Ako ste ikada na sastanku klimnuli glavom, a niste bili baš sigurni šta je rečeno – verovatno ste slušali pidžin. Na primer: „Moramo da alignujemo sales i product da bismo boostovali conversion”. Malo srpski, malo engleski, a sve zajedno – prilično čudno. Rečenica je tečna. Ritam je dobar. Terminologija zvuči stručno. I gotovo svi u prostoriji imaju utisak da znaju o čemu je reč. A u stvari svako pokušava da rastumači šta je zapravo čuo.

Ako vam ova situacija zvuči poznato – dobra vest je da problem nije u vama. Problem je u jeziku koji je postao važniji od informacija koje bi trebalo da prenese. Jeziku u kome su pojmovi često nerazumljivi, ali zvuče stručno, pa se slušalac oseća krivim što nije baš sve shvatio. Istovremeno, dobija utisak da je preko puta njega neko ko vlada znanjem i da je samo do njega što to znanje ne uspeva da mu se prenese. Međutim, nije baš tako.

U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Engleske reči, srpska gramatika. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin.

Moglo je prethodno i na srpskom da se kaže: „Prodaja i razvoj proizvoda moraju da rade usklađeno da bismo povećali broj kupovina“, ali…

Kako je nastao poslovni pidžin

Pidžin je uglavnom kombinacija rečnika i gramatičkih struktura iz različitih jezika, koja se koristi kao osnovno i funkcionalno sredstvo komunikacije između govornika različitih jezika.

Poreklo termina pada u doba početaka trgovine Britanaca s Dalekim istokom, a većina lingvista se slaže da dolazi od pojma „pidgin“, kako je zvučalo kad su Kinezi pokušavali da izgovore englesku reč „business“. Trgovina je iziskivala komunikaciju, a komunikacija nekakav jezik sporazumevanja, te su stoga formirali hibridni jezik koji je kasnije nazvan „pidžin“.

Tipično obeležje „pidžin“ jezika je što se piše fonetski, onako kako se izgovara, a ne onako kako je pravilno napisati na engleskom. Međutim, u domaćim tekstovima se često sreće i izvorni oblik reči „prilagođen“ srpskom, pa tako dobijamo „boostovanje“, „founderi“, „eventi“…

Zašto je pidžin postao jezik poslovne komunikacije

Pidžin je nastao iz sasvim razumne potrebe brzog i lakog sporazumevanja.

Savremeno poslovanje je međunarodno. Alati, softveri, metodologije… gotovo bez izuzetka dolaze sa engleskog govornog područja. Kroz svakodnevni rad sa engleskim pojmovima oni se neopaženo uvlače u svakodnevni govor i članovi tima se ne trude da ih prevedu – koriste ih takve kakvi su. Uzmu reči koje svi prepoznaju, spoje ih sa lokalnom sintaksom i nastave da rade. U našem slučaju, uz izvesno „posrbljavanje“. Tako dobijamo reči kao što su „alajnovanje“, „bustovanje“, „skaliranje“, „promptovanje“.

Kada interni žargon izađe iz svog okruženja

I sve dok se to dešava unutar tima, to je u redu. Komunikacija je jasna i jednoznačna. Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik, namenjen internom sporazumevanju, postane preovlađujući način komunikacije i van svog prirodnog konteksta. Kada se iz operativnog alata pretvori u stil komunikacije. U masku stručnosti. Kad engleski pojmovi potpuno nepotrebno počnu da zamenjuju postojeće srpske reči.

Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik postane nerazumljiv onom kome se informacija prenosi. A često je to upravo osoba koja na kraju treba da donese odluku.

Zašto se pidžin tako lako prima?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se ovaj jezik tako duboko uvukao u marketing, prodaju i širi poslovni govor.

Prvi je brzina. Engleske reči su često kraće. Lakše je reći „fidbek“ nego „povratna informacija“. Lakše je reći „dedlajn“ nego „krajnji rok“. U svetu u kome je vreme bitan faktor, jezik se vrlo često skraćuje.

Drugi razlog je identitet. Terminologija postaje signal pripadnosti. Ko govori „jezik struke“, deluje kao neko ko razume problematiku. U profesijama koje se brzo menjaju, gde titule često nisu u skladu sa realnim znanjem, terminologijom se gradi autoritet.

Treći razlog je možda i najvažniji – pidžin omogućava distancu. Apstraktni izrazi bez obaveze da se objasne ostavljaju prostor za „eskivažu“. Ako nešto ne bude kako je dogovoreno, problem neće biti u predlogu, samom po sebi, već u njegovom nerazumevanju od strane onog ko ga je odobrio. Čitaj: klijenta.

Iluzija razumevanja, najveća mana pidžina

Najveći problem poslovnog pidžina nije u tome što koristi strane reči, već u tome što stvara utisak razumevanja. Bez stvarnog razumevanja. A često se dodatna pitanja ne postavljaju upravo zato što se niko ne usuđuje da razjašnjava nešto što zvuči toliko „stručno“.

Zamislimo tipičan sastanak na kome tim govori o customer journey-ju, optimizaciji conversion funnel-a, growth eksperimentima i povećanju engagement-a. Sve zvuči logično i sistematično, pa većina prisutnih klima glavom u znak saglasnosti.

Međutim, na kraju, kad se postavi jednostavno pitanje: „A šta to tačno znači za prodaju?“ postaje jasno da nisu svi razumeli suštinu predloga, koji je ostao zaglavljen u nejasnoj terminologiji.

Mistifikacija kao posledica pidžin terminologije

Nažalost, korišćenje pidžina često mistifikuje stvari. Nekad nenamerno, a nekad i namerno. Ako potražimo značenje reči „mistifikacija“, naći ćemo da se koristi onda kada se nešto „namerno ili nenamerno prikazuje kao nejasno, tajanstveno, dvosmisleno… U najširem smislu, ovaj pojam se odnosi na čin zamagljivanja istine, bilo radi obmane, fascinacije ili zbog nesposobnosti da se nešto precizno objasni.“ U daljem objašnjenju se navodi da se, između ostalog, mistifikacija koristi kako bi se nešto prikazalo složenije nego što jeste, da bi se stvorila iluzija znanja.

Da li se pidžin koristi radi mistifikacije? Najčešće, verovatno ne, bar ne svesno, ali efekat korišćenja pidžina najčešće jeste mistifikacija, jer predstavljene informacije deluju „previše stručno“ i nedovoljno jasno. Što, opet, najčešće nije svesna želja onoga ko informacije želi da prenese.

Korišćenjem srpskog jezika koji je terminološki dovoljno bogat da svojim pojmovima zameni većinu pidžin termina mistifikacija bi se drastično smanjila, ali…

Gde povući granicu

Tuđice, same po sebi, nisu problem. Problem nastaje kada postoje jasne i odgovarajuće reči na srpskom koje bi sagovornik bolje razumeo, a mi biramo pidžin jer zvuči „stručnije”. Ili ga biramo po inerciji, zaboravljajući kome se u tom trenutku obraćamo. Zaboravljajući da jasnoća komunikacije uvek mora biti iznad terminologije.

U diskusijama među stručnjacima – pidžin često ima smisla. U međunarodnim timovima – gotovo je neizbežan. U tehničkom kontekstu – može biti efikasan.

Ali, u komunikaciji sa vlasnicima preduzeća, klijentima, donosiocima odluka i širom javnošću – jasnoća nije opcija. Jasnoća, u marketingu i poslovanju, nije stil. Ona je obaveza.

Ovaj komunikacioni problem nije nastao zato što direktori „ne razumeju marketing“ ili „ne prate trendove“. Naprotiv. Nastao je zato što se stručnost sve češće meri načinom a ne jasnoćom izražavanja. Kad se stručnost nadomešćuje „bogatstvom jezika“, komunikacija trpi posledice.

Problem nije u postojanju pidžina. Problem je u njegovoj nekritičkoj upotrebi – u svakoj prilici i u komunikaciji sa svima. Pidžin je alat. A svaki alat ima svoje mesto.

Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom – jeste.

Predrag Milićević

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Ilustracija: ChatGPT

Чланак Boostovanje srpskog poslovnog jezika: Govorite li pidžin? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Posledice rata na Bliskom istoku stigle su i do njiva u Srbiji, čiji vlasnici se uveliko preračunavaju koliko će ih koštati poskupljenja goriva, đubriva i transporta, dok analitičari kalkulišu kako će se to odraziti na dostupnost i cene hrane, inflaciju i ukupnu domaću ekonomiju.

Tako su od početka globalne energetske i prehrambene krize izazvane ratom u Ukrajini 2022. godine, gorivo i đubrivo postali nova dežurna tema u domaćoj javnosti kada se raspravlja o tome da li će Srbija od izvoznika hrane postati njen uvoznik, pored onih standardnih o manjkavostima agrarne politike, poput problema sa subvencijama, niskih otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda, vrtoglavog pada stočnog fonda…

Tu su i tradicionalne „sezonske“ polemike. Svake godine sa dolaskom proleća stižu i računice koliku štetu poljoprivredi su nanele poplave, a po završetku leta koliko će poskupeti hrana usled nezapamćene suše.

U sabiranju tekućih troškova, poneko se osvrne i na posledice klimatskih promena, objave se procene o kumuliranoj šteti proteklih deset do petnaest godina, zaključak da će nas sve nestabilnija klima tek koštati i da bi država trebalo nešto hitno da preduzme po tom pitanju. To dođe i prođe, u međuvremenu uvek ima prečih problema, sačeka se sledeća godina, nove poplave i suše, pa sve od početka.

Čuli smo za klimatske promene, priča se na društvenim mrežama

Pregled aktuelnih rasprava na forumima poljoprivrednika pokazuje da su naši primarni proizvođači ušli u tržišne finese o kretanju cena energenata i đubriva na svetskim berzama. Nasuprot tome, u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu se upozorava da izuzev što je 95% domaćih poljoprivrednika čulo za klimatske promene, tek jedna trećina zna nešto više o tome i to pre svega na osnovu informacija sa društvenih mreža.

Kada su autori istraživanja analizirali dobijene rezultate, zaključili su da je nivo znanja ispitanika o ovoj temi poražavajući, te da takvi nalazi posebno zabrinjavaju kada se ima u vidu da su poljoprivredna domaćinstva u uzorku po obrazovanju, obimu proizvodnje i prihodima znatno iznad proseka.

Stručnjaci su poručili da je edukacija poljoprivrednika o tome kako da prilagode proizvodnju klimatskim promenama – nužna i neodložna.

Smenjivanja bujica i toplotnih talasa

Zašto je to toliko važno za prehrambenu sigurnost Srbije, objasnila je profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ana Vuković Vimić na skupu u Privrednoj komori Srbije (PKS) o tome kako bi domaća poljoprivreda trebala da se prilagođava klimatskoj stvarnosti i postane otpornija na sve ekstremnije vremenske uslove.

Istraživanja beogradskog Poljoprivrednog fakulteta o klimatskim rizicima ukazuju kako će rast prosečne temperature i promene u godišnjim ciklusima u odnosu na referentni period od 1961. do 1990. godine, uticati na poljoprivredu na nivou cele Srbije, kao i koji regioni i usevi će biti najugroženiji.

Predviđa se da će klima u našoj zemlji do sredine ovog veka biti toplija za više od tri stepena, a učestali toplotni talasi su već prisutni. Za razliku od ranijih perioda, kada u godini nije bilo nijednog toplotnog talasa, prošlog leta smo ih imali pet i takav trend će se nastaviti, ukazuje profesorka.

Istovremeno, dolazi do promena u godišnjoj raspodeli padavina, čiji maksimum se pomera sve više ka početku godine, što izaziva duže, sušnije i vrelije sezone. Pritom, sve je više ekstremnih padavina koje prate bujične poplave i izlivanja reka, što će do sredine veka ugroziti 56% teritorije Srbije, odnosno osam puta veću površinu u odnosu na referentni period.

Čekaju nas suše svake godine

Uporedo prete i sve učestalije suše. Ranije se beležila jedna suša tokom decenije, od 2011. do 2020. bilo je u proseku pet sušnih godina, a do sredine veka može se očekivati suša svake godine.

„Vlažna klima ostaće u zapadnim delovima Srbije, dok jug, jugoistok i severoistok zemlje prelaze u polusušnu klimu”, navodi Vuković Vimić i dodaje da će se do sredine veka smanjiti i mogućnosti za obnavljanje podzemnih voda između 20 i 40%.

Klimatske promene značajno degradiraju kvalitet zemljišta, što potvrđuju nalazi da je od 2001. do 2020. na posledice bilo otporno 43,2% poljoprivrednih površina, dok bi taj udeo moga da spadne na svega 6,4% do sredine veka.

Pšenica najizdržljivija

Koko će se to odraziti na biljnu proizvodnju i stočarstvo i šta je potrebno preduzeti da bi se poljoprivreda prilagodila izmenjenim klimatskim uslovima? Profesorka beogradskog Poljoprivrednog fakulteta navodi da su urađene analize za pet ratarskih vrsta, kukuruz, pšenicu, soju, suncokret i šećernu repu i da su one pokazale da Srbija ima kapacitete za odgovarajuće prilagođavanje klimatskim promenama na svega 2,3% ratarskih površina.

Ukoliko se ostane pri sadašnjem načinu i raspodeli proizvodnje biće ugroženo preko 92% ratarskih površina, naročito one pod kukuruzom, sojom i suncokretom, dok je pšenica najotpornija, izuzev u severnobačkoj i severnobanatskoj oblasti.

„Uočili smo da kod šećerne repe, iako je osetljivija na klimatske pretnje, padovi u proizvodnji nisu izraženi kao kod drugih sličnih vrsta. Razlog je to što je većina obradivih površina u vlasništvu firmi koje imaju znanje i sredstva za borbu protiv klimatskih promena, što nije slučaj sa drugim vrstama koje se gaje na porodičnim gazdinstvima“, ističe Vuković Vimić.

Biće ugroženo deset puta više voća nego sada

Rezultati koji su dobijeni prilikom analize 14 vrsta voća i klimatske projekcije po regionima ukazuju da su najveći rizici mraz koji pogađa ranu vegetaciju i učestale ekstremne temperature. Do sredine veka, od mraza će biti ugroženo preko dve trećine voćnih zasada, skoro deset puta više nego sada i skoro četvrtina voća osetljivog na visoke temperature, posebno jabuke, kruške, dunje, borovnice, maline i kupine, koje trenutno čine trećinu površina pod voćnjacima.

Utvrđeno je i da 74% vinograda može stradati zbog mraza a 81% zbog visokih temperatura, dok su i voćnjaci i vinogradi izloženi visokim ili rastućim rizicima od grada.

Velike štete zbog promene klime može da pretrpi i preko 62% livada i pašnjaka, što će zajedno sa nedostatkom vode i visokim temperaturama negativno uticati na stočarstvo. Na osnovu sadašnjeg stanja može se zaključiti i da će potrebe za navodnjavanjem u Srbiji do sredine ovog veka porasti za 18%.

Manjak novca, ali i stručnjaka

Pored analiza o rizicima, stručnjaci su uradili i programe prilagođavanja za posmatrane biljne vrste i stočni fond. Ova saznanja su neophodna poljoprivrednim proizvođačima, jer da bi se uspešno izborili sa sve nepovoljnijom klimom, moraju da imaju informacije o trenutnim i predstojećim pretnjama, o sortama koje bi trebalo da gaje i rešenjima koja mogu umanjiti rizike, ističe Vuković Vimić.

Prema njenim rečima, da bi se strateški planirala proizvodnja koja će biti otpornija na klimatske promene, počelo se sa unapređenjem rejonizacije, za sada u voćarstvu i vinogradarstvu. Rejonizacija je veoma važna mera u poljoprivredi, kako bi se znalo koje podneblje je najbolje za gajenje određenih kultura i ulagalo u razvoj proizvodnje.

Međutim, u Srbiji se ne ulaže dovoljno novca u prilagođavanje poljoprivrede klimatskim promenama. Održivost dovodi u pitanje i nedostatak stručnjaka, jer manje od 4% ukupnog broja brucoša upisuje studije u oblasti poljoprivrede i šumarstva, upozorila je profesorka.

Marina Cenić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Simazoran, Depositphotos

Чланак Šta je dugoročno najveća opasnost po domaću poljoprivredu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pečenje sa ražnja nekada je bilo jednostavno domaće jelo, zastupljeno najviše na svadbama, slavama i vašarima, na koje se jedno vreme gledalo s prezirom kao na „prostu” hranu. Danas je dobilo „gospodski“ status i služi se čak i uz šampanjac. Ispred pečenjara su redovi, sto se rezerviše nedeljama unapred, a kilogram prasećeg pečenja dostiže cene jela u najskupljim restoranima.

Dok se influenseri utrkuju ko će da snimi reels sa hrskavijim i mekšim komadom pečenja, uzgajivači upozoravaju da ga uskoro nećemo imati ni za slikanje i da su današnji obori samo bledi tragovi nekadašnje svinjarske Srbije Kneza Miloša.

Proizvodnja je osam puta manja nego u „zlatno doba”, a stočarska imanja se zatvaraju zbog neisplativosti. Svake godine uvezemo više od 112.000 tona prasetine i sve češće je iza domaće svinjetine samo dogajeno prase iz Danske.

Vitomir Vidović, nekadašnji profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i stručnjak za genetiku i oplemenjivanje životinja kaže za B&F da razlika između praznih obora i punih pečenjara nikada nije bila veća. Kilogram praseta žive vage je pre Uskrsa koštao oko 250 dinara po selima Srbije, a kilogram pečenja u popularnom restoranu u Borči skoro 5.000 dinara.

Od šatre do elite

Svakog vikenda, ispred restorana „Mali Hrast“ u Bukoviku kod Aranđelovca krcato je automobilima, uglavnom sa beogradskim tablicama. Čeka se u redu na slobodan sto, a za svakog trećeg gosta koji pokuša da rezerviše ne bude mesta. Ugostitelji u Bukoviku prvi su počeli da služe sveže praseće bajadere, komade pečenja sečene na kockice jednake veličine, sa preplanulom hrskavom kožicom.

Jedan od vlasnika Marko Marković tvrdi da se radi o specijalitetu koji je nastao upravo u ovom restoranu, a danas ga mnogi kopiraju. Goste godinama privlače i kvalitetom i cenom, jer je kilogram ovog pečenja 3.800 dinara, dok u pojedinim beogradskim restoranima košta i do 6.000 dinara.

Marković smatra da su glavni aduti bajadera iz Bukovika kvalitet i stroga selekcija sirovine. „Koristimo male prasiće koji su teški između 22 i 30 kilograma, od kojih se dobija svega tri do pet kilograma vrhunskog, gotovo potpuno otkošćenog pečenja. Suština uspeha je da se odbaci ono što ne zadovoljava standard, što ovaj proizvod i čini posebnim”, ističe Marković za B&F.

U prestonici se pečenje ne služi samo u klasičnim pečenjarama, već ulazi u ugostiteljske objekte koji su namenjeni savremenim gradskim mušterijama. Tako vlasnici „Pretopa“ pečenje serviraju uz svoj domaći hleb i šampanjac, u lokalu na Zemunskoj pijaci. Cena kilograma ovde je 4.200 dinara. Za pripremu je potrebno oko 36 sati. Proces uključuje kontrolisane uslove, uz korišćenje opreme kao što su frižideri, sous vide i vakuum mašine.

„Usredsređeni smo na kvalitet sirovine i preciznosti u pripremi, jer verujemo da upravo detalji prave ključnu razliku. Nedeljno prodamo oko 150 kilograma pečenja, što je približno 20 prasadi. Ne insistiramo na velikim maržama, već na kontinuitetu i obimu prodaje. Radimo isključivo sa domaćim dobavljačima koji sarađuju sa većom klanicom, tako da je kompletna sirovina iz Srbije“, objašnjava za B&F jedan od vlasnika Nikola Nikolić. On dodaje da su domaći gosti najbrojniji, ali dolaze i Rusi koji žive u Srbiji, turisti iz regiona i drugih država, posebno iz skandinavskih zemalja.

Koliko dobije poljoprivrednik, a koliko zaradi pečenjara

I dok pečenju raste popularnost, u oborima se beleži strmoglav pad broja svinja. Srbija danas ima oko 136.000 krmača, iako se procenjuje da je za potrebe domaćeg tržišta neophodno najmanje 300.000. U periodu kada je svinjarstvo bilo najrazvijenije, od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, broj grla dostizao je i 1,1 milion. Danas smo daleko od tog nivoa i uglavnom se oslanjamo na uvoz.

„Propadanje svinjarstva počelo je još devedesetih godina, a do danas ni najveći uzgajivači više ne mogu ozbiljno da zarade. Najveći problem je što u lancu od obora do trpeze ne postoji pravedna preraspodela dobiti. Poljoprivrednik danas prase od oko 25 kilograma proda za približno 50 evra, dok onaj ko ga ispeče, dobije oko 18 do 20 kilograma mesa, koje potom prodaje za najmanje 3.300 dinara po kilogramu. Jasno je da u takvoj računici najveći deo zarade ide pečenjarama, trgovcima i prerađivačima, dok primarni proizvođač ostaje na ivici isplativosti”, ukazuje profesor Vidović.

On objašnjava da bi za takvo prase uzgajivač morao da dobije barem oko 100 evra da bi mu se posao isplatio. Dodaje da nije čudo što pečenjare niču na svakom koraku, dok se broj ozbiljnih proizvođača svinja smanjuje.

„Svinjarstvo u Srbiji danas je svedeno na nivo iz 1947. godine. Sa 300.000 krmača, koje bi godišnje dale po 30 prasadi, došli bismo do oko devet miliona prasadi godišnje, što bi bilo dovoljno da Srbija podmiri sopstvene potrebe za svinjskim mesom. Danas smo, međutim, daleko ispod tog nivoa i trpimo posledice višedecenijskog urušavanja“, tvrdi Vidović.

Sela bez ijednog praseta

U pojedinim selima u „svinjskom Sremu“ proizvodnja je sa desetina hiljada svinja godišnje pala na tek trećinu nekadašnjeg obima. Draško Danilović iz Kuzmina kod Sremske Mitrovice, koji sa sinovima uzgaja oko 2.000 tovljenika, tim poslom se bavi decenijama i tvrdi da ova grana stočarstva živi svoje najgore dane.

„Uopšte ne treba da čudi cena pečenja. Sa ovakvom proizvodnjom i tretiranjem domaćih proizvođača, možemo da očekujemo da pečenje postane svojevrsna ekskluziva. U Kuzminu smo imali oko 40.000 svinja godišnje, a sada smo spali na 12.000 grla. Pre nekoliko decenija, nije bilo kuće bez svinje, a danas imate sela bez ijednog praseta“, kaže Danilović za B&F.

Pečenje na trpeze najčešće stiže zapravo iz Danske, jer iz ove zemlje uvozimo najviše prasadi. Uglavnom su stara do 10 nedelja, teška oko 30 kilograma, a zatim ih stočari gaje još oko 90 dana, do oko 120 kilograma, kada se prodaju klanicama.

Danilović ističe da svinje iz srpskih obora gube trku sa mesom koje stiže iz inostranstva zbog nekontrolisanog uvoza, kao i zbog neusklađenosti domaćih i evropskih propisa, što dodatno urušava položaj domaćih proizvođača.

„Kod njih zamrznuto meso može da stoji do šest meseci, a kod nas je rok i do godinu dana. Taj prostor omogućava da se uvozi jeftino meso, jer umesto da plate uništavanje, evropske klanice još i zarade na izvozu u Srbiju. To meso uglavnom završava u preradi. I najveća imena u mesnoj industriji često rade sa uvoznim mesom, dok domaći uzgajivači sve teže prodaju tovljenike”, žali se poljoprivrednik iz Kuzmina.

Hoće li domaća svinja dobiti bolju poziciju na tržištu?

Danilović navodi da je trenutna otkupna cena oko 170 dinara po kilogramu, a kada se saberu nabavna cena praseta iz uvoza, stočna hrana, energenti, veterinar i ostali troškovi, proizvodnja je praktično neisplativa.

Iako država, pored drugih mera Ministarstva poljoprivrede, pomaže proizvodnju i kroz subvencije sa oko 1.500 dinara po krmači, stočari tvrde da to nije dovoljno da nadoknadi gubitke. Smatraju da država mora ozbiljnije da podrži proizvođače, ako želi da srpsko svinjarstvo ponovo stane na noge.

„Potrebne su jače kontrole uvoza, posebno zamrznutog mesa sumnjivog kvaliteta, kao i politika koja neće gušiti domaću proizvodnju. Neophodno je omogućiti da domaća svinja dobije bolju poziciju na tržištu, a da proizvođači kroz pošteniju ekonomsku računicu ponovo mogu da posluju održivo i profitabilno. Bez toga ćemo i dalje imati situaciju da Srbija, zemlja koja je nekada hranila druga tržišta, danas sve više zavisi od uvoza“, zaključuje profesor Vitomir Vidović.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Diego San, Unsplash

Чланак Jeftino prase, a skupo pečenje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Priče u Evropskoj uniji tokom 2025. godine uveravale su nas u privredni oporavak Nemačke, ozdravljenje francuske privrede i konsolidaciju italijanske ekonomije. U 2026. godini nema ništa od toga. Najveća priča u Evropskoj uniji je – Španija.

Brojke je sada teško ignorisati. Prema preliminarnim procenama Evrostata objavljenim 30. januara, BDP Španije porastao je za 2,8% u 2025. godini, u odnosu na prosek evrozone od 1,5%. Samo u četvrtom kvartalu zabeležen je rast od 0,8%, više nego duplo u poređenju sa rastom od 0,3% u evrozoni i to je najjači rast među svim velikim ekonomijama Evropske unije.

ING je u svojoj prognozi za Španiju početkom 2026. godine primetio da je španska ekonomija rasla 2,8 procentnih poena brže od evrozone od kraja 2019. godine. Goldman Sachs je u analizi iz jula 2025. godine ocenio da u Španiji dolazi do velikih strukturnih promena jer se ekonomija, umesto prevelike zavisnosti od turizma, pomera ka finansijama, nekretninama, IT i profesionalnim uslugama kao novom motoru rasta.

Prognoza Evropske komisije u septembru 2025. godine predvidela je rast od 2,9% za 2025. i 2,3% za 2026. godinu. BBVA Research i CaixaBank Research, dve vodeće španske banke, uglavnom se slažu sa ovakvim prognozama, kao i MMF.

Glasni neprijatelji u inostranstvu i tihi rezultati kod kuće

Malo ko u Evropskoj uniji je očekivao ovakav preokret. Španija je većinu vremena nakon finansijske krize 2008. godine tretirana kao slaba karika evropskog juga, zemlja koju je neophodno spasiti od sopstvenih banaka i kao posrnula država u kojoj je stopa nezaposlenosti mladih dostigla čak 50% 2013. godine.

Međutim, usledio je toliko oštar ekonomski zaokret, da će, prema procenama Evropske komisije, javni dug Španije pasti ispod 100% BDP-a 2026. godine sa vrhunca od 120% tokom pandemije. Takođe, stopa nezaposlenost od 9,9% u četvrtom kvartalu 2025. godine, pala je ispod dvocifrenog broja prvi put od 2008. godine. Ništa od ovoga niko nije predvideo čak ni pre tri godine.

Politički motor koji stoji iza ekonomskog preokreta je Socijalistička radnička partija Španije (PSOE) Pedra Sančeza. Otkako je postao premijer Španije, Sančez je gomilao glasne neprijatelje u inostranstvu, dok je tiho isporučivao rezultate kod kuće.

Sančez se pozicionirao kao najotvoreniji evropski lider u kritikama izraelskog rukovodstva, zbog ponašanja Izraela tokom rata u Gazi. Španija je bila prva velika zapadnoevropska država koja je još u maju 2024. godine formalno priznala palestinsku državnost, zajedno sa Norveškom i Irskom. Bila je to prva evropska zemlja koja je izrazila spremnost da se pridruži Južnoj Africi u tužbi protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde.

Španija je u oktobru 2025. godine usvojila devet mera za „zaustavljanje genocida u Gazi“, uključujući stalni embargo na oružje, zabranu brodovima koji prevoze vojno gorivo za izraelske snage da pristaju u španske luke, uskraćivanje španskog vazdušnog prostora izraelskim vojnim letovima, embargo na robu iz naselja na Zapadnoj obali i zabranu ulaska pojedincima „direktno umešanim u genocid, kršenje ljudskih prava i ratne zločine“.

„Rebrendiranje“ Španije na svetskoj sceni

Ovakav politički stav ima svoju cenu. Španska odbrambena i izvozna industrija dvostruke namene izgubile su značajne ugovore u Izraelu, a odnosi Madrida sa Vašingtonom pod Trampovom administracijom su vidljivo zahladneli. Ali, politička ekonomija ovog poteza je ono što je važno. Zauzimajući moralno najčitljiviji stav u Evropi o Gazi, Sančez je pretvorio Španiju u prirodnog diplomatskog sagovornika za arapski svet, Afričku uniju i, što je ključno, Latinsku Ameriku.

Dokument o strateškoj politici za period 2025-2028. godine, koji je objavilo Ministarstvo spoljnih poslova u Madridu, eksplicitno identifikuje Mediteran i Latinsku Ameriku kao dva stuba za globalno repozicioniranje Španije. Takvo opredeljenje je dovelo i do značajnijeg otvaranja španske privrede za kineska ulaganja.

Španija je postala glavna evropska ulazna tačka za kineski industrijski kapital. CATL i Stellantis su u novembru 2025. godine započeli radove na ogromnoj fabrici za proizvodnju baterija namenjenih električnim vozilima, u vrednosti od 4,1 milijardu evra. Buduća fabrika LFP baterija nalaziće se u pogonima kompanije Stellantis u Saragosi i mogla bi da dostigne kapacitet do 50 GWh godišnje. Fabrika će zaposliti više od 4.000 radnika i obezbedila je preko 298 miliona evra finansiranja iz programa EU „Next Generation EU“, a CATL je već doveo 2.000 kineskih radnika da nadgledaju izgradnju.

Jasan obrazac

U istom kompleksu, kompanija Leapmotor, koju podržava Stellantis, počeće proizvodnju električnih vozila na kineskoj platformi u drugoj polovini 2026. godine. Chery je već počeo da sklapa vozila u bivšoj fabrici Nissan u Slobodnoj trgovinskoj zoni Barselone u okviru svog zajedničkog preduzeća Ebro. SAIC-ov MG, najprodavaniji kineski brend u Španiji u 2025. godini, objavio je u aprilu 2026. da će izgraditi svoju prvu evropsku fabriku električnih vozila na španskom tlu.

Krajem aprila 2026. godine, luksuzni brend Hongqi grupe FAW je u poodmaklim pregovorima sa Stellantis-om o proizvodnji vozila u istom pogonu u Saragosi. Vozila kineskih proizvođača činila su preko 11% prodaje španskih automobila u 2025. godini, što je skoro dvostruko više u odnosu na 6,6% iz 2024. godine.

Obrazac je jasan. Sančezova vlada pozicionirala je Španiju kao zemlju EU koja je najspremnija da primi kineske industrijske investicije. Dok su Berlin, Pariz i Rim oklevali, plašeći se američkog i kineskog uticaja, Madrid se oslobodio monokulturne politike Evropske unije.

Rezultat je obnavljanje španske industrijske baze zahvaljujući kineskoj tehnologiji baterija i električnih vozila, uz podršku EU, čak i dok se tarife Unije na direktan kineski uvoz pooštravaju. Kakav god stav prema ovoj strategiji imali u Briselu, ona funkcioniše i jača špansku ekonomiju.

Mladi migranti umesto stranih, a neproduktivnih penzionera

Otvaranje prema Latinskoj Americi je drugi politički i ekonomski front. Španija je najveći pojedinačni investitor u Latinskoj Americi, doprinoseći sa 9,4 milijarde evra agendi EU „Globalna kapija“ za region Južne Amerike, od čega je 5,3 milijarde evra već mobilisano. Analiza koju je sproveo Vilson centar pokazala je da bilateralno vođstvo Španije, utemeljeno u zajedničkom španskom jeziku i istorijskim vezama, daje ovoj zemlji komparativnu prednost na tržištu Južne Amerike kojoj nijedna druga evropska država ne može da parira. Takođe, Španija dobija mnogo mladih migranata koji govore istim jezikom, umesto neproduktivnih penzionera iz severne Evrope.

Mediteran je treći front. Sastanak Španije sa Marokom na visokom nivou krajem 2025. godine, produbio je dobre odnose sa Rabatom i pozicionirao Španiju kao glavnog posrednika EU u južnom Mediteranu.

Iz svega ovoga sledi pitanje da li Evropa ima novu funkcionalnu prestonicu? Berlin je najveća ekonomija EU, ali raste po stopi od 0,4% i paralisan je koalicionom aritmetikom. Pariz je zaokupljen domaćom politikom. Rim se vezao za Vašington u napadu kratkovidosti, a sada ne zna kako da se iz toga izvuče. London nastavlja da se udaljava od EU, nakon što je Britanija izgubila svoj uticaj zbog loših pregovora o Bregzitu.

Madrid, nasuprot tome, raste tri puta brže od evrozone, ima političku saglasnost za sprovođenje spoljnopolitičkih odluka koje se Brisel ne usuđuje da donese i u Sančezu ima lidera koji je spreman da zauzme diplomatsko tlo koje su druge evropske prestonice napustile.

Činjenica da je u Španiji tokom cele godine vreme mnogo sunčanije nego u Nemačkoj, možda više neće biti samo rezultat meteoroloških prilika.

Izvor: IntelliNews

Foto: captainvector, Depositphotos

Чланак Da li je Evropska unija predala svoju budućnost Španiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čitaoce koji se ne sećaju predsedničkih izbora u Srbiji 2012. godine, podsetimo da je agencija za istraživanje javnog mnjenja koja je tada bila vodeća na tržištu, toliko bila sigurna u svoje nalaze da je za pobednika unapred proglasila Borisa Tadića, bez ikakve rezerve u javnosti. Jedan ugledni nedeljnik je otišao toliko daleko da je na osnovu podataka te agencije proglasio protivkandidata Tomislava Nikolića gubitnikom, ni manje ni više nego na naslovnoj strani.

Kada je Nikolić pobedio na izborima, agencija koja je potpuno krahirala sa svojim prognozama, zbog toga nije izgubila poslove. Naprotiv, pošto je na vreme promenila „politički dres“, dan-danas se predstavlja kao glavni tumač političkog raspoloženja u Srbiji.

Nikola Jovanović, koji se dve decenije bavi marketinškim istraživanjima i vlasnik je agencije Plum Mark, ocenjuje da je stanje u branši takvo da izgleda kao da smo se vratili decenijama unazad.

„Situacija je haotična. Ne zna se ko se sve bavi istraživanjem, po kom cenovniku to naplaćuje a nema ni esnafskih udruženja. Nemamo predstavnike u međunarodnim organizacijama, ne poštuju se principi i načela dobrog vođenja posla. Ja sam član ESOMAR, svetskog udruženja istraživača u kojem Srbija već 10-15 godina nema nacionalnog predstavnika, niti podnosi izveštaje. Sve je to vrlo transparentno u Sloveniji i Hrvatskoj, koje su po veličini tržišta slične nama”, kaže Jovanović za B&F.

„Avioni i kamioni“ pregazili struku

Doajeni istraživanja javnog mnjenja, poput Srećka Mihajlovića i Miroslava Šutića, pokušavali su da uvedu red u ovu profesiju i naprave udruženje još devedesetih godina prošlog veka. Ali, inicijativa da se ovo tržište reguliše nema već dugo, „jer najveći igrači igraju za vlast, za resurse javnih preduzeća, državnih agencija, gradova i opština. Kada se na taj način dobijaju poslovi, logično je da vas ne zanima tržište, niti rast industrije u kojoj poslujete“, ocenjuje Jovanović.

Kada je reč o prosečnim cenama koje ovakve agencije naplaćuju za svoje usluge, one su najveće u Britaniji, slede SAD i Zapadna Evropa, a Srbija je nešto ispod tog proseka. Ali, za razliku od pobrojanih zemalja, kod nas su i cenovnici „zamagljeni“. Poslovi vezani za istraživanja javnog mnjenja praktično se i ne pojavljuju na portalu javnih nabavki, a kada se to i desi, „zna se ko šta dobija“, tvrdi Jovanović, koji svoju firmu vodi iz rodnog Svrljiga.

Ovakva situacija dovodi do paradoksa da se brže razvijaju agencije koje ne rade profesionalno svoj posao. Pošto je uglavnom reč o filijalama stranih firmi, mogu da koriste resurse svojih centrala i primenjuju tehnološki i metodološki napredne tehnike. „Takvi su radili i za Demokratsku stranku i radiće ponovo nakon Srpske napredne stranke za sledeću vlast“, uveren je Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, pojedine agencije za istraživanje javnog mnjenja bliske moćnima do te mere servilno kroje i podatke i objašnjenja u korist onih koji ih plaćaju, da to diskredituje u javnosti celu struku. Za to vreme ostali ćute, tapšu jedni druge po ramenu i na marketinškim festivalima dele plaćene nagrade. Kao i u celom društvu, i ovoj profesiji su pojedinci koji mašu „avionima i kamionima“ izgurali one koji zasnivaju svoje poslovanje na profesionalnom znanju i etici, rezignirano zaključuje Jovanović.

Proizvoljna primena pravila

Igor Lazarević, konsultant u oblasti marketing menadžmenta, navodi da istraživanja javnog mnjenja čine 5-10% ukupne vrednosti marketinškog tržišta koja se godišnje kreće između 450 i 600 miliona evra. Najveći udeo u ovom sektoru ima oglašavanje sa oko 60% i digitalni marketing sa oko 25 procenata.

Iako čine mali deo tržišta, istraživanja javnog mnjenja imaju važnu ulogu u odlučivanju, ali se u praksi često svode na površne ankete sa slabim i nereprezentativnim uzorcima i bez stvarne metodološke dubine, dok su kvalitativna i integrisana istraživanja i dalje nedovoljno zastupljena. To dovodi do parcijalnih uvida i preporuka koje su slabo primenjive u praksi, objašnjava Lazarević.

On upozorava da u istraživanjima javnog mnjenja odavno postoje ozbiljne devijacije. Struka, politika i interesi se prepliću, pa se pojavljuju naručena istraživanja koja više oblikuju percepciju nego što prikazuju realnost, kao i razne fantomske istraživačke agencije, što vodi ka selektivnom tumačenju rezultata i padu poverenja u celokupnu industriju. Uprkos tome, i dalje postoje agencije i istraživači koji rade profesionalno i savesno držeći se profesionalnih standarda, iako ne postoji fer tržišna nagrada za tu vrstu posvećenosti.

„Suštinski problem nije u odsustvu pravila, već u njihovoj proizvoljnoj primeni. U praksi se vrlo često vidi selektivno poštovanje standarda, posebno u oblastima gde je kontrola slabija ili gde je pritisak tržišta veći. U istraživanjima javnog mnjenja i tržišta često se zanemaruju osnovni metodološki principi, od dizajna istraživanja, preko uzorka i metodologije, do interpretacije rezultata”, ukazuje Lazarević.

Probleme stvaraju i klijenti. Često nemaju dovoljno znanja, niti insistiraju na kvalitetu i etici, pa se standardi ne traže dosledno. U takvom okruženju, regulativa i kodeksi ostaju više okvir nego stvarni mehanizam kontrole, pa primena pravila u velikoj meri zavisi od pojedinaca i profesionalne odgovornosti a manje od sistema kao celine, zaključuje naš sagovornik.

Greške se ne naplaćuju

Lazarević smatra da bi greške trebalo da imaju jasne posledice, posebno kada su vidljive i utiču na javnu percepciju. U Srbiji to često nije slučaj ili se dešava retko i nedosledno. Razlog je sistemski. Tržište istraživanja javnog mnjenja nije u potpunosti postavljeno na tržišnim osnovama.

„Kada se desi očigledan promašaj, kao što je bio onaj sa prognozom pobede Borisa Tadića 2012. godine, on se kratko registruje u medijima, izazove polemiku, a zatim se često ‘zaboravi’. Iste agencije nastavljaju da dobijaju poslove, jer tačnost nije jedini niti uvek najvažniji kriterijum“, smatra Lazarević.

U takvom okruženju, dodaje, rezultati se neretko prilagođavaju očekivanjima naručioca, selektivno interpretiraju ili koriste pre za oblikovanje percepcije nego za objektivno merenje realnosti. Postoje i aranžmani koji malo imaju veze sa otvorenim tržištem, a više sa odnosima i pristupom javnim resursima. Drugim rečima, sa koruptivnim radnjama. Posledica je da greška nema punu tržišnu cenu, dok dugoročno ozbiljno urušava poverenje građana u istraživanja kao pouzdan alat za razumevanje društva.

Sve dok se kao industrijski standard ne postavi kvalitet i realan rezultat, imaćemo površne kampanje, naručena istraživanja, nepoštovanje standarda, metrike koje navode na pogrešne zaključke, takmičenja u „izlivima kreativnosti“ a ne u jasnim rezultatima, „pičeve“ samo radi forme i igre velikih igrača gde svako dobija svoj procenat.

To se mora promeniti ozbiljnim jačanjem strukovnih udruženja i aktivnim članstvom u udruženju ESOMAR, transparentnošću u svemu, od metodologije istraživanja do cene usluga, edukacijom klijenata i razvijanjem kulture profesionalne odgovornosti, zaključuje Lazarević.

Jelena Stjepanović

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: stokkete, Depositphotos

Чланак Tržište istraživanja javnog mnjenja: Poslovi preko veze, etika nema veze се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

6. NOVI SVEMIRSKI POREDAK: Moj Meseče, čiji li si
Počasnim krugom oko Mjeseca četvoročlane posade u misiji Artemis, SAD su zvanično označile početak trke za privatizaciju svemira. Stvarna utakmica traje već godinama iza zatvorenih vrata, ali sada je stadion širom otvoren i publika može da gleda sa tribina i navija za svoje ljubimce.

8. KOLIKO FINSKU KOŠTA NJEN GEOGRAFSKI POLOŽAJ: Obrni, okreni, kajaćeš se
Finska se nije usrećila sa svojom geografijom i istorijom, pa ne čudi da je imala neutralan status 75 godina, sve do izbijanja rata u Ukrajini. Tokom proteklih decenija, zapadna javnost je zdušno kritikovala Fince da vode popustljivu politiku prema Rusiji, što se pretvorilo u ovacije kada je ova država odlučila da u proleće 2023. brzinom svetlosti uđe u NATO. Tri godine kasnije, Finska se suočava sa velikim ekonomskim teškoćama i rastom javnog duga, zbog kojih je Brisel ovu članicu EU premestio u „magareću klupu“ i stavio pod poseban nadzor.

10. PROPADANJE RUSKE ŽELEZNICE: Sve dalje od „profitabilnog koloseka“
Železnička mreža je glavno prevozno sredstvo u Rusiji i zato se smatra ključnom za bezbednost države, ali je i dobar barometar kada se procenjuje zdravlje ruske ekonomije. Međutim, državno preduzeće Ruske železnice, koje faktički ima monopol na tržištu, ozbiljno je obolelo prethodnih godina. Lane je zabeležilo rekordan pad prometa teretne robe, a akumulirani dugovi kompanije dostigli su 50,9 milijardi dolara.

Biznis

14. APSURDI U PRIMENI ZAKONA O CENTRALNOJ EVIDENCIJI STVARNIH VLASNIKA: Sumnjivi izviđači i penzioneri
Srbija godinama pokušava da popiše stvarne vlasnike kapitala, uključujući i novi zakon koji je trebalo da uredi tu oblast radi efikasnije borbe protiv korupcije i kriminala. Šta je rezultat? Prema trenutnoj evidenciji, vlasnici bogatih multinacionalki i stranih banaka koje ovde posluju su fizička lica i to srpski državljani, dok su među sumnjivim organizacijama kada je reč o finansiraju terorizma i pranju novca udruženja lovaca, izviđača, penzionera…

16. ZVEZDAN GAVRILOVIĆ, „MILK HOUSE“: Ovo je posao za odgovorne ljude
„Mi pravimo proizvode koji se nalaze na trpezi potrošača svakog dana. Naš posao je izuzetno ozbiljan i zato se tako i ponašamo u pogledu kvaliteta – veoma ozbiljno i odgovorno“, ističe Zvezdan Gavrilović, generalni direktor i suvlasnik preduzeća „Milk House“, koje je od male niške mlekare izraslo u jednu od najvećih u Srbiji.

18. SVE VEĆI JAZ IZMEĐU PUNIH PEČENJARA I PRAZNIH OBORA: Jeftino prase, a skupo pečenje
Kilogram praseta žive vage je pre Uskrsa koštao oko 250 dinara po selima Srbije, a kilogram pečenja u popularnom restoranu u Borči skoro 5.000 dinara. Sudeći po situaciji u domaćem stočarstvu, praseće pečenje će postati prava ekskluziva.

Finansije

22. GDE JE ZAPELO SA KORPORATIVNIM OBVEZNICAMA: Ne istom mestu gde se zaglavila i berza
Umesto da tržište kapitala probude iz mrtvih, kao što se to optimistički najavljivalo pre šest godina kada je pojednostavljena procedura za izdavanje korporativnih obveznica, nespremnost da se zaustavi dalje urušavanje Beogradske berze pretvorila je ovaj finansijski instrument u sredstvo kojim država prikriveno kreditira odabrana preduzeća.

24. SEOSKI TURIZAM I DRŽAVNA KASA: Inspektora malo, pa se i mali porez izbegava
Seoska turistička domaćinstva oporezuju se od 2019. godine, porezi nisu visoki, ali kada kapaciteti nisu popunjeni cele godine a inspektora nema dovoljno, poslovanje prelazi u sivu zonu. Da bi uvela ove usluge u legalne tokove, država je registrovanim domaćinstvima obezbedila bespovratne podsticaje za ulaganja. Međutim, predstavnici profesionalnih udruženja u ovom sektoru zameraju opštinskim vlastima da novac od boravišnih taksi najčešće ne koriste za unapređenje turističke ponude.

26. KRIZA FONDOVA PRIVATNOG KAPITALA: Da li su privatni krediti nova mora američkih finansija?
Razvoj veštačke inteligencije postao je razarajući za pojedine industrije. Tako su softverske kompanije, koje su godinama imale status nedodirljivih i visokovrednovanih poslova, izgubile veliki deo vrednosti na tržištu, dok su njihovi glavni kreditori, fondovi privatnog kapitala, počeli da gube poverenje svojih ulagača. Da li masovni zahtevi za povlačenje uloga nagoveštavaju početak većih finansijskih potresa, poput hipotekarne krize 2008. godine?

Temat – Podrška EU privrednicima iz Srbije

31. EVROPSKE INTEGRACIJE I SVAKODNEVNO POSLOVANJE U SRBIJI: Čekanje na formalno članstvo je preskupo
Srbija nije formalna članica EU, ali mnogi srpski privrednici odavno sarađuju sa preduzećima u Evropskoj uniji i koriste sredstva iz evropskih fondova. Privrednici na oba tržišta ne mogu da čekaju formalno članstvo Srbije jer je to previše skupo i priželjkuju da se što pre usaglase i procesi sertifikacije u industrijskoj proizvodnji. Međutim, ekonomska integracija ne bi smela da favorizuje velike kompanije, već da ojača mala i srednja preduzeća.

34. RAZVOJ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE – STRATEGIJA EU I PRILIKE ZA SRBIJU: Predvodnik nije onaj ko je najglasniji, već onaj ko je najodgovorniji
„Kada napravite neko rešenje zasnovano na veštačkoj inteligenciji, vi morate da objasnite regulatorima i korisnicima kako vaš sistem radi, potrebno je da ta inovacija zadobije poverenje, jer poverenje utire put ka prihvatanju“, naglašava Auvo Kajkonen iz Evropske investicione banke. Primer takvog pristupa je aplikacija „City&Me“ istoimenog startapa iz Niša, koja je aktivirala građane u gradovima Srbije i od digitalne platforme izrasla u zajednicu u koju su se uključili mnogi – od međunarodnih organizacija do domaćih privrednika.

36. USPEŠNA PRIČA IZ PROGRAMA KATAPULT: Igra za život
Kada je obolela od multiple skleroze, Marija Grujić počela je da istražuje kako bi kod kuće mogla da radi vežbe koje usporavaju napredovanje ove bolesti. Kontinuitet u vežbanju obezbedio joj je suprug. On je razvio napredno tehnološko rešenje za pomoć u rehabilitaciji pacijenata sa neurodegenerativnim bolestima, uz podršku programa Katapult koji se finansira i iz bespovratnih sredstva Evropske unije. Grujići će uskoro početi da prodaju svoj uređaj u SAD, a dobili su i sertifikate za evropsko tržište.

38. ZNAČAJ SAVETODAVNE PODRŠKE U POKRETANJU POSLOVANJA: I naučnici imaju šta da nauče
Za pokretanje i razvoj uspešnog posla savetodavna podrška može biti važnija od finansijske, jer ko zna taj i ume. Zato i naučnici koji žele da svoje znanje presele iz laboratorija na tržište moraju ponovo u školu. Zahvaljujući savetodavnoj podršci u jednom od programa Evropskog instituta za inovacije i tehnologiju pod nazivom Jumpstarter, dve naučnice iz Novog Sada uspele su da naprave prvu verziju svog proizvoda, koji bi trebalo da omogući poljoprivrednicima bolje upravljanje klimatskim rizicima.

40. ISKUSTVA KORISNIKA IPARD FONDA: Seoska kuća koja lepo miriše
Krčedin je dobio kuću koja lepo miriše i puna je gostiju. Njeni vlasnici, bračni par Ognjenović, izgradili su je uz podršku IPARD fonda i spremaju se da ponovo konkurišu za ove podsticaje u poljoprivredi koji iznose do 300.000 evra bespovratnih sredstava. Poručuju drugima da se vredi pomučiti, pogotovo što IPARD III proširuje svoju podršku na dva nova sektora u ruralnim oblastima i donosi važne olakšice u proceduri za pribavljanje novca.

Intervju

42. NIKOLA MARKOVIĆ, PREDSEDNIK DRUŠTVA ZA INFORMATIKU SRBIJE: Nismo mogli da kupimo računar, pa smo ga sami napravili
Jugoslavija je bila jedna od šest država u svetu koje su šezdesetih pravile sopstvene računare, Beograd je još sedamdesetih počeo da razvija informacioni sistem koji je bio preteča današnje eUprave, kada su nam u okviru sankcija devedesetih zabranili pristup internetu grupa univerzitetskih profesora je uspostavila akademsku mrežu preko koje je komunicirala međusobno i informisala se o događanjima u svetu… Zato ne čudi što Srbija i danas ima stručne informatičare koji su puni entuzijazma i insistiraju na razvoju sopstvenih digitalnih servisa, ističe Nikola Marković, IT stručnjak koji je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i nedavno za to dobio počasno priznanje na konferenciji Dani internet domena Srbije.

Skener

46. TRŽIŠTE ISTRAŽIVANJA JAVNOG MNJENJA: Poslovi preko veze, etika nema veze
Istraživanjem javnog mnjenja u Srbiji bavi se više od 100 agencija. Iako ovo tržište sa godišnjom vrednošću od 40 do 50 miliona evra čini svega 5-10% ukupne marketinške industrije, ono ima veliki značaj za stvaranje slike o kretanjima u društvu. Nažalost, ta slika je odavno „operisana od stvarnosti“ jer se prepliću struka, politika i interesi, pa se pojavljuju istraživanja sa unapred naručenim rezultatima, kao i fantomske istraživačke agencije, što dovodi do pada poverenja u celokupnu industriju.

48. ŠTA JE DUGOROČNO NAJVEĆA OPASNOST PO DOMAĆU POLJOPRIVREDU: Znamo, ali ne rešavamo
Vlasnici njiva i analitičari u Srbiji trenutno najviše brinu kako će se poskupljenja energenata, đubriva i transporta zbog krize na Bliskom istoku odraziti na proizvodnju hrane, što je goruća tema u celom svetu. Ali, ono što razlikuje Srbiju, pre svega od zemalja EU, jeste činjenica da se rešavanje posledica klimatskih promena stalno odlaže za neko bolje vreme, jer u domaćoj poljoprivredi je uvek nevreme i ima prečih problema. Ako tako nastavimo, do sredine veka imaćemo tek 6,4% poljoprivrednog zemljišta koje nije uništila hirovita klima, upozoravaju stručnjaci, pa nam neće pomoći ni tone đubriva.

Nove tehnologije

52. „EDUKATIVNE“ APLIKACIJE PROTIV ZNANJA: Pačja škola
Umesto da učenike pripremaju za život i karijeru, obrazovne institucije su prinuđene da se bore za pažnju dece takmičeći se sa „edukativnim“ aplikacijama, koje nisu napravljene da bi doprinele kvalitetu usvojenog znanja, već da stvore zavisnost i tako maksimalno uvećaju zaradu.

Nauka

54. DA LI JE HELIJUM UGROŽENI ELEMENT: Oslonac bez zamenika
Aktuelna kriza na Bliskom istoku izazvala je nestašicu helijuma, koji i bez ratnih sukoba postaje sve oskudniji resurs, sa procenama da će potpuno nestati do 2090. godine. Problem je u tome što je ovaj element ključan za mnoge proizvode bez kojih danas ne možemo, a naučnici još nisu našli odgovarajuću zamenu koja bi imala jedinstvenu primenu. Iako je NASA najveći potrošač helijuma na svetu, taj element je toliko važan u medicinskim istraživanjima i bolnicama, da zdravstveni sektor čini više od trećine ukupne globalne potrošnje ovog gasa.

Koktel

56. DREVNI KOČIJAŠ KOJI JE PROSLAVIO VOJVOĐANSKO SELO: Tajanstveni čuvar Dupljaje
Domaći i strani arheolozi više od jednog veka raspravljaju šta predstavlja tajanstveno stvorenje koje upravlja neobičnim vozilom sa patkama, a pronađeno je 1903. godine u okolini vojvođanskog sela Dupljaja. Vozilo koje potiče iz bronzanog doba, danas je utisnuto kao hologram na srpske saobraćajne dozvole. Dupljajska kolica smatraju se jednim od najznačajnijih otkrića na području jugoistočne Evrope, a irski arheolozi su uz pomoć 3D tehnologija došli do zaključka da ovaj predmet predstavlja minijaturnu verziju pravog vozila.

58. JEDINSTVENI POKRET U ISTORIJI KINE: Preostale žene koje se same češljaju
Neudate žene u Kini zovu „preostale žene“, od kojih su danas mnoge veoma zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. Ali, pravo čudo je pokret „Žene koje se same češljaju“, koji je bio na vrhuncu u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Činile su ga žene koje su uprkos jakim tradicionalnim stegama odbijale da se udaju, jer su time postajale imovina u muževljevoj porodici i nisu imale nikakva prava. Zato su se zavetovale na celibat, udruživale u grupe i same zarađivale za život. Neobičan naziv ovog pokreta vezan je za kinesku tradiciju i poručuje da su to žene koje su preuzele kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

Komunikacije

60. BOOSTOVANJE SRPSKOG POSLOVNOG JEZIKA: Govorite li pidžin?
U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin. Problem nije u postojanju pidžina, nego u njegovoj nekritičkoj upotrebi, koja komunikaciju čini nerazumljivom. Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom – jeste.

Reprint

62. DA LI JE EVROPSKA UNIJA PREDALA SVOJU BUDUĆNOST ŠPANIJI: Preokret koji niko nije predvideo
Socijalistička vlada u Španiji nametnula se kao predvodnik u Evropskoj uniji. Španija je trenutno najbrže rastuća ekonomija u EU, najglasnija članica protiv Izraela, odskočna daska za kineska ulaganja u EU i evropske investicije u Latinskoj Americi. Politički i ekonomski epicentar kontinenta se možda pomerio na jug, a ovakav preokret niko nije predvideo.

Vremeplov

64. ILEGALNO ISELJAVANJE JUGOSLOVENA U SAD IZMEĐU DVA SVETSKA RATA: Amerika, po svaku cenu!
Mnogi siromašni državljani novostvorene Kraljevine Jugoslavije verovali su da je Amerika „raj na zemlji“ i bili su spremni da u njega uđu po svaku cenu. To je razvilo ilegalnu „iseljeničku industriju“, od koje je unosniji bio sam šverc alkohola tokom prohibicije u SAD. Krijumčarenje ljudi obilovalo je prevarantima, pa se dešavalo da Jugosloveni na putu do američkog sna zaglave na Kubi, primorani na „čisto ropski rad, koji mogu obavljati samo crnci, priviknuti užasnoj vrućini koja tamo vlada“, obaveštavali su domaću javnost upućeni u policiji.

Чланак B&F 245: Podrška Evropske unije privrednicima iz Srbije – Iskustva iz prve ruke се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomisti različito procenjuju u kojoj meri će eskalacija geopolitičke krize uticati na srpsku ekonomiju, ali su saglasni da ukoliko ona potraje, biće ugrožene sve privredne grane. Građane će najviše pogoditi problemi u strateškim oblastima – energetici, finansijskom sektoru, nekim delovima prehrambene i farmaceutske industrije.

Najnoviji sukob na Bliskom istoku podigao je uzbunu u javnosti oko mogućih nestašica i cena goriva, budući da je Srbija izrazito zavisna od nabavke nafte iz inostranstva, koja čini najveću stavku u strukturi srpskog uvoza sa nešto više od 1,9 milijardi evra.

Međutim, mnogo manje se govori o tome da naftu u stopu prati uvoz farmaceutskih proizvoda. To proizvodnju lekova, medicinskih sredstava i suplemenata u Srbiji čini posebno osetljivom na turbulencije koje potresaju svetsko tržište.

Sa rasprodajom domaćih fabrika, prodata i kontrola

Brigu uvećava činjenica da naša zemlja više nema nijednu farmaceutsku kuću u domaćem vlasništvu. Ekonomista Božo Drašković smatra da je to posledica politike koja se posle 2000. godine vodila pod sloganom „sve treba rasprodati“.

„Nekada smo imali velike farmaceutske kompanije, od Galenike koja je držala 40% tržišta u državi sa 22 miliona stanovnika, do Jugoremedije, Hemofarma, Zdravlja, Zorke, a tu su bili i zagrebačka Pliva, pa Lek iz Ljubljane, Alkaloid iz Skoplja… Sankcije jesu ’odradile’ svoje, ne samo u toj grani, ali su i kreatori ekonomske politike propustili da definišu strateške oblasti koje ne treba da budu tek tako prepuštene tržištu“, kaže Drašković za B&F.

„Sada, kada je sve rasprodato, izgubljena je kontrola u ključnim resursima i dovedeni smo u kolonijalni položaj sa teškim posledicama. Pozivanje tadašnjih i sadašnjih vlasti na stav da je država loš menadžer samo je izgovor“, ocenjuje ovaj ekonomista, „jer ako politika ne može da upravlja strateškim sektorima, zašto svoju vlast ne prenese na nekog drugog?”

Indirektni uticaj energetike na farmaciju

Drašković podseća da je farmaceutska industrija imala jako nasleđe, ali da je to grana u kojoj se mnogo ulaže u inovacije, istraživanja, da je visoko profitabilna ali i sklona da ponekad manipuliše tržištem, čak i lekovima i bolestima. To jeste drugi aspekt priče, ali je bio razlog više da se neke poluge zadrže u domaćoj ekonomiji.

„Tu stratešku granu prepustili smo stranim kompanijama i zato smo izloženi visokom riziku od mogućih nestašica nekih medikamenata, što dovodi u pitanje zdravlje stanovništva u Srbiji. S druge strane, nemar kojim smo ugasili nekoliko fabrika, poput Jugoremedije, kao i smanjena proizvodnja lekova u nekim od postojećih pogona, za posledicu ima daleko veći uvoz od izvoza. Iako ova industrija nikad nije imala suficit u spoljnoj trgovini jer smo mala zemlja i ne možemo da proizvodimo sve, ranije je deficit bio značajno manji nego sada”, upozorava Drašković.

On tvrdi da se mogu očekivati problemi u snabdevanju, posebno onom koje je oslonjeno na svetska tržišta, jer ako se poremeti jedna karika u globalnom lancu, počinje da deluje takozvani domino efekat.

„Neposredan odnos između farmaceutske industrije i energetike ne postoji, ali posredno je energetika jedan od ključnih faktora u tokovima transporta. Kad tu dođe do zastoja, a konflikt na Bliskom istoku upravo na tome ’radi’, dovodi se u pitanje doprema sirovina i gotovih proizvoda. To može podjednako da pogodi i nas, ali i velike svetske proizvođače lekova, pa bi se problem preko uvoza prelio i na domaće tržište”, predviđa Drašković.

Izvori sirovina daleko od ratnih zona

Stručnjaci u farmaceutskoj industriji potvrđuju da bi rizik sa energentima poremetio sve, pa i proizvodnju i uvoz sirovina, polufabrikata i lekova, ali tvrde da se taj scenario još ne nazire. Transport jeste realan problem, ali sirovine koje se uvoze uglavnom se dopremaju avionima, kao vredan materijal, retkost je da dolaze brodovima.

Uz to, glavni izvori sirovina nalaze se relativno daleko od zona sa ratnim dejstvima, pa dotok roba za sada nije ugrožen. Velike kuće uglavnom vode računa o kontinuitetu i uvek drže pristojne zalihe, bar za nekoliko meseci proizvodnje, tvrde farmaceuti.

Predstavnici struke priznaju da ova industrija uveliko zavisi od uvoza sirovina, ali ukazuju da to nije slučaj samo kod nas. Ranije su se potrebne komponente kupovale u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, dok su Italijani imali prilično razvijenu proizvodnju raznih sinteza, složenih hemijskih jedinjenja koja su osnova za lekove.

Ta proizvodnja se vremenom gasila jer je isplativa jedino u slučaju velikih količina, pa su se glavne sinteze preselile u Južnu Koreju, Kinu i Indiju. Od njih sve ostale zemlje uvoze, čak i Amerika koja sirovine za lekove kupuje od Kine.

Samo sedam fabrika proizvodi u „kompletu“

Nekolicina domaćih fabrika, koliko ih je preostalo u statusu proizvođača, nije smanjila svoj asortiman, a neke su i širile listu sopstvenih lekova. Ali, druga je priča to što su se pojedine fabrike sa značajnim licencama gasile, pa se u Srbiji proizvodi manje generičkih lekova nego ranije. To upražnjeno mesto popunili su uvoznici.

Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), na našem tržištu posluje 130 kompanija sa dozvolom Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije za promet u zemlji bar jednog leka. To ne znači da je reč o proizvođačima, jer osim domaće fabrike, nosilac dozvole za lek može biti i predstavnik ili zastupnik strane kompanije.

„Od preduzeća koja su nosioci dozvole za lek, proizvodnjom se u Srbiji bave 24 firme, pojedine i na više lokacija, ali samo sedam fabrika obavlja celokupan proizvodni postupak. Ostali sprovode deo proizvodnog procesa u svojim pogonima, najčešće primarno i sekundarno pakovanje lekova i to uglavnom čvrstih farmaceutskih oblika”, kaže za B&F Mirjana Vučićević iz PKS.

Ona navodi da se u Srbiji proizvode sve vrste lekova, uključujući i neke biološke (vakcine, serumi i lekovi iz krvi), biljne, radiofarmaceutske lekove i medicinske gasove. Fabrike koje ispunjavaju uslove potrebne za celokupan postupak obavljaju i uslužnu proizvodnju određenih lekova, poput onih iz grupe penicilina, a za potrebe drugih domaćih i stranih proizvođača.

Od 3.828 proizvođača medicinskih sredstava iz 68 zemalja, koliko ih je upisano u registar koji vodi Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, svega je 61 iz Srbije. Od ukupno 56.667 upisanih medicinskih sredstava dostupnih na domaćem tržištu, samo 1.308 se proizvodi u Srbiji, navodi Vučićević.

Uvoz i izvoz suplemenata skoro izjednačeni

Kada je reč o dijetetskim suplementima, od 623 upisanih nosilaca dijetetskih suplemenata, njih 264 je iz Srbije, od kojih 110 ima sopstvenu proizvodnju. Od tog broja, 40 kompanija ima kapacitete i pruža uslugu ugovorene proizvodnje, pa se tržištu isporučuje 11.597 vrsta suplemenata, ističe Vučićević.

Prema njenim rečima, na godišnjem nivou uvoz lekova, medicinskih sredstava i suplemenata vredan je nešto više od 1,90 milijardi evra, a najznačajnija uvozna kategorija, lekovi, pripremljeni u odmerene doze ili za maloprodaju bila je vredna 1,58 milijardi. Izvoz je vredan 739,6 miliona evra, a i u njemu dominiraju lekovi na koje se odnosi više od 553 miliona. Deficit u razmeni premašuje 1,16 milijardi evra.

Najznačajnija tržišta sa kojih se dopremaju farmaceutski proizvodi su Mađarska, Švajcarska, Nemačka, Slovenija i Francuska. Istovremeno, iz Srbije se izvozi u 56 zemalja, najviše u Nemačku, Sloveniju, Crnu Goru, BiH, Rusiju i Severnu Makedoniju. Interesantno je, napominje Vučićević, da je uvoz dijetetskih suplemenata u vrednosti od preko 78 miliona evra gotovo izjednačen sa izvozom, koji iznosi nešto više od 79 miliona evra.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: John Amy, Unsplash

Чланак Da li će geopolitičke tenzije povećati zavisnost Srbije od uvoza lekova? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pošto je želeo da svojim radom doprinosi opštem dobru, mladi revizor Luka odlučio je da radi za državu. No, ispostavilo se da su njegova očekivanja bila u velikom raskoraku sa stvarnošću. Luka se na svom novom radnom mestu suočio sa mnogim dilemama: kako ostati pošten u sistemu u kom je nepoštenje prihvaćeno kao normalno ponašanje, sačuvati lično dostojanstvo u kompetetivnoj revizorskoj delatnosti, uskladiti privatni život sa iscrpljujućim profesionalnim zahtevima… I konačno, kako unaprediti naše društvo i ima li uopšte pojedinac snagu da to učini?

Odgovori na ova pitanja sadržani su u knjizi „Državni revizor“, čiji je Luka glavni junak. Radnja romana odvija se u savremenom Beogradu, a njegova poruka je univerzalna – da svaki pojedinac može doprineti društvenim promenama. Autor knjige Nemanja Jakovljević trenutno piše i nastavak, u kom se Luka seli u Prag i radi na složenom međunarodnom slučaju.

Revizorska znanja koja je zahtevalo pisanje ovih romana naš sagovornik je stekao kroz rad, a idealizam njegovog glavnog junaka zasnovan je na Jakovljevićevim ličnim vrednostima.

B&F: Zašto ste odlučili da se bavite revizijom?

Nemanja Jakovljević: Moja majka već decenijama radi u računovodstvu i uz nju sam učio o tom poslu. Već kao srednjoškolac sam baratao fakturama i izvodima, ponekad čak i knjižio. Zahvaljujući tom iskustvu, shvatio sam koliko je važno imati dobrog računovođu, a zatim i koliko je značajno da se revizija kvalitetno sprovede.

Kasnije sam diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, završio master na Fakultetu organizacionih nauka i proveo neko vreme na studentskoj razmeni u Češkoj. Po povratku u Srbiju radio sam kao revizor, upisao doktorat na beogradskom Ekonomskom fakultetu i objavio preko 50 naučnih i stručnih radova na temu revizije i računovodstva.

B&F: Šta su po Vašem mišljenju glavne odlike dobrog revizora?

Nemanja Jakovljević: Stručnost, upornost, preciznost i mnogo drugih osobina, ali ako bih morao da izdvojim jednu, to bi bila – usredsređenost. Posebno usredsređenost na detalje, jer revizor mora imati oštro oko, izvežbano da primećuje sitnice koje ne primećuju drugi. Kvalitetan revizor ima želju da se stalno usavršava, dobar je u planiranju, komunikaciji i predstavljanju podataka. Naši državni fakulteti školuju dobre revizore, ali svršenim studentima najčešće nedostaju veštine vezane za komunikaciju, koje oni uglavnom stiču kroz rad.

B&F: Gde ste Vi sticali veštine koje danas koristite?

Nemanja Jakovljević: U proteklih šest godina radio sam u nekoliko privatnih kompanija, kao i u Državnoj revizorskoj instituciji. Najviše sam se bavio revizijom finansijskih izveštaja, a ponekad i IT-a i svrsishodnosti. Zanimala me je i revizija društvenih mreža, jer su one postale značajne za poslovanje.

Ali, najviše me je interesovalo da stvorim nešto svoje. Zato sam osnovao kompaniju nLine, koja se bavi računovodstvenim uslugama, a uskoro ću klijentima ponuditi i revizorske usluge.

B&F: Kako je biti preduzetnik u ovim delatnostima?

Nemanja Jakovljević: Teže je nego kada radite za poznate finansijske kuće, jer morate da ulažete izuzetan napor da biste uopšte došli do klijenata i uverili ih da ste baš vi prava adresa za njih. Ali, upravo činjenica da radite za sebe predstavlja veliku motivaciju.

Pored želje da budem „svoj gazda“, firmu sam osnovao i zato što sam imao proizvod koji sam hteo da plasiram na tržište. Naime, sve ove godine, uporedo sa revizijom bavio sam se i računovodstvom. Radio sam sa različitim računovodstvenim sistemima i uočio njihove nedostatke, pa sam napravio sistem za njihovo prevazilaženje pod nazivom „Džordan“. Taj sistem se pokazao kao veoma efikasan u svim segmentima posla i očekujem da će dobro proći na tržištu.

B&F: Ipak, pojedini skandali u praksi upozoravaju da napredna tehnološka rešenja ne garantuju otpornost na „kreativne mahinacije“ u računovodstvu i reviziji koje štete ugledu ovih profesija. Šta je to što nedostaje da bi se ovakve zloupotrebe efikasnije suzbijale, a ne može se kupiti na tržištu?

Nemanja Jakovljević: Ono što je neophodno da se zaštiti ugled ovih zanimanja ne može da obezbedi nijedna tehnološka revolucija. To je vraćanje koncepta časti i nezavisnosti u ove profesije. Posebno u reviziju. Mi revizori moramo neprekidno biti svesni da smo se obavezali na objektivnost i neutralnost u političkom smislu, kao i da svoj posao radimo u skladu sa kodeksom profesionalne etike.

B&F: Kako izgleda prosečan radni dan revizora?

Nemanja Jakovljević: On počinje planiranjem dnevnih aktivnosti, koje se nakon toga sprovode na terenu ili u kancelariji. To obično podrazumeva pregledanje i analizu mnoštva dokumenata, podataka, tabela, što zahteva veliko naprezanje i stvara pritisak. Revizor mora da zna kako da tu tenziju drži pod kontrolom, da se ne bi negativno odrazila na njegovu koncentraciju. Pored toga, ovaj posao odlikuje i određena doza monotonije, pa revizor mora da poznaje sebe, odnosno na koji način može da održi visok nivo pažnje.

Zato moje kolege imaju različite „izduvne ventile”, nešto što im pomaže da povremeno provetre um, da sačuvaju kreativnost i da se lakše nose sa svakodnevicom. Neki igraju padel, neki idu na ples, neki čitaju, a ja pišem.

Pošto me pisanje veoma ispunjava napravio sam i Instagram stranicu „Pokloni mi pesmu“. Preko nje me angažuju klijenti koji traže originalan poklon za nečiji rođendan, godišnjicu, venčanje ili drugu svečanu prigodu. Najčešće mi daju kratak opis i sliku slavljenika, pa na osnovu toga napravim karikaturu i pesmu posvećenu toj osobi. Redovno mi šalju snimke na kojima čitaju moju poeziju slavljenicima i raduje me što su reakcije uvek pozitivne.

B&F: Rezultat Vaše ljubavi prema pisanju je i roman „Državni revizor“. Kako ste došli na ideju o čemu ćete pisati?

Nemanja Jakovljević: Skicu sam imao u glavi još pre sedam–osam godina. Dakle, pre nego što sam stekao poslovno iskustvo, u vreme dok sam ovu profesiju doživljavao idealistički. Tada sam revizore zamišljao kao osobe koje imaju moć da ispravljaju nepravde. A onda sam video sa kakvim se sve problemima suočavaju u praksi. Međutim, to me nije pokolebalo, i dalje smatram da revizori treba da budu onakvi kakvima ih zamišljaju studenti ekonomije. Ili bar da se trude da budu što bliži tom idealu.

Želeo sam da istaknem tu poentu i zato sam odlučio da glavni junak moje knjige radi za državu. Hteo sam da pokažem da i u vremenu kada se manipulacije i zloupotrebe praktično podrazumevaju kao nešto normalno u društvu, revizor treba da ostane svoj, da radi po pravilima i da ne pravi „trule kompromise“ čak i kada se nađe u epicentru neetičkog ponašanja.

B&F: Kako ste našli izdavača za knjigu koja se bavi takvom tematikom?

Nemanja Jakovljević: Znajući da velike izdavačke kuće favorizuju poznate autore i literaturu za široku publiku, kontaktirao sam „Librum“, malog izdavača koji ističe da je ponosan na to što „stvara pisce“. To znači da mladim autorima pomaže da iz svog dela izvuku maksimum kroz lekturu, uređivanje, grafički prikaz i slično. Ispostavilo se da je njihova tvrdnja potpuno tačna – moja knjiga ne bi bila ni približno ovakva kakva je sada pred čitaocima da nisam slušao njihove savete.

B&F: Pošto ste pomenuli široku publiku, nameće se pitanje kome je zapravo namenjen „Državni revizor“, ko može da ga razume i poistoveti se sa glavnim junakom?

Nemanja Jakovljević: Roman sam pisao jednostavnim jezikom u formi ljubavne krimi priče, tako da ona može biti interesantna i razumljiva svima. Ali, posebno mi je stalo do toga da moja knjiga ohrabri mlade ljude koji sada završavaju fakultete i počinju da rade u ekonomskoj struci, jer vrlo dobro znam sa kakvim se izazovima suočavaju.

Oni žive u neuređenoj zemlji u kojoj se teško osamostaljuju ma koliko se trudili, u kojoj moraju biti štedljivi sa svojim ambicijama za budućnost. Njima želim da poručim da ne treba da ograničavaju svoje želje i svoje viđenje kako svet treba da izgleda. Budućnost o kojoj svi volimo da pričamo zapravo pripada mladima i oni i treba da budu pokretači borbe za bolje društvo u kom će se osećati sigurno i uvaženo.

B&F: Zašto je mladima potrebna podrška da se izbore za takvu budućnost?

Nemanja Jakovljević: Zato što se na ovim prostorima mladi oduvek potcenjuju. Na njih se gleda kao na osobe koje ne mogu dati veliki doprinos razvoju društva. Ovde svaka generacija za novu generaciju govori da je nesposobnija i stalno joj pronalazi mane. A u poslednje vreme se pokazalo da mladi mogu da budu pokretači promena.
Jedan od takvih mladih je i Luka, glavni junak „Državnog revizora“.

B&F: Šta on poručuje svojim vršnjacima?

Nemanja Jakovljević: Luka želi da živi punim plućima u normalnom okruženju gde će slobodno raditi i stvarati. Želi da se raduje što ide na posao. A čini se da to u ovoj zemlji nije moguće. Zato odlučuje da menja zemlju, ali ne tako što će emigrirati, već tako što će ostati u njoj i doprineti da ona postane kvalitetnije mesto za život.

On to čini na način na koji može – kroz svoj posao. U revizorskoj delatnosti to znači da ćete poštovati kodeks profesionalne etike, što može dovesti do pada korupcije i broja prevara u privredi, a rezultat toga je brži ekonomski razvoj.

Kada bismo svi razmišljali kao Luka, siguran sam da bi Srbija bila znatno uređenija država. Ja zaista verujem da svako od nas ima mogućnost da makar nešto u društvu promeni na bolje. Čak i kada su te pojedinačne promene minimalne, njihov kumulativni efekat može biti ogroman.

B&F: Šta je za Vas bolje društvo?

Nemanja Jakovljević: Za početak, ono koje nam pruža mogućnost da živimo i radimo tako da se ne stidimo svojih dela. Društvo u kom ljudi vode računa kako se ponašaju jedni prema drugima, u kom postoje ljudskost i solidarnost. U kojem poštovanje različitosti nije podložno diskusiji, već predstavlja jednu od osnovnih društvenih vrednosti. Mislim da se mladi danas bore upravo za takvo društvo.

Marija Dukić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Bif

Чланак Nemanja Jakovljević, revizor i pisac: Svako od nas može doprineti boljem društvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Muškarci sa ravnim stopalima u nekadašnjoj Jugoslaviji oslobađani su vojske jer se to smatralo ozbiljnim fizičkim ograničenjem. Otkako je ukinuto redovno služenje vojnog roka, ovaj problem je zapostavljen u našem društvu, iako je on sve prisutniji i kod nas i u svetu. Procenjuje se da 65% dece širom sveta ima ovu zdravstvenu smetnju.

Kako bi pomogli deci da na vreme koriguju tu nepravilnost, mladi inovatori okupljeni u firmi ArchFix osmislili su aplikaciju jedinstvenu u Srbiji. Ona omogućava da se u kućnim uslovima utvrdi koliko je spušten svod stopala kod deteta, a potom se na osnovu uvida u stanje stopala preporučuju odgovarajuće korektivne vežbe. Aplikacija je namenjena deci uzrasta od tri do 12 godina, kaže za B&F direktor i suosnivač ovog startapa Dimitrije Zdravković.

Sve je počelo kada su petorica momaka iz Pirota, četvorica inženjera i jedan student elektronike predstavili početnu verziju svoje aplikacije na takmičenju „Hakaton&Mejkaton – personalizovana medicina“. Na ovom takmičenju u prostorijama Elektronskog fakulteta u Nišu osvojili su prvo mesto. Ohrabreni podrškom u naučno-tehnološkim parkovima u Nišu i Beogradu i po savetu njihovog tadašnjeg mentora Filip Ivančića, članovi tima su nastavili da razvijaju svoje tehnološko rešenje, a pre dve godine su registrovali firmu koja posluje u okviru Naučno-tehnološkog parka Niš.

Aplikacija pomaže i lekarima i roditeljima

Autori aplikacije su kontaktirali roditelje sa kojima su razgovarali o tome koliko su upoznati sa problemom svog deteta, da li ga rešavaju ili ne, i ukoliko to ne čine šta je razlog. Na taj način komunicirali su sa više od 700 roditelja i iskoristili saznanja do kojih su došli za dalji razvoj aplikacije.

„Naš zdravstveni sistem prepoznaje problem ravnog stopala. On se utvrđuje na sistematskim pregledima. Ali, korekcija ravnih stopala traje dugo, pa deci posle nekog vremena te vežbe dosade i zato odustaju, što nam je potvrdilo čak 90% roditelja. Tako smo došli na ideju da se ceo proces, od utvrđivanja ove zdravstvene smetnje do odgovarajućih vežbi, odvija u kućnim uslovima, ali tako da to deci bude zabavno. Naša aplikacija pomaže i lekarima i roditeljima. Lekarima omogućava da preciznije detektuju problem, a roditeljima olakšava da se izbore sa njim, jer deca neće odustati od vežbi“, objašnjava Zdravković.

Prema njegovim rečima, posebna prednost ove aplikacije je u tome što algoritam koji su napravili koristi dokazane medicinske metode za uspostavljanje preciznog uvida u stepen deformiteta stopala, uključujući i granične vrednosti koje zahtevaju preventivno vežbanje.

„U zdravstvenim ustanovama se uzima otisak stopala na papiru, pa se onda povlače određene linije, ali ceo taj proces je podložan greškama. Naš algoritam je zasnovan na veštačkoj inteligenciji koja je naučena na ogromnom broju otisaka dečjih stopala kako da uspostavi mnogo precizniji uvid u stanje stopala. Validaciju našeg algoritma radili smo u saradnji sa lekarima u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, tako što su oni, kao i mi, radili procenu stanja na određenom broju otisaka. Naši i njihovi rezultati poklopili su se u velikoj meri, što potvrđuje da aplikacija koju smo napravili daje istu ocenu kao i lekar u toj ustanovi“, ističe naš sagovornik.

Vežbe prilagođene svakom detetu

Aplikacija startapa ArchFix omogućava roditeljima da sve što je potrebno urade u kućnim uslovima. Prvi korak je da na svom pametnom telefonom instaliraju aplikaciju sa android ili IOS uređaja, uz objašnjenje kako da što pravilnije naprave otisak detetovog stopala. Kada korisnik pošalje fotografiju koja pokazuje oblik stopala, utvrđuje se zdravstvena slika o tome u kakvom stanju je stopalo i na osnovu tog uvida preporučuju se odgovarajuće korektivne vežbe.

„Aplikacija određuje koliko puta dete treba da vežba, koje vežbe treba da radi i kako da ih izvede pravilno. Ukoliko ipak imaju neke nedoumice, roditelji mogu da kontaktiraju nas i naš tim lekara za dodatna pojašnjenja“, navodi Zdravković.

Prema njegovim rečima, vežbe su osmišljene tako da budu što jednostavnije, kako bi mogle da se izvedu u kućnim uslovima. Deca hodaju na prstima i na petama, prenose neke predmete, kotrljaju loptice, stimulišu stopalo neravnom površinom… Zdravković naglašava da je veoma važno da se vežbe izvode pravilno, jer je to osnovni preduslov za uspešnu korekciju stopala.

„Aplikacija prilagođava vežbe svakom detetu ponaosob, na osnovu stepena deformiteta stopala, detetovog uzrasta i njegovih fizičkih sposobnosti. Vežbe se koriguju shodno povratnim informacijama korisnika. Recimo, ako se dete požali da mu je neka vežba teška i da zato nije moglo da je uradi, naš algoritam to pamti i prilagođava je detetu na način koji mu omogućava da je izvede nakon nekoliko treninga. Ta vrsta prilagođavanja osobenostima svakog deteta je nešto na čemu smo mnogo radili“, naglašava Zdravković i dodaje da je zahvaljujući ovoj aplikaciji, moguće pratiti napredak u lečenju stopala.

Planovi za druga tržišta

Ceo proces traje u proseku oko godinu dana. „Pošto je to dug vremenski period, nastojimo da motivišemo decu na najrazličitije načine. Napravili smo viber grupu u kojoj roditelji međusobno razmenjuju iskustva, a deci dajemo različite izazove kako bi im bilo zabavno i kako bi istrajala u vežbanju“, kaže naš sagovornik. On navodi kao primer akciju u kojoj su decu nagrađivali novogodišnjim paketićima, a tokom tri nedelje koliko je ovaj izazov trajao, jedno dete je uradilo 42 treninga za 21 dan.

Zdravković ukazuje da je pravo vreme da se proveri stopalo deteta nakon njegove treće godine, jer bi do tada trebalo da se formira luk stopala. Kada se utvrdi problem, potrebno je krenuti sa vežbama što pre, pošto je ravna stopala moguće korigovati kod dece i mladih dok ne navrše 16 godina.

„Roditelji često zanemaruju ravna stopala kod svoje dece, jer u tom periodu ona više predstavljaju estetski problem i nisu dovoljno vidljive zdravstvene posledice. Međutim, stopalo je naš jedini oslonac koji imamo sa podlogom. Ako taj oslonac nije dobar, to će poremetiti statiku tela. U odraslom dobu prvo se javlja bol u kolenima, ali dolazi i do promene cele biomehanike tela. Kada su stopala iskošena na unutra, vuku kolena da to nadoknade, da telo bude pravo, a potom i kukove, pa postoji rizik da kičma i ramena ne budu u dobroj ravnoteži. Kada tome dodamo da deca danas mnogo više sede nego ranije, problemi u odraslom dobu zbog ravnih stopala su neminovni“, upozorava Zdravković.

Prema njegovim rečima, medicina i dalje traga za preciznim odgovorom zašto sve veći broj dece ima ravna stopala, ali dosadašnja istraživanja ukazuju da su neki od najverovatnijih razloga vezani za njihove fizičke aktivnosti. Činjenica je da deca danas kasnije prohodavaju, manje se kreću i ređe učestvuju u igrama koje zahtevaju fizičku aktivnost. S druge strane, roditelji im rano kupuju obuću, što omogućava detetu da lakše hoda, ali to destimuliše prirodan tok – da se mišići i stopala sami izbore za uspostavljanje oslonca.

Imajući u vidu koliko je ovaj problem prisutan kod dece širom sveta, Zdravković najavljuje da on i njegove kolege u firmi „ArchFix“ nameravaju da svoju aplikaciju, osim na domaćem, plasiraju na regionalnom, evropskom i tržištu SAD.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак ArchFix: Stop ravnim stopalima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nekada je bilo uobičajeno da hleb kupite u pekarama Aca ili Nikolić, svratite do automehaničara Jovanovića, a televizor popravite kod majstora Pere. Imena firmi nisu morala da budu duhovita ili upečatljiva, dovoljno je bilo da znate gde su i da rade dobro. Glas se širio „od usta do usta“, a najbolja reklama je bila preporuka komšije.

Danas je ta logika gotovo nestala. Pažnja se meri u sekundama skrolovanja, pa i ime firme mora da „iskoči“ pre nego što iko uopšte vidi šta nudite. Hleb se kupuje u „Skroz dobroj pekari“, pecivo u „Pite svevišnje“, odela šiju u „Hrabrom krojaču“, pivo se pije u „Razbeerbrizi“, a palačinke jedu u „Al paćinku“. U moru naloga, reklama, storija i reelsova, prezime vlasnika više nije dovoljno. Naziv firme mora da nasmeje, iznenadi ili bar natera da zastanete.

Zakonska ograničenja za „kumove“

Prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, iako duhovita imena firmi nisu sasvim nova pojava, uslovi poslovanja dramatično su se promenili. Nekada je za uspeh bila dovoljna dobra lokacija i kvalitetna usluga, a danas preduzetnik mora da bude i trgovac, i fotograf, i administrator društvenih mreža, pa je naziv firme tek prvi korak u toj borbi za pažnju.

„Tržište je zahtevnije, a očekivanja potrošača viša. Pitanje prepoznatljivosti postalo je ključno, a ime firme jedan od alata u toj borbi za vidljivost“, ističe Rajić za B&F.

Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), krajem februara 2026. godine bilo je 136.514 privrednih društava i 373.980 preduzetnika. Iako APR ne vodi statistiku o dužini ili strukturi naziva firmi, niti prati trendove u upotrebi stranih reči, praksa pokazuje da su engleski termini sve prisutniji, posebno u IT i kreativnim industrijama. Upotreba reči „Srbija“ u nazivu dozvoljena je privrednim društvima samo uz saglasnost Vlade, dok je preduzetnicima ta mogućnost uskraćena.

Samo tokom 2025. registrovano je i „kršteno“ 8.037 novih privrednih društava i čak 46.751 preduzetnik. „Kumovi“ su mogli da budu duhoviti i kreativni, uz određena zakonska ograničenja. „Poslovno ime ne može da vređa moral, da sadrži pogrdne reči niti da izaziva zabludu u pogledu pravne forme. Takođe, naziv društva ne sme da bude istovetan nazivu drugog društva i mora da se dovoljno razlikuje od naziva drugog pravnog lica, tako da ne izaziva zabunu u pogledu identiteta“, objašnjavaju u APR-u za B&F.

Dobro ime je ključ

Zakonska pravila, međutim, ostavljaju prostor za kreativnost. Iako, mnogo firmi i dalje nosi „obična“ imena, od opštih odrednica poput „komerc“ i „trejd“, preko naziva izvedenih iz imena i prezimena vlasnika, do onih u kojima se već u samom nazivu jasno ističe delatnost kojom se preduzeće bavi, sve je više privrednika koji poslovno ime pažljivo osmišljavaju kao deo identiteta i strategije.

Primer je preduzeće za selidbe, koje je njegov vlasnik Jakov Ninković nazvao „Jaki Momci“. Ninković objašnjava za B&F da je izborom ovakvog imena nastojao da privuče pažnju i ostavi jasan utisak. „Želeo sam da ime bude upečatljivo, originalno, a da u isto vreme govori mnogo o nama kao preduzetnicima. U poslu kao što je selidba, gde klijenti traže pouzdanost i sigurnost, ime već na prvi pogled šalje poruku snage, sposobnosti i ozbiljnog pristupa poslu ali na simpatičan i pristupačan način“, smatra Ninković.

Sličan pristup čest je u ugostiteljstvu. Preko puta Okružnog zatvora Klisa u Novom Sadu, nedavno je osvanula picerija „La Tvorza“, što je žargonski izraz koji označava zatvor. Nazivu je prilagođen i jelovnik, pa gosti mogu da naruče „Uslovnu“, ili pice „Zabela“, „Alaktraz“, „Nanogica“, „Pablo“ i „El Čapo“…

„Dobro ime je ključ, a naslov mora da prati koncepciju – dizajn, priču, brending. Hteo sam da bude duhovito, da asocira i na lokaciju i na Italiju“, kaže za B&F vlasnik picerije Željko Ninić i dodaje da su i naziv i koncept privukli dosta pažnje.

„Deo gostiju dolazi upravo zbog naziva, ali ih na kraju zadrži proizvod, što je najvažnije. Među redovnim gostima su i zaposleni u zatvoru. Najprodavaniju picu zadržali smo pod nazivom „Kaprićoza“, jer deo gostiju ne shvati odmah igru reči, iako smo planirali da je nazovemo „Kaprićuza“, objašnjava Ninić.

Boško Kustadić, vlasnik zanatske pivare „Razbeerbriga“ smatra da je ime firme važno, ali još više proizvod. „Sve teže pamtimo stvari koje nas okružuju, a sa zanimljivim nazivima možemo da animiramo određenu publiku makar na nekoliko sekundi, skrenemo pažnju na sebe i svoj proizvod. Ipak, to ne znači da treba praviti šalu po svaku cenu. Na kraju se poverenje i integritet grade kvalitetom, a iza toga morate da stanete“, ističe Kustadić za B&F.

Lična reputacija najbolja reklama

Na sličnu granicu između kreativnosti i ozbiljnosti ukazuje i Dragoljub Rajić, koji ocenjuje da duhovit naziv može biti prednost, ali ne u svakoj delatnosti.

„Takav pristup je prihvatljiv, recimo, kod ugostiteljskih objekata, krojačkih radnji, igraonica, manjih trgovina ili poslova usmerenih ka zabavi i deci. S druge strane, porodične firme koje posluju dugoročno i žele da ostave utisak stabilnosti i tradicije, ređe će posegnuti za neobičnim imenima. To je ujedno i pokazatelj da je Srbija i dalje prilično konzervativna sredina. Većina preduzetnika želi da ih klijenti dožive kao ozbiljne i pouzdane, a naziv firme je deo tog identiteta“, zaključuje Rajić.

Petar Marković, vlasnik „Auto servisa Marković“ koji pod tim imenom posluje četiri decenije, smatra da naziv firme po prezimenu i dalje nosi određenu težinu i uliva poverenje, posebno u zanatskim poslovima gde se reputacija gradi godinama. Želeo je da naziv servisa bude direktno povezan sa njim kao majstorom, jer veruje da su kvalitet rada, zanatska veština i lična preporuka i dalje najbolja reklama.

„Nisam želeo da naziv bude ni duhovit ni upadljiv, već pre svega da bude jasno povezan sa mnom. Ljudi me znaju kao majstora i smatram da u ovom poslu nema potrebe za takvom vrstom igre. Najvažnije je da mušterije prepoznaju kvalitet rada i da ime povežu sa poverenjem koje sam stekao“, naglašava Marković za B&F.

Ekonomija pažnje

Marketinški stručnjak Ivan Minić ukazuje da u eri ekonomije pažnje, kada ova ljudska aktivnost postaje sve dragocenija u moru informacija, privrednici moraju da se istaknu, privuku kupce, da budu vrlo jasni i ispune kriterijume koji ranije nisu bili neophodni.

„Da biste se izdvojili, morate biti inovativni i kreativni. Ranije je bilo dovoljno da ime bude različito i da prođe registraciju u APR-u. Danas, ako neko već koristi to ime na internetu, teško ćete se probiti. Ako želimo da za svoj posao uzmemo .com domen, treba da imamo u vidu da je već 61 milion registrovanih naziva u ovom domenskom prostoru. Ako se odlučimo da izbor naziva domena bude u .rs opsegu, konkurencija je 161.000 već registrovanih domena. To znači da su verovatno ona najbolja, najlakša i najpamtljivija imena zauzeta u oba domenska prostora“, kaže Minić za B&F.

Prema njegovim rečima, kratka imena su obično efektnija, specifični nazivi su bolji od generičkih, kao i oni koji su duhoviti i podstiču osećanja ukoliko je reč o delatnosti u kojoj se potrošači emotivno vezuju za proizvod ili uslugu.

„Uspešna marketinška taktika su songovi, brend pesmice, humor, a ako to još prati vrlo dopadljiv vizuelni identitet, to može mnogo da pomogne malom brendu u osvajanju tržišta. Dobar naziv je onaj koji privuče pažnju, ostane u sećanju i jasno komunicira ono što nudite“, ističe Minić i dodaje da smo narod pun duha, otvoreni za sve što je simpatično i što nije uvredljivo. S druge strane, da bi nešto opstalo, potrebno je da kvalitet proizvoda bude na dovoljno visokom nivou, napominje Minić i zaključuje da je „dobro ime ono koje se lako pamti i koje ne ostavlja ravnodušnim kada smo bombardovani hiljadama informacija svaki dan“.

Bojana Petrović

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Bif

Чланак Danas se firme i imenom bore za pažnju се појављује прво на Biznis i Finansije.