Pojedine privatne kolekcije u Srbiji danas se mere stotinama hiljada evra. Investicioni konsultant Vladimir Vasić, izvršni direktor BBS Capital Investment Group kaže za B&F da građani najviše ulažu u nekretnine, ali da sve češće traže i drugu imovinu koja ne zavisi isključivo od bankarskog sistema.

„Umetnine, satovi, vina ili oldtajmeri postaju način diverzifikacije kapitala, najčešće u skladu sa globalnim preporukama da takva ulaganja čine 10-15% ukupne imovine. Kolekcionare pokreće strast, a rast vrednosti dolazi kao prijatna posledica. Onog trenutka kada predmet uđe u tabelu i počne da se posmatra kroz prinos i izlaznu strategiju, hobi postaje investicija“, objašnjava Vasić.

On kaže da je zabluda da kolekcionarski predmeti samo dobijaju na ceni i da tržišta umetnina, vina i luksuznih satova imaju sopstvene cikluse, ograničenu likvidnost, rizik od falsifikata, ali i da je njihova vrednost zapravo onolika koliko je kupac spreman da plati.

Vasić podseća da je Yugo Cabrio, koji je bio predmet viceva zbog loše izrade, danas kolekcionarski oldtajmerski kuriozitet. Dodaje da je slika Paje Jovanovića „Dva bašibozuka pred kapijom“, najskuplja prodata slika jednog srpskog umetnika, sa cenom od oko 530.000 evra. Kao primer iznenađujućeg rasta vrednosti navodi sliku „Selo“ Save Šumanovića, jer je ovo delo prvobitno procenjeno na svega 1.500 evra, a na aukciji je dostiglo vrednost od 64.000 evra.

Putar koji je voleo slike

Rekordne aukcije i medijski eksponirani primeri predstavljaju vrh ledenog brega, a tek kada se zaviri u privatne kolekcije postaje jasno koliko se umetničkih bisera čuva van muzeja. Istoričar umetnosti, kustos i čuveni procenitelj umetnina Nikola Kusovac kaže za B&F da se tržište umetnina po količini novca koja se na njemu obrće, nalazi odmah iza naftne industrije.

Zbog toga nije neobično da ljudi koji vole umetnost i raspolažu viškom kapitala umetnine doživljavaju i kao profitabilno ulaganje. Kusovac napominje da su aukcijske kuće u Srbiji još u povoju, a da kolekcionari najvrednija dela najčešće kupuju na velikim aukcijama u Beču i Budimpešti. Podseća na visoke troškove uvoza umetnina našeg porekla i ukazuje da bi država trebalo da podstiče povratak značajnih dela u zemlju, umesto što ih sadašnjim propisima otežava.

Kusovac ističe da ima više izuzetno važnih privatnih kolekcija, čija se vrednost meri hiljadama evra. „Među kolekcionarima se često nalaze uspešni poslovni ljudi. Deo čuvene zbirke Erika Šlomovića, u kojoj se nalaze dela najvećih imena svetskog slikarstva, čuva porodica Obradović u Beogradu. U kolekciji Zorana Popovića iz Arilja je i šest metara duga slika Dade Đurića, dok je među poznatim kolekcionarima bio i Duško Vujošević“, nabraja Kusovac i dodaje da je jedna od najznačajnijih privatnih zbirki pripadala Vasi Mićiću, nekadašnjem direktoru „Puteva Užice“.

Mićićevu zbirku čini oko 300 dela najvećih slikara s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Deo zbirke nalazi se u Hotelu „Palisad“ na Zlatiboru. Menadžer ovog ugostiteljskog objekta Vojislav Janić otkriva za B&F da se u zbirci nalaze dela Paje Jovanovića, Uroša Predića, Jovana Bijelića, Petra Lubarde, Marka Čelebonovića, Miodraga Miće Popovića i Stojana Aralice. Posebno mesto zauzimaju i „Kosovski božuri“ Nadežde Petrović, ali i najveća privatna zbirka radova Save Šumanovića.

Krov na poljskom toaletu – nekoliko hiljada evra

No, kolekcionarstvo obuhvata mnogo više od umetnina. Procenitelj i kolekcionar Jovan Mandić kaže za B&F da se susretao sa najrazličitijim zbirkama – od satova i keramike do starih reklamnih tabli, igračaka i predmeta industrijskog dizajna.

„Imao sam priliku da kupim metarsku emajliranu reklamu iz autoindustrije koja je čoveku godinama služila kao krov na poljskom toaletu. Propustio sam tu priliku, a kasnije je na aukciji prodata kolekcionaru iz Švajcarske za nekoliko hiljada evra. Slična priča je i sa mađarskim Žolnajem, keramici sa početka 20. veka. Komadi koji su se pre desetak godina kod nas mogli kupiti za nekoliko stotina evra, danas na aukcijama u Budimpešti dostižu i do 50.000 evra“, priča Mandić.

Vladimir Vasić dodaje da vrednost ponekad stvara i potpis dizajnera, pa čak i pojedini kućni aparati mogu postati kolekcionarski predmeti. Kao primer navodi limitirane i ručno oslikane modele frižidera nastale u saradnji luksuznih modnih kuća i proizvođača bele tehnike, čija cena može da premaši 50.000 evra.

Penzioni fond iz podruma

Kada se govori o hobijima koji, osim ličnog zadovoljstva, mogu predstavljati i dobro ulaganje, sve češće se pominju vrhunska vina. Gradimir Vukašinović, vlasnik i direktor kompanije „Supernova“, jednog od najvećih uvoznika i distributera vina u Srbiji, kaže za B&F da je domaće tržište kolekcionarskih vina verovatno najveće u regionu.

Procenjuje se da u Srbiji ima između 30 i 50 ozbiljnih kolekcionara, a nekoliko privatnih podruma mogu da se porede sa kolekcijama u razvijenim vinskim zemljama. Boce sa najređim i najskupljim etiketama sveta, poput Domaine de la Romanée-Conti, dostižu i više desetina hiljada evra.

„Vrednost pojedinih premijum etiketa sa godinama raste više nego štednja novca u banci“, navodi Vukašinović i dodaje da poznaje ljude koji svake godine kupuju sanduke vina vredne nekoliko hiljada evra po boci i nazivaju ih svojim „penzionim fondom“.

Vojislav Danilović koji se bavi trgovinom ovih luksuznih kolekcija, kaže za B&F da većina ljubitelja vina u svet kolekcionarstva ulazi iz strasti, a tek kasnije pojedine etikete počinju da posmatraju i kao investiciju.

Jaguar i dijamanti

Slična priča prati i svet oldtajmera. Za Ristu Janjića ljubav prema automobilima vremenom je prerasla u posao, a danas se u njegovoj kolekciji nalaze neki retki modeli. Većinu automobila nabavlja iz SAD, odakle stižu kontejnerima, nakon čega prolaze kroz potpunu restauraciju.

„Pojedini primerci nakon restauracije dostižu izuzetno visoke cene. Mustang iz 1972. godine prodat je za 100.000 evra, dok vrednost pojedinih modela, poput Jaguara XK iz 1959. godine, može da dostigne i 250.000 evra. To jeste luksuzan hobi, ali i veoma težak posao. Tek kada automobil dovedete do savršenog stanja, vidite koliko truda stoji iza svega“, kaže Janjić za B&F.

Među alternativnim oblicima ulaganja svoje mesto imaju i dijamanti. Kako za B&F objašnjava trgovkinja ovom robom u Beogradu Anat Pišot, broj ozbiljnih kolekcionara u Srbiji meri se desetinama, a najtraženiji su retki i sertifikovani primerci vrhunskog kvaliteta, čija vrednost kod pojedinih kolekcija u regionu može da se meri stotinama hiljada, pa i milionima evra.

Pasija važnija od novca

Među kolekcionarima koji su svoje zbirke gradili iz lične strasti a ne iz želje za zaradom, posebno mesto zauzima i Branko Najhold, esejista i istraživač prošlosti Zemuna. Tokom više od tri decenije gradio je nesvakidašnju zbirku koja je obuhvatala i arheološke i etnografske predmete, pa čak i predmete afričke umetnosti, a deo nje poklonio je Zavičajnom muzeju Zemuna.

„Vrednost Najholdove zbirke ne meri se samo tržišnom cenom, već njenim značajem za razumevanje istorije Zemuna. Upravo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca poput Branka Najholda, sačuvani su brojni predmeti koji predstavljaju trajno svedočanstvo o kulturnom i svakodnevnom životu grada kroz različite epohe“, ističe za B&F kustoskinja Muzeja grada Beograda Silvija Krejaković.

Luksuzno seckanje luka

Istoričar umetnost Nikola Kusovac navodi slučaj žene koja je donela na procenu sliku koju je dobila kao porodično nasleđe. Ispostavilo se da je reč o delu savremenog italijanskog slikara čiji radovi dostižu cenu i do 60.000 dolara. Međutim, ona je sa druge strane slike godinama sekla luk, pa se Kusovac i danas sa osmehom priseća koliko se njen suprug naljutio kada je saznao na čemu je pripremala ručak.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: Anidimi, Depositphotos

Чланак Investitorsko kolekcionarstvo u Srbiji: Prinos na strast се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svetska fabrika fudbalskih lopti koja snabdeva FIFA turnire, UEFA Ligu šampiona i najjače nacionalne lige u svetu nalazi se u gradu Sijalkot u Pakistanu. Zapanjujuće je da ovo prašnjavo industrijsko mesto sa oko milion stanovnika, koje se nalazi na severoistoku pakistanske provincije Pendžab, ima globalni monopol nad proizvodom bez kojeg je najvažnija sporedna stvar na svetu nezamisliva.

Koreni ove industrije sežu u kasni 19. vek, u doba britanske kolonijalne vladavine Indijskim potkontinentom. Britanski vojnici stacionirani u Sijalkotu bili su strastveni ljubitelji fudbala. Međutim, slanje oštećenih lopti brodovima nazad u Evropu na popravku trajalo je mesecima. Do preokreta je došlo kada je 1889. godine jedan lokalni zanatlija ponudio da popravi probušenu kožnu loptu za britanske oficire.

Zadivljeni brzinom, preciznošću i pedantnošću ovog majstora, Britanci su ubrzo počeli da naručuju prve fudbalske lopte domaće izrade. Ono što je počelo kao priručna radionica za potrebe kolonizatora, pretvorilo se u posao koji je odredio sudbinu celog regiona.

Nakon podele Indije 1947. godine, Sijalkot je pripao Pakistanu, a lokalni preduzetnici su pored znanja nasledili i direktne kontakte sa zapadnim kupcima. Ključni iskorak dogodio se tokom osamdesetih godina, kada su kompanije Adidas i Najk prepoznale kvalitet ručno šivenih lopti iz Sijalkota i počele saradnju sa tamošnjim fabrikama. To je Pakistanu otvorilo vrata da u ovoj industriji preuzme primat na svetskom tržištu.

Kako se pravi vrhunska lopta

Tipična lopta iz ove fabrike sastoji se od tačno 32 panela – 20 šestougaonika i 12 petougaonika. Da bi se ovi paneli spojili u savršenu loptu koja može da izdrži silovite udarce profesionalnih fudbalera, potrebno je provući iglu i nit kroz tačno 690 šavova.

Sve počinje u odeljenjima za pripremu materijala, koje Pakistan danas uvozi iz različitih delova sveta. Najjeftiniji dolaze iz Kine, materijali srednje klase iz Južne Koreje, a najkvalitetniji iz Japana za najekskluzivnije lopte, poput onih koje se koriste u nemačkoj Bundesligi.

Reč je o sintetičkoj koži koja se sastoji od slojeva pamuka, poliestera i poliuretana, što lopti daje neophodnu vodootpornost i elastičnost. Nakon što se paneli mašinski iseku i oslikaju prepoznatljivim logotipima sponzora, oni se prosleđuju radnicima.

Uprkos tehnološkom napretku, ogroman deo proizvodnje i dalje se oslanja na ručni rad. Svaki šav mora biti unutrašnji, nevidljiv sa spoljne strane, što zahteva hiruršku preciznost. Iskusnom šivaču je potrebno oko tri sata neprekidnog rada da završi samo jednu loptu. To znači da prosečan radnik tokom smene uspe da napravi svega tri do četiri lopte.

Radnici koriste specijalne zakrivljene igle i ojačane voštane niti, a pritiskanje prstima i šakama kako bi šavovi bili potpuno zategnuti ostavlja trajne žuljeve i deformiše njihove ruke.

Iz Pakistanskih železnica u preduzetništvo

Iako je ručno rađeni šav decenijama bio zlatni standard, savremeno doba donelo je krupne tehnološke promene – proces termičkog lepljenja. Kod ovakvih lopti, paneli se ne spajaju iglom i koncem, već se unutar specijalnih kalupa pod visokom temperaturom i pritiskom lepe za unutrašnji mehur. Termički spojene lopte su aerodinamičnije, duže zadržavaju savršen oblik i ne propuštaju ni trunku vlage.

Predvodnik u ovoj tehnologiji i gigant u proizvodnji fudbalskih lopti u Pakistanu je firma Forward Sports, koju je 1991. godine osnovao mašinski inženjer Havadža Masud Ahtar, u jednoj sobi i sa svega 20 zaposlenih. Pre nego što se okrenuo fudbalskim loptama, Ahtar je radio u Pakistanskim železnicama, ali ga je ujak nagovorio da se oproba kao preduzetnik u sportskoj industriji.

Zahvaljujući sklapanju saradnje sa kompanijom Adidas 1994. godine, Forward Sports danas proizvodi oko 20,5 miliona lopti godišnje. Iako je Adidas bio zvanični proizvođač Trionda lopte za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine, ona je zapravo izrađena u Ahtarovoj fabrici u Pakistanu.

Uvođenje automatizacije i termo-lepljenja omogućilo je fabrikama u Sijalkotu da uspešno pariraju jeftinijoj mašinskoj proizvodnji iz Kine i Indije, koja je početkom dvehiljaditih ozbiljno pretila da ugrozi primat Pakistana u ovoj industriji.

Danas se u modernim pogonima svaka gotova lopta podvrgava rigoroznim laboratorijskim testiranjima. Mašine simuliraju hiljade udaraca u čelični zid brzinom većom od 50 kilometara na čas, testira se zadržavanje pritiska, sferičnost i balans. Kontrola kvaliteta je toliko stroga da fabrike poseduju vrtoglavo visoke polise osiguranja – ukoliko bi se FIFA licencirana lopta raspala na terenu i izazvala povredu igrača, osiguravajuće kuće bi isplatile milionske odštete.

Fudbal spašava devizne rezerve

U situaciji kada se Pakistan suočava sa ozbiljnim ekonomskim teškoćama, hroničnim nedostatkom stranih investicija i ogromnim trgovinskim deficitom, proizvođači fudbalskih lopti u Sijalkotu predstavljaju važan pojas za spasavanje državne kase.

Prema podacima Zavoda za statistiku Pakistana (PBS), godišnji devizni priliv samo od fudbalskih lopti kreće se u rasponu od 350 do 500 miliona dolara, u zavisnosti od toga kada se održavaju velika takmičenja u svetu. Celokupna industrija sportskih rekvizita, koja uključuje i opremu za kriket, hokej i sportske rukavice, donosi zemlji više od pola milijarde dolara godišnje.

Ono što ovaj sektor čini toliko važnim je njegova orijentisanost ka izvozu – čak 98% celokupne proizvodnje sportske opreme iz Sijalkota plasira se direktno na međunarodno tržište, prevashodno u Evropsku uniju, Severnu Ameriku i na azijska tržišta.

Ali, iza blještavila stadiona i marketinških kampanja, krije se surova realnost ove industrije. Proizvodnja fudbalskih lopti u Pakistanu zasniva se na ogromnom raskoraku između zarada koje ostvaruju preduzeća kao što je Forward Sports i primanja domaćih zanatlija.

Neformalni „rad od kuće“

Naime, veliki deo ove proizvodnje i dalje se odvija kroz sistem „podizvođača“, tako što najveće fabrike sklapaju ugovore sa manjim seoskim radionicama. U ovim neformalnim pogonima koji uključuju i „rad od kuće“, pojedinci se plaćaju isključivo prema učinku – po svakoj sašivenoj lopti. Oni nemaju zagarantovana bilo kakva radna prava, niti im poslodavac koji ih angažuje uplaćuje penzijsko i zdravstveno osiguranje.

Dok se pojedinačne profesionalne lopte prodaju u Evropi za preko 150 evra, prosečna mesečna zarada šivača fudbalskih lopti u Sijalkotu često se kreće oko minimalnih zakonskih iznosa u Pakistanu, što u zavisnosti od kursa i inflacije iznosi od 100 do 120 evra mesečno. U zemlji pogođenoj galopirajućom inflacijom, gde realna potrošačka korpa za prosečnu porodicu uveliko prevazilazi te iznose, radnici su prinuđeni da rade i po 14 sati dnevno kako bi obezbedili elementarnu egzistenciju.

U ručnom šivenju lopti veliki deo radne snage čine žene, koje se uglavnom regrutuju iz siromašnih seoskih područja. Mnoge od njih imaju veoma skromno obrazovanje ili su nepismene, a zbog vrlo patrijarhalnih društvenih normi u Pakistanu, žene znatno ređe rade u fabrikama. Zato posrednici donose materijale direktno u seoska domaćinstva ili centre za šivenje, gde žene rade u grupama. One zarađuju još manje od muškaraca i to značajno, sa dnevnom zaradom koja retko prelazi dva evra.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: connor coyne, Unsplash

Чланак Pakistan, svetska fabrika fudbalskih lopti: Nekom sjaj, nekom očaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Domaći investicioni fond Adval Capital kupio je početkom godine 49% udela u preduzeću DMV iz Niša, jednom od vodećih proizvođača LED informacionih sistema u jugoistočnoj Evropi. To je izazvalo iznenađenje u niškoj javnosti, jer malo ko je ranije uopšte čuo da u našoj zemlji postoji domaći investicioni fond koji je spreman da ulaže u ovdašnje firme.

Dušan Šarković, osnivač i vlasnik preduzeća DMV, kaže za B&F da jeste reč o poslovnom partnerstvu koje nije često na našim prostorima, ali da do ovakvog dogovora nije došlo preko noći.

„Sa predstavnicima fonda Adval Capital prvi put sam se sreo na jednom forumu u Naučno-tehnološkom parku Niš. Njihova priča mi je bila zaista zanimljiva – da su fond osnovala dvojica braće koja su od roditelja nasledila fabriku za proizvodnju stočne hrane, razvila je, prodala investicionom fondu, pa potom strateškom investitoru i novac uložila u sopstveni fond“, priča Šarković.

„Razgovarali smo više od godinu dana“, nastavlja naš sagovornik, „i drago mi je što sam ja sa svojih 60 godina video da mogu da učim od mlađih ljudi. Motivisali su me da počnem da razmišljam o drugačijem vođenju posla, jer sam u međuvremenu upoznao i njihove druge aktivnosti. Video sam kako koriste svoju energiju, a još više pamet i sposobnost, i sa kojom odlučnošću preduzimaju neke korake koji nisu svojstveni za našu sredinu“.

Novi način upravljanja firmom

Uspešni niški preduzetnik napominje da su u kompaniji DMV svih proteklih 36 godina radili „inženjerski“ i ceo njegov tim je takav jer je i sam inženjer po obrazovanju. Iako je bio svestan da im je potrebna drugačija unutrašnja organizacija da bi postizali još bolje rezultate na tržištu, ističe da za to nije imao dovoljno snage ni vremena jer su ga dnevne obaveze stalno „gazile“.

„Tokom razgovora sa predstavnicima fonda Adval Capital shvatio sam da delimo istu viziju o tome šta treba da uradimo u DMV-u, kako ga ’utegnemo’ i unapredimo da radi još uspešnije. Ono što je meni najbitnije, video sam da saradnjom sa fondom mogu da postignem da poslovanje DMV-a bude stabilno i samoodrživo. To mi je veoma važno, jer ne želim da firma koju sam gradio svih proteklih godina postane teret drugima kada se povučem iz posla, ni mojim saradnicima, ni mojoj porodici, a ni meni u starosti. Posavetovao sam se sa porodicom i doneli smo odluku da sa fondom Adval napravimo tim koji će zajednički ići napred“, navodi Šarković.

DMV i Adval Capital priveli su kraju proceduru oko prodaje udela u vlasništvu niške firme u februaru ove godine, ali zajednički rade već godinu dana na njenom poboljšanju.

„Mi smo bili tipična srpska firma koja je krenula iz garaže i svih proteklih godina nismo imali dovoljno ni znanja ni energije da napravimo dobru organizaciju unutar preduzeća. Strukturu smo uglavnom pravili prema ljudima i prema tome šta ko može da uradi. Sada smo formirali sektore i imamo jednu jednostavniju i jasniju formu, kojom može bolje da se upravlja“, ističe Šarković i dodaje da su već vidljive koristi od novog načina vođenja posla, u finansijama, razvoju, proizvodnji, prodaji…

Dodatna podrška za borbu na tržištu

Restrukturiranju DMV-a prethodila je odluka da na mestu generalnog direktora zaposle profesionalca, Miloša Manića koji je vodio kompaniju Leoni.

„Manić je rukovodio sa 12.000 radnika i mi sad u šali kažemo da je to bilo malo lakše nego upravljati sa naših 250 zaposlenih. On je skoro godinu dana kod nas, ali već prvog dana kada je došao ’uhvatio je konce’ i vrlo brzo se snašao. Doneo je neku novu dinamiku, atmosferu i energiju, pa i restrukturiranje i poslovanje idu nekim normalnim tokom. Naravno, ne teče stalno samo ’med i mleko’. Izazovi na tržištu su sve veći, ali mislim da mi stabilno idemo napred“, ocenjuje Šarković.

Iako je došlo do promena u organizaciji i u upravljanju poslovanjem, niško preduzeće ostaje verno svojoj delatnosti. Osnivač DMV-a podseća da su krenuli prvo sa industrijskom elektronikom, a potom sa sportskim semaforima.

„U to doba, ranih devedesetih, globalizacija se nije videla baš tako jasno kao sada. Možda smo imali sreću ili neki dobar osećaj da krenemo u proizvodnju gabaritnih proizvoda kojima firme iz Kine ne mogu tako lako da zapljusnu tržište u Evropi ili u svetu. Potom smo dvehiljaditih krenuli sa proizvodnjom saobraćajne signalizacije, ali sportske semafore i dalje radimo“, napominje preduzetnik iz Niša.

„Uvek smo se trudili da u oblasti izmenljive saobraćajne signalizacije budemo svetski igrači i da na vreme uvodimo nove proizvode. Sada imamo mobilnu saobraćajnu signalizaciju i prikolice sa vazdušnim jastucima za spašavanje života u slučaju udesa. Izvozimo u preko 90 zemalja, a planiramo da širimo tržište. Na tržištu je konkurencija jaka i sve je jača. Ljudi to najviše vide na primeru automobilske industrije, ali slično se događa u svim sektorima. Suštinski cilj ove transformacije u preduzeću je upravo to – da dobijemo dodatnu snagu da se borimo na tržištu“, poručuje Šarković.

Od proizvodnje stočne hrane do investicionog fonda

Stefan Dobrić, investicioni menadžer fonda Adval Capital priznaje da njegov susret sa vlasnikom firme DMV Dušanom Šarkovićem nije bio slučajan, a kasnije se ispostavilo da je bio veoma koristan za obe strane.

„Pre foruma u Naučno-tehnološkom parku Niš istraživao sam koje firme će tamo biti prisutne i nameravao sam da potražim Dušana, jer je po podacima iz APR-a njegova firma načelno odgovarala svim našim kriterijumima za ulaganje. Odgovarala nam je veličina firme, to što je pretežno izvoznik, što ima inovativne proizvode, mogućnosti za dalji rast i to što bi vrednost naše investicije iznosila između pet i 10 miliona evra. Razgovori sa Dušanom pokazali su da imamo iste ideje o budućem razvoju firme. Želimo da DMV nastavi da razvija tehnologiju koja joj je omogućila da bude to što jeste, da ulažemo u nove proizvode i da se probijemo na nova tržišta“, ističe Dobrić za B&F.

On objašnjava da investicioni fond Adval Capital nije poznat široj javnosti u Srbiji jer je u pitanju relativno mlad fond, koji aktivno postoji od 2022. godine. Fond je u vlasništvu Miodraga i Radivoja Perovića i ulaže u kompanije sa potencijalom za rast i međunarodnu ekspanziju. Fond je usmeren na partnerstva sa osnivačima i upravljačkim timovima, na podršku u razvoju organizacije i širenju na nova tržišta.

„Miodrag i Radivoje su dvehiljaditih preuzeli upravljanje porodičnom firmom Patent Co, koja je nastala devedesetih i bavila se proizvodnjom stočne hrane i suplemenata stočne hrane. Poslovanje te firme su podigli na visok nivo, a onda su prodali deo udela jednom investicionom fondu i nastavili da je unapređuju. Potom su, zajedno sa fondom, prodali 100% udela kompaniji Raiffeisen Ware Austria i formirali sopstveni fond Adval Capital“, priča Dobrić.

Fond ulaže u mala i srednja preduzeća u Srbiji i regionu. Ulaže i u takozvanu TIC industriju, sektor koji obezbeđuje usklađenost proizvoda, usluga i procesa sa globalnim, nacionalnim i industrijskim standardima. U toj oblasti, fond je kupio firme Aero Lab i Tehpro iz Beograda, a u planu su i nova ulaganja.

„U ostalim delatnostima ne planiramo nove investicije u ovoj godini, izuzev ako ne naiđemo na neki ’dragulj’ od firme, jer smo zaista puno zauzeti radom u kompanijama u koje smo uložili novac“, kaže Dobrić.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: DMV

Чланак Partnerstvo domaćeg investicionog fonda i niškog preduzeća се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok uske ulice, kaldrma, raznobojne kuće i crkve iz proteklih vekova privlače mnoštvo turista u male italijanske gradove i sela, u Novom Sadu je lokalna samouprava umalo uništila jednu takvu ambijentalnu celinu. Reč je o Almaškom kraju, koji obuhvata delove Podbare i Starog grada. Naselje potiče iz 1718. godine, kada su ga nastanile srpske porodice iz sela Almaš, a prvu pravoslavnu crkvu dobilo je 1797. godine. Crkva je i dalje jedno od najprepoznatljivijih obeležja tog dela grada, ali ne i njegovo jedino istorijsko bogatstvo.

„Almaški kraj je najstariji deo Novog Sada i prostor u kojem su sačuvani gotovo svi ključni slojevi njegovog identiteta. Od seoske, preko građanske do industrijske arhitekture, kao i kroz priče o ljudima i događajima koji su ga oblikovali, ovaj kraj pruža jedinstven uvid u razvoj Novog Sada i ono što ga čini gradom kakav je danas“, kaže za B&F Violeta Đerković iz Udruženja građana za zaštitu kulturnog nasleđa „Almašani“.

Udruženje su osnovali stanovnici ovog dela grada 2005. godine da bi obustavili plan gradske vlasti da kroz jezgro naselja, neposredno pored Almaške crkve, izgradi širok bulevar, što je zahtevalo da se poruši i izmesti niz kuća. „Za nas, čije porodice ovde žive generacijama, suprotstavljanje tom planu bilo je pitanje odgovornosti prema nasleđu koje smo dobili od prethodnih pokolenja“, ističe za B&F Marijan Majin, predsednik Udruženja „Almašani“.

David protiv Golijata

Građani koji su se udružili da zaštite najstariji deo vojvođanske prestonice nisu imali nikakvu garanciju da će uspeti u svom cilju, ali su se dobro povezali, organizovali i poveli svoju borbu kroz institucije. U pripremanju materijala pomogli su im saobraćajni inženjeri, arhitekte i urbanisti, potpuno besplatno. Mnogi od njih nisu ni živeli u tom delu grada, ali su ovu inicijativu doživeli kao veoma važnu.

Ti stručnjaci su ocenili da je planirana saobraćajnica problematična ne samo zato što predstavlja pretnju kulturnom nasleđu, već i sa urbanističkog i saobraćajnog stanovišta. Tvrdili su da bi njena izgradnja dodatno oštetila prostor koji je već bio degradiran neplanskom gradnjom tokom devedesetih godina prošlog veka.

„Posle opsežne pripreme, Komisiji za planove predstavili smo simulaciju koja je na tako plastičan način pokazala koliko je novi urbanistički plan apsurdan, da nije bilo nijednog argumenta koji bi se suprotstavio našem zahtevu“, priča Majin.

Ovu inicijativu podržali su i mediji, a jedan od njenih najvrednijih rezultata bio je taj što je stvorena zajednica ljudi koji su prepoznali značaj Almaškog kraja i uključili se u njegovo očuvanje, naglašavaju naši sagovornici. Zahvaljujući međusobnoj slozi i dobroj organizaciji, građani su izdejstvovali da se sporni urbanistički plan povuče. To su doživeli kao pobedu Davida nad Golijatom, jer je mala grupa komšija nadjačala celu gradsku administraciju.

Odbrana dostojanstva

No, povlačenje urbanističkog plana predstavljalo je tek prvu dobijenu bitku. Ona je bila teška, ističu sagovornici B&F-a, jer u to vreme nisu svi bili pobornici ideje da bi očuvanje kulturne baštine trebalo da bude prioritet u razvoju lokalne zajednice. Iako su kulturno nasleđe i identitet duboko povezani sa kolektivnim dostojanstvom, u praksi su često podređeni ekonomskim interesima investitora i pojedinaca koji u gradnji vide priliku da unaprede sopstveni standard.

„Suočavali smo se brojnim teškoćama, uključujući i činjenicu da su neki ljudi videli priliku da reše svoje životne probleme tako što će zameniti neuslovnu dvorišnu kućicu za stan u novogradnji. Ipak, uspeli smo da se izborimo da zajedničke vrednosti u koje smo duboko verovali nadjačaju pojedinačne interese“, podvlači Majin i dodaje da je upravo snažan osećaj ponosa koji „Almašani“ danas gaje prema svom kraju i njegovom identitetu jedan od najvrednijih rezultata njihove borbe.

Članstvo ovog udruženja je u međuvremenu naraslo sa desetak na oko 50 aktivnih građana i oko stotinu saradnika koji se u svakom trenutku odazivaju na akcije „Almašana“, ili i sami predlažu aktivnosti.

Nova faza borbe

Vlada Republike Srbije je 2019. godine Almaški kraj zvanično proglasila za zaštićenu prostornu kulturno-istorijsku celinu, što bi trebalo da ga sačuva od pokušaja da se neprimerenom gradnjom naruši njegova autentična arhitektura.

Tri godine kasnije, započet je projekat obnove ovog kraja, koji zajednički finansiraju i sprovode Grad Novi Sad i Pokrajinska vlada AP Vojvodine. Radovi obuhvataju zamenu podzemne infrastrukture, popločavanje ulica prirodnim kamenom, kao i restauraciju fasada i krovova objekata od kulturno-istorijskog značaja.

Udruženje građana za zaštitu kulturnog nasleđa „Almašani“ aktivno prati realizaciju ovog projekta. Kako ističu njegovi članovi, reč je o složenom i dugotrajnom procesu koji, kao i svako veliko gradilište, nosi određene izazove i rizike. Ipak, primećuju da se propusti sve ređe javljaju, delom i zato što uključene strane znaju „da je projekat pod budnim nadzorom i da nijedna greška neće proći neprimećeno“.

U očuvanju ovog dela Novog Sada važnu ulogu ima i saradnja „Almašana“ sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture, koji vodi projekat obnove. Ta saradnja je veoma značajna jer se povremeno dešava da investitori ili građani prilikom renoviranja pokušaju da zaobiđu pravila zaštite kulturne baštine, kao na primer u slučaju postavljanja PVC izloga. „Veoma je važno da lokalna zajednica i nadležne institucije zajedno rade na tome da očuvaju duh ovog kraja“, naglašava Violeta Đerković.

O onome što je do sada uradila Almaška zajednica pročulo se daleko van Novog Sada. Udruženje građana za zaštitu kulturnog nasleđa „Almašani“ postalo je internacionalno poznato kada je 2019. godine postalo član u Faro mreži Saveta Evrope. Potom je u aprilu ove godine dobilo i Zlatnu nagradu „Costa Carras“ za izuzetne građanske inicijative u oblasti zaštite kulturne baštine, koju dodeljuju organizacije Europa Nostra i ELLINIKI ETAIRIA.

Za „Almašane“ to je bila potvrda da građani mogu da pokrenu promene iskrenim, promišljenim i dugoročnim aktivnostima koje su zasnovane na saradnji i dijalogu, ističe Đerković, koja je i autorka aplikacije za nagradu „Costa Carras“ i koordinatorka saradnje sa Faro mrežom Saveta Evrope.

Šta „Almašani“ savetuju drugima

Koliko iskustvo ovog novosadskog udruženja može biti dobar primer za građane u drugim sredinama širom Srbije? Naši sagovornici na prvom mestu ističu da svaka inicijativa zahteva međusobno povezivanje i udruživanje u dobro organizovanu zajednicu, jer to uvek stvara mnogo veće šanse da se ostvare rezultati koje pojedinac ne bi mogao sam da postigne.

Građanima koji se suočavaju sa sličnim problemima poručuju da, ukoliko planiraju da uđu u borbu, „moraju biti iskreni u svojim namerama, usredsređeni na konkretan problem koji ih muči a ne na priče o univerzalnoj pravdi, spremni na dijalog sa svima koji mogu da reše njihov problem i otvoreni za drugačija mišljenja“.

Pored toga, na razgovore sa onima koji donose odluke ne treba da dolaze sa spiskom žalbi, već sa predlogom rešenja koji je potkrepljen argumentima.

„To zahteva mnogo napora i istrajnosti. Pojedinci se ponekad umore, što je ljudski. Zato su važni zajedništvo i motivisanost. Imajte u vidu i da koliko god vam se u nekom trenutku činilo da vaš trud ne vredi, naše iskustvo pokazuje da svaki, baš svaki uloženi napor pre ili kasnije donosi rezultate”, optimističan je Majin.

Marija Dukić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: Đorđe Radivojević

Чланак Kako su građani odbranili Almaški kraj u Novom Sadu се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Ima dovoljno vremena za sve u toku dana, ako radite samo jednu stvar odjednom, ali nema dovoljno vremena u godini, ako ćete stalno raditi više stvari istovremeno. Postojana i usredsređena pažnja na samo jednu stvar je znak vrhunskog intelekta, kao što su žurba, vreva i uznemirenost neizbežni simptomi slabog i neozbiljnog uma“, poručio je britanski državnik, diplomata i pisac iz doba prosvetiteljstva lord Česterfild, u jednom od svojih pisama koja je slao sinu i koja su postala veoma citirana posle njegove smrti.

Iako je imao raznolika interesovanja, čuveni engleski fizičar, matematičar i astronom Isak Njutn, koji je iza sebe ostavio i brojne beleške o istoriji, filozofiji, teologiji i alhemiji, takođe se zalagao za to da kada se izučava neka pojava, um mora biti usredsređen samo na nju. Njutn je u svojoj prepisci sa drugim naučnicima tvrdio da za svoja otkrića može da zahvali velikom strpljenju, disciplini i pažnji koju je posvećivao nekom problemu, više nego bilo kom drugom talentu.

U moderno doba, ovakve izjave su „roba za otpis“, pouzdani znak propalog života i alarm da je takav pojedinac neisplativ za društvo koje u čizmama od sedam milja grabi napred. Žurba, vreva, uznemirenost postale su ljudska svakodnevnica, toliko uobičajene da smo takvo ponašanje pretvorili u mitologiju uspeha i izmislili posebnu reč za to – multitasking.

Ovaj pojam se prvobitno koristio kako bi se opisale mogućnosti računara da uporedo rade više stvari. Krajem prošlog i početkom ovog veka, kada je zavladala opšta euforija da je čovečanstvo na pragu „tehnološkog raja“, termin multitasking preselio se među ljude. Postao je sinonim za modernog čoveka koji uz pomoć naprednih tehnologija može da uradi mnogo stvari istovremeno, za daleko kraće vreme nego ranije.

Kultura nestrpljenja

Pokazalo se, međutim, da su nas svemoguće tehnologije umesto u raj, odvele u kulturu nestrpljenja, u kojoj sve mora da se ostvari odmah. „Mi smo postali stručnjaci za gužvu i prepakivanje različitih aktivnosti pod pritiskom da sve moguće moramo da uguramo u previše ograničene rokove. Toliko smo obuzeti multitaskingom da se postavlja pitanje kako su ljudi uopšte preživeli do sada bez te veštine“, ističe Džejms Glajk, američki naučnik i publicista u svojoj knjizi „Brže – ubrzavanje svega na svetu“, sociološkoj i psihološkoj studiji o posledicama koje je izazvala opsesija modernog čoveka tehnologijom i brzinom.

Glajk sa mnogo ironije opsuje paradoks civilizacije koja se zasniva na tezi da nam tehnologije štede čitavu večnost, a u kojoj čovek ima sve manje vremena za bilo šta, a kamoli za slobodne trenutke. Svakodnevni život se meri milisekundama i zato nalaže da skačemo iz kreveta, brzo se tuširamo, jedemo, varimo hranu, trčimo na posao, panično obavljamo radne zadatke, jurimo s posla kući da navrat-nanos vaspitavamo decu, ako uopšte uspemo da ih napravimo „instant“.

Naše vreme ne dopušta prazan hod, dosadu, mi smo i na odmoru pod pritiskom da sabijemo sto stvari u tih nedelju ili dve. Nismo u stanju da se opustimo, jer smo zaboravili kako se to radi. Sve u svemu, konstatuje Glajk, postali smo jedno nervozno društvo u kom prosečan pojedinac večito strepi zbog nečega, stalno je nezadovoljan, napet, razočaran, ogorčen, oseća se nemoćnim… Pažnja nam je rasuta na sve strane, teško nam je da se koncentrišemo na bilo šta i postajemo sve površniji, a površnost je „kraljevski put“ u glupost.

Široko, a ne duboko

Brže, produktivnije, jeftinije. Tako glasi „biblija“ tehnološkog društva, koja se propoveda u svemu – od kućnih poslova do vođenja države, saglasna je i Kristin Rozen, naučnica na Univerzitetu Stanford.

U vreme kada se ljudi ne takmiče samo među sobom nego sve više sa mašinama, od pojedinca se očekuje da neprekidno žonglira između poslovnog i privatnog života, da skače sa jednog na drugi kraj planete, sa projekta na projekat ili bar da završi mnoštvo različitih zadataka u toku radnog dana u svojoj kancelariji. I da sve to proda kupcima kao nešto „potpuno novo“ i „vrhunskog kvaliteta“.

Način na koji se nekada radilo više ne važi. Na savremenom tržištu multitaskinga obavljati posao znači neprekidno biti u pokretu. „Mi ne možemo samo da radimo, mi moramo biti mobilni. Ko to nije u stanju, taj je unapred otpisan za poslodavce, jer oni nisu toliko bogati da bi u današnje vreme plaćali nekoga da se previše udubljuje samo u jedan posao“, sarkastično primećuje Rozen.

Dakle, u današnjem poslovnom svetu se forsira pravilo „široko a ne duboko“, ali očekivanja da zaposleni funkcioniše kao multipraktik nailaze na prirodnu prepreku. Ona se zove ljudski mozak.

Ljudi razmišljaju serijski, a ne uporedo

Danas, istraživači u oblasti neurologije imaju veoma napredne alate kojima mogu da mere moždanu aktivnost u realnom vremenu. Oni posmatraju obrasce aktivnosti u mozgu, a zatim koriste računarske modele da bi shvatili šta ti obrasci znače. Kada istraživači uporede ova saznanja sa načinom na koji se ljudi zapravo ponašaju, svaka informacija daje jasniju sliku o tome šta se zaista dešava u umu.

Proučavajući nervni sistem, naučnici su i kroz najnovija otkrića potvrdili nalaze do kojih su dolazili i njihovi prethodnici – da su tvrdnje kako čovek može uspešno da obavlja više složenih zadataka istovremeno puki mit. Ljudski mozak jeste moćan, ali ima svoja ograničenja. Mozak nije podešen tako da efikasno obrađuje dva zadatka uporedo, već ono što on zaista radi jeste da prelazi sa zadatka na zadatak.

Čovek ima utisak da radi dve stvari u isto vreme, ali u stvari on samo preusmerava pažnju. „Kada je u pitanju koncentrisanje na zadatke, ljudi razmišljaju serijski a ne paralelno“, objašnjava Entoni Sali, profesor psihologije na Univerzitetu Vejk Forest.

On navodi vrlo jednostavan primer iz svakodnevnog života, kada neko pokušava da istovremeno vozi automobil i priča mobilnim telefonom. Oba zadatka zahtevaju značajno mentalno naprezanje, a kada se oni rade u isto vreme, mozak u suštini oduzima resurse jednom zadatku da bi ih dao drugom. Posledica je da čovek u toj situaciji nije koncentrisan ni na jednu od te dve stvari, što može proizvesti katastrofalne posledice u vožnji i po njega i po druge učesnike u saobraćaju.

Civilizacija u žestokom pubertetu

Ovaj primer pokazuje da se suština priče o multitaskingu svodi na pažnju. Čovek nije u stanju da posveti potrebnu pažnju zadacima ako mora da ih radi uporedo, jer svaki od tih zadataka zahteva drugačiji pristup. Usled toga, pojedinac ne može na pravi način da usvoji i razume nove informacije, što dovodi do površnih zaključaka koji dalje mogu prouzrokovati krupne greške.

Umesto da ubrzava, multitasking usporava izvršenje zadataka jer se zaposleni rasplinjava na više stvari, a činjenica da ništa ne uspeva da privede kraju kako treba dok rokovi ističu, stvara ogroman pritisak koji u dužem roku urušava njegovo zdravlje.

Stoga, obavljanje više zadataka istovremeno naizgled deluje efikasno, ali na kraju može trajati znatno duže, a greške i zdravstvene posledice po zaposlene smanjuju produktivnost u kompaniji i do 40%, tvrde u Američkom udruženju psihologa (APA).

Ako se osvrnemo na iskreno priznanje jednog ovdašnjeg adolescenta da ima problema sa učenjem zato što mu misli neprestano lutaju, onda bi se moglo zaključiti da našu preinformisanu i nadljudsku multitasking civilizaciju drma žestoki pubertet, a najviše današnje državnike koji o sudbinama miliona ljudi odlučuju „u letu“.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: tumisu, Pixabay

Чланак Mit o uspešnom obavljanju više poslova u isto vreme се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sve češće se dešava da malina izvezena iz Srbije bude neodgovarajućeg kvaliteta. Najčešći razlog za to je uvoz ovog voća iz drugih država, ali bi svakako trebalo poboljšati i uslove u kojima se odvijaju berba, transport i skladištenje domaćih malina. Prošle godine, prinosi u našoj zemlji bili su daleko ispod proseka, pa se malina više uvozila da bi se kasnije izvozila kao srpska. To je uzrokovalo probleme sa ovogodišnjim izvozom domaće maline, samo dva meseca do nove berbe.

Sistem brzog upozoravanja za hranu i stočnu hranu (RASFF), zvaničan sajt EU za bezbednost hrane, objavio je krajem aprila da je Francuska utvrdila dvostruko veću količinu kadmijuma u zamrznutim malinama uvezenim iz Srbije. Prema rečima Aleksandra Leposavića, iskusnog stručnjaka iz oblasti malinarstva, reč je upravo o pošiljci koja je reeksportovana, odnosno uvezena iz drugih zemalja da bi se kasnije izvezla kao srpska.

Nešto kasnije, na istom sajtu je objavljeno da je Nemačka povukla sa tržišta zamrznuto voće iz Srbije zbog prisustva virusa hepatitisa A. Tim povodom, naše Ministarstvo poljoprivrede je saopštilo da se radi o mešavini bobičastog voća, pri čemu je deo voća takođe dospeo iz uvoza.

Podsetimo da su Francuska i Nemačka veliki uvoznici maline i da su nekada kupovale više od tri četvrtine ukupnog izvoza ovog voća iz Srbije. Njihovo učešće u kupovini srpske maline značajno se smanjilo u međuvremenu, zbog neodgovornog ponašanja učesnika na domaćem tržištu, a pre svega nekontrolisanog uvoza maline u Srbiju.

Malinom je moguće trgovati preko berze ili standardizovanog portala

Trenutno se na berzama trguje različitim poljoprivrednim proizvodima, poput kukuruza, pšenice, soje, palminog ulja, pamuka, crnog bibera, šećera, jabuka, uljane repice, suvog grožđa… Stoga je osnovano pitanje da li bi moglo da se trguje i srpskom malinom kao berzanskom robom?

Da bi se nekom robom moglo trgovati preko berze, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi, od kojih se kao ključni ističu sledeći: ponuda i tražnja za robom moraju biti dovoljno velike; kvalitet robe mora biti podložan standardizaciji; određivanje cene robe treba prepustiti tržištu, bez monopolističkih uticaja i mešanja države; vodeći učesnici na robnoj berzi treba da udruže svoje napore ka uspostavlјanju funkcionalnog i pouzdanog klirinškog sistema koji će garantovati robnu razmenu na organizovanom tržištu; usluge berze moraju biti funkcionalne i pristupačne, uz postojanje neophodnih infrastrukturnih objekata; potrebna je odgovarajuća podrška države.

Srbija se ubraja u najveće svetske proizvođače malina (tabela 1). Pritom, skoro celokupna proizvodnja odlazi u izvoz. Maline, vrednosno posmatrano, predstavljaju naš najznačajniji poljoprivredni proizvod u izvozu.

Ukoliko pretpostavimo da je izvoz zaleđene maline iz Srbije 100.000 tona, to znači da jedan dinar po izvezenom kilogramu donosi skoro milion evra. Međutim, cena malina iz godine u godinu značajno varira, pri čemu se konačna cena za tekuću godinu uglavnom ne zna do završetka proizvodnje, berbe i predaje. Ovakva praksa ukazuje da bi postojanje odgovarajućeg portala, kao najjednostavnijeg oblika elektronskog trgovanja robom, i te kako imalo smisla.

S druge strane, industrijalizacija proizvodnje u polјoprivredi, upotreba aditiva, pesticida i sličnih sredstava, nametnula je potrebu da se uspostavi efikasan i međunarodno priznati sistem kontrole za njihovo korišćenje. Zato bi kvalitet celokupne maline koja se izvozi iz Srbije trebalo standardizovati prema međunarodno priznatim standardima, kao što je recimo GlobalGAP standard.

Pomenuti standard sadrži principe za uspostavljanje bezbedne i održive polјoprivrede i zasniva se na partnerstvu polјoprivrednih proizvođača i trgovaca. GlobalGAP se odnosi na proizvodnju primarnih polјoprivrednih proizvoda, ali i na aktivnosti koje slede nakon toga. Na primer, u procesu proizvodnje malina važnu ulogu ima berba plodova, ali su veoma značajne i naknadne aktivnosti, klasiranje, transport i čuvanje plodova.

Formiranje berze odgovaralo bi i prodavcima i kupcima

Većina robnih berzi ima znatnu podršku države i precizno definisanu regulativu, kako bi se obezbedila sigurnost u trgovanju strateški važnim proizvodima. Zakon o robnim berzama usvojen je u Srbiji 2019. godine, s namerom da doprinese značajnijem razvoju robnog tržišta na posmatranom području.

Kao osnovni cilј ovog zakona ističe se uređenje i organizacija pravičnog, transparentnog i efikasnog tržišta standardizovanog tržišnog materijala i zaštita integriteta tržišta. U članu 10. piše da predmet trgovanja preko robne berze ne mogu biti devize, efektivni strani novac, plemeniti metali i električna energija, što indirektno znači da bi se malinom moglo trgovati.

Ukoliko bi se formirala berza za trgovinu malinom, korist bi imali i proizvođači i kupci ovog voća. Proizvođači maline, uglavnom mala poljoprivredna gazdinstva, često su nezadovoljni visinom otkupne cene malina i načinom na koji se ona utvrđuje. Nasuprot tome, sistem trgovanja preko robne berze predstavlja veoma pouzdan model za utvrđivanje nepristrasne, ravnotežne i transparentne tržišne cene robe i podrazumeva sigurnost plaćanja.

Istovremeno, korist od robne berze imaju i kupci. Trgovina preko robne berze podrazumeva standardizaciju berzanskog materijala, koja uključuje razvijen sistem garancija kvaliteta i kvantiteta robe.

Država mora zaštititi i podstaći domaću proizvodnju

Rezultati stručnih istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je malinom moguće trgovati preko uređenih platformi. Nalazi potvrđuju da bi trgovina ovim voćem preko berze predstavljala efikasan način da se uredi domaće tržište maline, ali da za to, nažalost, nema političke volje.

Međutim, sve veći problemi u srpskom malinarstvu jasno signaliziraju da je krajnje vreme da država zaštiti i pomogne domaće proizvođače malina. Neke od važnijih mera koje bi trebalo preduzeti što pre odnose se na kontrolu kvaliteta maline iz uvoza, subvencije namenjene bunarima za navodnjavanje, efikasnije podsticanje kvaliteta domaćih zasada i napredniji sistem skladištenja, uključujući i ponudu proizvođačima da čuvaju svoje plodove radi kasnije prodaje.

Kao deo dugoročne razvojne strategije potrebno je razmotriti i kreiranje elektronske platforme za trgovanje, koja bi poboljšala transparentnost na tržištu.

Na kraju, treba napomenuti da podsticanje proizvodnje maline subvencijama od 18.000 dinara po hektaru je, najblaže rečeno, neprimereno. Malinjaci su uglavnom relativno male površine, od 20 do 30 ari i zato je neozbiljno subvencionisati tu proizvodnju na isti način kao, recimo, proizvodnju pšenice i kukuruza.

Lekovita svojstva maline

Maline su veoma tražene na svetskom tržištu, jer osim toga što su ukusno voće koje može da se jede bez ikakve prerade, služe i za pravljenje sokova, džemova, ekstrakata i drugih proizvoda. Maline su popularne i zbog dokazanih lekovitih svojstava. Brojna empirijska istraživanja potvrđuju da maline mogu pomoći u kontroli glukoze u krvi, kod osoba koje su izložene velikom riziku od nastanka dijabetesa, kao i da neki ekstrakti od maline štite kožu od oštećenja izazvanog UVB zračenjem. Antioksidativno, ali i antikancerogeno dejstvo lišća i ploda maline dokazano je i na primeru srpske divlje maline.

Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: hynekjanac, Pixabay

Чланак Neiskorišćena mogućnost da se srpskom malinom trguje preko berze се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pored podrške porodicama opterećenim velikim poteškoćama, humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija pruža podršku i hraniteljskim i biološkim porodicama kojima preti izdvajanje dece, kao i deci i mladima u riziku, čiji razvoj, bezbednost ili dobrobit mogu ugroziti siromaštvo, neodgovarajuće staranje roditelja, prekid školovanja i druge teške okolnosti.

Ova humanitarna organizacija kroz Centar „Jaki mladi“ pruža mladima iz osetljivih društvenih grupa karijernu i psihosocijalnu podršku, omogućava im da steknu znanja potrebna za dobijanje posla i da kroz radionice otvoreno razgovaraju o izazovima sa kojima se suočavaju.

Koliko takva podrška može da promeni nečiji život pokazuje priča Aleksandra Milanovića. On je za svega nekoliko godina prešao put od polaznika radionica do edukatora koji pomaže mladima u riziku da lakše savladaju svakodnevne teškoće.

Prihvatanje pomoći nije znak slabosti

Aleksandar je odrastao u okolnostima koje mu nisu pružile mnogo sigurnosti, ali to ga nije sprečilo da se bori za sebe. Radio je kao anketar, trgovac i radnik u pekari, snalazio se za smeštaj i, uprkos problemima sa kojima se suočavao, nije odustajao od svojih planova za budućnost.

„Znao sam da želim da se pomerim s mesta. Imao sam ambicije, ali svakodnevna borba za preživljavanje nije mi ostavljala mnogo vremena da razmišljam o tome kako da ih ostvarim. Nije pomoglo ni to što sam morao da ulažem znatno više napora da bih došao do onoga što su mnogi moji vršnjaci dobili rođenjem“, priča Aleksandar za B&F.

Uprkos takvim okolnostima, kada je prvi put čuo za mogućnost da se za podršku obrati humanitarnoj organizaciji SOS Dečja sela, nije sebe video kao nekoga kome je takva pomoć potrebna. Tek pošto je odlučio da ipak napravi takav korak, njegov život je počeo da se menja. Ali prethodno je morao da razume da prihvatanje pomoći nije odraz slabosti, već prilika da napreduje.

Podrška bez uslovljavanja

Kada je krenuo na radionice ove fondacije, uvideo je da ima još mladih koji dele njegovu sudbinu. „Bilo mi je malo lakše zbog toga. Još lakše je postalo kada sam shvatio da postoji mesto gde mogu da dobijem podršku bez uslovljavanja i očekivanja da nešto vratim. Do tada je gotovo svaka pomoć imala neku cenu“, priseća se Aleksandar.

U početku je uglavnom ćutao i slušao druge kako govore o svojim brigama, planovima i ambicijama, ali se vremenom ohrabrio da progovori i postao redovan polaznik. „Ti razgovori su mi pomogli da donesem nekoliko odluka koje su mi promenile život“, ističe Aleksandar.

Jedna od njih je bila da upiše fakultet. Ovaj mladić je otkrio ljubav prema keramici u Likovnom ateljeu Jelovac, ali nije se usuđivao da razmišlja o njoj kao o životnom pozivu dok ga mentor Dragan Jelovac nije ubedio da konkuriše na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Aleksandar je uspeo da upiše ovaj fakultet, ali kao samofinansirajući student. Radio je petkom popodne, subotom i nedeljom, dok je ostalo vreme provodio na fakultetu. Pošto nije mogao da obezbedi dovoljno novca za školarinu, u Dečijem selu povezali sa ga sa preduzećem koje stipendira mlade poput njega. Zahvaljujući toj podršci, uspešno je završio prvu godinu, nakon koje je prešao na budžet.

Danas Milanović studira mnogo bezbrižnije i veruje da će jednog dana živeti od posla koji voli. Na fakultetu provodi svaki slobodan trenutak, bavi se grnčarijom i unikatnom keramikom, ali i dizajnom koji ga posebno privlači. „Osmislio sam zanimljiv dizajn flaše, napravio kalup i planiram da ga ponudim restoranima koji žele da se izdvoje autentičnošću i funkcionalnošću“, najavljuje naš sagovornik.

Kada teškoće postanu izvor snage

Aleksandar se veći deo života oslanjao isključivo na sebe. Ipak, pre nekoliko godina obnovio je kontakt sa tetkom i tečom, kod kojih je povremeno odlazio, ali nikada nije pomišljao da kod njih prespava, a kamoli da zatraži pomoć. Međutim, oni su mu sami ponudili da se doseli kod njih.

„To se desilo u vreme kada sam kroz radionice u Dečijem selu shvatio da prihvatanje pomoći nije sramota, naročito ako si već dovoljno propatio u životu. Ranije bih takvu ponudu bez razmišljanja odbio. Ali razgovori sa edukatorima i drugim mladima na radionicama pomogli su mi da budem otvoreniji prema ljudima i da ne očekujem uvek lošu nameru. Tek kada sam to sebi dozvolio, osetio sam tetkinu i tečinu toplinu i shvatio da mi iskreno žele dobro“, priča Aleksandar koji sada, zahvaljujući toj odluci, vodi znatno stabilniji život.

Bolja egzistencijalna situacija i iskustvo koje je stekao podstakli su ga da se i sam uključi u pružanje podrške, pa je završio obuku za edukatore i počeo volonterski da vodi radionice u Dečijem selu, zajedno sa koleginicom Milicom Kesegi koja je imala sličan životni put.

Lično iskustvo oboma je pomoglo da bolje razumeju polaznike. „Oni ne moraju ništa da kažu, dovoljni su pogled ili ćutanje da prepoznam šta ih muči. Trudim se da se osećaju prihvaćeno, da ih saslušam i da znaju da postoji neko ko ih razume. Da nisu sami. To je ono što je meni nekada najviše nedostajalo, pa verujem da je potrebno i njima“, kaže Aleksandar.

Krug dobrih dela

Radionice su dobrovoljne i održavaju se u grupama od najviše deset učesnika. Mladi razgovaraju o svemu što ih zanima ili muči, od toga kako da zatraže podršku i da se osamostale, do uticaja veštačke inteligencije na svakodnevni život. Aleksandar navodi da njegove radionice najčešće pohađaju mladi bez roditeljskog staranja, iz hraniteljskih porodica i domova, ali i oni koji se suočavaju sa različitim životnim teškoćama.

Među njima su i teškoće u socijalizaciji. „To je čest slučaj kod mladih iz ranjivih grupa jer oni teško pronalaze svoje mesto među vršnjacima. Nije lako prihvatiti poziv za izlazak kada ne možete da platite piće ili da priuštite odeću u kojoj ćete se osećati ravnopravno. Ali, problem nije samo novac, već i osećaj da vi toj sredini ne pripadate. Kada odrastate sa tim osećajem, lako gubite samopouzdanje i poverujete da nikada nećete biti deo zajednice. Zato se mladi iz ugroženih grupa povlače u sebe, što produbljuje njihovu usamljenost i izolaciju“, objašnjava Aleksandar i dodaje da je i sam bio takav do pre nekoliko godina.

„Da mi je neko pre godinu i po rekao da ću davati intervjue novinarima, pomislio bih da govori o nekom drugom. A zapravo i govori, jer ja sam danas potpuno drugačija osoba“, ističe Aleksandar. Na pitanje šta je dovelo do tako velike promene, odgovara da ne postoji jedan prelomni trenutak, već su tome doprinele radionice u Dečjem selu, uspesi na fakultetu, ali i psihoterapija na koju je krenuo zbog anksioznosti.

„Kada sam već uspeo da pobedim toliko problema, nisam želeo da izgubim bitku od samog sebe“, objašnjava Aleksandar zašto je teško zarađeni novac počeo da izdvaja za psihoterapiju. Tada je još jednom shvatio da dobri ljudi postoje, ali da im treba pružiti priliku da to pokažu.

„Psihoterapeutkinja Marina Dumić je već posle dve seanse, tokom kojih sam joj ispričao svoju životnu priču, odlučila da mi ubuduće pomaže besplatno. Dakle, već tri godine ona volonterski radi sa mnom, baš kao što ja danas volonterski radim sa mladima u riziku. Nadam se da će se taj krug dobrih dela širiti“, priželjkuje naš sagovornik.

Iskustvo sa terapijom uverilo ga je koliko stručna podrška može da promeni život, zbog čega se danas zalaže da ona bude dostupna i ostalim ranjivim mladim ljudima. Osim psihoterapije, voleo bi da polaznicima radionica ponudi i rad sa glinom, koji je njemu pomogao da se izrazi i nađe smisao.

Marija Dukić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Чланак Aleksandar Milanović, edukator u organizaciji SOS Dečija sela Srbije: Odluke koje su mi promenile život се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudi su očarani staklom već hiljadama godina, zbog njegovih neobičnih svojstava. Staklo je tvrdo a ipak providno, hvata svetlost i ima nepravilnu strukturu, zbog čega se često opisuje kao „tečnost“ koja je očvrsnula. Zato ne čudi da je ovaj materijal pokrenuo mnoštvo inovacija u ljudskoj istoriji i bio nadahnuće mnogim umetnicima.

Prvi tragovi upotrebe stakla sežu veoma daleko, 8.000 godina pre nove ere. Ljudi su već tada izrađivali sečiva od opsidijana, vulkanskog stakla čiji je „proizvođač“ bila priroda. Kanije je čovek preuzeo izradu stakla u sopstvene ruke, a kao i svaka revolucija, i ova ima svoju mitologiju.

Po jednoj priči, proizvodnja veštačkog stakla je nastala slučajno, tokom topljenja rude bakra. Druga se vezuje za feničanske trgovce, koji su putujući teritorijom današnjeg Izraela, zastali na peščanoj obali reke Bel da pripreme obrok. U nedostatku kamena, ognjište su okružili komadima sode (šalitre) iz tovara koji su prevozili. Vatra, kvarcni pesak i soda stopili su se u masu koja se nakon hlađenja stvrdnula u staklo.

Otkrića do kojih su došli arheolozi upućuju da su ljudi proizvodili veštačko staklo mnogo pre Feničana. Staklene glazure za glineni nakit napravljene su 3.500 godina pre nove ere na teritoriji današnjeg Iraka, dok su prve posude i bočice izrađene u egipatskim radionicama 15 vekova pre nove ere.

Antička cirkularna ekonomija

Najstariji pisani recept za proizvodnju stakla potiče od Asiraca iz 7. veka pre nove ere, urezan je klinastim pismom i glasi: „Uzmi 60 delova peska, 180 delova pepela morske trave, 5 delova krede ili izmrvljene školjke, zagrej dobro sve zajedno, ohladi i dobićeš staklo”. Ta osnova se nije promenila do danas, ali je tehnologija izrade u narednom periodu sve više napredovala.

Staklena masa se presovala ili izlivala u kalupe do prvog veka pre nove ere. Sa pronalaskom staklarske lule kojom se postizao željeni oblik, uvođenjem standardizovane proizvodnje i izuzetne umetničke dekoracije, radionice u starom Rimu su preuzele primat od zanatlija sa Bliskog istoka.

Rimljani su bili i preteče „cirkularne ekonomije“, jer su ostatke slomljenog stakla pažljivo sakupljali i ponovo pretapali u nove oblike. Takođe, prvi su ovladali izradom bezbojnog stakla. Verovalo se da zahvaljujući tehnologiji u njihovoj izradi, čaše od bezbojnog stakla mogu u piću da unište otrov, koji je u to vreme bio najveći neprijatelj bogatih i moćnih.

Tajne iza sedam brava

Staklo se pokazalo otpornijim od Zapadnog rimskog carstva. Uprkos gašenju mnogih radionica nakon propasti imperije, tajne ovog zanata prenosile su se sa generacije na generaciju, a predvodnik u ovom poslu u 13. veku postaje Venecija.

Međutim, zbog učestalih i nekontrolisanih požara koje su uzrokovale staklarske peći, venecijanski majstori su morali da presele svoje radionice na obližnje ostrvo Murano 1291. godine. Na ovom „Staklenom ostrvu“ tajne zanata su bile zaštićene zakonom, proizvođači nisu smeli da napuste Murano pod pretnjom smrtne kazne, ali su zauzvrat uživali povlastice rezervisane samo za aristokratiju.

Italijanski majstori nisu bili izuzetak, naprotiv, u to vreme su i drugi strogo čuvali svoju tehnologiju. Tako su radionice na teritoriji današnje južne Nemačke, u kojima su zanatlije usavršile tehniku bojenja stakla u 15 veku, bile opasane zidinama.

Velika potražnja za staklom dovela je do podele rada i specijalizacije, a razvoj manufaktura u Evropi je omogućio da proizvodi od stakla postanu jeftiniji. Od 17. veka, poznatim proizvođačima pridružuju se i majstori iz Bohemije na teritoriji današnje Čaške, koji su se proslavili i po otkriću kristala, što je podstaklo i razvoj umetničkih radionica.

Uporedo napreduje razvoj peći i alata, u proizvodnju se uvode i mašine za duvanje stakla. Krajem 18. veka počela je masovna i jeftinija proizvodnja ravnog stakla, što je omogućilo da prozori na kući ne budu više privilegija samo onih najbogatijih.

Ništa bez špijuna

Srbija se u industrijsku proizvodnju stakla uključila prilično kasno, tek sredinom 19. veka. Zanimljivo je da je prva fabrika u Kneževini Srbiji bila upravo fabrika stakla, koju je na svom imanju 1846. godine otvorio Avram Petronijević, srpski državnik, trgovac i diplomata.

Lokacija u blizini Jagodine, između sela Belica i Mišević, bila je dobro izabrana, jer je na obroncima Crnog vrha bilo dovoljno šuma iz kojih se dobijala potaša neophodna u topljenju stakla, a kamena-belutka (kvarc) bilo je na obali reke Belice u izobilju. Vlasnik fabrike je doveo oko 30 majstora iz Češke i Bavarske i u fabričkom krugu izgradio stanove za njihove porodice.

Petronijević je zaposlio i lekara u fabrici, Josifa Pančića, kome je to bilo prvo nameštenje. Uprkos entuzijazmu, fabrika nije uspela da pokrene obimniju proizvodnju zbog nedostatka kapitala, iskustva i dobrih majstora. Šest godina nakon otvaranja, vlasnik je iznenada umro i fabrika je prestala da radi.

Nešto duže, skoro četvrt veka trajala je fabrika koju je 1882. godine otvorio Nacko Janković, takođe u Jagodini. Bila je opremljena savremenijim mašinama i pećima, a proizvodila je sve vrste šupljeg, šlifovanog, presovanog, molovanog i graviranog stakla.

Kao i njegov prethodnik, Janković je u krugu oko fabrike napravio radničko naselje za oko 80 stranih majstora i njihovih porodica, uglavnom iz Češke, Nemačke i Slovenije. Fabrika je opstala do 1904. godine.

Tri godine kasnije, beogradski trgovac staklom Milivoje Popović osnovao je Srpsku fabriku stakla u Paraćinu, za čiji rad se vezuje i prvi poznati slučaj industrijske špijunaže u Srbiji. Popović je poslao projektanta Josifa Kovačevića u Češku, koji se tamošnjim fabrikantima predstavio kao trgovac, a zapravo je osmatrao način proizvodnje i potom u hotelskoj sobi pravio nacrte po kojima je kasnije sazidana paraćinska fabrika, zvanično otvorena 1908. godine.

Privatizacije pogubnije od ratova

Fabrika u Paraćinu proizvodila je upotrebno duvano i presovano staklo, zapošljavala je 350 radnika, a oko 70 glavnih majstora došlo je iz Češke, Austrije, Slovenije i Jagodine.
U fabričkim monografijama navodi se da su smene u pogonima trajale i po 18 sati, nesreće na radu su bile česte, kao i štrajkovi koje su organizovali sindikati i komunisti. Ali, arhivi beleže i to da je vlasnik paraćinske staklare 1925. potpisao prvi kolektivni ugovor kojim su radnici dobili veće plate, pravo na besplatan stan, osvetljenje, ogrev, hranu, pa je već naredne godine izgrađena prva moderna radnička kolonija a u fabrici otvorena kuhinja.

Proizvodnja je obustavljena tokom Prvog svetskog rata i ponovo je pokrenuta 1922. godine, ali je i dalje imala gubitke. Šest godina kasnije, fabrika je prodata konzorcijumu Sjedinjenih tvornica stakla Abel. Braća Rikardo i Vilhelm Abel, Nemci poreklom iz Austrougarske čija je porodica dugo živela u Sloveniji i između dva rata stekla jugoslovensko državljanstvo, posedovali su gotovo sve staklare u državi.

Oni uvode u proizvodnju luksuznije artikle poput kristala i šire izvozno tržište. Ali, tokom Drugog svetskog rata fabriku su preuzeli Nemci i posle povlačenja ostavili je opustošenu.

Proizvodnja je obnovljena 1947. godine, a deceniju kasnije otvara se više dislociranih pogona i fabrika u Pančevu, Zaječaru, Alibunaru i Prokuplju. Iako je svaka imala svoj segment tržišta, privatizacije koje su usledile posle 2000. godine preživela je jedino Srpska fabrika stakla u Paraćinu, a i ona na jedvite jade. Posle dve propale prodaje firma je dospela u stečaj, da bi je 2022. godine kupilo slovenačko preduzeće Steklarna Hrastnik, koje posluje u sastavu švajcarske kompanije Vaider.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: Inicijativa Kreativno staklo Srbije

Чланак Uzbudljiva istorija stakla: Od vulkana do špijuna се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudi svašta donose kući sa posla, spajalice, papir za printer, olovke a poneko i laptop. David Rush, američki državni službenik, donio je kući sa posla 303 kilograma zlata.

Agenti kontraobavještajnog odjeljenja Federalnog istražnog biroa (FBI) pokucali su na vrata Davida Rusha 18. maja ove godine sa nalogom za pretres. U kući su pronašli 303 kilograma zlata u polugama od po jedan kilogram, čija je ukupna vrijednost oko 40 miliona dolara, oko dva miliona dolara u gotovini i 35 luksuznih satova, „od kojih su mnogi bili marke Rolex“, kako piše u optužnici.

Ovim upadom agenata FBI u kuću Davida Rusha, praktično počinje urnebesna komedija ili tragedija, zavisno iz kojeg se ugla gleda. Na logično pitanje odakle su došle te zlatne poluge i milioni dolara u kešu, odgovorio je još Đura Čvorović u „Balkanskom špijunu“: „CIA, snajka, CIA“.

Ispostavilo se da je Rush u stvari visoko rangirani zvaničnik u Direktoratu za nauku i tehnologiju američke Centralne obavještajne agencije (CIA), sa diplomom matematičara američkog Univerziteta Clemson i magisterijem elektrotehnike sa Rensselaer politehničkog instituta, što se i očekuje od ljudi koji rade na pravljenju najnovijih špijunskih igračaka.

Pored toga, tokom prethodne službe u mornarici gdje je bio pilot, završio je i školu za testne pilote američke mornarice. Tako da je kao vojni pilot u rezervi redovno pozivan na vojne vježbe.

Nije sve u parama, nešto je i u zlatu

Od novembra 2025. do marta ove godine, Rush je od finansijske službe CIA tražio i dobio 303 kilograma zlata, milione dolara u kešu i desetine najskupljih ručnih satova. Kao razlog naveo je da se radi o troškovima ultra tajnog projekta koji on vodi, a vezan je za „nastavak funkcionisanja vlade“ u slučaj totalne katastrofe, poput nuklearnog rata, i koji je klasifikovan kao „Special Access Program“. To znači da čak ni „Top Secret/SCI“, najviša bezbjedonosna dozvola u SAD, nije dovoljna za pristup detaljima takvog projekta, što se pokazalo jako zgodnim.

Klupko se počelo odmotavati kada je izgleda neko od računovođa u CIA krenuo da radi godišnju inventuru i kada je došao do 303 kilograma zlata, nije im se moglo ući u trag.

CIA možda jeste ozloglašena špijunska organizacija koja se ne usteže od atentata, torture, državnih udara, ali ni James Bond i Rambo zajedno nemaju nikakve šanse protiv knjigovođe kome se stanje na terenu ne slaže sa inventurnom listom.

CIA je onda obavijestila FBI, koji je krenuo u pretres kuće službenika Rusha. Tek kada je FBI krenuo da provjerava ko je u stvari David Rush, u CIA su otkrili da njihov visoko rangirani zvaničnik, koji je u Agenciji već 17 godina, nikada nije završio fakultet niti je magistrirao. Na Univerzitetu Clemson i Rensselaer politehničkom institutu nema nikakvih tragova da je on tamo uopšte studirao.

Nije matematičar, a nije ni pilot

Što se vojne karijere tiče, pilot nikada nije bio, ni u vojsci ni u civilu. Rush se 1997. prijavio u američku mornaricu gdje je radio na poslovima IT tehničara. Vojsci je 2004. godine dostavio papir sa Univerziteta Clamson, po kojem je završio fakultet i na osnovu toga je unaprijeđen u rezervi u čin mlađeg oficira. Zvanično je u februaru 2015. godine otpušten i iz vojne rezerve i u potpunosti postao civil.

Rush je 2009. aplicirao i bio primljen u CIA, gdje je kao svoje kvalifikacije naveo da je diplomirao na Univerzitetu Clemson 2000. godine i magistrirao na Rensselaer politehničkom institutu 2004. godine, a priložio je i sertifikat, bez datuma, iz škole za testne pilote američke mornarice.

Sve je to ponovio i na zvaničnom obrascu zahtjeva za pristup Top Secret/SCI podacima u novembru 2009. godine, što mu je i odobreno nekoliko mjeseci nakon što je primljen u CIA.

Ove bezbjedonosne provjere zvanično obuhvataju najsitnije i najintimnije detalje iz privatnog života onih koji apliciraju, od seksualnih fetiša pa do stranaca koje su eventualno sreli u vozu kao tinejdžeri prije 30 godina. Izgleda, sve su provjerili osim kvalifikacija, službe u vojsci i prethodnih poslova.

Šta god zli jezici pričali o CIA i špijunaži, očigledno je da se ipak radi o džentlmenskoj profesiji, gdje se vjeruje na riječ. Ako čovjek kaže da je diplomirao matematiku, magistrirao elektrotehniku i da je testni pilot mornarice, pa ne bi valjda to izmislio. Uostalom, kome ćeš vjerovati na riječ ako ne špijunima, kojima je u opisu posla da lažu i varaju.

Baron Minhauzen iz Lenglija

U oktobru 2018. godine Rush je aplicirao i za unapređenje u rukovodioca unutar CIA i tu ga je tek krenulo. Kako je naveo u prijavi, ne samo da je završio školu za testne pilote američke mornarice, već je trenutno i „direktor testiranja oružja u zajedničkoj organizaciji američke mornarice i kopnene vojske, gdje rukovodi sa 145 osoba i 18 aviona“. Pošto nije bio siguran da će ovo biti dovoljno, za svaki slučaj dodao je i da je već „11 godina savjetnik za doktorske teze na Institutu za tehnologiju američkog ratnog vazduhoplovstva“. Kad je bal, nek je maskenbal.

A direktori u CIA vjerovatno nisu mogli vjerovati kakvu sreću imaju da ih zapadne takav stručnjak, pa je Rushu put prema vrhu bio širom otvoren. Kad je već upoznao sistem iznutra, Rush nije mogao da odoli. Iako je još 2015. godine otpušten iz vojne rezerve, nastavio je da narednih deset godina, sve do septembra 2025. godine, od CIA naplaćuje naknade tokom boravka na nepostojećim vojnim vježbama.

Tako se tokom deset godina nabralo 744 sata plaćenog odsustva, što mu je donijelo nezasluženih 77.000 dolara.

Jedini koji zna, neće da kaže ništa

A onda su mu se proširili vidici, po principu „sve ili ništa“. Onaj ultra tajni projekat, koji je garantovao funkcionisanje američke vlade i u slučaju nuklearnog rata i na osnovu kojeg je Rush dobio desetine miliona dolara u zlatu i gotovini – e to je jednostavno izmislio. Nikakav super tajni projekat nije postojao, ali zlato i keš jesu.

I nikome od silnih direktora u CIA, superšpijuna, analitičara, internih kontraobavještajaca, ništa tu nije bilo sumnjivo. Doduše, „da se Vlasi ne dosjete“, Rush je u čitav fiktivni projekat uključio i dvojicu kolega, tako da je sve to barem na prvi pogled izgledalo kao „prava“ operacija. Da li su ova dvojica bili saučesnici koji su znali da se radi o prevari ili su jednostavno i oni bili izmanipulisani, istraga još uvijek pokušava da utvrdi.

Istražitelji takođe nastoje da utvrde koliko je ukupno para preduzetni Rush preselio iz sefova CIA u vlastiti džep. Prema informacijama koje su do sada procurile, ono što je trenutno pronađeno nije sve, ali niko ne zna koliko tačno para nedostaje i gdje je sklonjen ostatak. Jedini koji sigurno to zna je David Rush, samo neće da kaže.

Zločin bez kazne

Ideja kao i realizacija plana da se CIA iznutra zavrne za nekoliko desetina miliona dolara pod firmom troškova super tajnog, ali nepostojećeg projekta bila je savršena. Ali sjediti potom na tim milionima u vlastitoj kući je bio izuzetno glup potez.

Četrdeset miliona dolara je puno para, za koje se na dalekim egzotičnim destinacijama može svašta kupiti, uključujući i vlastitu smrtovnicu i novi identitet. Kako se čini, za CIA je tih četrdesetak miliona dolara sića, pa se ne bi previše zamarali da vrate taj novac ukoliko bi pronevjeritelj zvanično bio mrtav, čime bi izbjegli i javnu blamažu. A novopečeni milioner proveo bi ostatak života uživajući u plodovima svog rada.

David Rush je zvanično uhapšen 19. maja ove godine, dan nakon pretresa njegove kuće i protiv njega je podignuta optužnica. Za sada je jedino optužen da je oštetio državu za 77.000 dolara, koliko je naplatio tokom deset godina od CIA po osnovu naknada za nepostojeće vojne vježbe. A onih 303 kilograma zlata, vrijednih 40 miliona dolara, pronađenih u njegovoj kući? Koje zlato?

Dražen Simić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: EdZbarzhyvetsky, Depositphotos

Чланак Američki san o državnom trošku: Nije CIA cicija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ideja o autonomnim vozilima postoji još od prve polovine 20. veka, međutim. tek pre petnaestak godina videli smo njenu realizaciju, bar kada su u pitanju vozila većeg stepena samostalnosti.

Naime, stepen autonomije ovih vozila meri se nivoima od 1 do 5, pri čemu peti nivo ne zahteva vozača, a četvrti omogućava vožnju bez njega u većini situacija. Na trećem nivou vozilo se samostalno kreće u određenim uslovima, ali vozač mora biti spreman da preuzme kontrolu kada sistem to zatraži. Preostali nivoi obuhvataju samo automatizovanu asistenciju kao što je održavanje u traci, automatsko kočenje ili pomoć pri parkiranju. Dakle, zaista autonomnim smatraju se samo vozila koja su na nivou 5 i 4.

Danas u komercijalnoj upotrebi nema nivoa 5, dok se vozila četvrtog nivoa uglavnom koriste kao robotaksiji. Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, prošle godine je 8.000 robotaksija saobraćalo u dvadesetak gradova SAD i Kine.

Robotaksiji se inače smatraju prvim korakom ka široj primeni samovozećih vozila, ali da bi do toga došlo potrebna su dodatna testiranja i jasnija pravila za njihovu upotrebu.

Međunarodna regulativa

Za sada ni zemlje u kojima autonomni automobili slobodno saobraćaju nisu u potpunosti regulisale ovu oblast. U SAD se primenjuje kombinacija federalnih bezbednosnih standarda i zakona pojedinačnih država, dok Kina ima centralizovane propise sa konkretnijim smernicama. Ipak, u obe države nije u potpunosti jasno ko bi u slučaju sudara bio odgovoran i čije osiguranje bi pokrivalo štetu.

U Evropskoj uniji, sa kojom mi pokušavamo da se usaglasimo, odgovor na ovo pitanje može se potražiti u Direktivi o osiguranju motornih vozila i Direktivi o odgovornosti za proizvode sa nedostatkom, kaže za B&F advokat Filip Živanović iz kancelarije Nikčević i Kapor, koji već godinama prati razvoj industrije autonomnih vozila.

Prema prvoj direktivi, svako vozilo koje učestvuje u saobraćaju mora imati obavezno osiguranje građanske odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. „Ona polazi od tradicionalnog koncepta vozača kao lica koje upravlja vozilom i koje predstavlja centralnog nosioca rizika. Međutim kod autonomnih vozila, naročito onih sa višim nivoom autonomije, vozač učestvuje u veoma ograničenoj meri ili uopšte ne učestvuje u upravljanju vozilom, dok ključne odluke donosi softver automobila“, pojašnjava Živanović zašto postoji dilema oko toga ko bi bio odgovoran u slučaju sudara.

Odgovor na to pitanje delimično se nalazi u Direktivi o odgovornosti za proizvode sa nedostatkom, prema kojoj odgovornost za štetu usled neispravnog proizvoda, uključujući tu i softver, snosi proizvođač. U slučaju nesreće oštećeni čak ni ne mora da dokazuje krivicu proizvođača, već samo da je nedostatak proizvoda uzrokovao štetu.

Srbiji se ne žuri

Naša zemlja je u ovoj oblasti još manje odmakla nego EU. Prvo, zato što je u Srbiji korišćenje samovozećih automobila dozvoljeno samo u testne svrhe. Drugo, zato što je prema Živanovićevim rečima pojam autonomnih vozila uveden kod nas tek izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima iz 2023.

Iste godine, naša država je donela i Pravilnik o uslovima za obavljanje autonomne vožnje kojim su bliže propisani uslovi testiranja autonomnih vozila i postupak izdavanja dozvole za testiranje. Međutim, Pravilnik ne razgraničava nivoe automatizacije, što je veoma bitno kada se radi o osiguranju od auto-odgovornosti.

Dalje, ni naš Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju ne prepoznaje autonomna vozila. On propisuje obavezno osiguranje od auto-odgovornosti za motorna vozila, ali autonomna vozila nisu obuhvaćena tim pojmom.

Zato ne čudi što ni stručnjaci nisu sigurni koja pravila bi važila u hipotetičkoj situaciji da samovozeći automobil na srpskim ulicama izazove udes. Filip Živanović misli da bi se tada „primenjivale postojeće odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje uređuju štetu i odgovornost. Dakle, bez obzira na nivo automatizacije, vozilo bi se najverovatnije tretiralo u okviru postojećih pravila“.

Šta kažu postojeća pravila?

U saobraćajnim nesrećama koje izazovu tradicionalna vozila aktivira se ili osiguranje onoga ko je nesreću izazvao ili se krivica deli ukoliko su oba vozača kriva. Međutim, čije osiguranje plaća štetu ako je odluku o kretanju, kočenju ili izbegavanju prepreka doneo softver ili algoritam?

„Ukoliko bi se doslovno primenjivali Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, u praksi bi se najpre polazilo od odgovornosti vlasnika vozila, jer je on formalno nosilac rizika od upotrebe motornog vozila i na njega se vodi polisa osiguranja. To znači da bi oštećeno treće lice naknadu štete najlakše ostvarilo prema osiguravaču i vlasniku vozila, bez obzira na to što vlasnik faktički nije upravljao vozilom“, objašnjava Živanović.

On ističe da problem nastaje kod regresne i konačne raspodele odgovornosti. Jer, ako je do štete došlo usled greške u softveru, neispravnog algoritma, pogrešnog rada senzora ili drugog tehnološkog nedostatka, onda bi se težište odgovornosti potencijalno pomeralo ka proizvođaču vozila, proizvođaču softvera, pa čak i proizvođaču pojedinih komponenti. U takvim situacijama pravila o odgovornosti za proizvod sa nedostatkom mogla bi da posluže kao dopunski pravni osnov.

Tu, međutim, nije kraj liste potencijalnih „krivaca“. „Ako je uzrok nezgode loše održavanje, neodgovarajuće servisiranje, nepravilno ažuriranje softvera ili neovlašćena intervencija na sistemu vozila, onda bi potencijalna odgovornost mogla postojati i na strani servisera ili drugog lica koje je vršilo tehničke intervencije na vozilu“, dodaje naš sagovornik.

Osiguravači će morati da se prilagode novim okolnostima

Imajući u vidu sve potencijalne krivce u slučaju jednog sudara, osiguravači će u narednim decenijama morati da promene način rada. „U stručnoj literaturi i uporednom pravu, sve češće se razmatra koncept ’no-fault’ osiguranja, kod kojeg pravo na naknadu štete ne bi zavisilo od utvrđivanja krivice, već od činjenice da je autonomno vozilo učestvovalo u nezgodi. Takav model bi mogao značiti da osiguranje zajednički finansiraju vlasnik vozila, proizvođač vozila, pa čak i proizvođač softvera“, navodi Živanović.

Budući da se osiguranje finansira kroz premije, postavlja se pitanje kako odrediti njihovu visinu? Naš sagovornik očekuje da će se iznos premije za autonomna vozila utvrđivati na osnovu podataka o riziku koje bi vozilo automatski prikupljalo i slalo na analizu.

Kako bi to uticalo na cenu osiguranja? „Logika nalaže da bi iznos premije mogao da se smanji ukoliko se vremenom ispostavi da autonomna vozila zaista značajno redukuju broj saobraćajnih nezgoda, što je trenutno osnovna pretpostavka razvoja te tehnologije. No, štete kod autonomnih vozila će potencijalno biti tehnološki mnogo kompleksnije i skuplje, jer neće više biti reč samo o limariji i klasičnim kvarovima, već o sofisticiranim senzorima, softveru, radarima, i sistemima veštačke inteligencije čije popravke nisu jeftine“, upozorava naš sagovornik.

Dodatno, osiguravači će morati da pokrivaju i potpuno nove vrste rizika, poput softverskih grešaka, hakerskih napada, problema sa ažuriranjem sistema ili grešaka nastalih usled interakcije između različitih autonomnih sistema u saobraćaju.

„Zbog toga je moguće da će u početnoj fazi razvoja autonomnih vozila premije biti više nego danas, dok bi eventualno pojeftinjenje moglo uslediti tek nakon dužeg perioda primene tehnologije i prikupljanja dovoljne količine podataka o stvarnom nivou rizika“, zaključuje Živanović.

Marija Dukić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: giggswalk, Depositphotos

Чланак Osiguranje autonomnih vozila: Jednačina bez poznatih се појављује прво на Biznis i Finansije.