Privredna mapa Niša promenila se „iz korena“ u poslednjih tridesetak godina. Nekadašnji industrijski giganti koji su izgradili grad odavno su otišli u stečaj, a zamenile su ih privatne firme i novi vlasnici. Međutim, u toj smeni vlasništva i privrednih modela, više od šest decenija neprekidno radi jedna „fabrika“ koja proizvodi znanje. Univerzitet u Nišu nije samo obrazovna institucija, već najvažniji privredni, tehnološki i demografski pogon celog regiona, iz koga je samo prošle akademske godine na tržište rada izašlo više od 2.700 diplomiranih stručnjaka, među njima preko 700 magistara i 74 doktora nauka.

„Tokom poslednjih šest godina imali smo oko 23.500 studenata u jednoj školskoj godini, sa neznatnim godišnjim varijacijama od 100 do 200 studenata. Ove godine, zabeležen je porast broja upisanih studenata na svim fakultetima, pri čemu su mesta za domaće studente na Medicinskom i Građevinskom fakultetu bila popunjena već u prvom upisnom roku. Interesovanje za studije medicine je veliko već godinama, ali nas je iznenadio ovoliki rast interesovanja među mladima za građevinu, jer je na tom fakultetu prethodnih godina bilo slobodnih mesta i po završetku upisnih rokova. Značajan je i porast interesovanja na Elektronskom i Mašinskom fakultetu, ali tradicionalno najveće interesovanje i najveća konkurencija bila je za studijske programe Psihologija i Arhitektura“, kaže za B&F Miroslav Lazić, prorektor Univerziteta u Nišu.

On ističe da je niški Univerzitet s jedne strane veliki poslodavac, koji je prošle akademske godine zapošljavao 1.924 nastavnika i saradnika i 670 nenastavnih radnika, a sa druge „proizvođač“ znanja za privlačenje novih investitora i „rasadnik“ zapošljavanja za privredu.

„Kada investitori razmatraju najbolju lokaciju za ulaganja, uzimaju u obzir mnogo faktora, od ukupne saobraćajne povezanosti do dostupnosti stručnih kadrova. Zahvaljujući radu Univerziteta, Niš ima odlične stručne kadrove u najrazličitijim oblastima. Pored toga, troškovi zarada su još uvek niži kod nas nego u većini drugih evropskih zemalja“, navodi naš sagovornik.

Lazić najavljuje da će se niški Univerzitet u narednim godinama posvetiti uvođenju novih studijskih programa, kako bi privukao što veći broj studenata i omogućio mladima da zbog oblasti koje ih interesuju ne moraju da odlaze u Beograd ili Novi Sad.

Devizni prihodi

Pored velikog interesovanja mladih „kod kuće“, niški Medicinski fakultet beleži i najveći broj stranih studenata u okviru Univerziteta. To ovoj visokoškolskoj ustanovi, kao i celom gradu, donosi devizne prihode, kaže za B&F Aleksandar Mitić, dekan Medicinskog fakulteta u Nišu.

Prema njegovim rečima, ove jeseni fakultet će na različitim godinama studija imati oko 550 studenata iz inostranstva, od kojih najveći broj dolazi iz Indije, Nigerije i Tunisa, ali nastavu pohađaju i mladi iz Nemačke, Engleske, Kanade, Italije, Grčke, Alžira, Maroka… „Nastojimo da broj stranih studenata stalno uvećavamo, od Ministarstva prosvete dobili smo proširenje liste, a zaposlili smo i nove, mlade stručnjake“, ističe Mitić.

On objašnjava da studenti iz inostranstva koji polože prijemni ispit ne mogu da studiraju o trošku državnog budžeta, već svoje studije sami plaćaju. Strani studenti za studije medicine plaćaju godišnju školarinu koja iznosi od 6.000 do 6.500 evra. Za stomatologiju, koja je od prošle godine akreditovana za strane studente, cena iznosi 7.500 evra godišnje.

„Sastavni deo studiranja su i dodatni troškovi. Studenti koji ovde dolaze moraju da plate i kiriju, da kupuju stvari za svakodnevni život. Kao i svi mladi, oni vole da posećuju kafiće i da se zabavljaju. Sve to doprinosi ekonomiji grada. Koliko je meni poznato, strani studenti su rado viđeni gosti u lokalnim kafićima i restoranima“, ukazuje Mitić.

Privatnost na ceni

Avgust i septembar su po pravilu meseci kada se zakupi najviše stanova, jer dolazi nova generacija brucoša u Niš, potvrđuje agent za prodaju nekretnina u agenciji „Bulevar nekretnine“ Dušan Žikić.

„Prethodnih godina, razlike između avgusta i septembra u poređenju sa ostalim mesecima u godini bile su još veće, jer su studenti tokom juna napuštali stanove kako ne bi preko leta plaćali zakup, a onda na jesen tražili nove. Sada su cene zakupa više, pa oni koji nađu stan po odgovarajućoj ceni zadržavaju ga i tokom leta. Prosečna cena zakupa garsonjera i manjih stanova bila je ranije 150 do 200 evra, a sada je zakup takvih stanova 300 evra. Tržište je i uređenije, veći broj stanodavaca traži depozit i potpisivanje ugovora o zakupu, i to su neki od razloga što se studenti sada, više nego ranije, opredeljuju da zadrže stan i tokom letnjih meseci“, objašnjava Žikić za B&F.

On napominje da su u Nišu najtraženiji mali stanovi u kojima živi po jedna osoba ili dvosobni u kojima žive po dva studenta ili studentkinje, pa dele troškove. Takvi stanovi čine čak 80% ukupno iznajmljenih stanova, ističe stručnjak za nekretnine i dodaje da za razliku od ranije, sada gotovo da nema interesovanja za sobe ili stanove u kućama u kojima žive i vlasnici.

„Stanari priželjkuju privatnost, ne žele da dele sa stanodavcem isti ulaz, kuhinju ili kupatilo. Ranije je bilo nezamislivo da jedan student sam iznajmi veći stan koji košta 400 ili više evra. Sada ima ljudi koji raspolažu sa dovoljno novca da svojoj deci pruže maksimalno dobre uslove za studiranje. Postoje u gradu i tri, četiri veća objekta u kojima je smešteno više studenata, slično WG konceptu u Nemačkoj, gde svaki stanar ima svoju sobu a ostale prostorije deli sa cimerima. Uglavnom se radi o objektima koji su prvobitno bili planirani kao poslovni prostor u Nišu, ali kako nisu mogli da budu korišćeni za tu namenu, adaptirani su u apartmane za izdavanje. Reč je o svega nekoliko objekata u kojima nema više od 40 studenata“, navodi Žikić.

Dvostruka korist za privrednike

Vlasnik mlekare „Milk House“ Zvezdan Gavriloviić kaže za B&F da sa početkom školske godine beleže rast prodaje, naročito onih proizvoda koji se prodaju u pekarama i troše u menzama.

„Mi snabdevamo studentske menze različitim proizvodima i naravno, kada dođe 1. oktobar imamo povećanje prodaje. Kada studenti krenu na nastavu, raste i prodaja našeg jogurta u pekarama, jer je doručak u Nišu nezamisliv bez ovog mlečnog proizvoda. Sa početkom rada fakulteta i dolaskom velikog broja mladih ljudi, osetno se povećava prodaja mleka, sireva, pavlake i drugih naših proizvoda kojima snabdevamo radnje“, nabraja Gavrilović.

On ističe da za njihovo poslovanje Univerzitet u Nišu ma veliki značaj, jer ovoj firmi obezbeđuje stručne kadrove. Poznata niška mlekara, koja ima oko 250 zaposlenih, najviše sarađuje sa Ekonomskim, Mašinskim i Poljoprivrednim fakultetom. Studenti sa tih fakulteta dolaze na praksu u „Milk House“, a neki od njih dobijaju posao za stalno.

Govor Ive Andrića niškim akademcima

Univerzitet u Nišu osnovan je 1965. godine, a na samom početku u njegovom sastavu bili su Pravno-ekonomski, Medicinski i Tehnički fakultet. Univerzitet je u prvoj godini rada imao 234 nastavnika i saradnika i 10.500 studenata. U javnosti je nedovoljno poznato da je na svečanosti organizovanoj povodom početka rada niškog Univerziteta govorio jedini jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić.

Od osnivanja do sada na niškom Univerzitetu diplomiralo je 76.369 studenata, master akademske studije završilo je 10.150 visokoškolaca, magistrirao je 2.621 poslediplomac, a doktorirala su 2.653 visokoškolca. Univerzitet trenutno ima 149 akreditovanih studijskih programa.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Razvoj jugoistoka Srbije nezamisliv bez niškog Univerziteta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pravila koje je uvelo elektronsko evidentiranje ulaska i izlaska iz šengena (EES) da profesionalni vozači iz Srbije mogu da borave najviše 90 dana u bilo kojih 180 dana, dnevno iz saobraćaja izbacuje oko 100 domaćih kamiona. Istovremeno, manjak transportnih kapaciteta podiže cenu prevoza i do četiri puta, pa posledice više ne trpe samo prevoznici, već i firme kojima skuplji transport dodatno povećava troškove izvoza.

Problemi koje je izazvao EES ne pogađaju samo Srbiju, nego i celokupnu privredu na teritoriji Zapadnog Balkana. To potvrđuju i septembarske procene Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), da kašnjenja usled primene EES-a povećavaju operativne troškove transportnih i logističkih preduzeća u ovom regionu za 2-4%.

Kada vozač potroši dozvoljene dane, ne može da nastavi iste ture, što smanjuje broj raspoloživih vozača i transportnih kapaciteta, a prekoračenje može doneti novčanu kaznu, zabranu ulaska ili deportaciju. Nakon višemesečnih apela, protesta vozača i najavljene blokade graničnih prelaza, došlo je do pomaka u razgovorima sa EU. Kao prelazno rešenje, Evropska komisija je predložila izdavanje bilateralnih radnih viza, a Hrvatska je prva najavila takvu mogućnost. Prevoznici, međutim, strahuju kako će to izgledati u praksi.

Birokratija protiv zdravog razuma

Prema rečima Aleksandra Spasića, sekretara Udruženja „Međunarodni transport”, domaća transportna flota, koja obuhvata oko 3.200 kompanija i 30.000 profesionalnih vozača, trpi posledice koje se direktno prelivaju na domaće izvoznike.

„Problem ograničenja boravka nije od juče, još 2014. godine u Briselu se razmatralo uvođenje takozvanih „Turing viza” za profesionalne vozače, ali je Evropska komisija taj predlog gurnula pod tepih, jer države članice nisu pokazale interesovanje. Danas, uvođenjem EES-a i širenjem šengena do samih granica Srbije, situacija je eskalirala“, ističe Spasić za B&F.

On napominje da je priroda posla u međunarodnom transportu potpuno nespojiva sa rigidnim brojanjem dana i pojašnjava: „Zbog dosledne primene tog pravila, svakodnevno nam se oko sto vozila vraća sa granice. Prevoznik ne može čarobnim štapićem da stvori novog vozača, roba se vraća na mesto utovara, a kamioni stoje na parkinzima“.

Ni stranim prevoznicima se ne dolazi u Srbiju

Problem se preneo i na proizvodni sektor i strane investitore u Srbiji, posebno na automobilsku industriju koja zavisi od preciznih rokova isporuke.

„U početku su pojedini veliki izvoznici bili protiv naših protesta, ali sada traže da im pomognemo jer njihovi prevoznici više nemaju vozača. Kada domaći transport stane, izvoznici su primorani da traže strane prevoznike. Cena ture koja je ranije bila oko 1.500 evra sada može da dostigne 4.500 do 6.000 evra, ali ni stranih prevoznika nema dovoljno, nisu spremni da dolaze u Srbiju i čekaju na našim granicama“, ukazuje Spasić.

Dugoročna opasnost, upozorava naš sagovornik, leži u potpunom urušavanju transportnih kapaciteta u međunarodnom saobraćaju i masovnom egzodusu prevozničkih firmi van granica Srbije. Zbog nemogućnosti da normalno posluju, domaći prevoznici već sele poslovanje u Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku, Bugarsku i Slovačku, a sa njima tamo odlaze porezi, doprinosi, prihodi i dobit.

Prikrivene carine

U prvom tromesečju ove godine na ključnim izlaznim tačkama Srbije ka Mađarskoj i Hrvatskoj čekalo se u proseku i do sedam sati, pa evropski ekonomski institut Bruegel „računa“ da bi skraćenje zadržavanja za samo tri sata imalo ekonomski efekat jednak smanjenju carina za dva procentna poena.

Ovu računicu dodatno zaoštravaju procene MMF-a o šteti koju trpi privreda na Zapadnom Balkanu. One pokazuju da necarinske barijere u trgovini industrijskom robom, od administrativnih procedura, fitosanitarnih i tehničkih pregleda, do činjenice da zbog neefikasne logistike teretna vozila provode do deset puta više vremena na spoljnim nego na unutrašnjim granicama EU, stvaraju skriveni trošak jednak carinskoj stopi od 8-14%. To znači da je za toliko već u startu skuplji svaki proizvod koji se iz ovog regiona izvozi na tržište EU.

Problemi u transportu koji su eskalirali sa uvođenjem EES-a, pored nekonkurentnih cena, izazvali su i kašnjenje isporuka. „Domaći izvoznici počinju da gube poslove u inostranstvu jer više ne mogu da garantuju rokove isporuke i doživljavaju se kao nepouzdani“, ističe za B&F Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku.

Nelojalni uslovi za srpske izvoznike

Slična upozorenja stižu i iz proizvodnog sektora. Iz kompanije Keramika Jovanović potvrđuju da se smanjen broj raspoloživih vozača i transportnih kapaciteta osetno odražava na rast cena prevoza.

„Pronalaženje odgovarajućeg vozila teže je nego ranije. Nedostatak profesionalnih vozača dodatno komplikuje situaciju, zbog čega organizacija transporta zahteva znatno više vremena i bolje planiranje unapred. Na rast cena prevoza utiče kombinacija više faktora, od cena naftnih derivata i viših putarina u EU, do nedostatka vozača“, navode u ovom zrenjaninskom preduzeću za B&F.

Kako mogu izgledati konkretne posledice u praksi opisuje direktor firme „Jela Jagodina” Miroljub Radovanović. „Našem vozaču je odbijen ulazak u Rumuniju na graničnom prelazu Vatin – Moravita zbog prekoračenja broja dana, jer je u proteklih 180 dana sakupio 94 dana boravka u EU“, priča Radovanović za B&F.

„Vozača smo morali da vratimo i pošaljemo drugog, pa smo imali dvostruke troškove – za prevoz vozača i kašnjenje isporuke. Ako se ovaj problem ne reši, potisnuće nas konkurencija iz EU koja nema ovakva ograničenja u poslovanju“, upozorava direktor jagodinskog preduzeća.

Drumski transport doslovno matiran

Loša predviđanja iznosi i Borislav Popović, vlasnik kompanije Doo Popović transport – Obrovac, koji ocenjuje da stalne gužve, mali broj graničnih prelaza i ograničeni boravak vozača u šengen zoni, doslovno matiraju domaće prevoznike.

„Profesionalnom vozaču je posao da vozi kroz zonu šengena kako bi robu iz Srbije odvezao do kupca, a zatim robu iz EU dovezao u Srbiju. Tamo ne odlazi da živi, već samo prolazi tuda zbog posla, pa je ograničenje boravka za njega veliki problem. Zbog toga smanjujemo poslovanje ili potpuno zaustavljamo rad. Pravilo 90/180 mora hitno da se derogira za profesionalne vozače kamiona i autobusa“, uveren je Popović.

Za ovakvo rešenje iz istih razloga zalaže se i Aleksandar Spasić, sekretar Udruženja „Međunarodni transport”, koji smatra da bilateralne vize za vozače mogu biti samo privremena opcija, ali ne mogu obezbediti efikasan ishod na dugi rok.

A da konačno uložimo u železnicu?

Dragoljub Rajić upozorava na hitnost reorganizacije graničnih kapaciteta, posebno na izlaznim pravcima ka EU.

„Potrebni su nam integrisani granični prelazi i objedinjeni rad carinskih i fitosanitarnih inspekcija 24 sata dnevno, po uzoru na prelaz u Severnoj Makedoniji. Posebno je kritičan pravac Šid-Tovarnik, gde očekujemo da se količina robe u narednim godinama višestruko poveća. Ako se prelazi ne prošire i inspekcije ne organizuju na jednom mestu, doći će do potpunog zagušenja“, predočava Rajić.

Problem, međutim, nije samo u drumskom transportu. Rajić podseća da roba u kontejnerima na granici može da stoji dva do četiri dana, zbog čega se troškovi izvoza mogu udvostručiti, a u nekim slučajevima i utrostručiti.

Zato predlaže da se deo tereta preusmeri na prevoz železnicom. „Dugoročno rasterećenje drumskog saobraćaja zahteva ubrzana ulaganja u intermodalne terminale i železničku mrežu, budući da jedan teretni voz zamenjuje između 40 i 50 kamiona, čime se drastično smanjuju i redovi na granicama i ugljenični otisak”, poručuje koordinator Mreže za poslovnu podršku.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: maykal, Depositphotos

Чланак Muke sa EES-om: Klin u točkove се појављује прво на Biznis i Finansije.

Koliko košta pakovanje jaja? Pitanje deluje jednostavno, ali odgovor više ne mora da bude isti za svakog kupca. Istraživanje koje su tokom 2025. sproveli Consumer Reports i Groundwork Collaborative pokazalo je da su korisnici platforme Instacart u isto vreme dobijali različite cene istih proizvoda u istim prodavnicama.

U istraživanju je učestvovalo 437 kupaca u četiri američka grada. U prodavnici Safeway u Vašingtonu isto pakovanje jaja pojavilo se po pet različitih cena, od 3,99 do 4,79 dolara. Gotovo tri četvrtine posmatranih proizvoda pojavljivalo se po različitim cenama, a kod pojedinih je razlika dostizala 23 odsto.

Instacart je tvrdio da nije reč o personalizovanim cenama zasnovanim na ličnim podacima kupaca, već o eksperimentu u kom su korisnici nasumično raspoređivani u grupe. Ipak, slučaj otvara mnogo šire pitanje. Tehnologije za personalizovano određivanje cena mogu da koriste podatke o lokaciji, prethodnim kupovinama i pretragama. Zato cena koju vidimo može da zavisi i od onoga što prodavac zna, ili može da zaključi o nama.

Šta internet prodavnica zna o vama?

Nije svaka promena cene oblik personalizacije. Avionska karta može poskupeti zbog veće potražnje, hotelska soba zbog popunjenosti kapaciteta, a proizvod zbog ograničenih zaliha. Kod dinamičkog određivanja cena presudne su tržišne okolnosti, dok se kod personalizovanog određivanja u obzir mogu uzeti i podaci o kupcu i procena njegove spremnosti da plati tu cenu.

A tih podataka može biti mnogo više nego što ostavljamo samom kupovinom. Federalna trgovinska komisija Sjedinjenih Američkih Država (Federal Trade Commission – FTC), koja istražuje tehnologije za algoritamsko određivanje cena, navodi preciznu lokaciju, demografske podatke, istoriju kupovine, pretraživanja i pregledanja interneta, prethodni odnos sa prodavcem ili njegovim partnerima, kao i vreme, mesto i kanal preko kog se kupovina obavlja. Sistemi mogu da beleže i proizvode ostavljene u virtuelnoj korpi, vraćanje robe, komunikaciju sa korisničkom službom, pa čak i pokrete miša tokom boravka na stranici.

Prodavnica pritom ne mora sama da prikupi sve informacije. Podaci koje već poseduje mogu da se kombinuju sa informacijama iz drugih izvora, ali i sa takozvanim „izvedenim“ podacima, onim što sistem zaključuje na osnovu drugih informacija.

Tako prodavac ne mora da zna kolika je nečija plata. Kombinovanjem podataka o lokaciji, prethodnim kupovinama, interesovanjima i ponašanju korisnika na sajtu, algoritmi mogu da naprave detaljniju procenu njegovih kupovnih navika. U obzir se, između ostalog, mogu uzeti proizvodi koje korisnik pregleda, učestalost vraćanja na određeni proizvod i sadržaj korpe, na osnovu čega algoritam procenjuje koje bi ponude mogle da mu budu najrelevantnije.

Tu dolazimo do pojma willingness to pay – najvišeg iznosa koji je potrošač spreman da plati za određeni proizvod ili uslugu. Cilj sistema ne mora da bude da utvrdi koliko kupac ima novca, već koliko je osetljiv na cenu. Jedan kupac može biti svrstan u grupu koja češće odustaje kada cena poraste ili reaguje tek na veći popust, dok drugi kupac može pripadati grupi koja kupovinu završava i po višoj ceni.

Drugim rečima, algoritam ne mora da zaključi: „Ovaj kupac će platiti tačno 87,50 evra“. Dovoljno je da proceni nešto praktičnije – koliko je verovatno da će kupac prihvatiti ponuđenu cenu, a koliko da će zbog nje odustati.

Kako algoritam procenjuje koliko ćete platiti?

Algoritmi za određivanje cena postoje mnogo pre današnjeg razvoja veštačke inteligencije. AI postaje važna kada sistem treba da obradi velike količine podataka, prepozna obrasce u ponašanju kupaca i predvidi njihovu reakciju na određenu ponudu. FTC je utvrdio da kompanije koje nude tehnologije za određivanje cena koriste napredne algoritme i AI, u kombinaciji sa podacima o potrošačima, kako bi ih kategorizovale i omogućile ciljano određivanje cena.

Reakcija kupaca može se testirati tako što se različitim grupama isti proizvod ponudi po različitim cenama. Ako viša cena ne utiče značajno na prodaju, to je signal da su kupci spremni da je prihvate; ako počnu da odustaju od kupovine, kompanija dobija podatak o njihovoj osetljivosti na cenu.

Cene je na ovaj način testirao i Instacart. Kompanija je 2022. kupila Eversight, koji je razvio alate za optimizaciju i testiranje cena. Instacart je tvrdio da raspoređivanje korisnika u eksperimentalne grupe nije bilo zasnovano na ličnim ili demografskim podacima, a Consumer Reports nije pronašao dokaz da su razlike u cenama bile povezane sa demografskim karakteristikama učesnika.

Takvi eksperimenti sami po sebi nisu personalizovano određivanje cena, ali pokazuju kako kupci reaguju na različite iznose. Ukoliko se takvi rezultati povežu sa profilima kupaca i modelima koji predviđaju njihovo ponašanje, sistem može da pređe sa pitanja „koja cena najbolje prolazi kod kupaca?“ na „koja cena će najverovatnije proći kod ovog tipa kupca?“

Cena iz „crne kutije“

FTC je utvrdio da postoje tehnologije koje omogućavaju prilagođavanje cena i promocija na osnovu podataka o potrošačima. Kupac, međutim, uglavnom vidi samo krajnju cenu, bez informacije o tome da li drugi kupci dobijaju isti iznos, koji su njegovi podaci uzeti u obzir i koliko su uticali na cenu.

Algoritam zato za potrošača funkcioniše kao svojevrsna „crna kutija“ – poznati su podaci koji ulaze u sistem i cena koja iz njega izlazi, ali ne i način na koji je ona određena. Kupcu je zbog toga teško da utvrdi da li je cena posledica uobičajenih tržišnih okolnosti ili procene zasnovane na njegovom profilu i ponašanju.

Pitanje zato nije samo da li tehnologija omogućava različite cene za različite kupce, već i koliko potrošač može da zna o načinu na koji je cena za njega određena.

Da li je personalizovano određivanje cena legalno?

Personalizovano određivanje cena nije svuda zabranjeno. Negde se od trgovca zahteva da potrošaču kaže da koristi njegove podatke za formiranje cene, dok se drugde ide ka zabrani određenih oblika personalizovanih cena.

U Njujorku, od novembra 2025. godine kompanije koje koriste lične podatke za algoritamsko određivanje cena moraju jasno da obaveste potrošača. Za kršenje ove obaveze predviđena je kazna do 1.000 dolara po prekršaju, ali personalizovanje cene tim propisom nije zabranjeno.

Tokom 2026. godine državni Senat i Skupština usvojili su One Fair Price Act, kojim bi kompanijama bilo zabranjeno da koriste lične podatke kako bi različitim kupcima određivale različite cene istog proizvoda, uz izuzetke za uobičajene kupone, programe lojalnosti i druge promocije.

U Evropskoj uniji personalizovano određivanje cena nije samo po sebi zabranjeno, ali trgovac mora da obavesti potrošača ako je cena personalizovana na osnovu automatizovanog donošenja odluka i profilisanja. Dodatna ograničenja proizlaze iz Opštе uredbе o zaštiti podataka Evropske unije (General Data Protection Regulation – GDPR), koja uređuje profilisanje i automatizovano donošenje odluka.

U Srbiji ne postoji poseban propis koji direktno uređuje algoritamsko ili personalizovano određivanje cena. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, međutim, reguliše profilisanje i automatizovano donošenje pojedinačnih odluka. Član 38 štiti pojedinca od toga da o njemu odlučuje isključivo automatizovani sistem kada takva odluka može da ima pravne posledice ili značajno da utiče na njegov položaj.

Ipak, ova zaštita nije apsolutna, jer zakon predviđa određene izuzetke. To nije isto što i izričita zabrana da internet prodavnica jednom kupcu ponudi proizvod za 1.000, a drugom za 1.100 dinara zato što je procenila da je drugi spremniji da plati više.

Razvoj ovih tehnologija otvorio je prostor koji regulativa tek počinje da uređuje – prostor između onoga što algoritmi mogu da zaključe o kupcu i onoga što trgovci na osnovu tih procena smeju da učine.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Biznis i finansije 250, oktobar 2026.

Foto: Faithie, Depositphotos

Чланак Različite cene istog proizvoda za različite kupce се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

6. KAKO JE IRSKA POSTALA ZAROBLJENIK SOPSTVENOG USPEHA: Ekonomija vilenjaka
Ekonomska stabilnost i javna potrošnja u Irskoj zavise od poslovnih odluka samo nekoliko američkih multinacionalnih kompanija, upozorava Irsko fiskalno savetodavno veće u svom najnovijem izveštaju. Irska se pretvorila u zarobljenika sopstvenog uspeha u privlačenju stranih direktnih investicija, jer je od njih sada toliko zavisna, da američki kapital može postati i vlasnik njene sudbine.

10. PRIVATNI VOZOVI: Luksuz bez voznog reda
Početkom dvadesetog vijeka imali su ih kraljevi, predsjednici i šačica najbogatijih industrijalaca i bankara. Privatni vozovi bili su simbol luksuza i statusa ali su ih zamijenili avioni i jahte, kojima današnji bogataši demonstriraju bogatstvo. Ipak, privatni vozovi i dalje voze, diskretno i skupo.

12. POLJSKA, NAJVEĆI PROIZVOĐAČ I IZVOZNIK SVEĆA U EVROPI: Mrtvi doprineli uspehu živih
Uoči 1. novembra, kada se odaje pošta preminulima u Poljskoj, grozničavo raste potražnja za svećama, po kojima je ova zemlja postala čuvena širom planete. Usled duboko ukorenjene katoličke kulture i sa njom povezanih verskih običaja, ali pre svega zahvaljujući veštini i prilagodljivosti domaćih majstora, svaka šesta sveća koja se danas upali u svetu proizvedena je u poljskim fabrikama. Međutim, za razliku od ranije, sada proizvođači muku muče da nađu zanatlije, pa umesto ljudi fitilje postavljaju – roboti.

Biznis

16. TRŽIŠTE DIJALIZE U SRBIJI: Koliko košta kad bubreg zataji?
Tržište dijalize u Srbiji obuhvata više od 4.300 pacijenata i godišnje generiše skoro 50 miliona evra rashoda Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO). Reč je o visoko regulisanom, specifičnom segmentu gde potražnja podseća na pretplatnički model, ali definisane cene i uloga države kao jedinog kupca na tržištu limitiraju profitabilnost. Nova inicijativa za rano otkrivanje bubrežnih oboljenja i uvođenje savremene terapije, međutim, mogla bi u narednim godinama potpuno promeniti trajektoriju ovog sektora i redefinisati načine na koje sistem ulaže novac.

18. POLJOPRIVREDNE APOTEKE U SRBIJI DOBILE KONKURENCIJU: Besparica u agraru izrodila nove finansijere
Veliki poljoprivredni proizvođači sve više nabavljaju repromaterijal kod organizatora proizvodnje, na odloženo plaćanje i u veleprodajama uz rabat, a poljoprivredne apoteke uglavnom snabdevaju sitnija domaćinstva ili se gase. Ipak, neke od njih, uprkos novoj konkurenciji, stabilno i uspešno rade. Njihovi vlasnici tvrde da posla ima ako mu se pristupa ozbiljno i sa dovoljno stručnosti, a ne sa idejom „danas firma, sutra džip“.

20. KAKO JE PREDUZEĆE PLANINKA ZAKORAČILO U DERMOKOZMETIKU: Nova formula lekovitog izvora
Preduzeće Planinka, poznato po banjskom turizmu i flaširanju mineralne vode, odlučilo je da ovaj prirodni resurs iskoristi za ulazak u još jednu novu delatnost. Tako je nastala kozmetička linija Prolom Beauty Care, koja kombinuje Prolom vodu sa aktivnim sastojcima iz savremene kozmetologije. „Ne očekujemo brz povrat investicije, jer ovaj projekat posmatramo dugoročno – važnije nam je da izgradimo poverenje potrošača i stabilnu poziciju brenda“, ističu u ovoj kompaniji.

Finansije

24. NOVI KLIJENTI NA BANKARSKOM TRŽIŠTU: Kako dobiti kredit bez srpskog pasoša
Za deo stranaca koji dolaze u Srbiju stanovanje podrazumeva više od zakupa. Kada odluče da u našoj zemlji ostanu duže i kupe nekretninu, nameće se pitanje mogu li kao strani državljani da dobiju stambeni kredit? U pojedinim bankama odgovor je potvrdan, a uslovi mogu biti isti kao za građane Srbije.

26. RAZLIČITE CENE ISTOG PROIZVODA ZA RAZLIČITE KUPCE: Nevidljivi porez na podatke
Da li internet prodavnica može da zna koliko ste spremni da platite za određeni proizvod i da vam na osnovu toga formira cenu?

28. ULOGA AGENTSKE VEŠTAČKE INTELIGENCIJE U REVIZIJI: Konkurent ili saradnik?
Revizorska struka nalazi se pred važnim izborom. Profesionalci u ovom poslu mogu posmatrati AI agente kao pretnju sopstvenom radnom mestu, ili kao priliku da se oslobode mnogih rutinskih poslova i usmere na ono što čini srž njihove profesije: razumevanje rizika, profesionalni skepticizam i nezavisno zaključivanje. Mašina neće zameniti čoveka, ali u uspešnom spoju efikasnosti tehnologije i profesionalne odgovornosti nalazi se budućnost revizije.

Temat – Prepreke u trgovini Srbije sa EU

31. NOVA OPTEREĆENJA POSLE VIŠE OD DVE DECENIJE LIBERALIZACIJE TRGOVINE IZMEĐU SRBIJE I EU: Kako jeftinije postaje sve skuplje
Liberalizacija trgovine sa EU donela je Srbiji višestruke koristi, ali nisu svi sektori niti preduzeća bili podjednako uspešni u nadmetanju sa često daleko nadmoćnijom konkurencijom. Sa novim trgovinskim pravilima za pristup tržištu EU, poslovanje za srpske izvoznike umesto da pojeftinjuje, postaje sve skuplje. Na pitanje šta da se radi nema jednostavnog odgovora.

34. KOLIKO DUGO DOMAĆI PRIVREDNICI MOGU DA DRŽE KORAK SA NOVIM PRAVILIMA EU: Odiseja srpskog izvoza
Pre nego što se kapije domaće fabrike uopšte podignu i krene šleper sa robom, srpski privrednik iza sebe već ima zamršenu administrativnu odiseju oko usaglašavanja sa pravilima EU koja se učestalo menjaju, a za neka mala i srednja preduzeća predstavljaju ozbiljan test opstanka. Pojedini stručnjaci problem konkurentnosti domaćeg izvoza ne pripisuju samo zahtevima na tržištu EU, već i domaćem ambijentu, uz ocenu „da nam je izvoz skuplji onoliko koliko je skupa naša država“.

36. GOMILANJE STANDARDA: Ni nebo nije granica
Evropske organizacije za standardizaciju CEN i CENELEC, čija je Srbija članica, samo prošle godine objavile su oko 1.500 standarda. Posebno rigorozni zahtevi prate izvoz hrane. To je razumljivo, kažu domaći proizvođači, ali problemi nastaju zbog ogromnog broja propisa koji se često menjaju, te drugačijih pravila na različitim tržištima. Kada srpski izvoznik konačno ispuni sve te dugotrajne i skupe procedure obavezne zakonom i dobije sertifikat, sledi novi krug privatnih, još strožih standarda koje nameću velike kompanije.

38. EU POREZ NA UGLJENIK: Čist vazduh, tuđi trošak
Uprkos tome što CBAM regulativa direktno obavezuje uvoznike na tržištu EU, taj trošak se kroz lanac snabdevanja prenosi na srpske proizvođače. Pojedini kupci u EU već pokušavaju da izdatke za kompletnu proceduru prebace na dobavljače, a ukupni troškovi za srpske firme mogu iznositi od nekoliko desetina hiljada do nekoliko miliona evra, u zavisnosti od veličine preduzeća i složenosti proizvodnje.

40. MUKE SA EES-OM: Klin u točkove
Pored transportnih preduzeća, sada od gubitka poslova strahuju i domaći izvoznici zbog problema koje je donelo uvođenje EES-a, jer osim što povećava troškove prevoza, ovaj sistem uzrokuje i kašnjenje isporuka kupcima na tržištu EU. U traganju za dugoročnim rešenjima, u opticaju su i predlozi da se deo drumskog tereta preusmeri na železnički saobraćaj, ali to zahteva dodatna ulaganja.

Intervju

42. PAVLE ĐORĐEVIĆ, VLASNIK ORGANELE I KOORDINATOR BIODISTRIKTA KOLUBARA: Čovek koji je napustio nauku da bi živeo na selu
„Odlazak na selo i rad za sebe dali su mi slobodu. Tačno je da je moj sadašnji posao nesigurniji i da svaka godina nosi rizik od propasti roda, ali taj rizik prihvatam“, ističe u razgovoru za B&F Pavle Đorđević, čovek koji je rad u naučno-istraživačkim institutima zamenio za život na selu, umesto novog auta kupio imanje, pokrenuo organsku proizvodnju i kroz projekat Biodistrikt Kolubara radi na stvaranju uslova za podmlađivanje sela.

Skener

46. RAZVOJ JUGOISTOKA SRBIJE NEZAMISLIV BEZ NIŠKOG UNIVERZITETA: Obrazuje, zapošljava i zarađuje
Univerzitet u Nišu jedna je od institucija koje imaju presudan značaj za razvoj ovog grada i celog regiona. Univerzitet zapošljava veliki broj stručnjaka koji kroz svoj rad obrazuju nove stručnjake. Na taj način, ova akademska ustanova obezbeđuje neophodne kadrove za razvoj postojećih preduzeća i pruža podršku u privlačenju novih investitora. Istovremeno, mladi koji dolaze u Niš da bi studirali i sami doprinose lokalnoj ekonomiji, kroz zakup stanova i svakodnevnu potrošnju.

48. FOTO-KABINE I FOTO-OGLEDALA U ERI MOBILNIH TELEFONA: Povratak opipljivih sećanja
Zašto bi organizator venčanja, rođendana ili poslovnog događaja plaćao foto-kabinu u vreme kada skoro svako ima mobilni telefon sa kamerom odličnog kvaliteta? Zato što foto-kabina ne nudi samo fotografiju, već opipljivu uspomenu na druženje i zabavu. Pojedini preduzetnici u Srbiji pokazali su da za fotografiju koju možemo da držimo u rukama i dalje postoji tržište.

Nove tehnologije

52. KAKO SU SATELITSKE TEHNOLOGIJE PRETVORILE VAZDUH U SKUPU IMOVINU: Trgovina nebom
Ogroman napredak u oblasti satelitske poljoprivredne analitike i daljinske detekcije, podario je krupnim investitorima novu, uzbudljivu igračku. Oni mahnito kupuju njive, najviše u siromašnim zemljama, ali ne da bi na njima uzgajali poljoprivredne kulture, već da bi uložili u prostor iznad zemljišta i pretvorili ugljen-dioksid u skupu imovinu. Tako je satelitska poljoprivredna analitika postala direktni kontrolor cene kapitala na svetskom tržištu, a zarada u trgovini nebom je postala toliko visoka, da je počela da ugrožava prehrambenu sigurnost.

Nauka

54. LJUDSKA ILUZIJA O SAVRŠENOJ KONTROLI: Dok nas haos ne rastavi
Uprkos tome što smo svaki delić stvarnosti spakovali u algoritme i „neljudski“ precizne grafikone, iznenadne prirodne i društvene katastrofe bude strah kod ljudi da je svet potpuno nepredvidiv. Ali, velika je razlika između potrebe da predviđanjem i planiranjem umanjimo egzistencijalnu nesigurnost i verovanja da kao vrsta možemo da postanemo apsolutni gospodari života i smrti, jer je arogancija najopasnija prečica u katastrofu.

Koktel

56. GASTARBAJTERSKI BAROK U KUKURUZU: Prazne kuće sagrađene iz inata
Ogromne, neukusne a prazne kuće koje su gradili gastarbajteri već godinama služe za podsmeh i zgražavanje u domaćoj javnosti, čak su dobile i naziv „gastarbajterski barok“. Ali, iza ove parade kiča je priča o ljudima koji su pobegli od nemaštine u sopstvenoj zemlji, da bi u bogatim državama, za one koji su tamo rođeni, opet bili niko i ništa. To su ljudi koji su najbolje godine svog života proveli radeći teške i bedno plaćene poslove u tuđini, sanjajući o danu kada će u svom selu konačno pokazati da su postali neko i nešto.

58. ATRAKCIJA U PUSTINJI ZABRANJENA ZA POSETIOCE: Sablasni bioskop na kraju sveta
Opčinjen Sinajskom pustinjom u Egiptu, jedan Francuz o kome se ne zna ništa pouzdano rešio je da sagradi velelepni otvoreni bioskop na pesku, usred ničega, obasjan jedino zvezdama i skriven od ostatka sveta. Ali ovaj neverovatni inženjerski podvig doživeo je tragičnu sudbinu. Nakon propale premijere jedne oktobarske večeri pre skoro 30 godina, u ovoj dvorani „sagrađenoj od svetlosti i snova“ nikada nije prikazan nijedan film, a njenim sablasnim ostacima egipatske vlasti su zabranile pristup.

Komunikacije

60. KADA BEZBEDNOST U AVIONU POSTANE ZABAVA: Reklamni rat na 10.000 metara visine
Vodeći avioprevoznici uložili su tokom poslednje decenije između 150 i 200 miliona dolara u kratke filmove o sigurnosnim pravilima za slučajeve „ne daj bože“, koji su se pretvorili u holivudski spektakl. Umesto da povećaju bezbednost, ovi zabavni filmovi sa svetskim zvezdama predstavljaju novo oružje u reklamnom ratu.

Reprint

62. RUSKI EMIGRANTI U IZRAELU: Pobegli iz sopstvenog rata u tuđe
Državljani Rusije koji su nakon izbijanja sukoba u Ukrajini potražili utočište u Izraelu, prošli su prilično dobro, ali u proseku. To znači da ruska „ekonomija u egzilu“ ima sve statusne lestvice širom Izraela, od elite do proleterijata. Ipak, nešto ih povezuje – pobegli su od jednog rata, a onda su ih na Bliskom istoku „zaskočili“ drugi.

Vremeplov

64. KAKO JE MLADA JUNETINA IZ JUGOSLAVIJE POSTALA GEOPOLITIČKO PITANJE: Mesna diplomatija
Izvoz mlade junetine u Zapadnu Evropu bio je za SFRJ toliko isplativ, da je jugoslovensko rukovodstvo pokrenulo kompletnu diplomatsku mašineriju kako bi se izborilo sa protecionističkim merama Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Tito je čak koristio bilateralne susrete sa državnicima iz Zapadne Evrope da bi status jugoslovenskih poljoprivrednih proizvoda na tržištu EEZ, posebno „bejbi bifa“, nametnuo kao pitanje od geopolitičkog značaja.

Чланак B&F 250: Prepreke u trgovini Srbije sa EU – Teška vremena, prijatelju moj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Radno zakonodavstvo u Srbiji često je potpuno opravdano meta kritika na račun prevelikih prava poslodavaca. Ipak, postoji bar jedna situacija u kojoj su svi saglasni da su oni – oštećena strana.

Naime, čak i kada poslodavac ima nesporno saznanje da se dojučerašnji zaposleni više nikada neće pojaviti na radnom mestu jer je, recimo, viđen kako preko puta ulice već vredno radi kod konkurencije, propisi mu vezuju ruke. Ne može ga jednostavno odjaviti i reći „doviđenja“. Zakon o radu diktira proceduru u kojoj poslodavac mora da prođe kroz dugačak lavirint koverata, preporučenih pošiljki i oglasnih tabli.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: prvi čin

Kako za B&F objašnjava advokatica Dušica Jež Bojović, prvi korak u ovoj agoniji počinje tek kada radnik ne dođe na posao najmanje tri dana zaredom i ne dostavi nikakvo pisano obaveštenje niti potvrdu o bolovanju. Tada poslodavac mora da mu uputi pisano Upozorenje pred otkaz ugovora o radu. S obzirom na to da radnika nema u firmi da mu se papir uruči lično, pošiljka putuje poštom na njegovu zvaničnu kućnu adresu. I tu kreće prva faza igre zvane „uhvati me ako možeš“.

U praksi, odbegli radnici retko kada sa oduševljenjem sačekaju poštara da potpišu sopstveni otkaz. Kada se koverta vrati neuručena, poslodavac mora da sačeka da mu iz pošte stigne potvrda, pa tek onda to Upozorenje kači na oglasnu tablu firme. Po zakonu, tek po proteku roka od osam dana od dana kačenja na tablu, smatra se da je upozorenje uručeno.

Ali, drama se tu ne završava. Zakon predviđa da se zaposlenom mora ostaviti rok od najmanje osam dana da se izjasni o navodima iz tog upozorenja. Samo u ovoj prvoj, pripremnoj fazi, nepovratno ode više od 20 dragocenih dana.

Neuručeno rešenje, oglasna tabla i čekanje: drugi čin

Kada poslodavac konačno preživi prvu fazu i pomisli da je najgore prošlo, shvata da je to bio samo prvi čin ove administrativne komedije. Sledi druga faza: pisanje i uručivanje samog Rešenja o otkazu ugovora o radu.

Procedura u drugom činu je potpuno preslikana i podjednako spora. Rešenje se šalje na kućnu adresu, poštar ne pronalazi nikoga, pismo se vraća, pa sledi novo kačenje na oglasnu tablu i čekanje od osam dana da rešenje postane pravosnažno. Tek po isteku tog drugog osmodnevnog roka na oglasnoj tabli, rešenje o otkazu dobija pravnu snagu i stvara osnov da se radnik odjavi sa sistema Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO).

Međutim, za srpskog preduzetnika ni ovo nije kraj muke, jer u priču ulazi tehnologija, ili tačnije – njena ograničenja. Elektronski sistem CROSO dozvoljava odjave unazad za najviše tri dana. Kako je celokupna procedura sa oglasnom tablom trajala nedeljama, dan donošenja rešenja o otkazu leži daleko u prošlosti. Da bi rešio ovaj problem, poslodavac mora pismenim putem da se obrati Fondu PIO kako bi oni izvršili ručnu odjavu.

A tada na scenu stupa birokratska fantastika. Pojedini filijale PIO fonda, shodno svojim internim pravilima, u ovoj situaciji šalju dopis istom onom radniku koji mesec dana nije primio ni upozorenje, ni rešenje. Od njega se pismeno traži da se izjasni da li pristaje da bude odjavljen sa sistema CROSO.

Advokatica Dušica Jež Bojović ističe da nemaju sve filijale PIO fonda ovakvu praksu, ali da se u svom radu lično susretala sa ovakvim apsurdnim slučajevima. Rezultat je da odjava čoveka koji se odavno ne pojavljuje na poslu traje mesecima. Za sve to vreme, radnik se vodi kao zaposlen, a poslodavac ima zakonsku obavezu da za njega uredno obračunava i plaća poreze i doprinose na minimalnu zaradu.

Kulminacija se dešava kada odbegli radnik već uveliko radi kod novog gazde.

Sagovornica navodi primer kada je radnik napustio jedno radno mesto i samo dva dana kasnije zasnovao radni odnos u drugoj firmi. Prilikom prijave kod drugog poslodavca, u sistemu se pojavila takozvana „programska odjava“ sa starog posla. Ali, uprkos tome što je u sistemu savršeno jasno da čovek radi na novom mestu i da je tamo prijavljen, zakon i dalje ne dozvoljava prvobitnom poslodavcu da ga automatski odjavi. Umesto toga, i dalje je dužan da sprovede kompletnu, dugačku i komplikovanu proceduru slanja dopisa i kačenja na oglasnu tablu.

Vanredni otkaz kao mač sa dve oštrice

Pitanje koje se logično nameće jeste: kako je moguće da je sistem toliko nakrivo postavljen i zašto se ne uvede otkaz po kraćoj proceduri za ovakve slučajeve?

Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo, potvrđuje za B&F da ovaj problem postoji u praksi i da su pojedini poslodavci čak želeli da tuže takve radnike za naknadu štete. Međutim, od tužbi se odustajalo jer bi to bio previše komplikovan sudski postupak sa izuzetno neizvesnim ishodom – kako tačno izmeriti i na sudu dokazati kakvu je štetu radnik prouzrokovao time što se jednostavno nije pojavio na poslu?

Reljanović objašnjava da za ovakvo ponašanje radnika najčešće postoje dva razloga: ili su revoltirani dotadašnjim postupcima poslodavca pa mu se na ovaj način svesno „svete“, ili su jednostavno neznalice i nemarni. Mnogi od njih naivno veruju da prijavom na novom poslu, stara prijava automatski prestaje sama od sebe.

Ipak, razlog zašto u našem Zakonu o radu ne postoji takozvani „vanredni otkaz“ – mehanizam koji bi po hitnom postupku rešavao ove situacije – leži u gorkom istorijskom iskustvu i slabim institucijama.

Vanredni otkaz jeste poznat institut u mnogim evropskim pravnim sistemima i služi upravo za situacije kada je nastavak rada nemoguć (na primer, zbog krivičnog dela, nasilja na poslu ili kada radni odnos faktički više ne postoji). Međutim, u zemljama sa slabim nadzornim mehanizmima, on postaje opasno oružje u rukama nesavesnih poslodavaca.

U Hrvatskoj masovno završili na sudu

Reljanović navodi slikovit primer iz susedne Hrvatske. Nakon što je tamo uveden vanredni otkaz, ogroman broj takvih slučajeva završio je na sudu. Izuzetno visok udeo tih sporova okončan je presudama u korist radnika, jer su nesavesni poslodavci masovno zloupotrebljavali vanredni otkaz kako bi se po skraćenom postupku obračunavali sa nepodobnim zaposlenima, sindikalnim liderima i članovima radničkih saveta.

Upravo zbog toga, ekipa stručnjaka koja je u okviru Centra za dostojanstven rad pisala alternativni model Zakona o radu, a među kojima je bio i Reljanović, nije predložila uvođenje vanrednog otkaza, procenivši da on nosi prevelike rizike od zloupotrebe u srpskim okolnostima.

Bilo kako bilo, rešenje za ovu pravnu prazninu mora se pronaći. Sagovornici su saglasni da bi zakonodavac morao hitno da interveniše. Advokatica Jež Bojović smatra da se sistem odjave mora drastično pojednostaviti, bar u jasnim situacijama kada je radnik već zasnovao radni odnos kod novog poslodavca.

Mario Reljanović predlaže uvođenje dve konkretne novine: uspostavljanje posebnog prekršaja u zakonu za zaposlenog koji samovoljno napusti poslodavca bez zakonitog okončanja radnog odnosa, kao i uvođenje opcije „uslovne odjave“ pred sistemom CROSO. Na taj način, poslodavac bi mogao odmah da prekine plaćanje obaveza za nepostojećeg radnika, dok se formalno-pravna procedura ne sprovede do kraja.

Do tada, poslodavcima u Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da kupuju podebele zalihe papira za štampač, redovno proveravaju oglasne table i nadaju se da njihovi zaposleni neće preko noći odlučiti da postanu – nevidljivi.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: belchonock, Depositphotos

Чланак Golgota poslodavca kad treba da uruči otkaz radniku koji je napustio firmu bez obaveštenja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema podacima Međunarodnog zadružnog saveza, trenutno u 76 država posluje preko 3.300 zdravstvenih zadruga koje opslužuju više od 100 miliona domaćinstava. Istovremeno, u Srbiji postoji ukupno 2.900 aktivnih zadruga, od kojih su tri petine poljoprivredne. Među registrovanim zadrugama su i zanatske, omladinske, stambene i socijalne, dok zdravstvenih gotovo da nema, iako je Srbija u toj vrsti udruživanja bila među pionirima u Evropi početkom 20. veka.

U stručnoj javnosti se već duže vreme raspravlja o potrebi da se zdravstveno zadrugarstvo obnovi u Srbiji, a jedan od najaktivnijih zagovornika tog koncepta je dr Milorad Stamenović, naučni saradnik i globalni rukovodilac projekta u kliničkim ispitivanjima u Nici, koji proučava zdravstvene zadruge više od decenije.

Stamenović je objavio tri knjige i više naučnih radova o ovoj temi, a pokretač je i Inicijative za ponovno uspostavljanje zdravstvenih zadruga u Srbiji, s ciljem da se kroz stručni dijalog razmotre mogućnosti njihovog razvoja. Inicijativu je podržalo više domaćih i međunarodnih organizacija, među kojima i Međunarodna organizacija zdravstvenih zadruga (IHCO).

Prema podacima te organizacije, broj i obim aktivnosti zdravstvenih zadruga u svetu rastu, pa samo u Italiji ima 6.756 ovih udruženja sa više od 233.000 zaposlenih. Moderan koncept zdravstvenog zadrugarstva predstavlja značajan deo zdravstvenog sistema u mnogim zemljama, jer ove organizacije danas u svom radu obuhvataju veliki broj usluga, objašnjava Stamenović za B&F.

Pored primarne zdravstvene zaštite, one organizuju preventivne programe, skrining preglede, kućnu negu, rehabilitaciju, zaštitu mentalnog zdravlja. Njihovo delovanje obuhvata i telemedicinu, zdravstveno osiguranje, stomatološke usluge, dugotrajnu negu, promociju zdravlja, pa i distribuciju lekova i razvoj pojedinih zdravstvenih programa, navodi naš sagovornik.

Neophodna promena zakona

Razvoj sličnog koncepta je važan za Srbiju u situaciji kada se naša zemlja suočava sa starenjem stanovništva, porastom hroničnih bolesti, nedostatkom zdravstvenih radnika, posebno u ruralnim sredinama, dok istovremeno raste potreba za preventivnim programima i dugotrajnom negom. Međutim, da bi takav model zaživeo, potrebne su promene u regulativi.

„Važeći Zakon o zadrugama prepoznaje mogućnost osnivanja zdravstvenih zadruga, ali to nije uređeno kroz zdravstveno zakonodavstvo niti postoji regulatorni okvir koji bi omogućio njihovo funkcionisanje. Zbog toga danas gotovo da ne postoje aktivne zdravstvene zadruge u Srbiji, osim pojedinačnih pokušaja koji nisu doveli do razvoja održivog modela“, ukazuje Stamenović.

Po njegovom mišljenju, potrebno je dopuniti Zakon o zdravstvenoj zaštiti na način koji bi omogućio da se i kroz zadružno organizovanje pružaju određeni oblici zdravstvene zaštite, pre svega u oblasti primarne medicine, prevencije, kućne nege, rehabilitacije i promocije zdravlja. Zakonodavac bi trebalo da dopuni i Zakon o zadrugama i to odredbama kojima bi se uredile specifičnosti zdravstvenih zadruga, njihov način upravljanja, članstvo i odnos prema zdravstvenom sistemu.

Stamenović napominje da je neophodno doneti i odgovarajuće podzakonske akte. Njima bi se uredili uslovi za rad zdravstvenih zadruga, licenciranje, standardi kvaliteta, stručni nadzor, način finansiranja, kao i mogućnost ugovaranja pojedinih zdravstvenih usluga sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Oslonac na više izvora finansiranja

Šta bi bila svrha ovih udruženja? „Uloga zdravstvenih zadruga ne bi bila da zamene domove zdravlja ili bolnice, već da popune praznine između javnog i privatnog sektora, posebno u ruralnim sredinama gde građani najteže dolaze do zdravstvenih usluga“, predočava Stamenović.

On predlaže da se ovaj model uvodi postepeno, kroz pilot-projekte u nekoliko lokalnih samouprava i da se potom proceni kako su zdravstvene zadruge uticale na kvalitet zdravstvene zaštite i koliko su bile finansijski održive. Na osnovu toga, Srbija bi mogla da razvije koncept zdravstvenog zadrugarstva koji odgovara njenim potrebama, a od posebnog značaja je da se održivost obezbedi kroz više izvora finansiranja.

Naime, iskustva zdravstvenih zadruga u svetu pokazuju da nijedan uspešan model ne počiva samo na članarinama ili samo na javnim sredstvima, ističe Stamenović, već da se stabilnost postiže kombinacijom više izvora za pribavljanje potrebnih sredstava.

S druge strane, u međunarodnoj praksi ne postoji jedinstven model zdravstvene zadruge. Naš sagovornik navodi da su u nekim državama osnivači i upravljači građani, u drugim zdravstveni radnici, a postoje i mešoviti modeli u kojima zajedno učestvuju građani, zdravstveni radnici, lokalne samouprave, udruženja pacijenata i druge organizacije.

Bez obzira na pomenute razlike, sve zdravstvene zadruge zasnivaju se na dobrovoljnom članstvu, njima se upravlja po principu „jedan član – jedan glas“ i višak prihoda se ne deli među ulagačima, već se ulaže u unapređenje usluga.

Bolje sprečiti nego lečiti

Govoreći o iskustvima u svetu koja bi mogla biti korisna i primenjiva u Srbiji u razvoju sopstvenog modela zdravstvenih zadruga, Stamenović izdvaja dve ključne stvari. Prva je usmerena na prevenciju i promociju zdravlja. U takvom modelu, građani bi postajali članovi zadruge uz simboličnu članarinu, koja ova sredstva ne bi koristila za finansiranje skupih bolničkih procedura ili specijalističkog lečenja, već za preventivne aktivnosti u okviru javnog zdravstvenog sistema.

To znači da bi se novac usmeravao na preventivne preglede, skrining programe, savetovališta za hronične bolesti, programe mentalnog zdravlja, kućnu negu, patronažne usluge, rehabilitaciju, digitalne servise i telemedicinske konsultacije.

Time bi se povećao obuhvat stanovništva prevencijom, što bi dugoročno smanjilo troškove lečenja težih zdravstvenih posledica. Slični model postoji u Japanu, gde se troškovi zadrugara osim članarinama, pokrivaju i refundacijom iz sistema zdravstvenog osiguranja.

Lekari i tamo gde ih nije bilo

Drugi model bi se primenjivao u sredinama gde je nedostatak zdravstvenih ustanova i radnika najizraženiji. Zdravstvena zadruga bi organizovala rad ambulante ili centra primarne zdravstvene zaštite kroz zajedničko finansiranje više partnera, na primer iz saveznog i budžeta lokalnih zajednica, kao i od članarine koju uplaćuju članovi.

Dodatne prihode zadruga bi mogla da obezbedi pružanjem pojedinih zdravstvenih usluga, učešćem u EU projektima, iz međunarodnih fondova, partnerstva sa poslodavcima, donacija i ugovaranja određenih usluga sa RFZO.

Takav pristup omogućio bi da se zdravstvena zaštita obezbedi i u sredinama u kojima bi finansiranje nove zdravstvene ustanove isključivo iz javnih sredstava bilo teško održivo. Ovakav model postoji u Kanadi, gde infrastrukturu i organizaciju na lokalu plaća zadruga, dok plate medicinskih radnika pokriva država.

Nedovoljno poznate mogućnosti

Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović ističe da ne postoji zvanična analiza o tome zašto zdravstvene zadruge nisu zaživele u Srbiji, ali smatra da je razlog to što građani najveći deo zdravstvenih usluga ostvaruju preko RFZO, pa nije postojala potreba za zadružnim modelom organizovanja. „Iako Zakon o zadrugama omogućava osnivanje zdravstvenih zadruga, nisu razvijeni posebni modeli njihovog finansiranja, ugovaranja sa RFZO ili poreskih podsticaja“, navodi Mihailović za B&F. On dodaje da se zdravstveni radnici češće odlučuju za privatnu praksu nego za udruživanje u zdravstvene zadruge verovatno i zato što nisu dovoljno upoznati sa mogućnostima takve vrste poslovanja.

Marina Cenić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: valelopardo, Pixabay

Чланак Zašto su Srbiji potrebne zdravstvene zadruge: Preci bili pametniji od nas се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vladimir Stakić je već sa 17 godina imao životni plan: ili advokatura ili novinarstvo. Neočekivana ponuda za honorarni rad u omladinskoj emisiji „Mladi novi svet“ na Studiju B (kasnije „Ritam srca“) rešila je njegovu dilemu. Pošto se odlučio za novinarstvo, upisao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kako bi sebe „naterao“ da stekne šire obrazovanje potrebno za pisanje.

B&F: Međutim, Vi niste samo studirali, već ste uporedo i radili…

Vladimir Stakić: Bio sam na Studiju B do 1984. kada je književnik Vladislav Bajac, tadašnji urednik „Ritma srca“, prešao kod Petra Popovića u list „Rok“ i poveo nekoliko nas sa sobom. Za „Rok“ sam pisao do 1988. godine, a potom za nedeljnik „Stav“, gde sam se bavio kulturom i političkom satirom. „Stava“ se sećam sa nostalgijom, jer mi je to bilo prvo stalno zaposlenje. Do tada sam radio kao slobodni novinar.

Dobro pamtim i 1991. godinu, kada sam sa jednim kolegom pokrenuo muzičko-filmski mesečnik „Bum!“. U vreme izlaska prvog broja počeli su sukobi u Hrvatskoj, a odmah potom i pravi rat. Zanimljivo je da smo više pisama podrške dobili iz Splita i Zagreba pojedinačno, nego iz Beograda i Novog Sada zajedno. Uprkos tome, magazin je nestao sa nestankom tržišta kom je bio namenjen.

Istovremeno je završena i moja saradnja sa Radio Novim Sadom, na kom sam vodio emisiju „YU rok“. Najpre je zabranjeno emitovanje slovenačkih, zatim hrvatskih pa bosanskih izvođača, te emisija više nije imala smisla. Nisam želeo da se vraćam političkoj satiri, a o muzici mi se nije pisalo dok se okolo puca, pa sam kao ribolovac iz hobija prihvatio ponudu da u okviru izdavačke kuće „Dnevnik“ postanem novinar u dvomesečnom magazinu „Ribo Revija“, ni ne sluteći da ću u hobističkom novinarstvu ostati bez prekida do danas.

B&F: Kada uporedite vreme u kojem ste počinjali sa današnjim, šta vidite kao najveće promene u novinarstvu?

Vladimir Stakić: Ni ranije nije bilo idealno, ali je bilo više ljudi koji su želeli da se bave novinarstvom nego prilika, pa su mladi novinari pružene šanse opravdavali kvalitetnim radom.

Urednici su ozbiljno radili sa novinarima, čak i u malim redakcijama. Mediji su imali veći uticaj i tiraže, pa je i odgovornost bila veća. Ono što napišeš ili izgovoriš nije moglo naknadno da se ispravlja i zato se svaka reč pažljivo merila.

Novinari su osamdesetih i devedesetih imali osećaj da su čuvari demokratije i da je traganje za istinom njihov najvažniji zadatak, čak i kada su se, kao ja, bavili muzikom. Danas mi se čini da se granica između novinarstva i PR-a sve više gubi.

B&F: Kako je tada izgledao radni dan novinara koji prati rokenrol scenu?

Vladimir Stakić: Neki su muziku pratili iz sobe, tako što su nabavljali ploče, preslušavali ih i prikupljali informacije. Ja sam, pak, bio terenski novinar. Išao sam na koncerte i radio intervjue sa muzičarima i nije mi bilo teško da pet noći zaredom legnem u pet ujutru, a već u osam budem na Radio Beogradu zbog emisija „Niko kao ja“ ili „To je samo rokenrol“.

Osećao sam kao privilegiju to što sam bio plaćen za ono što bih radio i besplatno. Zarada nije uvek bila velika, ali nikada nisam zažalio što nisam pisao o nečemu što me ne zanima samo zbog većeg honorara.

Ali, tada je ovaj posao zahtevao mnogo više truda. Nove bendove smo otkrivali obilazeći njihove svirke i nabavljajući snimke i ploče na razne načine, često nimalo jednostavno. Zato mi je zbunjujuće što je danas, kada nas od svake informacije deli poneki klik, teže doći do novih rok grupa. Njima se mediji slabo bave. Jedan od razloga je verovatno taj što rokenrol u sebi nosi klicu bunta, a društvo to više ne podstiče.

B&F: Da li danas može da se živi od te vrste muzike?

Vladimir Stakić: Mnogo teže nego nekada. Sada više zarađuju oni koji kontrolišu platforme za emitovanje muzike, nego oni koji tu muziku stvaraju.

Osamdesetih su muzičari verovali da će sa nekoliko uspešnih albuma moći da žive od muzike do kraja karijere, i to je zaista bilo moguće. Već u drugoj polovini devedesetih ovaj model više nije bio održiv. U međuvremenu smo došli do toga da i poznate svetske zvezde najveći deo prihoda ostvaruju od koncerata, zbog čega su tokom pandemije strahovale za svoj životni standard.

Slično je i sa muzičkim novinarstvom. Nekada su mediji imali velike tiraže i zapošljavali specijalizovane novinare, pa se moglo pristojno živeti i od praćenja rokenrola. Danas svi pišu o svemu, pre svega zbog slabije ekonomske pozicije medija.

B&F: Jasno je šta se desilo novinarstvu, ali šta se u međuvremenu desilo rokenrolu?

Vladimir Stakić: Pre početka 21. veka bilo je bendova koji su se bavili društvenim i političkim temama, a pojedini vrlo konkretno i klasnim razlikama, premda oni kod nas nisu bili toliko rečiti kao u Velikoj Britaniji.

Balkanske rok grupe činili su većinom mladi iz urbanih porodica i srednje klase, jer su oni imali pristup instrumentima, informacijama i klupskoj sceni. Zato nisu mogli da budu autentični glas „radničke klase“. To je autoironično ali ne i netačno objasnio pevač ljubljanskih „Pankrta“ Pero Lovšin rekavši da oni sviraju pank, ali žive pop.

Bilo je, dakle, i društveno angažovanih bendova i onih koji nisu želeli da „talasaju“. Čini mi se da se tek tokom devedesetih naš rokenrol zapravo snažnije distancirao od vlasti, ali je u novom milenijumu izgubio deo buntovničke energije. Jedan od razloga je i to što rok više nije muzika mladih – njegova publika je ostarila, a starije generacije su, po pravilu, manje sklone pobuni.

B&F: Ipak, interesovanje za nekadašnje rok zvezde je i dalje veliko. Kako ste došli na ideju da svoje ranije intervjue sa njima objedinite u knjigu „Prebojena sećanja“?

Vladimir Stakić: Kada sam radio te intervjue nisam verovao da će ih neko čitati decenijama kasnije. Vremenom sam uvideo da ih ljudi pamte, dele na društvenim mrežama i objavljuju na portalima, čak i prekucavaju iz starih papirnih izdanja.

Jednom sam na Fejsbuku naišao na naslov „Džoni Štulić: Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca“. Ispostavilo se da je to moj intervju, samo sa novim, „klikabilnijim“ naslovom, koji je kasnije preneo veliki broj portala. Tada sam shvatio da i dalje postoji interesovanje za te razgovore.

Dodatni podsticaj dali su mi Petar Luković, koji je moje stare intervjue objavljivao na portalu XXZ, i književnik i esejista Đorđe Matić, koji me je uporno ubeđivao i na kraju me i ubedio da te razgovore sakupim kao autentično svedočanstvo jednog vremena.

To sam i učinio i u knjizi ih sve objavio u neizmenjenom obliku. Dodao sam, doduše, uz svaki razgovor uvodne tekstove i fusnote koje olakšavaju razumevanje odgovora i celine intervjua, a poneku grešku iz originalnih razgovora sam ostavio da bih pokazao kako je ovaj posao izgledao pre interneta, kada nije bilo lako brzo proveriti svaku informaciju.

Knjigu sam nazvao „Prebojena sećanja“ jer verujem da su sva sećanja, koliko god iskrena bila, pomalo obojena protokom vremena. Zato je važno sačuvati autentične zapise, posebno iz domena kulture ili politike.

B&F: Politiku je u Srbiji teško izbeći čime god da se bavite, a posebno kada ste novinar…

Vladimir Stakić: Tako je već decenijama. Ali ja sam početkom devedesetih odlučio da krenem drugim putem i prestanem da se bavim tim temama. Zato sam se 1992. zaposlio u „Ribo Reviji“, a nekoliko godina muziku sam pratio samo kao slušalac.

Onda sam negde sredinom 1994. na nagovor Petra Lukovića ponovo počeo da radim muzičke intervjue, ali mi je ribolov i tada ostao glavno profesionalno opredeljenje. Zato sam 1998. počeo da pripremam dvonedeljnik „Ribo i lov“. Njegovo pokretanje odložila je NATO agresija, ali je list naišao na dobar prijem i ohrabrio me da ostvarim dugogodišnju ideju – pokretanje prvog ribolovačkog dvonedeljnika na Balkanu.

B&F: Tada ste osnovali list „Ribolov“?

Vladimir Stakić: Da, na samom početku 2001. Tada je u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji izlazilo desetak ribolovačkih mesečnika, a danas na papiru postoji samo „Ribolov“. Inače, te druge nisu ugasili internet portali, već društvene mreže, koje su postale glavno mesto za razmenu informacija među ribolovcima.

I mi imamo fejsbuk grupu – List Ribolov Plus. U Srbiji oko 80.000 ljudi ima ribolovnu dozvolu, a ta grupa broji 32.500 članova, od kojih je možda 5.000 iz okolnih država. To znači da je gotovo trećina ribolovaca u Srbiji u našoj grupi, a većina njih su mladi, koji većinom nemaju naviku da kupuju štampana glasila.

Ipak, papirno izdanje i dalje postoji, jer smo mala redakcija, sa troje zaposlenih, koja opstaje isključivo od prodaje novina i oglasa iz sveta ribolova, bez državnih ili drugih donacija.

B&F: Kako već četvrt veka pronalazite nove teme za pisanje o ribolovu?

Vladimir Stakić: Tema uvek ima jer se svaka oblast neprestano menja. U ribolovu, na primer, klimatske promene utiču na uslove za pecanje. Recimo, pre 25 godina temperatura vode u donjem toku Velike Morave povremeno je prelazila 27 stepeni, a danas se to dešava i u drugim rekama, čak i u Dunavu. Zbog toga neke vrste riba odlaze, a druge dolaze.

Menja se i tehnologija ribolova, pribor, oprema, mamci i sve drugo… Šaran se, recimo, danas peca na mamce sa različitim aromama, od kombinacije škampa i duda preko čokolade i pomorandže do manga, limete i viršle, koji nisu korišćeni pre samo četiri decenije. Pasionirani ribolovci sve novotarije prate i žele da o njima budu obavešteni, a za list „Ribolov“ pišu mnogi koji idu i dalje od toga i koji nesebično i besplatno dele svoja znanja i iskustvo, iz želje da doprinesu i časopisu i hobističkoj zajednici kojoj pripadaju.

I sve njih razumem, jer sam i sam pecaroš, koji skoro svaki put kada ustane u tri ujutru po hladnoći ili se nađe kraj vode po paklenoj vrućini, često sebi kaže da nikada to ne bi radio zbog novca. I nikada ne odustaje, kakve god da su okolnosti. Ja, dakle, istovremeno na neki način živim od ribolova, ali već skoro tri i po decenije pre svega živim za ribolov. I sve vreme sam jednako srećan zbog toga.

Marija Dukić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Bif

Чланак Vladimir Stakić, glavni urednik lista „Ribolov“: Imao sam sreću da za novac radim ono što bih radio i besplatno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Šta se dešava kada naš mladi par koji razmatra mogućnost da kupi već korišćen stan od 60 kvadrata za 200.000 evra, pronađe ponudu za novoizgrađeni stan iste kvadrature, po ceni od 210.000 evra? U tom slučaju, osim više cene po kvadratu, i papiri izgledaju drugačije, a ceo obračun se menja iz osnova.

Ključni razlozi za to su razlike u vrsti poreza i načinu na koji deluju državne olakšice kod starogradnje i novogradnje, a koje kupci često previde.

Porez na prenos i PDV, dve stope i dva sveta

Prva razlika je u samom porezu. Kod starogradnje, primenjuje se porez na prenos apsolutnih prava od 2,5 odsto ukupne vrednosti nekretnine. Na stan od 200.000 evra taj porez iznosi 5.000 evra, i po dogovoru najčešće ga plaća kupac, iako je zakonski obveznik prodavac.

Novogradnja funkcioniše potpuno drugačije. Kada prvi put kupujete stan od građevinskog investitora koji je u sistemu PDV-a, ne plaćate porez na prenos, već je u cenu uračunat porez na dodatu vrednost. Za stanove je to snižena stopa od 10 odsto, i ona je već ugrađena u cenu iz oglasa. To znači da za stan u novogradnji koji košta 210.000 evra, u tom iznosu je obračunato oko 19.000 evra PDV-a, i vi kao kupac morate da platite taj porez investitoru.

Ključno je zapamtiti da se ove dve stope nikada ne sabiraju. Stan koji želite da kupite je ili u sistemu PDV-a, kao novogradnja u prvom prometu, ili u sistemu poreza na prenos, kao svaki naredni promet. Primera radi, stan iz 2019. godine koji je pre vas imao dva vlasnika je u poreskom smislu starogradnja, iako je zgrada skoro nova.

Dve olakšice koje deluju na različite načine

Ovde počinje deo koji najviše odlučuje o budžetu. Država nudi olakšicu za kupca prvog stana u oba slučaja, ali te dve olakšice deluju na potpuno različite načine, i po iznosu i po vremenskom periodu.

Kod starogradnje reč je o oslobođenju od poreza na prenos. Ako ste punoletan državljanin Srbije sa prebivalištem u zemlji i od 1. jula 2006. niste imali stan u svojini ni suvlasništvu, oslobođeni ste poreza za površinu do 40 kvadrata, uz još po 15 kvadrata za svakog člana domaćinstva (u braku ili drugi zakonski član domaćinstva sa istim prebivalištem) koji ispunjava iste uslove.

Za naš par to je 55 kvadrata bez poreza, pa se od stana od 60 kvadrata oporezuje samo preostalih pet. Umesto punih 5.000 evra, oni plaćaju oko 420 evra. Suština je da je to odbitak, novac koji nikada ne napusti njihov račun, jer se porez jednostavno ne obračuna na oslobođeni deo u trenutku prometa.

Kod novogradnje mehanizam je obrnut. PDV se ne prašta unapred, već se vraća. Kupac prvog stana pod istim uslovima ima pravo na povraćaj plaćenog PDV-a, i to za istu površinu, do 40 kvadrata za sebe i po 15 kvadrata za svakog člana domaćinstva. Ali, taj novac prvo mora da izađe iz vašeg džepa. Vi investitoru plaćate punu cenu sa PDV-om, obavezno uplatom na tekući račun, a tek potom podnosite zahtev Poreskoj upravi za povraćaj PDV-a. Pošto ta procedura u praksi traje mesecima, moraćete da sačekate duži period pre nego što taj novac stigne na vaš račun.

Za naš par, u slučaju novoizgrađenog stana od 210.000 evra, povraćaj za 55 od 60 kvadrata iznosi oko 17.500 evra. To je četiri puta više nego ušteda kod starogradnje, jer je PDV od 10 odsto četiri puta veći od poreza na prenos od 2,5 odsto.

Ali, tu leži i najvažnija razlika koju kupci previde. Kod starogradnje olakšica znači da manje platite odmah, dok kod novogradnje znači da isto toliko, pa i mnogo više, dobijete nazad kasnije. Taj povraćaj mnogi kupci unapred namene za opremanje stana, jer stiže otprilike u vreme kada počinju da kupuju kuhinju i nameštaj.

Skuplje u oglasu može biti jeftinije na kraju

Zbog povraćaja PDV-a, novogradnja koja na prvi pogled deluje skuplje po kvadratu, u realnosti može biti jeftinija za kupca od starogradnje sa nižom cenom u oglasu.

Uporedimo ta dva slučaja na primeru našeg para. Starogradnja košta 200.000 evra, a posle oslobođenja od poreza njihov realan trošak za sticanje stana je oko 200.400 evra. Novogradnja košta 210.000 evra, dakle 10.000 više u oglasu, ali posle povraćaja od 17.500 evra njihov realan trošak pada na oko 192.500 evra. Skuplji oglas se pretvorio u jeftiniji stan, i to za skoro 8.000 evra.

Naravno, ovo je čista poreska računica i ne znači da je novogradnja uvek bolji izbor. Povraćaj PDV-a ne stiže odmah, pa inicijalno morate da izdvojite pun iznos koji je naveden u oglasu i da čekate mesecima da vam se vrati novac uplaćen po osnovu poreza. Uz to, ova računica pretpostavlja da stan u starogradnji gotovo uvek zahteva renoviranje. Ovde stižemo do stavke koja često okrene celu sliku, a to su ulaganja posle potpisa o kupovini stana.

Adaptacija, prazan stan protiv dotrajalih instalacija

Poslednji veliki izdatak ne piše u ugovoru, a ta stavka ume da bude najskuplja. Novogradnja se prodaje kao prazan prostor. Instalacije, izolacija i stolarija izgrađeni su po savremenim standardima i ne traže ulaganja, ali kuhinja, nameštaj, bela tehnika, a često i sanitarije, idu o trošku kupca. Za opremanje/adaptaciju takvog stana realno je izdvojiti od 12.000 do 20.000 evra prema tržišnim procenama.

Starogradnja se plaća „takva kakva je“. Ono što u oglasu deluje jeftinije često krije dotrajale instalacije, staro kupatilo, podove i stolariju koji traže zamenu. Solidna adaptacija u Beogradu po pravilu kreće od 10.000 evra i lako se udvostruči pre nego što stan zaista dovedete u red. Kada se na to doda i opremanje, krajnja cena ume da nadmaši onu za stan u novogradnji. Izuzetak je stan koji je već kvalitetno renoviran i ne traži dodatna ulaganja, ali tu ušteda samo menja mesto, jer je to renoviranje po pravilu već uračunato u višu cenu takve nekretnine.

Postoji, međutim, i prednost starogradnje koja se ne vidi u zbiru, a to je raspored troškova u vremenu. Kod novogradnje se opremanje po pravilu obavlja odjednom, jer u prazan stan ne možete da se uselite. Kod starogradnje renoviranje možete da rasporedite na 12 do 24 meseca, pa vam mesečno opterećenje izgleda blaže, čak i kada je ukupna cifra slična.

Najčešće greške

Kada mladi odlučuju da li će odabrati starogradnju ili novogradnju, najčešće prave nekoliko grešaka.

Prva je poređenje golih cifara iz oglasa. Kupci uporede 200.000 i 210.000 evra i zaključe da je starogradnja jeftinija, a ne uračunaju ni povraćaj PDV-a ni troškove renoviranja. Realan račun se pravi tek kada se saberu porez, olakšica i ulaganja posle useljenja.

Druga je previd o toku novca. Kod novogradnje morate da izdvojite pun iznos sa PDV-om i da mesecima čekate povraćaj. Ko na to ne računa, useli se u stan bez finansijske rezerve, u nadi da će novac koji tek treba da se vrati stići na vreme za kuhinju.

Treća je propust u uslovima za olakšice. I povraćaj i oslobođenje traže da niste imali stan od 1. jula 2006, da imate prebivalište u Srbiji i, kod novogradnje, da je celokupna cena sa PDV-om plaćena preko računa. Isplata „na ruke“ ili keš van računa ume da poništi pravo na povraćaj.

Finalni račun

Vratimo se našem paru. Na papiru je starogradnja izgledala jeftinije, ali kada su sabrali sve troškove, novogradnja im je posle povraćaja PDV-a izašla oko 8.000 evra povoljnije, uz manja ulaganja u adaptaciju, ali pod uslovom da imaju dovoljno gotovine na početku i da sačekaju povraćaj novca uplaćenog na ime poreza. Starogradnja im nudi bolju lokaciju i mogućnost da renoviranje obave u dužem vremenskom roku, ali uz veći iznos troškova na kraju.

Ni jedan ni drugi izbor nije sam po sebi automatski bolji, već zavisi od finansijske situacije i planova konkretnog kupca. Kada donosite odluku šta ćete odbrati, najvažnije je da se ne rukovodite cifrom iz oglasa, nego ukupnom računicom koja uključuje porez, olakšicu, način finansiranja i ono što sledi posle potpisa ugovora. A u toj računici, može se desiti da stan koji je skuplji u oglasu, na kraju bude jeftiniji.

Nemanja Ostojić, osnivač besplatnog internet vodiča za kupovinu prvog stana u Srbiji PrviKvadrat.rs

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Prethodni tekst ovog autora bavi se presudnim odlukama koje treba doneti pre kupovine stana i nalazi se na ovoj stranici. 

Članak o troškovima na koje niko ne računa kada kupuje stan nalazi se na ovom linku. 

Tekst o tome da li je isplativije plaćati kiriju ili ratu stambenog kredita pročitajte na ovom linku.

Foto: Alex Rodriguez, Unsplash

Чланак Novogradnja ili starogradnja: Nije stvar ukusa nego računice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada mi se firme obrate zbog prilagođavanja sadržaja sistemima veštačke inteligencije, najčešće pitaju šta treba da dodaju na sajt kako bi ih ChatGPT ili Gemini češće pominjali. Pri tome uglavnom očekuju da je dovoljno izmeniti postojeće tekstove, dodati nekoliko novih stranica ili obaviti određena tehnička podešavanja.

U praksi je problem najčešće mnogo dublji. Usluge nisu jasno opisane, podaci na sajtu razlikuju se od onih na poslovnim profilima, a pojedine važne stranice ne pojavljuju se ni u rezultatima Google pretrage. Često se i podaci o delatnosti, iskustvu i stručnosti razlikuju od jednog izvora do drugog. Kada su informacije nepotpune, neusaglašene ili zastarele, ni sistemi veštačke inteligencije ne mogu pouzdano da utvrde čime se firma bavi niti na osnovu čega bi trebalo da je preporuče.

Zato ovaj posao ne započinjem pisanjem novih tekstova. Najpre proveravam šta o firmi piše na njenom sajtu, koji se podaci o njoj pojavljuju na drugim mestima, da li su međusobno usaglašeni i kakve odgovore različiti sistemi daju na pitanja važna za njeno poslovanje. Tek kada utvrdim gde postoje nedostaci, mogu da odlučim šta treba ispraviti, dopuniti ili napisati iznova. U suprotnom, firma može da ulaže u nove sadržaje, a da pritom ne otkloni pravi razlog zbog kog je sistemi veštačke inteligencije ne pominju.

Dobra pozicija na Google-u više nije dovoljna

Generativna pretraga menja način na koji korisnici dolaze do informacija o proizvodima, uslugama i kompanijama. Umesto da samo prikažu spisak stranica, sistemi veštačke inteligencije pretražuju više izvora, izdvajaju relevantne podatke i na osnovu njih sastavljaju odgovor. Kada korisnik zatraži preporuku za određenu uslugu, AI može da izdvoji nekoliko firmi i uporedi njihovu ponudu, bez potrebe da korisnik poseti njihove sajtove. Zbog toga se kompanije više ne nadmeću samo za što bolje pozicije u rezultatima pretrage, već i za prisustvo u odgovorima koje ovi sistemi generišu.

Pew Research Center analizirao je 68.879 pretraga koje je tokom marta 2025. godine obavilo oko 900 punoletnih korisnika u Sjedinjenim Državama. Kada Google nije prikazivao AI sažetak, korisnici su u 15% slučajeva otvorili neki od standardnih rezultata pretrage. Kada se AI sažetak pojavio, taj udeo iznosio je 8%. Na izvore navedene u samom sažetku korisnici su kliknuli u svega 1% slučajeva.

Ovi podaci ne umanjuju značaj poslovnog sajta, jer generativni sistemi odgovore zasnivaju na informacijama preuzetim iz postojećih izvora. Menja se, međutim, njegova uloga u procesu privlačenja kupaca. Kompanija može biti uvrštena među ponuđače koje kupac razmatra, a da njen sajt pritom nije posetio. Istovremeno, visoka pozicija na Google-u više ne znači nužno da će se kompanija pojaviti i u odgovoru sistema veštačke inteligencije.

SEO nije mrtav!

Sa razvojem generativne pretrage pojavile su se tvrdnje da SEO gubi značaj i da će ga zameniti optimizacija za sisteme koji daju neposredne odgovore (AEO) i generativnu pretragu (GEO). Međutim, ove tri vrste optimizacije ne isključuju jedna drugu. SEO omogućava pretraživačima da pronađu stranicu, protumače njen sadržaj i procene njegovu relevantnost za određeni upit. AEO olakšava izdvajanje konkretnog odgovora iz sadržaja, dok GEO nastoji da informacije iz određenog izvora budu korišćene u generisanim odgovorima i da taj izvor, kada je to opravdano, bude naveden ili preporučen.

Da bi sadržaj uopšte mogao da bude korišćen u generativnom odgovoru, sistem najpre mora da ga pronađe i proceni kao relevantan i pouzdan. Na to ukazuje i Google u svojim smernicama za vlasnike sajtova. Za pojavljivanje u generativnim rezultatima nisu potrebne posebne datoteke namenjene veštačkoj inteligenciji, nova vrsta strukturiranih podataka niti zasebna verzija sajta. I dalje su ključni tehnička dostupnost stranice, jasno strukturiran sadržaj i pouzdane informacije.

Zato AEO i GEO ne treba posmatrati kao zamenu za SEO. Ako važne stranice nisu indeksirane, sajt nema preglednu strukturu, a usluge nisu precizno opisane, tekst napisan posebno „za ChatGPT“ neće otkloniti postojeće nedostatke. Ulaganje u optimizaciju za veštačku inteligenciju bez prethodno uređenog sajta isto je što i postavljanje krova na kuću koja nema temelj.

AI traži reference i dokaze za vaše tvrdnje

Jedan od problema na koje najčešće nailazim na poslovnim sajtovima jesu tekstovi zasnovani na pohvalnim, ali teško proverljivim tvrdnjama. Kompanije se predstavljaju kao vodeće, pouzdane i inovativne, ali pritom ne objavljuju podatke koji bi potvrdili takve navode.

Tvrdnja da firma ostvaruje odlične rezultate ne pruža mnogo korisnih informacija potencijalnom klijentu ni sistemu veštačke inteligencije. Veću vrednost imaju konkretni podaci o tome šta je urađeno, na koji način i sa kakvim ishodom. Kada nije moguće objaviti brojke ili imena klijenata, iskustvo se može predstaviti opisom postupka, stručnom analizom ili primerom iz prakse, bez otkrivanja identiteta klijenta.

Zato kompanijama ne savetujem objavljivanje uopštenih tekstova samo radi održavanja kontinuiteta. Sopstvena istraživanja, uporedne analize, precizna objašnjenja usluga, odgovori na pitanja klijenata i prikazi rešenih problema pružaju konkretnije dokaze o stručnosti i iskustvu.

Važno je i kako je kompanija predstavljena u drugim izvorima. Ako samo na svom sajtu tvrdi da je stručna za određenu oblast, bez potvrde u nezavisnim i pouzdanim izvorima, generativni sistemi imaju manje osnova da je prepoznaju kao relevantan izvor. Zato je korisnije graditi prisustvo u poslovnim medijima, stručnim publikacijama, registrima, istraživanjima i drugim proverljivim izvorima nego plaćati umnožavanje tekstova u kojima se samo ponavlja naziv firme.

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji!

Iako se tržište usluga za optimizaciju sadržaja za veštačku inteligenciju tek razvija, već se nude rešenja koja obećavaju brzo poboljšanje pozicije kompanija u generativnim odgovorima. Među njima su tekstovi namenjeni isključivo jezičkim modelima, automatsko objavljivanje velikog broja sličnih sadržaja i obećanja da će se kompanija za nekoliko nedelja naći među preporučenim firmama.

Takva obećanja zanemaruju činjenicu da generativni odgovori nisu stalne i unapred utvrđene liste. Izbor kompanija i izvora zavisi od formulacije pitanja, sistema kojem je ono postavljeno, trenutka pretrage i podataka koji su mu dostupni. Zbog toga se položaj firme ne može pouzdano izraziti tvrdnjom da je, na primer, „treća na ChatGPT-u“.

Istraživanje predstavljeno 2024. godine na konferenciji ACM KDD pokazalo je da određene izmene sadržaja u eksperimentalnim uslovima mogu povećati njegovu zastupljenost u odgovorima generativnih sistema i do 40%. Međutim, rezultati su se razlikovali u zavisnosti od oblasti, vrste pitanja i primenjenog postupka, pa se ovaj nalaz ne može tumačiti kao dokaz da pojedinačna izmena sadržaja obezbeđuje trajnu vidljivost.

Zato ozbiljan pristup počinje analizom odgovora koje sistemi daju, izvora koje koriste i podataka dostupnih o kompaniji. Tek na osnovu tih nalaza ima smisla uređivati sajt i planirati nove sadržaje. U suprotnom, ulaganje u nove tekstove može ostati bez stvarnog efekta.

Kada AEO postaje opravdan trošak

Optimizacija za AI nema isti poslovni značaj za lokalni frizerski salon i IT kompaniju koja klijente traži na stranim tržištima. Malom preduzeću koje posluje na ograničenom području obično su važniji tačni podaci na Google mapama, jasno navedeno radno vreme, ocene korisnika, pregledno predstavljene usluge i vidljivost u lokalnoj pretrazi. Dok ti osnovni podaci nisu uređeni, složenija optimizacija teško može da opravda ulaganje.

Drugačija je situacija sa IT kompanijama, savetodavnim firmama, klinikama i drugim pružaocima stručnih usluga. Njihovi klijenti sve češće koriste sisteme veštačke inteligencije za razumevanje složenih usluga, poređenje ponuđača i izbor pružaoca. Kompanijama koje posluju na inostranim tržištima zato nije dovoljno da postojeći sadržaj samo prevedu. On mora biti prilagođen pitanjima kupaca, načinu poslovanja i specifičnostima tržišta kojem se obraćaju.

Pre ulaganja zato treba utvrditi gde kupci traže informacije, šta žele da saznaju pre izbora ponuđača i koliku poslovnu vrednost ima novi klijent. Ulaganje u AEO i GEO ima smisla kada odgovara stvarnom načinu donošenja odluka kupaca. U suprotnom, postaje još jedan marketinški trošak čiji se doprinos poslovnim rezultatima teško može utvrditi.

Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Melpomene, Depositphotos

Чланак SEO je mrtav! Živeo AEO? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kakav je kvalitet javnih podataka o privredi Srbije, pa time i njihova upotrebna vrednost? Ekonomista Goran Radosavljević ocenjuje da Narodna banka Srbije (NBS) ima najbolje analize jer „sedi“ na podacima, solidna je i statistika Ministarstva finansija „iako bi neki segmenti mogli biti razrađeniji“, dok su finansijski izveštaji Agencije za privredne registre (APR) o poslovanju preduzeća upitni iz razloga što te izveštaje niko ne proverava, osim kroz retke revizije.

Najviše se kriju podaci o javnim nabavkama, naročito u javnom sektoru, pa moraju da se traže preko poverenika za informacije od javnog značaja, a često se ne dobiju ni tako.

„Ono što država hoće da sakrije, uspeva u tome. Ministarstvo finansija izveštava o trošenju republičkog budžeta i izgleda kao da je sve transparentno, a u stvari, neretko se fingira transparentnost. Šta, na primer, stoji iza cifara za specijalizovane usluge, ne zna se“, komentariše Radosavljević za B&F.

Čemu služi prebrojavanje kokošaka i svinja?

Prema njegovom mišljenju, statistika u Srbiji se popravila od 2004. godine, kada je rađen program provere podataka, ali i dalje ima praznina i neobjašnjivih metodoloških nelogičnosti, od toga koliki je tačno bruto domaći proizvod (BDP) i kako u nekom periodu nominalno raste 20%.

Ukrštanjem podataka, trebalo bi da se dođe do suštinskih zaključaka, „ali, kada se, na primer, vlast hvali rastom BDP-a po glavi stanovnika, deo tog rasta je nastao zbog odlaska građana u inostranstvo, a isti je razlog i za pad nezaposlenosti. Ako se ukrsti podatak o količini nekretnina kupljenih sopstvenim sredstvima sa prosečnom zaradom, prvi zaključak je da neko pere pare. Ili, ukoliko se posmatraju podaci o poljoprivredi o broju kokošaka ili svinja, bez nekog trenda, čemu oni služe“, pita naš sagovornik.

Uprkos navedenim i drugim manjkavostima, Radosavljević ocenjuje da je po broju, dostupnosti i kvalitetu javnih podataka Srbija bolja od država u regionu, a u odnosu na EU je na nivou proseka.

Volim, ne volim…

Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta takođe zaključuje da NBS redovno izveštava javnost, posebno kada je reč o kretanju inflacije, korisne analize daje i Privredna komora Srbije (PKS), dok pregled najvažnijih ekonomskih pokazatelja publikuje RZS, ali to su deskriptivno-tehničke analize, bez vrednosne ocene.

S druge strane, Ministarstvo finansija u Fiskalnoj strategiji i Programu ekonomskih reformi objavljuje detaljnije analize i projekcije, međutim, to su zvanični izveštaji republičke vlade i po pravilu su afirmativni.

„Mi u Fiskalnom savetu nezavisno ocenjujemo privredna kretanja, preispitujemo realnost državnih projekcija i ukazujemo na ključne strukturne rizike koji mogu ugroziti javne finansije i privredni rast. Spoljni reper su nam podaci iz publikacija Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke“, kaže Brčerević za B&F

Naš sagovornik navodi da je statistički sistem Srbije razvijeniji nego u zemljama regiona koje su kandidati za članstvo u EU i zasniva se na međunarodnoj metodologiji. Međutim, u pojedinim oblastima, poput statistike državnih finansija postoje nelogičnosti. „Učestale su revizije statističkih podataka, pre dve godine urađena je relativno velika revizija BDP-a, prošle godine je vrednost izvoza naknadno korigovana za preko milijardu evra, a verovatno će se neki podaci i dalje revidirati“, predviđa Brčerević.

Na pitanje da li vlast „šminka“ podatke, naš sagovornik odgovara kako ne veruje da se to radi namerno, jer se podaci produkuju po standardnim metodologijama, a podatke RZS-a preuzimaju i proveravaju Evrostat i MMF.

„Češći je problem u tumačenju, a ne u samim podacima. Političari po pravilu ističu pokazatelje koji idu u prilog njihovim politikama, dok prećutkuju one koji ukazuju na probleme. Zbog toga građani ponekad stiču utisak da zvanična statistika ne odgovara njihovom svakodnevnom iskustvu, iako razlika uglavnom proizlazi iz selektivnog predstavljanja podataka“, ukazuje glavni ekonomista Fiskalnog saveta. .

Đavo je u detaljima

Najveći problem, međutim, nastaje kad se sa opštih pređe na detaljnije analize. „Tada se često pokaže da za Srbiju nedostaju pojedini pokazatelji koji su standardno dostupni za zemlje EU. U takvim slučajevima, analitičari moraju da odustanu od dela analize ili da sami pronalaze rešenja“, predočava Brčerević.

Još jedan problem je to što su podaci o osnovnim agregatima međunarodno uporedivi, ali nisu svi podjednako pouzdani, ukazuje Svetozar Tanasković, saradnik Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN).

„Statistika koja posmatra ove podatke je metodološki usklađena sa evropskim standardima, kakve su statistika cena, nacionalni računi, spoljna trgovina ili monetarna i fiskalna statistika, ali ipak postoje slabosti kod serija koje su među najvažnijim za ocenu privrednih kretanja“, kaže Tanasković za B&F.

On navodi primer da je Anketa o radnoj snazi godinama pokazivala rast zaposlenosti, koji se nije mogao objasniti kretanjem proizvodnje, potrošnje i doprinosa jer je od 2012. do 2017. zaposlenost rasla trostruko brže od BDP-a, što je bilo bez presedana u regionu. Slično je i u građevinarstvu, koje se procenjuje iz izveštaja izvođača o vrednosti izvedenih radova. Kod te serije se dešavalo da se zabeleže dvocifreni skokovi i padovi, dok kod drugih pokazatelja koji bi trebalo slično da reaguju, nije uočena promena tolikog intenziteta.

„To je jedan od razloga zašto ’Kvartalni monitor’ koji izdaju FREN i Ekonomski fakultet u Beogradu, uz zvanične podatke prati i sopstveni indeks proizvodnje cementa kao ‘dodatnu indikaciju stvarnog stanja’. U stručnoj javnosti su već neko vreme prisutne i zamerke na pojedine pondere koji se koriste prilikom računanja inflacije, pa podaci o njoj kao da ne odslikavaju stvarni rast cena“, komentariše Tanasković.

Slično Brčereviću, i saradnik FREN-a napominje da je dostupnost podataka za standardne makroekonomske pokazatelje koje objavljuju RZS, NBS i Ministarstvo finansija zadovoljavajuća, ali da teškoće počinju onog trenutka kada analiza zahteva detaljnije podatke od objavljenih. Znatan deo onoga što RZS prikupi i obradi nikada se javno ne objavi, a pristup tim podacima nije slobodan.

„Republički zavod za statistiku ustupa mikropodatke samo akreditovanim naučnoistraživačkim organizacijama, uz odobrenje direktora i poseban ugovor. Nezavisni analitičari izvan tog kruga, do njih ne mogu da dođu. Za posebne obrade na zahtev RZS naplaćuje naknadu, pa nezavisna analiza time poskupljuje“, objašnjava Tanasković.

Manjak sektorskih analiza

Ogroman problem srpske statistike je nedovoljan broj sektorskih analiza. To najviše pogađa mala i srednja preduzeća koja su zato primorana da odluke o ulaganjima donose na osnovu sopstvenih iskustava, dok država neretko raspoređuje podsticaje bez uvida u detaljnije analize tržišta. Za takve analize potrebni su vreme i novac, traju mesecima, zahtevaju izuzetno veliki analitički trud, uz pažljivu obradu i tumačenje podataka, ukazuje Brčerević.

Tanasković smatra da to nije slučajno, jer tržište primenjenih ekonomskih istraživanja gotovo da ne postoji. „Ako država i naruči analize, poverava ih institutima za koje se unapred zna da nijedan aspekt državne politike neće oceniti nepovoljno, a kompanije koje imaju poslove sa državom odvraćaju se od finansiranja nezavisnih istraživanja, jer strahuju da bi ih to moglo koštati ugovora“, navodi Tanasković.

Svetlana Jovičić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Drew tilk, Unsplash

Чланак Kvalitet javnih podataka o privredi Srbije: Proveriti pre upotrebe се појављује прво на Biznis i Finansije.