE SKROMNI RUMUNSKI ČINOVNIK PORAZIO DRŽAVNE LUTRIJE U SVETU: Čovek koji je prevario verovatnoću
Siromašni rumunski računovođa Stefan Mandel ostao je upamćen kao čovek koji je ojadio državne lutrije širom sveta i to potpuno zakonito, koristeći osnovne principe matematike. Zajedničku istragu protiv njega pokrenuli su FBI, CIA i Interpol, ali slučaj je zatvoren bez ijedne optužnice. Mandelov sistem je bio toliko razoran, da su nadležni za igre na sreću morali da promene zakone.

Чланак B&F 247/248: Priče o staklu – Delić po delić, novi univerzum се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nema boju, miris ni ukus, ali kada dođe do njegove nestašice posledice su vrlo vidljive. Na listi „šta sve trenutno fali“ usled krize na Bliskom istoku, nalazi se i helijum, gas nevidljiv ljudskom oku ali ključan za mnoge proizvode na koje se oslanjamo. Svemirska industrija koristi helijum za hlađenje satelitskih instrumenata, čišćenje raketnih motora i za protok raketnog goriva. Helijum je vitalan za proizvodnju poluprovodnika, sveprisutnih u današnjem svetu, od električnih automobila do pametnih telefona.

Helijum hladi superprovodne magnete koji se upotrebljavaju u akceleratorima čestica, ugrađuje se u sisteme magnetne rezonance (MRI) i nuklearne magnetne rezonance (NMR), omogućavajući biohemičarima da odrede strukturu složenih molekula. Ronioci na velikim dubinama oslanjaju se na helijum kako bi kontrolisali količine kiseonika i azota koje dobijaju iz svog aparata za disanje, jer to pomaže u izbegavanju dekompresione bolesti. Helijum se zbog svoje niske gustine koristi za punjenje meteoroloških balona, vazdušnih brodova i balona za zabave.

Međutim, ovaj gas ume da bude „nezgodan“ i da stvori mnogo glavobolja proizvođačima i korisnicima. Helijum nastaje radioaktivnim raspadom uranijuma i torijuma tokom milijardi godina u Zemljinoj kori. Zabrinjavajuće je to što kada se jednom ispuste u atmosferu, molekuli helijuma su toliko laki da izmiču Zemljinoj gravitaciji i zauvek se gube u svemiru. Pošto je potrebno mnogo više vremena da se obnove rezerve helijuma nego da se one iscrpe, helijum je neobnovljiv resurs.

Mada je helijum drugi najzastupljeniji element u prirodi posle vodonika, on je veoma redak i dostupan je samo ekstrakcijom iz podzemnih ležišta prirodnog gasa. Da bi njegovo vađenje bilo izvodljivo, mora postojati najmanje 0,3% helijuma po zapremini u rezervama prirodnog gasa koje se eksploatišu, što znači da su izvori koji su upotrebljivi prilično ograničeni. Nakon ekstrakcije, potrebno je da se helijum pretvori iz gasovitog u tečno stanje radi transporta i dalje upotrebe.

Gas osetljiv na ljudske postupke

Pored navedenih teškoća, problem sa helijumom je i u tome što su najveće količine koncentrisane u svega nekoliko država, pa te zemlje mogu da kontrolišu zalihe ovog gasa i upravljaju globalnim tržištem. Procenjuje se da u svetu postoji 31,3 milijarde kubnih metara helijuma koji se može obnoviti pod zemljom, prema izveštaju Geološkog zavoda SAD objavljenom početkom 2026. godine.

Katar je najveće nalazište sa 10,1 milijardu kubnih metara helijuma i proizveo je nešto više od trećine ovog gasa na svetkom tržištu prošle godine. Slede Sjedinjene Države sa 8,49 milijardi kubnih metara, Alžir ima 8,2 milijarde kubnih metara, a Rusija 6,8 milijardi kubnih metara helijuma. Obzirom na ovakav raspored, ovaj prirodni element je veoma osetljiv i na geopolitičke krize koje proizvode ljudi.

Tokom poslednje dve decenije, zabeležene su četiri velike nestašice helijuma na tržištu, posebno u periodu nakon 2022. godine, zbog prekida u radu postrojenja, ratova i rasta tražnje. Višestruki požari u Amurskom pogonu u Rusiji nakon izbijanja rata sa Ukrajinom i obustave rada zbog održavanja u pogonu američke kompanije Exxon Mobil, ozbiljno su zakočili proizvodnju i isporuku ovog gasa. Industrijska cena helijuma skoro se udvostručila, sa 7,57 dolara po kubnom metru 2019. godine na 14 dolara 2023. godine, dok je vrednost tečnog helijuma u rasutom stanju porasla sa nešto više od 2,8 milijardi dolara u 2022. na 4,39 milijardi dolara 2025. godine.

Aktuelna kriza na Bliskom istoku dovela je do nove nestašice helijuma, nakon iranskih raketnih napada na rafineriju Ras Laffan u Kataru, ključnog proizvođača prirodnog gasa u zemlji, pa time i helijuma. Posle napada, katarska državna kompanija Qatar Energy saopštila je da bi obnova postrojenja mogla trajati tri do pet godina i da će smanjiti izvoz helijuma za 14%.

Zdravlje u problemu

Uvek kada su velike krize, proizvođači nastoje da ih premoste većim zalihama sirovina koje su im neophodne, međutim, taj poslovni recept kod helijuma pada u vodu. Za čuvanje velikih količina sirovog helijuma mogu se koristiti podzemna postrojenja za strateške rezerve, ali u svetu postoje samo četiri takva privatna skladišta, tri u SAD i jedno u Nemačkoj. Većina skladišta tečnog helijuma ima rezervoare koji su dovoljni za najviše sedam dana proizvodnje, što je malo u poređenju sa proizvodnim kapacitetima i minorno u odnosu na potražnju.

Iako je najveći potrošač helijuma na svetu NASA, koja godišnje troši približno 20 miliona kubnih metara ovog gasa za raketni pogon, taj element je toliko važan u medicinskim istraživanjima i bolnicama, da zdravstveni sektor čini više od trećine njegove ukupne globalne potrošnje. Sa trenutnim cenama, istraživačka ustanova ili bolnica srednje veličine mora da izdvoji u proseku 20.000 dolara godišnje da bi obnovila svoje zalihe helijuma, a zbog dugoročnih posledica krize na Bliskom istoku taj iznos će gotovo sigurno rasti.

Još veći problem je kada helijuma nema, jer tada se prekidaju istraživanja u laboratorijama i dovodi u pitanje rad aparata za magnetnu rezonancu (MRI). Svakoj od ovih mašina je potrebno nešto manje od 2.000 litara tečnog helijuma za hlađenje njenih superprovodnih magneta.

Uprkos brojnim istraživanjima, naučnici nisu uspeli do sada da nađu zadovoljavajuću zamenu za ovaj prirodni element koja bi imala jedinstvenu namenu, već se primenjuju različite alternative zavisno od industrije. Tako se sve više koriste tečni azot ili razvijaju magneti „bez helijuma“ za MRI aparate, laboratorije prelaze na generatore vodonika ili azota kao noseće elemente, za zaštitu u zavarivanju upotrebljava se argon, a za podizanje vazdušnih brodova i balona vodonik.

Na putu ka izumiranju

Međutim, nijedna od ovih zamena nije idealna, pa se pribegava drugim rešenjima, poput regeneracije helijuma. Reč je o sistemima koji „hvataju“ helijum prvobitno emitovan u atmosferu, što bi, na primer, naučnim laboratorijama moglo da povrati oko 90% ovog elementa. Prema proračunima stručnjaka za nuklearnu magnetnu rezonantnu spektroskopiju (NMR) na Državnom univerzitetu Misisipija, takav sistem bi koštao nešto više od 300.000 dolara i trebalo bi da se isplati u roku od šest godina. Ali, izgradnja ovakvih sistema je veoma dugotrajna, složena i postoji opasnost od curenja i drugih kvarova.

Poslednjih godina, u istraživačkim institucijama i bolnicama pojavljuju se nove vrste MRI aparata, kojima je potrebno znatno manje helijuma. No, ovi skeneri su izuzetno skupi, a pritom imaju skoro dvostruko manju jačinu magnetnog polja u odnosu na aparate koji su u standardnoj upotrebi, što negativno utiče na brzinu i kvalitet skeniranja.

Naučnici procenjuju da će se potrošnja helijuma udvostručiti do 2035. godine, a sa ovakvom stopom iscrpljivanja, svet će se suočiti sa ozbiljnim nestašicama već 2043. godine. Ukoliko se ne nađu odgovarajuća rešenja, ovaj element bi mogao potpuno da „izumre“ do 2090. godine. Iako se istraživači ne slažu oko projektovanih stopa iscrpljivanja helijuma jer su velike potencijalne zalihe ovoga gasa poslednjih godina otkrivene u Tanzaniji i Kini, jasno je da on postaje sve oskudniji resurs.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Markus-spiske, Unsplash

Чланак Da li je helijum ugroženi element? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Osiguranje zajedničkih prostora u stambenim zgradama u Srbiji nije popularno, uprkos sve češćim olujama, požarima, poplavama, kvaru instalacija i drugim štetama koje nastaju sticajem nesrećnih okolnosti. Osiguravajuće kuće procenjuju da je osigurano tek nekoliko procenata zajedničkih prostora u stambenim zgradama sa više spratova.

Možda to ne treba da čudi kada se ima u vidu da je i procenat osiguranih stanova, kao lične imovine, tek neznatno viši. Za osiguranje zajedničkih prostora potrebna je, kažu u osiguravajućim kućama, odluka dve trećine stanara, a budući da se svaka šteta ne tiče podjednako svakog vlasnika stana, takvu saglasnost je teško postići.

Stanari, prema rečima profesionalnih upravnika, ne žele „još jedan namet“. Zato, umesto da osiguraju zajedničku imovinu, radije se svađaju kada treba dati novac za popravku nekog kvara, što je uglavnom veći trošak od mesečnog izdvajanja za polisu osiguranja od rizika.

Izmene zakona na čekanju

Prema Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, u Srbiji nije obavezno osiguranje zajedničkih prostorija u stambenim zgradama, kao ni stanova, već se to radi na dobrovoljnoj bazi. Istina, u jednom članu tog zakona pominje se da stambena zajednica može da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima usled neodržavanja, odnosno nepravilnog održavanja zgrade, a na način i pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje delatnost osiguranja i zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Za štetu koja proistekne od zajedničkih delova zgrade, prema tom zakonu, odgovara stambena zajednica, a supsidijarno i vlasnici posebnih delova zgrade ako stambena zajednica ne nadoknadi štetu u roku koji je odlukom nadležnog organa određen za naknadu štete. Ako se ne može odrediti da li šteta potiče od posebnog dela ili zajedničkih delova zgrade, odgovaraju solidarno stambena zajednica, odnosno vlasnici stanova.

Iako su najavljivane izmene i dopune Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, kojima bi se uvelo obavezno osiguranje od odgovornosti kada je u pitanju naknada štete trećim licima za prouzrokovanu štetu od zajedničkog dela zgrade, one još nisu usvojene.

„Nečija“ imovina a ne moja

Predsednik Udruženja profesionalnih upravnika Beograda Bojan Nikolić kaže za B&F da je u Srbiji osigurano možda oko 5% zajedničkih prostorija u zgradama, a razlog je to što ne postoji svest o tome koliko je to značajno.

„Stanari plaćanje premije osiguranja doživljavaju kao novi namet. Zajednički prostor kao deo zgrade za njih je ‘nečija’ imovina. Ako bi i deo stanara pristao da plati polisu, teško je postići potrebnu većinu“, ističe Nikolić.

On navodi primer kada je zbog strujnog udara pregoreo motor lifta u jednoj zgradi koja je imala polisu osiguranja, zbog čega je osiguravajuća kuća pokrila 90% troškova a stanari 10%, jer je bio takav ugovor. Fondovi stambenih zajednica su, prema njegovim rečima skromni i sa tim novcem ne mogu da se pokriju troškovi raznih kvarova i drugih šteta, te da je potrebno dodatno izdvajanje novca.

Loš prijem u celom svetu

Pored osiguravajućih kuća, uslugu osiguranja zajedničkih prostorija u stambenim zgradama od pre nekoliko godina počeli su da reklamiraju i posrednici u tom poslu, sa obrazloženjem da je to dobra investicija. Jedan od posrednika u osiguranju je firma Beohost, koja se bavi održavanjem i upravljanjem zgradama, a u paketu sa tim uslugama nudi i osiguranje preko DDOR Novi Sad.

Uroš Đaković, vlasnik firme Beohost koja održava 400 zgrada u Beogradu, kaže za B&F da firma ima dobru saradnju sa DDOR-om, pa stambene zajednice mogu osigurati zajednički prostor po cenama koje nisu visoke. Ti troškovi se nekada i ne vide u računu ako zgrada ima prihode od reklama, antena i drugih telekomunikacionih uređaja za čije postavljenje vlasnici plaćaju nadoknadu. Đaković kaže da je firma napravila model da stambene zajednice koje potpišu ugovor sa njima o upravljanju zgradom dobiju besplatno osiguranje.

Osiguravajuće kuće počele su da nude osiguranje zajedničkih prostorija u stambenim zgradama pre deset godina, ali očigledno je potrebno edukovati građane o prednostima te investicije, a pomoć u tom poslu očekuju i od profesionalnih upravnika. Osiguranje zajedničkog prostora naišlo je na loš prijem u celom svetu, a poseban problem je to što je za takvu odluku potrebno da se složi dve trećine stanara zgrade, kako bi ovlastili profesionalnog upravnika da u ime stambene zajednice potpiše polisu osiguranja.

Osiguravači navode da im profesionalni upravnici povremeno traže ponudu za osiguranje zajedničkog prostora u zgradi, ali se često nakon toga ni ne jave jer verovatno nisu uspeli da obezbede potrebnu saglasnost stanara. S druge strane, upravnici tvrde da nije redak slučaj da od osiguravača dobiju ponude koje nisu dovoljno precizne.

Kako se formira cena polise

Cena osiguranja zajedničkog dela zgrade zavisi od više faktora, a formira se pre svega na osnovu procene strukture građevine, spratnosti, godine izgradnje i broja stanova, kao i kolika je dužina fronta zgrade. Dužina fronta zgrade je važna jer neke zgrade imaju više ulaza, pa se mora utvrditi koji deo fasade pripada određenoj stambenoj zajednici.

Osnovni rizik za osiguranje imovine u DDOR-u su požar, udar groma, eksplozija, oluja, grad, pad letilice, štete od demonstracija i manifestacija, izliv određenih instalacija, lom stakala na hodnicima i svetlarnicima… Osiguranje kod te kuće može da se proširi i na poplave, bujice vode, zemljotres, prekomerno otapanje snega, naročito u zgradama sa ravnim krovom, udar nepoznatog vozila, instalacije.

Polisa osiguranja, na primer, za zgradu sa dva sprata i potkrovljem, sa osam do 12 stanova, sa pokrićem svih rizika i odgovornosti za štetu prema trećim licima košta u toj kući do tri evra mesečno po stanu, a za zgradu sa više spratova oko pet evra mesečno po stanu. Na primer, štetu od požara, izazvanog u jednom stanu koji uništi i zajedničke prostorije, pod uslovom da su osigurane, nadoknađuje osiguravajuća kuća.

Postupak podrazumeva da se požar prijavi policiji koja utvrdi uzrok, napravi zapisnik na osnovu koga osiguravajuća kuća rešava slučaj, odnosno plaća otklanjanje štete pod uslovom da požar nije izazvan namerno, već je nastao iz nehata.

Kada je reč o liftovima, DDOR pokriva troškove popravke ili zamene pregorelog elektromotora, ali ne i kvarove starih liftova koji godinama nisu remontovani.

Odgovornost za štetu nanetu trećim licima

U DDOR-u ističu da je osiguranje zajedničke imovine veoma korisno, naročito kada se desi katastrofalni požar koji može da uništi deo ili celu zgradu, jer se tada popravka finansira iz fonda osiguranja.

„Zbog toga bi država trebalo da više radi na afirmaciji ove vrste osiguranja. Ako nema polise, stanari moraju sami da plate ili traže pomoć države. Poplava u Obrenovcu je primer šta znači osiguranje, jer je samo 10% kuća imalo polisu osiguranja i vlasnici su naplatili značajne naknade za renoviranje. Ostali su čekali pomoć države i to se oteglo, što potvrđuje da je polisa najsigurnije sredstvo zaštite od svih rizika štete nad imovinom, u ovom slučaju zajedničke imovine“, kažu u toj osiguravajućoj kući za B&F.

Poseban rizik je odgovornost stambene zajednice za štete nanete trećim licima. Ako neko uđe u zgradu koja je neposredno pre toga očišćenja, oklizne se i povredi a nema upozorenja da je pod klizav, povređeno lice može da tuži stambenu zajednicu. U tom slučaju, ukoliko postoji polisa, osiguranje plaća troškove lečenja povređenom licu. To je primer, ističu osiguravači, koliko je taj rizik opasan i zašto je potrebno da se on pokrije polisom za osiguranje zajedničkih prostorija.

Svetlana Jovičić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: id23, Pixabay

Чланак Osiguranje zajedničkih prostora u zgradama: Stanari radije biraju svađu oko novca za popravke nego polisu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

Чланак Poslednji pozdrav Nikoli Markoviću се појављује прво на Biznis i Finansije.

Banke već četvrtu godinu zaredom uživaju blagodeti povoljnog poslovnog ambijenta, koji omogućava rezultate nezamislive pre 2020. godine. Bahaćenje fiskalnih i monetarnih vlasti najmoćnijih država sveta tokom pandemije, te rast cena energenata zbog rata u Ukrajini, doneli su visoku inflaciju 2022. godine, koja je ujedno bila i nulta godina povišenih kamata i visokih bankarskih profita. Već od druge polovine te godine, banke su počele da ubiraju plodove uvećanih bankarskih marži, a kako je u narednom periodu izbegnuta globalna recesija, zarade su dodatno ubrzale.

Istina, ključne kamatne stope glavnih centralnih banaka u svetu nisu više tako visoke, naročito u evrozoni, ali su sasvim dovoljne za ostvarivanje natprosečnih rezultata. Tako je Evropska centralna banka (ECB) od sredine 2024. godine počela snižavanje kamata i prepolovila depozitnu stopu, dok je ovdašnja centralna banka ovaj postupak „zamrzla“ u septembru iste godine, na referentnoj stopi od 5,75 procenata koja je aktuelna više od godinu i po dana.

Kreditne marže u padu, naknade ne staju

U ovakvim okolnostima, domaće banke 2025. nisu uspele da podignu neto prihod od kamata i on je bio nadomak 250 milijardi dinara, što je za oko tri procenta lošiji rezultat u odnosu na 2024. godinu. Ovo je direktna posledica ublažavanja monetarnog ciklusa, pa je neto kamatna marža sa oko četiri procenta na njegovom vrhuncu, prošle godine pala na oko 3,6%. Uprkos izraženom padu u ključnom segmentu poslovanja, banke su prošle godine više nego duplirale neto prihod od kamata u odnosu na 2021. godinu, dok je neto kamatna marža uvećana za više od jednog procentnog poena.

Kreditna aktivnost je nastavila ubrzani rast koji je pokrenut 2024. godine, kada je počelo ublažavanje visokih nivoa kamata. Stopa rasta kreditiranja u decembru prošle godine dostigla je 15,4%, čemu je u velikoj meri doprineo rast kredita za stanovništvo od nepunih 20%. Rast ovih plasmana mahom je vođen povlačenjem gotovinskih kredita, uz solidan doprinos stambenih kredita, čemu je pripomogla centralna banka odlukom da se građanima sa nižim primanjima ponude krediti pod povoljnijim uslovima. Krediti privredi u decembru uvećani su za 11,3%, a u strukturi pozajmica i dalje dominiraju krediti za likvidnost i obrtna sredstva.

Drugi značajan izvor zarada za banke, neto prihod od naknada i provizija, porastao je 8%, na 100,3 milijarde dinara, što je dvostruko više u poređenju sa 2021. godinom. Naknade i provizije koje su u uslovima niskih kamata „čuvale leđa“ bankarima, dodatno su ubrzale rast sa razvojem digitalizacije i zahvaljujući činjenici da je mnoge usluge banaka nemoguće izbeći zbog njihove izrazite dominacije na domaćem finansijskom tržištu.

Kada se navedenim rezultatima iz osnovnog poslovanja doda veoma niska stopa loših kredita, koja je na kraju decembra iznosila 2,1%, jasno je da su banke iskazale rekordni nivo profitabilnosti. Zbirni profit 19 banaka porastao je za 6% i dostigao 166,5 milijardi dinara (oko 1,4 milijarde evra). Prinos na kapital iznosio je 17,3%, što je povećanje od 40 baznih poena u odnosu na prethodnu godinu, dok je ovaj pokazatelj profitabilnosti u odnosu na 2021. godinu uvećan za više od 10 procentnih poena.

Koliko su visoki profiti banaka?

Podatak da je 16 banaka zabeležilo profit veći od milijardu dinara 2025. godine i da bi se sa tolikom zaradom rangirale među 100 najvećih domaćih kompanija prema ostvarenoj dobiti, najbolje ilustruje dominaciju bankarskog sektor na domaćem finansijskom tržištu. Najveći profit u apsolutnom iznosu zabeležila je Intesa sa 31 milijardom dinara, a slede Raiffeisen i Unicredit sa 29,1 odnosno 23,2 milijarde dinara, respektivno. Ove tri banke, koje se godinama nalaze u vrhu domaćeg bankarskog sektora, ostvarile su prinos na kapital iznad granice od 20 procenata.

Kada je u pitanju koncentracija u sektoru, prvih osam banaka zauzima 87% ukupnog tržišta, dok sve preostale imaju udeo na tržištu ispod 3%. Nastavak konsolidacije domaćeg bankarskog sektora znatno je usporen poslednjih godina, u velikoj meri usled činjenice da u uslovima povoljnog poslovnog okruženja i najslabiji tržišni učesnici imaju solidne šanse da ostvare dobre rezultate.

Intesa je ostala vodeća poslovna banka sa udelom na tržištu od 15,3%, sledi OTP banka sa 14,2%, te Raiffeisen sa 11%. Kada je u pitanju dalje ukrupnjavanje, na vidiku je jedino prodaja Addiko banke (1,5% tržišta), ukoliko se okonča saga o preuzimanju matične austrijske banke koja traje već duže vreme. Drugih većih pomeranja teško da će biti dok se ne zaoštre uslovi poslovanja, jer je malo verovatno da će se povući neka strana banka sve dok se ostvaruju natprosečni prinosi na uloženi kapital.

Nova godina, stari trendovi

Kreditna aktivnost nastavila je da ubrzava na početku tekuće godine, a rast u martu dostigao je stopu od 16,9%, i to pre svega zahvaljujući rastu kreditiranja stanovništva od 20,9%. Neto prihodi od kamata u periodu januar-mart porasli su 2%, na 61,4 milijardu dinara, dok je neto prihod od naknada i provizija skočio 14%, na 25,2 milijarde dinara. Uprkos ovom rastu u glavnom poslovnom području banaka, neto rezultat je oslabio 14%, na 41,1 milijardu dinara, u prvom redu usled izostanka visokih ostalih prihoda ubeleženih u istom periodu prošle godine i povećanih troškova zarada.

Premda je teško očekivati da prvo tromesečje bude merilo za celu godinu, jasno je da se neće previše menjati odnos snaga među vodećim bankama. Kada je u pitanju profit banaka u ovom periodu, Intesa je zadržala vodeću poziciju sa profitom od 8,2 milijarde dinara, dok je drugo mesto, takođe sa uvećanim krajnjim rezultatom od 7,8 milijardi dinara, zauzela Raiffeisen banka. Ostale vodeće banke na tržištu, OTP banka, NLB Komercijalna banka, UniCredit i AikBank, zabeležile su pad profita, što svakako ne mora biti pouzdan pokazatelj poslovnog trenda i za ostatak godine.

Osim povoljnih uslova poslovanja, koji se mahom ogledaju u solidnom nivou ključnih kamatnih stopa centralnih banaka, bankama je od presudne važnosti da zadrže dominantnu poziciju na finansijskom tržištu i zasad nema izgleda da će se to promeniti. Državna strategija za razvoj tržišta kapitala, koja se u prvoj fazi bazira na emisiji korporativnih obveznica, svela se na to da banke kupuju dužničke hartije kompanija kojima inače odobravaju kredite. Slično je i sa emisijama mini-obveznica, čija je glavna namena angažovanje manjeg kolaterala banaka i zaobilaženje regulatornih limita kada je kreditna aktivnost u pitanju. Kada se ovim trendovima doda činjenica da banke, osim kupovine državnih obveznica, sve više državi direktno daju kredite, jasno je da je njihova dominantna pozicija više nego „zacementirana“.

Stoga bankari jedino mogu da zaziru od jače privredne krize, čiji bi okidač mogao doći spolja ili usled toga što domaći model privrednog rasta više ne funkcioniše. U međuvremenu, akcionari pritiskaju banke da još više „nabilduju“ rezultate koji su verovatno već blizu plafona, imajući u vidu raspoložive kapacitete privrede i građana.

Nenad Gujaničić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: ae86_stock, Depositphotos

Чланак Banke i dalje u velikom plusu: Da je bolje ne bi valjalo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Privreda na Zapadnom Balkanu jedva da je prodisala od vrtoglavog rasta troškova nakon pandemije i rata u Ukrajini i taman kad se činilo da će se konačno uspostaviti kontrola nad visokom inflacijom, buknuo je rat u Iranu a sa njim i svetske cene koje su ponovo uzdrmale ceo region.

Energetska i prehrambena kriza koja je usledila nakon napada Rusije na Ukrajinu, najviše je pogodila građane i firme u Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini, gde su cene energenata i hrane toliko naglo skočile da su podigle inflaciju iznad 14% u 2022. godini.

Albanija se pokazala najotpornijom, zahvaljujući efikasnom korišćenju sopstvenih hidroenergetskih resursa, značajnom jačanju domaće valute i većem prilivu deviza usled rasta turizma, održavši inflaciju na 6,7%, što je bilo skoro dvostruko niže u poređenju sa ostalim zemljama regiona. Primera radi, u Srbiji je inflacija dostigla 12,1% u 2023. godini.

Situacija je konačno počela da se stabilizuje prošle godine. Na to je uticala stroža monetarna politika centralnih banaka, koja je izvršila pritisak na potrošnju kroz više kamatne stope, što je pratio pad cena robe na međunarodnim tržištima. Najvišu stupu inflacije u 2025. godini zabeležila je Severna Makedonija (4,1%), zatim Bosna i Hercegovina (4%) i Crna Gora (3,9%), dok je inflacija u Srbiji iznosila 3,8%. Albanija je i lane imala najnižu inflaciju među pet država Zapadnog Balkana, od svega 2,2%.

Život ponovo poskupljuje

Međutim, ispostavilo se da je prošlogodišnji pad inflacije predstavljao samo predah za privredu i građane u ovom regionu. Zbog posledica rata u Iranu, život ponovo postaje sve skuplji, To potvrđuju i podaci Eurostata o inflaciji u aprilu ove godine, prema harmonizovanom indeksu potrošačkih cena (HICP). Najnižu inflaciju među evropskim zemljama početkom drugog tromesečja zabeležile su Švajcarska i Švedska, svaka po 0,5%, a potom Danska (1,2%) i Češka (2,1%). Sve ostale evropske države imale su veću stopu inflacije, pri čemu su predvodile Turska sa stopom od čak 32,4%, Rumunija (9,5%) i Bugarska (6%).

Kada je reč o zemljama Zapadnog Balkana, u aprilu se najgore kotirala Severna Makedonija sa stopom inflacije od 5,7%, Crna Gora i Srbija su zabeležile stope od 3,6%, dok Bosna i Hercegovina i Albanija nisu bile obuhvaćene ovim izveštajem.

Iako se međunarodne i nacionalne prognoze o uticaju bliskoistočne krize na ekonomije u ovom regionu donekle razlikuju u brojkama, sve predviđaju pad privrednog rasta uz ponovni rast inflacije, znatno manji priliv stranih direktnih investicija i domaćih privatnih ulaganja, kao i značajno redukovanje potrošnje.

Loše u EU, još gore u regionu

Privrednike na Zapadnom Balkanu posebno će pogoditi produbljivanje ekonomske krize u Evropskoj uniji, na koju se preduzeća u ovom regionu najviše oslanjaju. Evropska komisija je snizila stopu privrednog rasta na 1,1% u Evropskoj uniji i na svega 0,9% u evrozoni, dok bi inflacija mogla da dostigne 3,1%, najviše zbog problema izazvanih energetskim šokom.

U najnovijem izveštaju se predviđa pad ulaganja i izvoza zbog smanjene tražnje na svetskom tržištu, ali i značajno osipanje domaće potrošnje unutar EU, dok će se preduzeća istovremeno suočiti sa rastom troškova poslovanja i skupljim finansiranjem.

Ovo će biti novi udarac za firme na Zapadnom Balkanu, koja već imaju teškoća u izvozu na tržište Evropske unije poslednjih godina, zbog slabije tražnje, sve izraženijih ekonomskih problema i primetnog zaostajanja EU za privredama SAD i Kine.

Međutim, iako će izvoziti manje, troškovi za privrednike u regionu će rasti. I to ne samo zbog krize na Bliskom istoku. Gomilanje necarinskih barijera i novih trgovinskih pravila EU uveliko povećavaju izdatke firmama uprkos nultim carinama, izveštava institut Brigel (Briselska evropska i globalna ekonomska laboratorija).

Preusmeravanje ulaganja u proizvodnju

Analitičari Brigela podsećaju da se privredno povezivanje Zapadnog Balkana i EU intenziviralo u poslednje dve decenije. Na takva kretanja najviše su uticali liberalizacija trgovine i pojačano interesovanje kompanija iz EU da ulažu u ovaj region, kao i da posluju sa lokalnim preduzećima.

Evropska unija je dominantan investitor u regionu, pri čemu se obrazac ulaganja bitno promenio tokom poslednjih desetak godina. Ranije su investicije bile koncentrisane u bankarstvu, telekomunikacijama i nekretninama, da bi se kasnije okrenule proizvodnji, posebno kada je reč o ulaganjima nemačkih firmi.

Evropska unija je i najveći trgovinski partner Zapadnog Balkana. Više od 60% ukupnog izvoza iz regiona odlazi na tržište EU, a Nemačka je najveće pojedinačno izvozno tržište, na koje se plasira skoro petina regionalnog izvoza.

Proizvodi čine 69% izvoza Zapadnog Balkana na tržište EU, a od toga skoro jedna trećina otpada na mašine i transportnu opremu. Taj trend je posebno vidljiv u Srbiji i Severnoj Makedoniji, ističe se u izveštaju Brigela.

Gomilanje barijera

Iako troškovi radne snage rastu i u državama Zapadnog Balkana, oni su i dalje niži u poređenju sa istočnim članicama EU, kao što su Bugarska, Rumunija i Hrvatska. Pa ipak, preduzeća u ovom regionu sve više se žale da troškovi poslovanja sa EU postaju previsoki, uprkos formalnoj liberalizaciji trgovine.

„Ovi troškovi proizilaze iz niza necarinskih barijera, regulatornih zahteva i graničnih problema, koji vremenom postaju sve izraženiji. Sanitarne i fitosanitarne kontrole, tehnički propisi, carinske procedure i uska grla u transportu predstavljaju neke od najvećih prepreka dubljoj ekonomskoj integraciji“, ocenjuje Brigel u svojoj analizi.

Autori napominju da nova pravila EU, pre svega Mehanizam za prilagođavanje emisije ugljenika na granicama (CBAM), Direktiva o izveštavanju o korporativnoj održivosti (CSRD) i Direktiva o dužnoj pažnji u vezi sa korporativnom održivošću (CSDDD), nameću dodatna opterećenja izvoznicima iz regiona.

Rast troškova ne pogađa samo lokalna preduzeća, već i kompanije iz EU koje posluju u regionu. Predstavnici nemačkih firmi, koje su najzastupljenije na Zapadnom Balkanu, izražavaju sve veće nezadovoljstvo zbog troškova koje im nemeću trgovinske barijere. Primera radi, skoro jedna trećina nemačkih preduzeća anketiranih u Severnoj Makedoniji ocenila je da trgovinske barijere predstavljaju sve veći poslovni rizik.

Balkanska raskrsnica

Jedan od gorućih problema je zagušenje transporta na granicama, koji je dodatno eskalirao nakon odluke Evropske unije da uvede EES sistem za ulazak i boravak u šengen zoni. Gužve su najveće duž transportnih ruta koje prolaze kroz Srbiju i Severnu Makedoniju, posebno na graničnim prelazima Srbije sa Mađarskom i Hrvatskom, koje predstavljaju glavna uska grla za teretna vozila koja ulaze u EU, navodi se u izveštaju.

Autori ocenjuju da Evropska unija ne preduzima odgovarajuće mere za ublažavanje necarinskih barijera. Iako Evropska komisija u Planu rasta za Zapadni Balkan ističe koliko je važno da se firme iz ovog regiona više uključe u lance vrednosti EU, taj plan ne nudi jasne mehanizme za sistematsko smanjenje necarinskih barijera pre potpunog pristupanja EU, ocenjuje Brigel.

U studiji se ističe da je Srbija ekonomski najznačajnija za region, ali i politički najproblematičnija za Brisel. Autori navode da je Srbija najveća ekonomija na Zapadnom Balkanu i centralno regionalno čvorište za protok robe koja stiže iz Evropske unije i drugih država, ali da je demokratski toliko nazadovala da je u tom pogledu na repu regiona.

Maja Đurić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Pixabay

Чланак Zapadni Balkan i svetska kriza: Između dve vatre се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako se automobili u Srbiji voze više od jednog veka, naša zemlja se trenutno ne može pohvaliti velikim uspesima u njihovoj proizvodnji. Za razliku od nas, građani Kine su do pre tri decenije za volan sedali uglavnom ako su bili profesionalni vozači ili bogataši željni adrenalina.

Do prekretnice je došlo 1994. godine, kada je Kina donela plan razvoja automobilske industrije koji je podsticao obične građane da kupuju privatna vozila. Podsticaj je urodio plodom ali ne onako kako su kineske vlasti zamislile, jer su građani kupovali uglavnom automobile iz inostranstva, nezadovoljni kvalitetom domaćih vozila. Kako bi smanjila zavisnost od uvoza stranih automobila, kineska država je počela da ulaže u razvoj domaće automobilske industrije.

Ovaj ekonomski zaokret poklopio se sa popularizacijom električnih vozila pod okriljem ekoloških aktivnosti da se smanji upotreba fosilnih goriva. Pošto je u „pročišćavanju“ autoindustrije na vreme prepoznala svoju šansu, Kina je sa preko 120 kompanija koje proizvode električna vozila, plug-in hibride i automobile na vodonik, danas najdominantniji igrač na globalnom tržištu vozila sa alternativnim pogonom. Ova država već 17 godina je i najveći proizvođač svih automobila na planeti.

Njena vozila privlače pažnju i u Evropi, nekadašnjem centru automobilske industrije, a sve više i u Srbiji. Kako prenosi Auto moto show, na ovogodišnjem Sajmu automobila u Beogradu od ukupno 50 automobilskih marki čak 25 su bili kineski brendovi. Kineski proizvođači nisu izlagali samo električna vozila, već i hibride i modele sa klasičnim benzinskim motorima, očigledno svesni da se navike potrošača u Srbiji sporo menjaju, kao i da ovdašnja infrastruktura još uvek ne podržava u potpunosti masovniju upotrebu električnih vozila.

Kako se ova strategija kineskih proizvođača odrazila na prodaju njihovih automobila, ali i na lizing industriju, preko koje se finansira polovina novih vozila na našem tržištu?

Cena samo jedan od aduta

Bojan Vračević, predsednik Izvršnog odbora OTP Leasing Srbija i predsednik Upravnog odbora Asocijacije lizing kompanija Srbije (ALCS), u tom pogledu ima i lično iskustvo. „Na ovogodišnjem sajmu automobila razgledao sam nove kineske modele, bar one do kojih sam uspeo da se probijem, jer je gužva oko njihovih štandova bila ogromna. Vozila koja sam uspeo da vidim, pa i da sednem u njih, ostavila su snažan utisak na mene. Većina tih vozila bila je tehnološki veoma napredna, što je danas vozačima jednako bitno kao što je nekada bila snaga motora. Osim toga, na prvi dodir se oseti kvalitet koji pobija nekadašnje predrasude o kineskim proizvodima“, priča Vračević za B&F.

On ocenjuje da poznati kineski izlagači nisu bili jeftini, ali su imali veoma dobar odnos cene i onoga što nude. Nešto manji kineski proizvođači su, pak, publiku pokušavali da privuku pristupačnim cenama. Međutim, cene su samo jedan od njihovih aduta.

Vračević skreće pažnju da kineski proizvođači nisu došli u Srbiju samo da prodaju automobile, već da našim kupcima ponude kompletan sistem podrške i tako obezbede njihovu lojalnost.

„Već je otvoreno nekoliko novih servisa za kineska vozila, a sertifikovani su i postojeći servisi koji su održavali vozila drugih proizvođača, tako da više nije problem naći ’majstora’ za njih. Obezbeđeno je i dovoljno delova, pa ne bi trebalo da bude zastoja u snabdevanju. Ovo nije specifično samo za naše tržište, kineske kompanije tako posluju širom sveta“, pojašnjava stručnjak za lizing šta je doprinelo brzom širenju kineskih automobila na prilično zasićenom evropskom tržištu.

Rast prodaje i u Srbiji

Kineska vozila prisutna su u Srbiji već deceniju i po, ali je do njihovog značajnijeg prodora na našem tržištu došlo 2025. godine, kada su pojedini veliki brendovi započeli masovniju prodaju i za kratko vreme postigli upečatljive rezultate.

„U prva četiri meseca ove godine, kineski brendovi činili su 10% ukupne prodaje novih automobila u Srbiji. To je veliki skok u odnosu na 2025. godinu, kada je udeo bio ispod 4%“, navodi Vračević.

Prema slobodnoj proceni našeg sagovornika, ove godine bi u Srbiji moglo biti prodato oko 30.000 putničkih i lakih dostavnih kineskih vozila. Vračević očekuje da će tražnja za vozilima iz Kine rasti na našem tržištu ne samo zbog promene percepcije o njihovom kvalitetu, već i zato što se kineski proizvođači šire po Evropi.

Naime, BYD trenutno gradi svoju fabriku u Mađarskoj, Chery već proizvodi neke svoje modele u Španiji, a još nekoliko kineskih autokompanija je u pregovorima o sklapanju sličnih partnerstava. „Proizvodnja u Evropi će smanjiti troškove logistike, što bi moglo dodatno da obori cene i da kineska vozila učini još konkurentnijim“, veruje naš sagovornik.

Lizing industrija spremna za promene

Vračević predviđa da će do osetnog skoka tražnje za kineskim vozilima doći onda kada i preduzeća počnu masovnije da ih kupuju i ističe da je lizing industrija spremna za predstojeće promene na tržištu.

Trenutno su za automobile iz Kine najzainteresovanija fizička lica u Srbiji, dok su firme oprezne, još uvek prikupljaju informacije o ovim vozilima i računaju njihovu isplativost. Ovaj podatak je od velike važnosti za lizing industriju zato što su njeni klijenti prvenstveno kompanije, dok građani mahom kupuju starije polovne automobile iz svoje ušteđevine.

„Kompanijama je prilikom odabira vozila važna njihova sekundarna vrednost, odnosno vrednost nakon nekoliko godina korišćenja“, pojašnjava Vračević. Ta vrednost još nije jasno definisana na domaćem tržištu, na kom su kineska vozila relativno nova. Iskustva iz Kine pokazuju da je njihova sekundarna vrednost „zadovoljavajuća“, ali u Srbiji će se iskristalisati tek u narednim godinama, zato što na nju ne utiče samo kvalitet vozila već i reputacija brenda, precizira stručnjak za lizing.

Ono što je trenutno kristalno jasno, ističe Vračević, jeste činjenica da kineske kompanije veoma poštuju proizvođačke standarde i da u nekim segmentima nude čak i više od propisanog, čime učvršćuju svoju reputaciju.

Pored toga, kineski proizvođači automobila vrlo pažljivo analiziraju potrebe svakog tržišta na kom planiraju da se šire. Zato su ove godine na sajmu u Beogradu nudili i benzince, ali i električna i hibridna vozila različitih veličina. To im je pošlo za rukom zato što su na vreme shvatili da su veliki svetski proizvođači uglavnom usmereni na veće i skuplje modele, pa su razvijali male električne gradske automobile i preuzeli primat u ovom segmentu autoindustrije. Naravno, napominje Vračević, od pomoći je bila i činjenica da kod kuće imaju mnoštvo proizvođača koji se utrkuju u proizvodnji što jeftinijih i efikasnijih baterija.

Ipak, kineski proizvođači automobila deo svog uspeha duguju i snažnoj državnoj podršci i spremnosti da razvijaju sopstvene modele i napredne tehnologije, umesto da se zadrže na kopiranju tuđih rešenja. Upravo ta ulaganja u razvoj dovela su ih u poziciju da postavljaju nove standarde u svetskoj autoindustriji, koje će sada možda kopirati drugi proizvođači.

Evropljani i Amerikanci gube korak

Evropske i američke kompanije i dalje proizvode kvalitetna vozila, ali mnoge od njih nisu na vreme prepoznale koliko brzo se tržište okreće hibridnim i električnim automobilima, pa sada pokušavaju to da nadoknade različitim strategijama. S druge strane, kineski proizvođači su u ovoj tržišnoj utakmici bili u prednosti od samog početka, jer upravo zato što prethodno nisu imali tako razvijenu automobilsku industriju i lojalne kupce kao Evropa i SAD, mogli su bez zadrške i sa potpuno novim pristupom da uđu u razvoj naprednih tehnologija, smatra Bojan Vračević.

Marija Dukić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Ryan-lu, Unsplash

Чланак Zašto kineski automobili privlače sve više kupaca? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prethodne godine, svetska privreda se bolje udala nego što se nadala pod pritiskom američkih carina. Ove godine, preživljavanje je neizvesnije, predviđa Međunarodni monetarni fond (MMF) u analizi o ključnim rizicima po globalnu ekonomiju koje je izazvao „epski bes“ američkog predsednika Donalda Trampa i njegova odluka da zajedno sa Izraelom napadne Iran.

Kriza na Bliskom istoku ponovo je uzdrmala globalnu privredu i dovela u pitanje makroekonomsku i finansijsku stabilnost, ako ti termini uopšte mogu da se koriste u svetu koji se ne smiruje još od potresa koje je izazvala pandemija koronavirusa.

Američke carine učinile su 2025. godinom za pamćenje, ali stvari na kraju uopšte nisu ispale tako loše, barem iz ugla onih koji rade i primaju plate u MMF-u. Svetska privreda se pokazala otpornijom od predviđanja, tvrde analitičari u ovoj međunarodnoj finansijskoj organizaciji. Umesto prognoziranih 2,8%, globalni rast je iznosio vrtoglavih 3,4%, za neverovatnih 0,6% više, ističe se u izveštaju. Privrednici u svetu ovakav uspeh mogu da zahvale pre svega činjenici da je Tramp više ucenjivao nego što je na kraju ostvario svoje pretnje.

Mnogo buke ni oko čega

Iako je početkom 2025. američki predsednik najavio povećanje efektivne carinske stope na oko 25%, ona je do kraja godine iznosila približno 18%, uz dodatno snižavanje kroz bilateralne sporazume i izuzetke, da bi stvarno naplaćene carine pale tek na polovinu od najavljenih. To je prema MMF-u odličan rezultat, pogotovo zato jer ukazuje na „prilagođavanje privatnog sektora, koji je preusmerio trgovinske tokove i pronašao alternativne kanale“. Bilo bi zanimljivo čuti šta bi o ovoj frazi rekli privrednici koji su se u tom ludilu snalazili kako su znali i umeli.

Svetskoj privredi išli su na ruku i povoljni finansijski uslovi, od fiskalne politike usmerene na stabilizaciju makroekonomskih aktivnosti, preko pada procenjenog rizika u zemljama u razvoju i rasta cena akcija na berzama, do slabljenja američkog dolara. Prošlogodišnji pad američke valute otvorio je vrata manje konkurentnim privredama da se poprave u svetskoj utakmici, ocenjuje MMF.

Tu nije kraj dobrim vestima za ekonomski slabije zemlje. Privrednike u tim državama verovatno je najviše obradovao podatak da je na bolji svetski prosek u 2025. uticao rast produktivnosti i BDP-a u SAD, oslonjen na ulaganja u veštačku inteligenciju i digitalne tehnologije. Ta blagodet se prelila i na manje razvijene privrede kroz veze u trgovini i proizvodnji, naročito u Aziji, tvrde autori izveštaja.

Sve u svemu, ako je verovati MMF-u, 2025. uopšte nije bila toliko loša koliko su privrednici kukali, a naročito u poređenju sa događajima koji su usledili u tekućoj godini i čiji je „okidač“ bio isti onaj čovek koji je lane svet obilato častio carinama, pretnjama, uvredama i ucenama.

Nažalost, algoritmi nisu za jelo

Ove godine, globalna ekonomija ponovo je na ispitu, formuliše MMF aktuelnu situaciju koju neki drugi ekonomisti opisuju mnogo radikalnijim rečima. Pod uslovom da se rat u Iranu zaista ubrzo okonča, privredni rast u svetu će sa onih vrtoglavih 3,4% u 2025. pasti na 3,1% u 2026. godini, dok će se u 2027. oporaviti na celih 3,2%.

Međunarodni monetarni fond nas je ohrabrio procenom da je svetska trgovina za sada stabilna, najviše zahvaljujući izvozu naprednih tehnoloških proizvoda, pre svega onih koji se zasnivaju na veštačkoj inteligenciji. Sreću kvari to što, nažalost, algoritmi nisu za jelo. Stoga je loša vest da odmah iza energetskog šoka koji je prvi na listi noćnih mora za privredu, svet najviše strahuje od rasta cena hrane, usled poskupljenja energenata i đubriva.

Pored nafte, gasa i poljoprivrednih sirovina, vojni sukob u Iranu pogurao je cene i drugih berzanskih roba. Tako je inicijalno naglo skočila cena zlata ali je kasnije korigovana naniže, dok su među osnovnim metalima najviše poskupeli bakar i aluminijum.

Kad se u sve to uključe Ormuski moreuz i problemi u transportu, što se u najkraćem svodi na kašnjenja isporuka i veće cene, onda to dodatno komplikuje ekonomske izglede i pogoršava inflatorne pritiske, priznaje čak i MMF.

Puna usta kredibiliteta

Iako je inflacija premašila ciljane nivoe i u pojedinim razvijenim ekonomijama, posebno u SAD, u gorem problemu su privrede u razvoju, gde su inflatorni pritisci izraženiji zbog veće zavisnosti od cena hrane i energenta, kao i zbog slabijih valuta. „Fiskalna i monetarna politika sve više divergiraju u zavisnosti od specifičnih domaćih uslova“, konstatuje MMF.

Šta ovakva formulacija stvarno znači, može se dokučiti na osnovu procene koja potom sledi: pritisci usled potpuno neizvesne političke i ekonomske situacije mogli bi ugroziti nezavisnost centralnih banaka. Iz prethodnog se da zaključiti da što su domaći uslovi specifičniji, to će „divergiranje“ centralnih banaka biti veće.

Podsetimo da je istovetno upozorenje kao i MMF, nedavno uputila Kristin Lagard ispred Evropske centralne banke (ECB). Politički pritisci ozbiljno dovode u pitanje kredibilitet centralnih banaka, koje su primorane da nalaze teške kompromise između inflacije i rasta, izjavila je krajem maja na konferenciji u Pnom Penu predsednica Evropske centralne banke, koja se inače proslavila i u najširoj javnosti po svom nepokolebljivom moralnom integritetu i nadljudskoj otpornosti na korupciju.

Preraspodela posledica

Kakvi su izgledi za privrednike ove godine kada se svetski prosek preraspodeli po regionima i državama? Razvijene ekonomije imaće rast od 1,8%, jer će kriza na Bliskom istoku izazvati kratkoročne poremećaje, „ali će njihov ukupni uticaj ostati ograničen i relativno skroman“, uveren je MMF.

U ovom društvu, po svoj prilici će najbolje proći onaj ko je sve i zakuvao. Ove godine, Sjedinjene Države imaće rast od 2,3%, za razliku od evrozone, koja će se zakucati na 1,1%, a još gore će proći Velika Britanija (0,8%) i Japan (0,7%). Dodajmo da je u međuvremenu Evropska komisija dodatno snizila rast u evrozoni na svega 0,9%.

Takozvane rastuće i zemlje u razvoju imaće rast od 3,9%, ali će posledice krize na Bliskom istoku biti izraženije i dugoročnije. Rast će značajno varirati od države do države, a prednjačiće Indija (6,5%), dok će Kina ostvariti stopu od 4,4% i nastaviti da usporava.

Rat u Iranu najdirektnije je pogodio zemlje Bliskog istoka i centralne Azije, koje će ukupno ostvariti rast od 1,9%. Najlošije će proći Iran, Irak, Kuvajt i Katar. Prosek za Podsaharsku Afriku od 4,3% uveliko će se razlikovati od zemlje do zemlje, što važi i za države Latinske Amerike, sa prosečnim rastom od 2,3%. Kada je reč o Rusiji i Ukrajini, kojima drugi ratovi i ne trebaju jer više od četiri godine vode sopstveni, prognoze MMF-a o ovogodišnjem rastu su bolje za Ukrajinu (2%) nego za Rusiju (1,1%).

Pregled podataka po zemljama pokazuje da će se po već ustaljenom obrascu, posledice izdašno preusmeriti na najsiromašnije države. Međutim, MMF skreće pažnju da za razliku od trgovine robom, trgovina uslugama je mnogo otpornija na geopolitičke tenzije. Zato njegovi stručnjaci preporučuju slabije razvijenim državama da više ulažu u sofisticirane usluge, posebno u veštačku inteligenciju. Ovaj savet stiže u trenutku kada Svetski program za hranu (WFP) izveštava da skoro 400 miliona ljudi u tim zemljama doslovno gladuje.

Zorica Žarković

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: bernswaelz, Pixabay

Чланак Šta pokazuju prognoze MMF-a o izgledima svetske privrede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poreski sistemi u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi uspostavljeni su u industrijskom dobu, kada su ljudi bili osnovni izvor oporezive vrednosti i usled toga danas su u velikoj meri oslonjeni na oporezivanje zarada i doprinose vezane za zaposlenost. Kada taj model funkcioniše, budžeti su stabilni, država ubira prihode iz rada, a iz tih prihoda finansira penzije, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Problem nastaje onda kada se ekonomska vrednost stvara na drugačiji način, a poreski sistem se tome ne prilagođava.

Automatizacija i veštačka inteligencija (AI) upravo to rade – omogućavaju da se ista ili veća proizvodnja i usluga isporuči sa manje radnih sati. Prihodi kompanije često ne padaju, već rastu, ali se broj zaposlenih po jedinici prihoda smanjuje. Sa stanovišta javnih finansija, to je važnije od pitanja „da li roboti i veštačka inteligencija uzimaju posao“, jer se poreska baza na kojoj počiva država smanjuje čak i kada ekonomija formalno raste.

U SAD se to, na primer, jasno vidi kroz strukturu federalnih prihoda. Prema podacima Kongresnog budžetskog ureda (CBO), ukupni federalni prihodi u fiskalnoj 2024. godini iznosili su oko 4,9 biliona dolara. U zbirnom izveštaju o budžetskim prihodima (Combined Statement of Receipts) Ministarstva finansija SAD (U.S. Department of the Treasury), kategorija prihoda od socijalnog osiguranja i penzijskih programa (Social Insurance and Retirement Receipts) iznosila je 1.708,9 milijardi dolara u 2024. godini.

Ovaj stub prihoda čvrsto je vezan za zaposlenost i zarade. Ukoliko se rast produktivnosti sve više ostvaruje uz manji rast zaposlenosti, poreski sistem zasnovan na oporezivanju plata postaje sve manje održiv.

SAD: regulativa na čekanju

U takvom okviru nastaje ideja takozvanog poreza na automatizaciju, popularno zvanog „porez na robote”. Važno je naglasiti da u SAD ne postoji federalni zakon koji uvodi porez na automatizaciju. Javna i akademska debata nastoji da odgovori na jedno naizgled jednostavno, ali suštinski važno pitanje: ako se poreski prihodi tradicionalno oslanjaju na rad, šta se dešava kada udeo rada u dodatoj vrednosti opada, dok udeo kapitala stalno raste?

Porez na robote najčešće se koristi kao politička metafora za stav da ukoliko mašina zamenjuje čoveka, neka „plati“ ono što bi radnik plaćao kroz poreze i doprinose. Međutim, svaka praktična primena nailazi na brojne izazove. Šta je zapravo robot: industrijski manipulator, softverski algoritam, automatizovana kasa? Da li bi se oporezivala mašina, ušteda na platama, ili dodatni profit kompanije? I kako sprečiti da firme jednostavno ne preusmere investicije ili pravno prestrukturiraju automatizaciju kao „softversku optimizaciju“ koja izbegava oporezivanje?

Usled toga, porez na automatizaciju osvetljava dublji problem, a to je struktura javnih prihoda. Kada poreski sistem pretežno oporezuje rad, a ekonomija sve više nagrađuje kapital, softver i intelektualnu svojinu, jaz se vremenom povećava. U tom smislu, automatizacija razotkriva slabosti fiskalnog modela, jer se poreska osnova menja brže nego što se prilagođavaju propisi. Poreska politika koja se svodi na „oporezuj robota“ često skriva pravu poentu: država zapravo traži način da premesti oporezivanje sa rada na izvore vrednosti, koji su manje vidljivi i lakše prenosivi.

Evropska unija: reforma, a ne porez na tehnologiju

Evropska unija je ovu ideju razmatrala još 2017. godine. Evropski parlament je tada podržao inicijative za širi okvir regulacije robotike, ali je odbacio predlog da se uvede posebna taksa na automatizaciju za finansiranje podrške ili prekvalifikacije radnika. Ta epizoda je važna jer pokazuje da je porez na robote politički privlačan koncept, ali administrativno i ekonomski teško održiv.

Istovremeno, u Evropskoj uniji oporezivanje rada i dalje čini ključni deo javnih prihoda. Evropska komisija u „Pregledu poreskih trendova“ (Data on Taxation Trends) navodi da je u 2023. godini udeo poreza na rad (uključujući doprinose za obavezno socijalno osiguranje) u ukupnim poreskim prihodima EU iznosio 51,2%, dok je udeo poreza na kapital bio 21,9%.

Prema Izveštaju OECD-a o oporezivanju zarada za 2024. godinu (Taxing Wages 2024), zbirni teret poreza i doprinosa na zarade za bračni par sa dvoje dece u kom oba supružnika ostvaruju prihod od rada, iznosio je 29,5% u 2023. godini. To pokazuje da je oporezivanje ljudskog rada i dalje ključni izvor javnih prihoda, zbog čega tehnološke promene koje ljude zamenjuju robotima imaju direktne fiskalne posledice.

Evropska unija nije pokušala da oporezuje upotrebu mašina ili tehnologije, već se usredsredila na to da kompanije plaćaju porez tamo gde zaista ostvaruju dobit, a ne tamo gde je porez najniži. Zato se menjaju poreska pravila, kako bi se otežalo prebacivanje profita iz jedne zemlje u drugu samo radi manjeg poreza.

Uporedo sa tim, EU uvodi i regulatorni okvir za veštačku inteligenciju (AI). Evropska komisija navodi da je EU Akt o veštačkoj inteligenciji (EU AI Act) stupio na snagu 1. avgusta 2024. Iako se upotreba tehnologije ne oporezuje, regulatorni zahtevi povećavaju troškove, jer kompanije moraju da ulažu u usklađivanje sa propisima, u sisteme za upravljanje rizicima i da snose veću odgovornost za pojedine oblasti njene upotrebe.

Rad, kapital i pitanje fiskalne održivosti

Automatizacija ne ukida vrednost, ona menja njen izvor. Industrijski pokazatelji to ilustruju bez mnogo teorije. Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (IFR), u fabrikama EU bilo je u proseku 219 industrijskih robota na 10.000 zaposlenih 2023. godine, dok je u Severnoj Americi taj odnos iznosio 197 robota na 10.000 zaposlenih. IFR takođe navodi da je broj industrijskih robota u operativnoj upotrebi globalno dostigao 4.664.000 u 2024. godini, što predstavlja rast od 9% u odnosu na 2023. godinu. To znači da automatizacija više nije ograničena na pojedine sektore, već je široko prisutna u industriji.

U situaciji u kojoj se vrednost sve više stvara uz pomoć kapitala i softvera, dok se javni prihodi i dalje u najvećoj meri zasnivaju na oporezivanju rada, reč je o fiskalnom, a ne tehnološkom problemu.

Suštinsko pitanje nije da li treba „oporezovati robote“, već kako prilagoditi poreski sistem ekonomiji u kojoj se sve veći deo vrednosti stvara bez ljudskog rada. Ako se poreski sistem i dalje bude oslanjao na oporezivanje rada, to će povećati troškove zapošljavanja i podsticaće automatizaciju, dok bi preusmeravanje oporezivanja ka profitu, kapitalu i digitalnim tokovima vrednosti zahtevalo snažniju poresku administraciju i međunarodnu saradnju, jer se takva dobit lako premešta između jurisdikcija.

U stručnim i međunarodnim raspravama (OECD, MMF) najčešće se pominju tri moguća rešenja problema: širenje poreske osnovice na potrošnju i imovinu; šire finansiranje socijalnih fondova, a ne isključivo iz doprinosa na zarade; preciznije oporezivanje profita i renti u delatnostima gde rast produktivnosti ne prati rast zaposlenosti. Ključno pitanje fiskalnog modela ostaje kako obuhvatiti novu strukturu vrednosti, a da se pritom ne naruši konkurentnost i stabilnost socijalnih sistema.

Dok je automatizacija neizbežan ishod tehnološkog razvoja, još uvek nije jasno ko će platiti fiskalnu cenu povećane efikasnosti. Zato je suštinski važna odluka da li će države reformisati fiskalne modele tako da prate ekonomiju u kojoj rad nije više dominantan izvor vrednosti, ili će pokušati da očuvaju zastarele osnove kroz parcijalne i simboličke mere? Od tog izbora zavise stabilnost budžeta, konkurentnost privrede i održivost socijalnih sistema.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Ray_shrewsberry, Pixabay

Чланак Porez na robote: Da nam živi, živi rad! се појављује прво на Biznis i Finansije.