Današnje društvo je toliko opsednuto zdravljem, da je to nezdravo. Industrije zdravlja i velnesa vrede milijarde dolara i oslanjaju se na ogroman broj ljudi koji su fanatično predani boljoj ishrani, mlađem izgledu, dužem životu i vitalnosti. Ljudi su bombardovani senzacionalističkim najavama o „najnovijim zdravstvenim otkrićima“ posredstvom medija i društvenih mreža, a na svakom ćošku iskače po neki novi „guru“ koji tvrdi da je otkrio rupu na saksiji, nudeći svoju verziju samopoboljšanja kojom ćemo uspeti da zavaramo smrt „na neodređeno vreme“.

Nova mitologija savršeno zdravog života tera svoje sledbenike da neprekidno drže korak sa novinama. Oni gutaju suplemente, idu na časove joge, znoje se u teretanama, svaki čas menjaju režim ishrane, skupo plaćaju genetska testiranja, bez razmišljanja se predaju „genetskim strategijama“ za prevenciju raka i drugih smrtonosnih bolesti i traže alternativne tretmane za oboljenja tela i psihe. Uprkos svemu tome, kolektivno zdravlje čovečanstva se rapidno pogoršava, upozorava Gabor Mate, kanadski lekar i naučnik mađarskog porekla u svojoj knjizi „Mit o normalnom“.

Ako postoji tolika opsesija zdravim životom, kako onda protumačiti činjenicu da u današnjem svetu koji se hvali da je dostigao vrhunac medicinske genijalnosti i sofisticiranosti, sve veći broj ljudi pati od hroničnih fizičkih bolesti, kao i od raznih oblika zavisnosti i mentalnih oboljenja? I kako je moguće da tako mali broj naučnika i lekara javno govori o tom paradoksu, pita se Mate.

Epidemija mentalnih poremećaja

Kanadski naučnik navodi podatke da u Sjedinjenim Američkim Državama, najbogatijoj zemlji i epicentru svetske ekonomije, 60% odraslih pati od hroničnih poremećaja kao što su visok krvni pritisak ili dijabetes, dok je kod 40% ljudi dijagnostifikovano više hroničnih oboljenja. Skoro 70% Amerikanaca pije jedan prepisani lek, a više od polovine uzima dva leka. U Kanadi ubrzano raste broj autoimunih bolesti, a sve veći broj mlađih ljudi oboleva od oblika raka koji nisu izazvani pušenjem.

Broj gojaznih osoba, koje su izložene brojnim zdravstvenim rizicima, uvećava se u mnogim državama, uključujući Kanadu, Australiju i naročito SAD, gde se više od 30% odraslih može svrstati u tu kategoriju. Nedavno je Meksiko prestigao svog severnog suseda po broju gojaznih, a dijabetes se svaki sat utvrdi kod čak 38 stanovnika te države. Ovom neslavnom klubu sve više se pridružuje i Azija, posebno Kina gde se broj gojazne dece uvećava zabrinjavajućom brzinom.

U zapadnom svetu raste broj ustanovljenih mentalnih poremećaja među svim generacijama. Depresija i anksioznost su bolesti koje u Kanadi beleže najbrži rast. Više od 50 miliona Amerikanaca, što je 20% odraslih osoba u SAD, bori se sa ovim bolestima. Još više poražavaju podaci da su milionima dece i adolescenata u Severnoj Americi prepisani stimulansi, antidepresivi, pa čak i antipsihotici, čiji dugoročan uticaj na mozak u razvoju još nije utvrđen. Mentalni poremećaji su postali najveći problem ovoga veka i u Evropi, a ceo zapadni svet je zatečen porastom samoubistava među mladima, upozorava Mate.

Živimo u svetu u kome sve može poći naopako

Medicina je u prethodna dva veka postigla izuzetne stvari, ali koren problema nije u nedostatku naučnih činjenica i tehnološkog napretka, već u percepciji šta su suštinski uzroci zdravstvenih tegoba. To je, kako tvrdi Mate, toksična kultura u kojoj živimo, a koju mi doživljavamo kao normalno stanje.

Kanadski naučnik to pojašnjava sledećim primerom. U laboratoriji, kultura je biohemijska tečnost napravljena da podstakne razvoj određenog organizma. Pod pretpostavkom da su mikrobi u laboratoriji savršenog zdravlja i genetskih predispozicija na početku svog života, odgovarajuća kultura bi trebalo da im obezbedi srećan i zdrav razvoj i razmnožavanje. Ali, ako kod tih organizama počnu da se pojavljuju razni oblici patologije u neuobičajeno velikom broju, ili ako oni jednostavno ne uspevaju dalje da se razvijaju, to znači da je kultura postala zatrovana ili da već na samom početku nije imala potrebnu kombinaciju sastojaka.

U oba slučaja reč je o toksičnoj kulturi, neprikladnoj za stvorenja kojima treba da bude potpora, ili još gore, koja je opasna po njihovu egzistenciju. Isto važi za ljude i društva u kojima žive. Ta društva mogu da ih podstiču ili da ih postepeno ubijaju.

Ako se naša sadašnja kultura posmatra kao laboratorijski eksperiment, može se reći da ona predstavlja globalnu demonstraciju svega što može poći naopako. Iako smo okruženi spektakularnim ekonomskim, tehnološkim i medicinskim resursima, nebrojeno mnogo ljudi pati od raznih bolesti uzrokovanih stresom, neznanjem, siromaštvom, nejednakošću, društvenom izolacijom, degradacijom životne sredine, ali i obezvređivanjem ljudskog života i osiromašenjem istinskih ljudskih vrednosti, navodi Mate.

Zdrav razum u strmoglavom padu

Kanadski naučnik objašnjava da se reč „normalno“ u zdravstvenoj praksi odnosi, između ostalog, na stanje koje određuje granicu između zdravlja i bolesti. „Normalni nivoi“ i „normalno funkcionisanje“ predstavljaju ciljeve lekara kad prepisuju određenu terapiju i lekove pacijentu. U medicinskoj praksi upotreba ove reči omogućava lekarima da realno procene situaciju, kako bi reagovali u lečenju na pravi način.

Međutim, pojam normalnosti u nekom društvu je mnogo složeniji, on može biti vrlo podmukao. Ljudska bića imaju veliku sposobnost da se prilagođavaju na različite stvari, posebno kada su promene postepene. U jednom od svojih značenja, glagol „normalizovati“ odnosi se na proces u kome nešto što se ranije smatralo nenormalnim postaje u dovoljnoj meri normalno da ga naš radar za raspoznavanje više ne primećuje. Na društvenom nivou reč „normalno“ obično znači „ovde nema ničeg nesvakidašnjeg“, svi sistemi funkcionišu kako treba i nje potrebno da ih dalje preispitujemo.

Ali, upravo tu leži najveća zamka. Kvalitet, a u mnogim slučajevima i dužina ljudskog života, nerazdvojno su povezani sa onim aspektima modernog društva koje je najteže objektivno sagledati, jer su se toliko ukorenili, da ih prihvatamo bez razmišljanja. Drugim rečima, svojstva svakodnevnog života koja nam izgledaju sasvim normalno „jer to rade svi drugi“, najviše vape da ih kritički preispitujemo.

Mate ističe da bolesti od kojih pojedinci pate ne uzrokuju samo fizičke navike i predispozicije, već u velikoj meri i način na koji ti pojedinci razmišljaju i koliko su u stanju da grade smisleni život zasnovan na sopstvenom integritetu, bez povođenja za masom. I pored sve naše stručnosti i tehnološke sofisticiranosti, zapadna medicina često zaboravlja da treba da leči kompletnu osobu i ignoriše činjenicu da nam današnja kultura, „u kojoj je zdrav razum u strmoglavom padu“, remeti organizam, slabi imunološki sistem i podriva emocionalnu ravnotežu, upozorava kanadski naučnik.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Tverdohlib.com, Depositphotos

Чланак Bolesti u toksičnoj kulturi: Nezdrava opsesija zdravljem се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih nekoliko nedelja, cena investicionog zlata prošla je kroz naglu korekciju, iznenadivši značajan broj investitora. Očekivani rast cene zbog geopolitičkih okolnosti na Bliskom istoku se nije desio. Razlog za to ne leži u samom zlatu, već u načinu na koji se tržišta ponašaju u kratkom roku.

„Ljudi očekuju da zlato odmah poraste tokom krize. U stvarnosti, tržišta se kreću u fazama — a te faze često vode ka početnom padu pre nego što započne održiv uzlazni trend“, objašnjava Georgi Hristov iz „Tavex zlato&srebro“.

Mehanizam koji stoji iza ovog kretanja je dosledan. Geopolitičke tenzije podižu cenu nafte, što povećava inflatorne pritiske. To, zauzvrat, održava kamatne stope na povišenom nivou i podiže prinose na obveznice. Kao rezultat toga, deo kapitala se preusmerava ka američkom dolaru i imovini koja donosi prinos. Tokom ove faze, zlato privremeno gubi zamah — iako njegova dugoročna uloga ostaje nepromenjena.

Ovo nije novi obrazac. Jedan od najjasnijih primera dolazi iz 1970-ih godina. Godine 1973, zemlje OPEK-a ograničile su proizvodnju nafte i uvele embargo Sjedinjenim Američkim Državama. U roku od nekoliko meseci, cena nafte se učetvorostručila — sa oko 3 dolara na 12 dolara po barelu. Intuitivno, moglo se očekivati da zlato odmah snažno poraste. Međutim, to se nije dogodilo. U početnoj fazi, zlato je zapravo palo. Ono što je usledilo bila je potpuno drugačija dinamika. Tokom naredne dve godine, zlato je poraslo za približno 150%, a u celokupnom periodu između 1971. i 1980. godine, rast je dostigao oko 2.300%.

Чланак U kojoj se fazi trenutno nalazi zlato – i šta sledi dalje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Šta povezuje bivšeg dekana a današnjeg profesora Ekonomskog fakulteta Branislava Boričića sa Nenadom Atanaskovićem, suvlasnikom Thyme street food restorana, u kojima se krčka ulična gastronomija? Šta njih dvojica imaju zajedničko sa Nikolom Stamenićem, direktorom sektora za reviziju u kompaniji PwC?

Sva trojica su dobro upoznata sa poslovanjem u Srbiji i mada svaki od njih ima različita znanja u ovoj oblasti, njihova iskustva mogu biti podjednako zanimljiva studentima kada razmišljaju o tome šta će raditi posle diplomiranja. To ih je „kvalifikovalo“ da sa drugim poslovnim ljudima i ekonomskim stručnjacima gostuju u podkastu SEFA Talks.

Ovaj podkast se realizuje pod pokroviteljstvom organizacije studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu SEFA, koja broji oko 120 članova. Organizacija je osnovana 2015. godine, s ciljem da studenti kroz vannastavne aktivnosti u različitim oblastima unaprede svoja znanja. Studenti svoje ideje sprovode kroz projekte, a jedan od njih je i podkast SEFA Talks. Podkast je pokrenut 2022. godine kako bi studente upoznao sa iskustvima uspešnih preduzetnika i drugih poslovnih ljudi i tako ih ohrabrio da i sami slede svoje ideje.

Podela finansijske odgovornosti

Podkast u celosti osmišljavaju i vode studenti, a koordinatori i voditelji se biraju na konkursu. Krajem prošle godine došlo je do smene generacija, pa je za koordinatora projekta izabran Mihailo Aprcović, a za voditelje Jovana Gajić i David Gavrilović. Mihailo i David su studenti četvrte godine, dok je Jovana na drugoj godini fakulteta.

„Ove godine naš podkast je dospeo na prvo mesto na konkursu Ekonomskog fakulteta za finansiranje studentskih projekata. To znači da će 50% naših troškova finansirati fakultet, a ostalo mi sami. Mislim da tako i treba da bude, jer je za nas korisno da tokom studija naučimo kako se obezbeđuju finansijska sredstva“, smatra Mihailo.

Prva pomisao je da novac od sponzorstava studenti koriste pre svega za honorare voditelja i troškove snimanja. Ali, u ovom slučaju, struktura izdataka je drugačija. Voditelji i koordinator podkasta rade volonterski, dok im je prostor za snimanje besplatno ustupio partner ovog projekta Srđan Erceg, vlasnik studija Infinity Lighthouse.

Novac, kao i roba koju dobijaju od sponzora, potrebni su im za druge svrhe, objašnjava Mihailo, za humanitarne akcije – prošle godine to su bili paketići sa najmlađe onkološke pacijente – ili kako bi obezbedili simbolične poklone za sagovornike, koji će ih podsećati na učešće u podkastu.

Kratki snimci kao mamac

Troje mladih ljudi koji su „glavni i odgovorni“ za ovaj podkast nastoje da emituju barem jednu epizodu mesečno, sa sagovornicima čija iskustva, osim što su zanimljiva, mogu biti i korisna studentima. Kako bi obezbedili što veće prisustvo u javnosti, svoje emisije objavljuju na platformama Podkast.rs, Youtube, Spotify, Deezer, ali i na svojim nalozima na društvenim mrežama, gde je moguće videti kratke delove intervjua.

Kratki snimci su najpopularniji na Instagramu, na kom u proseku imaju 50.000 pregleda, a zatim na mrežama TikTok i LinkedIn, gde beleže nešto manju gledanost. Pojedini isečci iz intervjua dostižu i milion gledanja. Za razliku od kratke forme, na platformama na kojima objavljuju cele emisije imaju dve do tri hiljade gledalaca.

Ovakav „rezultat“ između duge i kraće forme nimalo ne čudi Jovanu Gajić. „Mi smo generacija koja ne može dugo da održi pažnju, pa kod nas najbolje prolaze snimci koji traju do 30 sekundi”, priznaje Jovana. Pošto odlično poznaju svoju ciljnu grupu, autori podkasta znaju i kako da zainteresuju svoje vršnjake za ono što rade – izborom kratkih snimaka za koje procene da će privući najviše pažnje i podstaći studente da pogledaju celu emisiju.

David Gavrilović navodi konkretan primer: „Obično sa sagovornicima pričamo o ekonomskim temama, ali nedavno smo objavili podkast sa profesorom Branislavom Boričićem koji je govorio, između ostalog, i o društvenim i političkim pitanjima koja su veoma aktuelna. Posle objave isečka iz te emisije na društvenim mrežama, dobili smo mnoštvo komentara od ljudi koji nisu naša standardna publika. Mnogi od njih odlučili su da pogledaju ceo intervju”.

Šta zanima studente?

Do sagovornika dolaze lakše, jer su mnogi „slabi“ na studente, ali i zato što su podkasti postali popularan oblik komunikacije. Autori odlučuju o sadržaju i gostima na osnovu interesovanja i predloga svojih slušalaca, pretežno studenata ekonomije. Sa njima komuniciraju na društvenim mrežama i tokom promocija koje održavaju na fakultetu.

„Studente uglavnom zanima kako je neko posle fakulteta odlučio čime će se baviti i kako je našao prvi posao, a interesuju ih i specifičnosti određenih struka. Zato kod nas gostuju i preduzetnici i ljudi koji se u korporacijama bave marketingom, revizijom, računovodstvom i drugim oblastima“, objašnjava Mihailo.

Praksa je da sagovornicima prethodno pošalju pitanja kako bi mogli da se pripreme, ali i da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja tokom razgovora i naknadnih zahteva da se delovi intervjua izbace u postprodukciji.

Čemu je podkast naučio njihove autore?

Šta su autori podkasta SEFA Talks i sami naučili dok su propitivali sagovornike koji su svojim iskustvom podučavali njihove kolege? „Ja sam tek kroz rad na ovom projektu shvatio koliko je važna dobra priprema, kako izvući ono najbolje iz sagovornika, predstaviti korisne i zanimljive detalje, jer niko neće da sluša sat vremena razgovora ni o čemu”, ističe David. On planira da se nakon diplomiranja upusti u preduzetništvo, pa mu je rad na podkastu pomogao da poboljša nastup u javnosti i stekne kontakte sa ljudima iz poslovnog sveta.

Jovana još nije sigurna šta bi volela da radi kada diplomira, ali zato nema dilemu da joj rad na podkastu pričinjava veliko zadovoljstvo. „Kada izađem iz studija nakon snimanja, ja sijam od sreće“, ističe mlada voditeljka, koja je već stekla prethodno iskustvo snimajući priloge za društvene mreže, pa sada nema tremu kada javno nastupa. Ona je angažovana na više projekata na fakultetu, ali priznaje da joj je SEFA Talks omiljeni.

Pragmatične generacije

Mihailo Aprcović je uveren da angažovanje u studentskim organizacijama omogućava studentima da steknu dodatna znanja bez kojih je danas teško obezbediti i praksu u firmama, a kamoli posao. Radeći kao koordinator na podkastu SEFA Talks naučio je koliko je važno dobro organizovati snimanje svake emisije i šta je sve potrebno uraditi da bi ono bilo uspešno – od rezervisanja studija i usaglašavanja termina za snimanje sa voditeljima i gostima, do brige o tome da sve prođe u najboljem redu.

A da bi sve prošlo kako treba, Mihailo kaže da je morao da savlada i mnoge druge lekcije: kako da komunicira sa poslovnim svetom, privuče sponzore i sačini dobru finansijsku kalkulaciju u pribavljanju sredstava, kako da napravi snimak koji će moći da se objavljuje i na sajtovima i na društvenim mrežama…

Autori podkasta SEFA Talks misle da je upravo taj pragmatični pristup planiranju budućnosti koji odlikuje nove generacije glavni razlog za rast broja studentskih organizacija i njihovog članstva.

Marija Dukić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак SEFA Talks, podkast studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu: Pripremi se za život се појављује прво на Biznis i Finansije.

EU je početkom januara zahvatila patriotska groznica, nakon što je američki predsjednik Donald Tramp najavio da će SAD preuzeti Grenland, milom ili silom. Za EU to je bila kap koja je prelila čašu.

Evropljanima se od ranije nije baš dopadala ni ideja da će rat u Ukrajini biti završen američko-ruskim dogovorom, o čijim generalnim odredbama će Evropljani biti upoznati naknadno, ako i kada Donald ugrabi slobodnog vremena između dvije partije golfa.

Još manje im se dopadala ideja da će oni uvoziti američku robu bez carine, dok će SAD naplaćivati carinu i određivati kvote za robe iz EU po svom nahođenju.

Ali, sve su ovo nekako ćutke progutali, sve dok na red nije došao Grenland. Evropski mediji su se iznenada našli preplavljeni zahtjevima brojnih komentatora i ponekog političara, svi uglavnom iz Zapadne Evrope, koji su pozivali da se Americi konačno pokažu zubi i dokaže da Evropljani nisu američki vazali već globalna supersila, ako ne jača od SAD, onda barem u istoj ravni.

Ne može to tako sa nama

Prijedlozi za kažnjavanje Amerikanaca kretali su se od uvođenja posebnih nameta na američke IT kompanije, stvaranja EU vojske naoružane i vlastitim atomskim arsenalom, hitne ekonomske i vojne okupacije Grenlanda da bi se spriječila njegova ekonomska i vojna okupacija od strane SAD, pa do zatvaranja američkih baza u EU i protjerivanja američkih vojnika sa svetog evropskog tla.

U prvi mah bilo je teško odrediti da li se tu radi o satiričnim tekstovima, ili autori ozbiljno vjeruju da bi članice EU bile u stanju da efektivno objave rat SAD. Scene gdje bi njemački i italijanski vojnici na juriš zauzimali američke baze i protjerivali razoružane američke vojnike preko Atlantika, ne bi prošle ni u trećerazrednim filmovima naučne fantastike.

Realno, šansa da dođe do oružanog sukoba i narodno-oslobodilačkog rata EU protiv SAD, jednostavno ne postoji. Amerika neće bombardovati EU, američke trupe neće pod okriljem noći izvoditi napade na lidere EU u Parizu, Berlinu, Rimu, i neće biti „Evropske oluje“. Ne zato što SAD strahuje od moćne evropske armade, već jednostavno što za tim nema nikakve potrebe.

Čak iako bi se EU usudila otvoreno suprotstaviti SAD, uključujući i spremnost na vojni sukob, SAD bi mogle baciti EU na koljena bez ispaljenog metka, sa par komandi otkucanih na kompjuterskoj tastaturi. I time bi sve bilo završeno.

Kina i Rusija imaju alternative, EU nema

SAD ima Facebook, Instagram, X, Google, Bing, Gmail, Outlook,Youtube, TikTok, Microsoft, Office, Amazon, Apple, Oracle, Zoom, Signal, WhatsUp, Paypal, Stripe, Visa, Mastercard.

Kina ima svoje verzije u vidu WeChat, Weibo, Harmony OS, Taobao, Temu, Aliexpress, Baidu, Bilibili, WeChat Pay, Union Pay. Rusija ima svoje alternative u formi VK, Telegrama, Yandex-a, Rutube, Mir platne kartice.

A EU? EU nema ništa. Nema evropskog Facebooka, Instagrama ili X-a. Nema globalne web pretraživače, nema email provajdere koji imaju kapacitete da daju besplatan email milijardama građana. Nema svoj Youtube, nema svoj operativni sistem za računare i mobitele. Nema serverske farme, koje od milja nazivamo „cloud“. Nema svoj WhatsUp, Signal ili Viber.

Ukratko, EU ekonomija i funkcionisanje čitave zajednice u potpunosti zavise od šačice američkih kompanija, za koje, iako posluju globalno, prvenstveno važe zakoni SAD, čak i kada se direktno kose sa zakonima zemalja gdje ove kompanije posluju.

U potrazi za uštedama i želji da se u potpunosti informatizuju, u EU državni i paradržavni organi, od porezne uprave, zdravstvenog osiguranja, vojske, policije i ostalih ministarstava, svoju kompletnu dokumentaciju i podatke prebacili su u „cloud“. Ista je situacija i sa bankama, osiguravajućim društvima, energetskim i svim drugim velikim kompanijama.

Većina tih „oblaka“ je u vlasništvu američkih kompanija, Amazona, Google-a, Microsofta, i sasvim je nebitno da li se oni fizički nalaze u Evropi ili negdje drugo. Američki sudovi su davno presudili da bez obzira gdje su fizički smješteni serveri američkih kompanija, oni su pod jurisdikcijom američkih zakona.

Davno su stručnjaci iz IT-a upozoravali da je „cloud“ ništa drugo nego tuđi kompjuter, te da bez čuvanja domaćih podataka na vlastitim serverima nema ni nezavisnosti, ni sigurnosti. Na ova upozorenja niko se nije obazirao, jer „cloud“ zvuči tako „cool“.

Ako se Donald naljuti…

Izvršna naredba američkog predsjednika tako bi bila dovoljna da Amazon, Microsoft, Google i sve ostale američke kompanije, blokiraju pristup EU institucijama, građanima i njihovim podacima na američkim serverima. I time moderna država prestaje da funkcioniše i pretvara se u anarhiju u roku od 48 sati.

Ove prijetnje postaju svjesni i u EU, ali kratkoročnog rješenja nema. Evropske kompanije imaju tek jednu trećinu od ukupnih trenutnih kapaciteta servera u Evropi, tako da jednostavno nema mjesta da se svi podaci presele iz američkog u EU „cloud“, čak i kada bi Evropljani iznenada odlučili da to urade. Teoretski, EU bi mogla možda da se preseli na kineski „cloud“, ili da zamoli Ruse da vide imaju li oni viška slobodnog prostora na svojim serverima, mada je ova opcija malo vjerovatna.

Milioni građana u EU koriste Gmail ili Outlook, kao svoj primarni i često jedini email, koji je istovremeno i njihov glavni identifikacijski mehanizam koji im omogućuje pristup bankarskom računu, zdravstvenom osiguranju, poreznoj upravi, ukratko svim ključnim funkcijama za svakodnevni život. Blokiranjem pristupa njihovom emailu kod američkih kompanija, istih onih kompanija kod kojih su pohranjeni i svi podaci države, i obični smrtnici praktično preko noći gube sve, novac, lijekove, dokaze o izmirenim obavezama, uspomene.

Društvene mreže, takođe su američke. X, Facebook, Instagram, odnedavno i TikTok, postali su i dominantan kanal za komunikaciju političara i državnih institucija sa građanima, jer su tradicionalni mediji na putu da podijele sudbinu dinosaurusa. Tako bez društvenih mreža nastupa i informacijsko zamračenje i širenje panike je garantovano.

Čitava EU u američkom „oblaku“

Ne treba posebno ni pominjati da su Visa i Mastercard takođe američke kompanije koje nemaju pandana u EU i da bez njih, praktično, nastupa finansijski kolaps. Šlag na torti je Office365, koji Microsoft tako uspješno nameće korisnicima. Za razliku od „starinskog“ MS Office, gdje su i softver i dokumenta sretno koegzistirali na vašem računaru, Office365 preselio je i njih u „oblak“, iako većina korisnika nije toga svjesna.

Blokiranjem Office365, i male i srednje firme, koje su se oduprle trendu zvaničnog prebacivanja poslovanja u „oblak“, takođe bi krahirale jer su i ne znajući, i oni svoje poslovanje i podatke ipak preselili na servere kojima gazduje Microsoft.

U poređenju sa informatičkom apokalipsom EU, uzrokovanom jednostavnim američkim pritiskom na dugme, nuklearna zima i ne izgleda tako strašno. Lideri EU sada na brzinu pokušavaju da nađu alternative, od francuske aplikacije Visio koju bi država da nametne dekretom kao zamjenu za Zoom i Google Meet, pa do njemačkih pokušaja da sklepaju na brzinu alternativu za MS Office, prepakujući postojeće open source aplikacije, kao što su LibreOffice i Nextcloud i plasirajući to kao novi domaći proizvod.

Ali, sve ovo je premalo i prekasno. Moguće je napraviti evropsku alternativu američkoj IT dominaciji, što pokazuju primjeri Kine i Rusije, ali za to treba vremena, novca, jasna vizija i politička volja. EU bi možda mogla nekako naći pare, ali uprkos bombastičnim govorima njenih lidera i dalje im nedostaje stvarna politička volja, jasnu viziju nikada nisu ni imali a i vremena je sve manje.

Dražen Simić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Ilustracija: Gemini

Чланак Briselski san zimske noći: Kad porastem biću Amerika се појављује прво на Biznis i Finansije.

„U Srbiji godišnje u proseku premine nešto manje od 100.000 ljudi, a od toga oko 40.000 ljudi umre prevremeno, pre navršene 75. godine, što znači da prevremeni mortalitet čini više od 40% ukupne smrtnosti. Posebno zabrinjava da se više od polovine svih izgubljenih godina potencijalnog života u Srbiji dogodi među mlađima od 60 godina, koji su u punoj radnoj i stvaralačkoj snazi. Ekonomski trošak izgubljenog potencijalnog BDP-a zbog smrti koje su se mogle izbeći se meri milijardama dolara godišnje“, kaže za B&F Marko Galjak, demograf sa Instituta društvenih nauka u Beogradu.

Kako ukazuje, glavni razlog prevremene smrti u Srbiji su tumori i kardiovaskularne bolesti, a država može da umanji mortalitet, pre svega zabranom pušenja, kao i većim investicijama u zdravstveni sistem.

„Prevremeni mortalitet se ne prepoznaje kao gorući društveni problem, već se posmatra parcijalno. Imamo strateška dokumenta koja dobro dijagnostikuju stanje, ali često izostaje realizacija. Strategija kontrole duvana je doneta još 2007. godine i zastarela je, a čak ni ona se ne primenjuje dosledno. Efekat ovakvog pristupa je stagnacija. Dok razvijene evropske zemlje, pa i zemlje regiona, poput Slovenije i Hrvatske, beleže značajan pad smrtnosti i produženje životnog veka, Srbija kaska. Mi smo i dalje u vrhu Evrope po stopama prevremene smrtnosti“, naglašava Galjak.

Promašenih pola milijarde evra godišnje

On kaže da Srbija demografski problem rešava davanjem novca za program podsticanja rađanja, oko pola milijarde evra godišnje, koji, ističe, ne daje rezultate, što je iskustvo i drugih zemalja. „Maksimalni očekivani efekat novčanih davanja za povećanje nataliteta je od 10-13%“, navodi Galjak i dodaje da su istovremeno resursi za zdravstveni sistem ograničeni.

Primer dobre prakse rešavanja prevremenih smrti po njemu je Finska, koja je sedamdesetih godina 20. veka visoku smrtnost od kardiovaskularnih bolesti rešila sveobuhvatnom kampanjom za smanjenje pušenja, uz promenu načina ishrane. Za 25 godina smanjili su smrtnost od ishemijske bolesti srca kod radno aktivnog stanovništva za više od 70%.

I Slovenija je primer koji treba slediti. Slovenci su ulaganjem u zdravstveni sistem, prevenciju i smanjenjem stope pušenja uspeli da se približe proseku EU. „Ključno je što te zemlje prevenciju ne vide kao trošak, već kao najisplativiju investiciju“, ukazuje Galjak.

Očekivana dužina života u Srbiji znatno ispod proseka EU

Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu navodi da prema poslednjim podacima Svetske banke, samo 77% muškaraca i 88% žena jedne generacije u Srbiji doživi 65 godinu. To je znatno manje od odgovarajućih proseka EU, koji su 85% za muškarce i 92,5% za žene.

„Zaostajanje za EU kod ovog indikatora veće je za muškarce nego za žene, a u Srbiji oni su i češće aktivni na tržištu rada. Kada bismo bili na proseku EU po ovom pokazatelju, to bi moglo da poveća radnu snagu za nekoliko stotina hiljada lica“, procenjuje Arandarenko.

Iako Srbija troši oko 10% BDP-a na zdravstvo u najširem smislu – oko 6% BDP-a iz javnih fondova i 4% iz privatnih, po čemu je oko ili iznad evropskog proseka, rezultati su „ispodprosečni i direktno razočaravajući“, ocenjuje profesor. Na primer, jedva malo više od tri četvrtine muškaraca koji dožive 65. godinu, u proseku će živeti još samo 13,8 godina, u poređenju sa 18,3 godine u EU. Za žene, prosečno preživljavanje posle 65 godine u Srbiji je 16,4, a u EU 20,2 godine, kaže Arandarenko za B&F.

Nivo blagostanja samo delimično objašnjenje

On takođe smatra da je jedna od slabosti srpskog zdravstvenog sistema nedovoljna prevencija, iako dosta toga zavisi od navika i zdravstvene kulture stanovništva, a pušenje je među lošim navikama. Smatra da je zdravstveni sistem uklješten između stečenih privilegija duvanske industrije i ekonomskih interesa ugostitelja i nezdravih navika stanovništva, te da bi stroža zabrana pušenja na javnim mestima i povećanje akciza na duvanske proizvode imala brze pozitivne efekte.

„Očekivano trajanje života kao sintetički indikator efekata zdravstvene zaštite u jednoj zemlji u velikoj meri zavisi i od nivoa ekonomskog razvoja, odnosno bogatstva zemlje. Kada je zemlja bogatija, ona ima viši prosečni nivo obrazovanja i viši nivo zdravstvene kulture“, napominje profesor.

„Takođe, struktura privrede je povoljnija sa stanovišta javnog zdravlja – ima više niskorizičnih uslužnih poslova, a manje visokorizičnih poslova u građevinarstvu, rudarstvu, sa štetnim materijama. To je delimično objašnjenje za ovako loše rezultate Srbije u indikatorima zdravstvene zaštite“, ističe Arandarenko i dodaje da ipak razočarava to što i kada se uzmu u obzir ove nejednakosti u blagostanju, rezultati Srbije ostaju ispod proseka.

U Srbiji skoro dvostruko više stradalih radnika nego u EU

Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo iz Beograda kaže za B&F da je prema stopi stradalih radnika Srbija u vrhu Evrope. On podseća na podatke iz 2022. godine, preka kojima je u EU na 100.000 radnika zabeleženo u proseku 1,3 smrtna slučaja na radu. Iste godine, prema izveštaju Inspektorata za rad u Srbiji je na 2,3 miliona zaposlenih bilo 56 poginulih, što znači da je prosek bio 2,39 stradala radnika na njih 100.000, gotovo dvostruko više nego u Evropskoj uniji.

Stanje se od tada nije mnogo promenilo. „Izveštaj za 2025. godinu još uvek nije objavljen, a prema podacima Inspektorata za rad, u petogodišnjem periodu 2019 – 2023. godina je stradalo 240 radnika, što je u granicama godišnjeg proseka“, ukazuje Reljanović. Statistika je pokazala da su najugroženiji zaposleni u građevinskoj industriji, ali je bilo puno primera i u drugim proizvodnim delatnostima, poput industrije posebne namene, rudarstva, ali i ostale proizvodnje.

Reljanović smatra da se ne može generalizovati odnos poslodavaca prema zaštiti na radu u Srbiji, ali naglašava da postoji veliki broj poslodavaca koji ne poštuju ni osnovne mere zaštite, kao što je higijena na radnom mestu. Poseban slučaj su loši uslovi zbog zagađenosti radnog mesta u pojedinim industrijama, poput delova elektroprivrede na površinskim kopovima ili rudnicima, a nehuman odnos prema radnicima ogleda se i u nezakonitom produženju radnog vremena, ubrzanju procesa rada i povećanju normi.

Premoreni radnik, veliki rizik

„Premoren radnik će biti manje produktivan, nervozniji, sklon greškama koje mogu biti pogubne i po njega i po radno okruženje. Pretprošle godine smo imali smrt na radu tokom preraspodele radnog vremena, koja ne može da se objasni ničim do premorenošću i preopterećenošću radnice tokom smene od 13 časova“, komentariše Reljanović.

U Srbiji samo 3% odgovornih lica bude kažnjeno kaznom zatvora za smrt radnika, naglašava naš sagovornik, navodeći i da javni tužioci uglavnom posmatraju krivična dela ove vrste kao manje važna, dok sudije masovno izriču niske kazne.

Reljanović ukazuje da je prevremene smrti radno sposobnog stanovništva moguće izbeći zdravstvenom negom ili prevencijom. Postoje u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu relativno dobra rešenja o preventivnim i periodičnim pregledima, ali se ona često ne poštuju ili izigravaju, ili se vrše samo da bi se ispunila forma. Problem predstavlja i to što je zakonodavac i u novom propisu praktično ignorisao da postoje psihološki rizici na radu, pa i dalje nije prepoznato zlostavljanje na radu ili „pregorevanje“ na poslu i slične pojave, na koje se u drugim državama obraća posebna pažnja.

Reljanović ističe da je nužno povećati kapacitete i ovlašćenja inspekcije rada, a minus je i što je država dozvolila gušenje medicine rada koja je gotovo u celosti prebačena na privatni sektor, sa daleko manjim mogućnostima i ovlašćenjima od potrebnih.

Marina Cenić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: NewAfrica, Depositphotos

Чланак Prerana smrtnost u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gospodska ulica u Zemunu dobila je ime davne 1793. godine po bogatim trgovačkim i zanatskim porodicama koje su u njoj živele i poslovale. Iako se izgled ove ulice do danas nije mnogo izmenio, u njoj više skoro da i nema starih zanatskih radnji.

Među retkima koje su opstale je Časovničarska radnja Jović, koja na istom mestu posluje od kraja 19. veka. Njen raniji vlasnik bio je sajdžija Miodrag Kostić, ali je šezdesetih godina prošlog veka posao preuzeo njegov kolega Srboljub Jović.

„To je bio moj otac. On je zanat završio u Vranju, ali je u potrazi za boljim životom došao u Beograd i zaposlio se u Industriji satova Zemun”, kaže za B&F Gordana Jović. Budući da je i njena majka radila u pomenutoj fabrici, Gordana je od malih nogu bila upućena u tajne časovničarskog zanata.

Kako je školovana optičarka postala časovničarka

Jovići su živeli jedno vreme od plata zarađenih u fabrici, međutim sve se promenilo kada je Srboljub ugledao oglas časovničara koji je tražio ispomoć u svojoj radnji u Gospodskoj ulici.

„Tako se moj otac zaposlio kod čika Miodraga. Radio je marljivo sve dok stari časovničar nije otišao u penziju. Potom je od njega preuzeo ovu radnju, koju naša porodica drži sve do danas“, priča Gordana Jović.

Ona, inače, nije planirala da se bavi popravljanjem satova i školovala se za optičarku. Međutim, kada je shvatila da neće imati ko da preuzme porodični posao, prekvalifikovala se za sajdžiju. Počela je da radi u porodičnoj radnji pre tri decenije i nije se pokajala.

Danas jedan čovek ima više satova

„Mnogi misle da je časovničarski zanat pred izumiranjem, ali to nije istina. Za nas uvek ima posla. U radnju dolaze razne mušterije, i stare i mlade, i muškarci i žene. Zato uvek govorim da ko želi da radi, može sasvim pristojno da živi od popravljanja satova”, tvrdi Gordana.

Prema njenim rečima, satovi su i dalje popularni, štaviše, postali su modni detalj koji se često uparuje sa bojom odeće, pa pojedinci imaju i po nekoliko satova. Dešava se da mušterije donesu u radnju u Gospodskoj pet satova odjednom na popravku ili da im se zamene narukvice.

Časovničarka iz centra Zemuna prima sve vrste ručnih satova, one koji rade na navijanje ili na baterije, pa do automatskih i pametnih. Satovima popravlja mehanizme, menja elektroniku, narukvice, čisti ih… Deo potrebnih materijala obezbeđuje od starih satova, a deo kupuje, najčešće iz uvoza. Osim ručnih, popravlja i zidne satove, ali takve časovnike mušterije sve manje donose.

Gordana napominje da se ređe kvare poznate i skuplje marke satova kao što su „Roleks“ i „Omega“, ali njih ne mogu svi da priušte pa kupuju jeftinije, što se na kraju opet isplati jer popravke nisu toliko skupe.

Besplatna terapija

Iako živimo u eri jednokratnih proizvoda koji vrlo brzo završe u đubretu, Gordana kaže da ne zna kakva je statistika o odbačenim satovima, ali da ona ima pune ruke posla. Dnevno u njenu radnju uđe između 30 i 50 mušterija, a jedan od razloga je možda i to što se zatvorio veliki broj časovničarskih radnji. „Nekada je u Zemunu bilo deset sajdžija, a sada nas je dvoje u centru i još dvoje na periferiji. Svi koji dobro rade, uvek imaju posla“, tvrdi naša sagovornica.

Dobar časovničar je onaj koji ima znanje, volju i potreban alat da reši svaki kvar na koji se mušterija žali. „Treba biti staložen, mirne ruke. Ja sam inače brza po prirodi, ali me ovaj posao smiruje, pa mi dođe kao neki vid besplatne terapije”, šali se Gordana.

Ali, časovničarski posao ume da bude i naporan. Gordana provede mnogo sati sedeći i nadvijajući se nad lupom. Pošto radi dvokratno, u pauzi redovno šeta, kako bi odmorila leđa od sedenja.

Kada se vrati i otključa svoju radnju, tu je prvo dočekaju brojni stari predmeti i uspomene: vremešni satovi kojih su se vlasnici odrekli, flaše pića koje su donosile zadovoljne mušterije i slike golubova, jer je njen otac bio strastveni golubar. Na zidu je i lepa, lakirana violina koju je jedna Gordanina mušterija napravila samo za nju. To je bio proizvođač violina koji je imao čak 50 satova i redovno je dolazio u časovničarsku radnju u Gospodskoj ulici.

Mušterija željna da uči

Proizvođač violina je bio jedan od mnogih zanimljivih ljudi koje su Jovići upoznali tokom svog dugogodišnjeg rada, a sa nekima od njih su se i sprijateljili. Jedno takvo prijateljstvo započelo je pre više od decenije. „Tada je u našu radnju ušao mladić sa starinskim zidnim satom. Otac i ja smo pregledali sat, rekli koliko će koštati popravka i dogovorili posao”, priseća se Gordana.

Mladić se ubrzo pojavio u društvu još jednog čoveka poreklom iz Azije, za koga se ispostavilo da je vlasnik sata. „To je bio gospodin u godinama, koji je na naše čuđenje izrazio želju da kod nas uči sajdžijski zanat. Našalila sam se da mora prvo da nam donosi burek, da čisti radnju i slično. Odmah je pristao, što me je zbunilo“, priznaje Gordana, koja je zato požurila da objasni mušteriji kako je priča sa burekom samo način na koji se zanatlije u Srbiji šale sa šegrtima.

Međutim, postariji gospodin je insistirao da uči zanat kod Jovića, pa su mu oni obećali da će sa njim dogovoriti detalje o „praktičnoj nastavi“ kada dođe da uzme sat sa popravke.

Njegova ekselencija šegrt

Kada je „stažista“ došao po svoj sat, upitao je vlasnike radnje da li može da uđe u njihovu radionicu. Jovići su mu ispunili želju, a sa njim je krenuo i mladić koji ga je stalno pratio.

„Pošto ne volim veliku gužvu u radionici zaustavila sam ga i pitala gde će sad i on, na šta je momak odgovorio: ’Ali, moram sa njim, ja sam njegovo obezbeđenje’. Kada sam se pribrala od prvog šoka pitala sam ga šta će tom čoveku obezbeđenje i saznala da je moj ’šegrt’ zapravo kineski ambasador Li Mančang”, priča Gordana kroz smeh.

Od tada je kineski ambasador svake subote dolazio u radnju u Gospodskoj, gde je marljivo učio da popravlja satove. Kao neko ko je veliki ljubitelj starih satova, redovno je posećivao buvlju pijacu i pronalazio vremešne komade, koje bi posle čistio i sređivao.

„Bio je veoma snalažljiv, umeo je baš prijatno da me iznenadi. Na primer, jednom je na starom zidnom satu pokušavao da popravi feder koji omogućava pomeranje klatna. Pošto nije imao potreban materijal, isekao je uži deo plastične flaše i ubacio ga, povezao delove i klatno je proradilo”, priča Gordana o umešnosti svog tadašnjeg šegrta. Li Mančang je u međuvremenu postao porodični prijatelj i održao je kontakt sa Gordanom i nakon što je po isteku mandata napustio Srbiju 2018. godine.

Nažalost, mladi u Srbiji nisu zainteresovani za ovaj zanat kao njegova ekselencija, iako posla za sajdžije ne nedostaje. Gordana misli da je razlog za to u pogrešnom razmišljanju. Mnogi žele da zarade što više sa što manje rada, neće da ulože trud i da prihvate odgovornost koju nosi zanatski posao, nesvesni da „biti sam svoj gazda” nema cenu.

Marija Dukić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Bif

Чланак Časovničarska radnja Jović: Gospodski zanat u Gospodskoj ulici се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslovnom svetu veštačka inteligencija više nije samo alat za ubrzanje poslovnih procesa ili smanjenje troškova, ona postaje strateški resurs u donošenju odluka, analizi tržišta i upravljanju rizicima. Kompanije sve više koriste AI za predviđanje potražnje, procenu kreditnog rizika, optimizaciju investicija ili kreiranje marketinških sadržaja.

Obični korisnici veštačku inteligenciju više ne upotrebljavaju samo za pisanje mejlova ili prevode tekstova. Ona postaje lični savetnik kojem se obraćaju za pomoć u donošenju najvažnijih i najosetljivijih odluka u životu, od tumačenja simptoma bolesti i zdravstvenog stanja, preko finansijskih saveta, pa sve do ličnih i pravnih pitanja.

Dakle, i u privatnom i u poslovnom životu, odgovori veštačke inteligencije nam pomažu da donosimo bitne odluke. Zato je jako važno da znamo koja su njena ograničenja, da budemo svesni rizika njene upotrebe i da znamo kako da se zaštitimo od potencijalne manipulacije.

Kako je jedan novinar nadmudrio veštačku inteligenciju

Nedavni eksperiment britanskog novinara Tomasa Džermejna, objavljen na BBC-ju pokazao je koliko je lako manipulisati savremenim AI sistemima.

Za samo dvadeset minuta Džermejn je na svom sajtu kreirao potpuno lažni blog-post. U njemu je izmislio nepostojeće takmičenje pod nazivom „Najbolji tehnološki novinari u jedenju hot-dogova“. Napravio je detaljnu rang-listu, dodelio „svetske rekorde“, postavio sebe na prvo mesto i ubacio imena nekoliko stvarnih, poznatih novinara, među kojima je bio i Dru Harvel iz Vašington Posta. Tekst je bio napisan u klasičnom novinarskom stilu, sa uvodom, podacima, „statistikama“ i linkovima koji su izgledali autentično. Sve je delovalo kao ozbiljan i kredibilan sadržaj.

Za manje od 24 sata kasnije usledio je šokantan rezultat. Google AI Overview, Gemini i ChatGPT su već citirali taj lažni blog kao pouzdan izvor informacija. Modeli su ponavljali izmišljene podatke kao da su činjenice. Navodili su „svetske rekorde“ u jedenju hot-dogova, precizno pominjali imena stvarnih novinara i pozicionirali Džermejna kao apsolutnog pobednika takmičenja koje nikada nije ni održano.

Još više zabrinjava to što manipulacija nije prestala ni nakon intervencije. Kada je autor ažurirao post i jasno napisao da je reč o eksperimentu, da je sve izmišljeno i da „ovo nije satira“, AI sistemi nisu promenili ponašanje. Čak i nakon eksplicitnog upozorenja, oni su i dalje tretirali lažni sadržaj kao verodostojnu informaciju i nastavili su da ga uključuju u svoje odgovore.

Ovaj slučaj nije rezultat sofisticiranog hakovanja ili tehničkog upada u sisteme. Reč je o klasičnoj SEO manipulaciji, jednostavnom postavljanju lažnog sadržaja na internetu, kojim se AI modeli hrane i na osnovu kojeg formulišu svoje odgovore.

Međutim, problem je mnogo dublji od širenja pojedinačnih i nasumičnih lažnih vesti. Verovatno i ptičice na grani znaju da savremeni veliki jezički modeli (Large Language Models – LLM) ne razlikuju istinu od laži. Oni su sofisticirani prediktori sledeće reči u nizu, odnosno, veoma napredni sistemi koji na osnovu statističkih obrazaca naučenih iz ogromnih količina podataka samo procenjuju koja reč najverovatnije treba da dođe na sledećem mestu u rečenici. Zbog toga su ranjivi na dve ključne vrste manipulacije: kontradiktorne informacije u izvorima i namerno dizajnirane sistemske instrukcije (promptove).

Ali, tu priči nije kraj…

Autorka ovog teksta, koja se bavi razvojem veštačke inteligencije i četbotova, sprovela je pre nekoliko meseci dva eksperimenta kako bi ilustrovala ove ranjivosti u praksi.

U prvom slučaju, četbot je treniran na podacima dve različite biografije istog izmišljenog istoričara. Biografije su sadržale brojne kontradiktornosti. U jednoj biografiji bili su navedeni jedna godina, mesto rođenja i jedno ime supruge, a u drugoj su bili drugačiji podaci. Rezultat je bio očekivan ali i uznemirujući.

Naime, u različitim sesijama isti model je davao različite odgovore. Ponekad je birao informacije iz jedne biografije, ponekad iz druge. Kada bi ga korisnik suočio sa kontradikcijom, četbot je reagovao na različite načine. Nekada bi tvrdoglavo tvrdio da je u pravu i kategorički se branio. Drugi put bi promenio mišljenje i davao potpuno drugačije odgovore, preuzimajući informacije iz druge biografije. Neretko je kombinovao informacije iz obe biografije, dajući korisniku izmišljeni podatak koji se nije nalazio ni u jednom dokumentu!

Drugi eksperiment bio je još direktniji. Kreiran je sistemski prompt koji je četbotu naložio da insistira da je 2 + 2 = 5. Modelu je data dozvola da izmišlja naučne i matematičke dokaze i formule, akademske radove, nepostojeće institute i lažne reference, uz učtiv, ali apsolutno samouveren ton. Bilo mu je zabranjeno da prizna grešku, bez obzira na argumente korisnika. Rezultat je bio zastrašujuće ubedljiv – četbot je generisao logične, detaljne odgovore sa citatima izmišljenih eksperata. Čak i kada bi korisnik navodio matematičke dokaze da je 2 + 2 = 4, bot je ostajao nepopustljiv.

Kako su oba četbota davala odgovore, možete pogledati na sledećim linkovima:

Eksperiment 1:

Eksperiment 2:

Oba četbota su nakon eksperimenta uništena, ali su pouke jasne: AI se može „programirati“ da brani laž sa istom ubeđenošću kao što brani istinu, a odgovori su onoliko dobri koliko su dobri podaci kojima AI sistem „hranimo“. Oni reprodukuju obrasce iz podataka kojima su trenirani ili kojima imaju pristup. Ako podaci sadrže kontradikcije (a u eri kada AI sam masovno generiše sadržaj, toga je sve više), odgovori će biti kontradiktorni. Ako je prompt dovoljno „jak“, model će pokušati da vas uveri da je laž – istina!

Kako da sprečimo manipulacije?

Odgovor ne leži samo u boljoj kontroli velikih tehnoloških kompanija. Ključ je u razvoju sopstvenih AI sistema, transparentnih, treniranih isključivo na proverenim i verifikovanim bazama podataka. Potrebni su ugrađeni mehanizmi za proveru činjenica, višeslojno testiranje u realnim uslovima i jasne procedure za intervenciju kada model zakaže.

Ovo naročito važi za AI sisteme koji se koriste u školama, bolnicama, finansijskim institucijama ili kompanijama koje rukuju poverljivim podacima. U takvim slučajevima greška ili manipulacija ne pogađa samo pojedinca, već može imati ozbiljne posledice po obrazovanje dece, zdravlje i živote pacijenata ili bezbednost poslovnih i ličnih podataka.

Kompanije koje shvate da AI nije magična kutija već živi sistem koji zahteva stalni nadzor, testiranje i optimizaciju, biće u prednosti. Fact-checking ne odlazi u prošlost, on u današnje vreme postaje obaveza.

Za nas, „obične smrtnike“, poruka je jednostavna: u svetu u kom veštačka inteligencija može jednako ubedljivo da predstavi istinu, kontradikciju i laž, jedina prava odbrana je razumevanje kako ti sistemi zaista rade i odluka da im se ne veruje slepo.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Elimende Inagella, Unsplash

Чланак Koliko je AI sklona manipulaciji: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Akcionarski fond je osnovan 2010. godine kao akcionarsko društvo, u skladu sa tadašnjom odlukom o dodeli besplatnih akcija građanima. U ovaj fond su bile smeštene sve akcije državnih preduzeća koje nisu bile prodate. Vlasnici ovog fonda su svi građani Srbije, koji su krajem 2007. godine ispunjavali uslove za dobijanje besplatnih akcija.

Pre toga, u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, akcije koje pripadaju državi bile su smeštene u Akcijski fond koji ih je prodavao na berzi, metodom minimalne cene ili ponudama za preuzimanje. Pored toga, Akcijski fond je upravljao preduzećima u kojima je imao kontrolni paket akcija.

Akcionarski fond ima 34,2 miliona akcija nominalne vrednosti od 550 dinara, a pošto 4.822.175 miliona građana ima pravo na ove akcije utvrđeno je da svakom od njih pripada po sedam akcija. Građani poseduju 98,65% akcija ovog fonda, dok preostalih 1,35% pripada državi (tabela 1) .

Država je prilikom osnivanja Akcionarskog fonda unela novčani kapital u vrednosti od 5.200.020 dinara (50.000 evra). Nenovčani kapital se odnosi na imovinu u akcijama i udelima privrednih društava. U momentu osnivanja fonda, imovinu su činile akcije u 1.507 javnih akcionarskih društava, akcije u 24 nejavna akcionarska društva i udeli u 223 društva sa ograničenom odgovornošću. Od ovih društava, 150 se nalazilo u stečajnom ili likvidacionom postupku.

Važno je napomenuti da za razliku od akcija NIS-a i Aerodroma, građani ne mogu da trguju akcijama Akcionarskog fonda jer se on ne nalazi na berzi, niti je poznata tržišna cena njegovih akcija. Pored toga, akcionari fonda zaradu ne ostvaruju na osnovu uspešnosti poslovanja društva, što je uobičajeno za akcionarska društva, već prodajom imovine kojom fond raspolaže.

Građanima isplaćena sredstva samo jednom

Prošle godine, Ministarstvo privrede je najavilo da će se prodajom preostalih akcija iz Akcionarskog fonda intenzivnije uključiti u proces trgovanja na Beogradskoj berzi. Ministarstvo je ušlo u realizaciju ovih aktivnosti počev od marta 2025. godine, kada je raspisalo poziv za prodaju udela u 14 preduzeća u kojima je država imala učešće od 0,86% do 25,1%.

Pre toga, objavljen je poziv za prodaju preduzeća „Prehrana“ iz Sombora. Kasnije, sredinom 2025. godine, Ministarstvo privrede je najavilo prodaju akcija „Interservisa“, i to 14,42% akcija koje su u vlasništvu Akcionarskog fonda (8.814 akcija) i 4,26% akcija koje su u vlasništvu Republičkog fonda PIO (2.606 akcija).

Planirano je da se akcije i udeli kojima ovaj fond raspolaže prodaju u što kraćem roku, a novčana sredstva raspodele građanima. Time će i sam fond prestati da postoji. Međutim, podsetimo da su građanima do sada po tom osnovu isplaćena sredstva samo jednom, početkom 2010. godine, kada su iz Privatizacionog registra dobili po 1.700 dinara. Problem je i u tome što je veoma teško precizno odrediti vrednost portfolija kojim raspolaže Akcionarski fond.

Podaci u magli

Pouzdane podatke o imovini Akcionarskog fonda je veoma teško pronaći, pa samim tim i precizno utvrditi njenu vrednost. Prema podacima s kraja 2024. godine, ovaj fond je imao akcije i udele u 403 privredna društva, od kojih je 152 bilo u postupku stečaja ili likvidacije. Pored vlasništva u privrednim društvima, fond raspolaže i novčanim sredstvima u iznosu od oko 25 milijardi dinara (213 miliona evra). Dakle, Akcionarski fond prodaje akcije i udele, pri čemu novac ostaje u fondu kao njegova imovina (tabela 2).

Na osnovu dostupnih podataka, može se zaključiti da se nominalna vrednost kapitala fonda tokom vremena povećava. Prema bilansu stanja iz 2024. godine, ukupna imovina Akcionarskog fonda vredela je 34,2 milijarde dinara (290 miliona evra), od čega čak 33,6 milijarde čine kratkoročni plasmani koji uključuju i vrednost svih akcija kojima ovaj fond raspolaže. Tokom 2023. godine, fond je uknjižio neto dobitak u iznosu od 1,4 milijarde dinara, uglavnom po osnovu kratkoročno oročenih slobodnih finansijskih sredstava. U 2024. godini dobitak je bio 1,6 milijardi dinara.

Podaci o poslovanju za 2025. godinu nisu dostupni, ali je poznato da je tokom prethodne godine bilo značajnih promena. U februaru 2026. godine, fond je raspolagao akcijama u 157 javnih akcionarskih društava i 43 nejavna akcionarska društva i udelima u 88 društava sa ograničenom odgovornošću. U stečajnom postupku i likvidaciji trenutno se nalazi 169 društava.

Prodaja akcija van berze

S obzirom da se više od 100 ovih preduzeća nalazi na Beogradskoj berzi, za budući razvoj ove tržišne institucije od velike važnosti je to kako će se realizovati proces vlasničke transformacije tih kompanija. Iako je Ministarstvo privrede svoje aktivnosti vezane za Akcionarski fond predstavilo kao deo državne strategije čiji je cilj oživljavanje domaćeg tržišta kapitala, veoma su male šanse da će do toga zaista i doći.

Prvo, malo je verovatno da će država najavljenim aktivnostima uspeti da povrati odavno izgubljeno poverenje investitora, na kome se zasniva tržište kapitala. Drugo, trenutni način upravljanja fondom je podložan političkim uticajima i mogućim manipulacijama, pre svega zato što ostavlja prostor za netransparentno trgovanje akcijama van berze.

Podsetimo da je Akcijski fond, prethodnik Akcionarskog fonda, imao upravni i nadzorni odbor, direktora i stručne službe, što ne znači automatski da je upravljanje tim fondom bilo kvalitetno i efikasno. Međutim, za razliku od Akcijskog fonda, Akcionarski fond ima samo Savet od pet članova, pri čemu je njegov zakonski zastupnik predsednik Saveta.

Ovim fondom zvanično upravlja Ministarstvo privrede koje donosi odluku o prodaji akcija na berzi, dok odluku o prodaji imovine fonda u postupku ponude za preuzimanje i metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem donosi Savet. Dakle, Zakonom o besplatnim akcijama je definisano da se akcije fonda mogu prodavati i van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem.

Međutim, u praksi je zastupljeno i sklapanje određenih ugovora o prodaji akcija, van berze i svih berzanskih pravila, čime se dodatno urušava već odavno ugroženo poverenje investitora. Pritom, ne treba zaboraviti ni to da se prema Zakonu o tržištu kapitala, zloupotreba insajderskih informacija već odavno tretira kao krivično delo.

Neophodna profesionalizacija upravljanja

S obzirom na sve navedeno, način upravljanja fondom može biti od presudne važnosti za sudbinu samih preduzeća i za razvoj tržišta kapitala u Srbiji. Imajući u vidu da država sa samo 1,35% vlasništva u Akcionarskom fondu samostalno odlučuje o sudbini svih preduzeća koja se u njemu nalaze, kao i mnoge primere iz prakse o neefikasnom državnom rukovođenju resursima, bilo bi dobro da se upravljanje ovim fondom poveri profesionalnom menadžmentu.

Neophodno je kvalitetnije upravljanje imovinom fonda, uključujući intenzivnu komunikaciju sa preduzećima i potencijalnim investitorima. Tim aktivnostima bi se svakako unapredilo korporativno upravljanje u nekim akcionarskim društvima, a većinski akcionari primorali da povećaju vidljivost svog poslovanja.

Tačan datum do kada će biti realizovana prodaja svih akcija i udela kojima Akcionarski fond raspolaže nije određen, ali se pretpostavlja da će biti usklađen sa važećim Zakonom o privatizaciji koji je 31. decembar 2027. godine odredio kao krajnji rok za promenu vlasništva društvenog i javnog kapitala i imovine.

Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: SergeyNivens, Depositphotos

Чланак Istine i zablude o Akcionarskom fondu: Sve će to narod pozlatiti се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Postoje brojni stereotipi o demografskoj politici. Jedan od njih je tvrdnja da migracije nikada nisu bile izraženije nego danas. Ali, podaci pokazuju da je pre jednog veka mobilnost radne snage bila daleko veća. Danas, svega 3% svetske populacije čine migranti. Ono što se zaista promenilo jesu pravci migracija – Evropa i SAD više nisu centar sveta, sada se veliki priliv migranata beleži u nekim drugim zemljama, kao što su Kina, Turska, Meksiko, Maroko“, istakao je predsednik Društva demografa Srbije Vladimir Nikitović na konferenciji o efikasnim odgovorima na demografsku krizu u Srbiji, koju je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).

U javnosti se mnogo manje govori o jednom drugom rastućem trendu, a to su unutrašnje migracije. „Trenutno, u svetu ima blizu 300 miliona međunarodnih migranata, a samo u Kini ima toliko unutrašnjih migranata, dok svega šest miliona Kineza živi van svoje zemlje“, navodi Nikitović.

Međutim, suštinski problem u upravljanju migracijama, kome su kumovali političari, mediji i šira javnost, odnosi se na takozvani demografski determinizam. „On se zasniva na tezi da su nepovoljna demografska kretanja automatski kriva za sve loše što se događa u društvu i privredi. To je krajnje naivna tvrdnja, naprotiv, demografski procesi su posledica svih drugih dešavanja u zemlji“, predočava Nikitović.

On ukazuje da iz istraživanja demografa o tome zašto ljudi menjaju mesto prebivališta proizilazi jasan zaključak da na rast ili opadanje migracija najviše utiču političke i ekonomske promene u društvu. Iz tog razloga, populacione politike koje ne uvažavaju ekonomsku i društvenu realnost ne mogu biti efikasne. Postoje brojni primeri u svetu koji potvrđuju da populacione strategije i novac koji su države izdvojile za njihovu realizaciju daju minorne efekte, a među najočitijima je naš region.

„Otpisani“ delovi Srbije

Srbija je, nažalost, među onim državama u svetu čija populacija najbrže opada. Danas, naša zemlja ima isti broj stanovnika kao i pre pola veka, s tim što je stanovništvo znatno starije. Tokom prethodne dve decenije, broj stanovnika u Srbiji smanjio se za milion i trenutno iznosi 6,87 miliona, a do polovine ovog veka smanjiće se za jednu petinu.

U domaćoj javnosti najviše se govori o odlasku stanovništva van zemlje, ali podaci između dva popisa ukazuju da su unutrašnje migracije daleko prisutnije i izrazito regionalno neujednačene. Posebno je uočljiv sve dublji jaz između većih gradskih centara i ostatka zemlje u pogledu privrednog razvoja, ukupne ponude i raznolikosti radnih mesta. To se odnosi i na dostupnost stanovanja, zdravstvene zaštite, te sveukupnog kvaliteta života, kao i subjektivnog doživljaja o tome kakve su mogućnosti za ostvarivanje ličnih životnih ciljeva.

Unutrašnje migracije prvenstveno su usmerene na dva najveća grada u Srbiji, Beograd i Novi Sad. Većinu drugih teritorija u zemlji već godinama karakteriše odliv stanovništva, posebno u pograničnim i planinskim predelima u Južnoj i Istočnoj Srbiji, a potom u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji.

Istraživanja koja je sproveo Nikitović pokazuju da je ovaj obrazac migracija duboko ukorenjen u prethodnim periodima, ali je pojačan od devedesetih godina prošlog veka usled smanjenja broja stanovnika i starenja populacije. Ljudi koji se sele unutar Srbije su skoro deset godina mlađi u odnosu na prosečnu starost ukupnog stanovništva, a među njima već godinama preovlađuje populacija stara između 25 i 34 godine.

Žrtve i manji gradovi

Pošto je reč o stanovništvu koje je u najboljem radnom ali reproduktivnom dobu, to proizvodi velike i dugoročne posledice u regionima iz kojih se mladi iseljavaju. One se najvidljivije u sve većem ekonomskom zaostajanju i natprosečnom padu fertiliteta u tim delovima Srbije u odnosu na republički prosek.

Uz to, žene češće menjaju prebivalište nego muškarci i sklonije su selidbi u veće regionalne centre. Jedan od čestih razloga je želja da steknu bolje obrazovanje, naročito kada je reč o mladim ženama sa sela, gde zemlju i imovinu tradicionalno nasleđuju muškarci. Zbog toga je u Beogradu, Novom Sadu i Nišu više žena nego muškaraca u ključnom reproduktivnom dobu, dok u selima ostaju mahom neoženjeni muškarci.

Glavni smer migracija unutar Srbije odvija se od juga ka severu zemlje, ističe Nikitović. Nekada su ljudi iz sela, naročito planinskih, odlazili u obližnje gradove. Međutim, u situaciji kada su i mnogi urbani centri počeli da gube ekonomsku moć a sa tim i druge prednosti koje određuju ukupni kvalitet života, najveći odliv stanovništva odvija se iz malih i gradova srednje veličine prema najvećim privrednim centrima u zemlji.

Beograd je ubedljivo na vrhu liste, što potvrđuju i zvanični podaci da prestonica Srbije ima 4,5 puta više stanovnika od Novog Sada, Niš ima svega 15% populacije glavnog grada, Kragujevac 12%, dok ostali veći gradovi u Srbiji imaju manje od 10% populacije Beograda.

Stoga, iako će pad stanovništva u narednim decenijama pogoditi celu Srbiju, on se neće jednako odraziti na sve njene delove. Do polovine ovog veka Beograd će izgubiti manje od 4% stanovnika, Vojvodina skoro petinu, Šumadija i Zapadna Srbija nešto manje od trećine, a Južna i Istočna Srbija čak 40-50% stanovništva.

Klasično licemerje

Ovakva kretanja predstavljaju ozbiljnu pretnju ne samo za regione u kojima je depopulacija najizraženija, već i za opstanak cele zemlje. To ukazuje da je depopulacija u Srbiji pre svega regionalno pitanje i da bi, zato, politike usmerene ka podsticanju rađanja morali da podrže programi za ravnomerniji regionalni razvoj, koji bi uključivali i strategije za zadržavanje i privlačenje radne snage.

Vladimir Nikitović je još pre petnaest godina upozoravao da će Srbija morati da uvozi radnu snagu, a danas je to realnost. Ali, konkurencija je velika, jer i mnoge druge države pokušavaju da popune sve veću prazninu na tržištu rada migrantima, pri čemu se spisak želja bitno razlikuje od stvarnosti.

„Primer zapadnih zemalja pokazuje da su dobrodošli visokoobrazovani stručnjaci, ali ne i niskokvalifikovana radna snaga. Takvi radnici su nepoželjni, njihov dolazak se veoma negativno komentariše u javnosti, to rade čak i neki istraživači. A domaće stanovništvo neće da obavlja upravo fizičke poslove i tu je najveći deficit radnika. I onda imate paradoks da vam takvi radnici trebaju, a navodno ih ne želite. Nastaju veliki problemi oko migranata, na njih se svaljuje sva krivica za teškoće u društvu, a iza toga stoji klasično licemerje“, istakao je Nikitović na konferenciji SANU.

Ako države žele da efikasno upravljaju migracijama, one bi morale da sprovedu drastične ekonomske reforme i promene koncept razvoja. Političari po svaku cenu forsiraju neograničeni privredni rast, a ne pitaju se sa kojim ljudima će to da ostvare.

„Mi treba da se upitamo da li zaista želimo da budemo društvo u kome prezaposleni roditelji moraju da angažuju druge da im podižu decu, da li ćemo uključivati stare u radnu snagu i kako ćemo tretirati bedno plaćene migrante i njihova radna prava. Jer ovde se suštinski radi o položaju niskokvalifikovanih radnika u našem društvu i tu ne možemo da odvajamo migrante od domaćih radnika. Ako omogućimo da domaći radnici koji rade takve, nasušno potrebne poslove, imaju pristojne plate i osećaju se dostojanstveno, onda suštinski rešavamo i ona pitanja koja nisu isključivo vezana za strane radnike“, zaključuje Nikitović.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Tom Chrostek, Unsplash

Чланак Demografija je ogledalo društva, a ne obrnuto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svetska javnost je krcata prognozama kako će najnoviji napadi SAD i Izraela na Iran promeniti lični opis Bliskog istoka. Svakodnevno se licitira sa tvrdnjama ko će biti najveći dobitnik a ko gubitnik, da li će se neki dojučerašnji saveznici okrenuti jedni protiv drugih, a stari neprijatelji sklopiti bar privremeni brak iz računa.

Sudeći po napisima u libanskoj štampi, stanovnici ove bliskoistočne zemlje nasukane između Sirije i Izraela i sa Iranom koji se uselio u njeno dvorište zahvaljujući militantnoj organizaciji Hezbolah – ne očekuju ništa osim još jedne „gorke čaše“. Stanovništvo koje je pretrpelo građanski rat, spoljne sukobe, ekonomski kolaps, političku paralizu i eksploziju koja je razorila njegovu prestonicu, sada je ponovo uvučeno u ratne igre između Izraela i iranskog saveznika Hezbolaha.

„Strah je poznat. Reakcije su automatske. Umor je ogroman. Danas, Libanci ne reaguju kao narod iznenađen ratom, već kao narod kome nikada nije dozvoljeno da se u potpunosti oporavi od prethodnog“, opisuje trenutnu situaciju jedan stanovnik Bejruta.

Država iznad države

Svi istraživači javnog mnjenja u Libanu dolaze do istog zaključka: najvećem broju ljudi je već „preko glave“ da nevoljno budu uvučeni u još jedan rat, ali istovremeno ne veruju svojoj državi da je u stanju da ih zaštiti i suprotstavi se Hezbolahu. Ova šiitska grupa, nastala usred domaćih i regionalnih previranja, izrasla je u najmoćniju paradržavnu oružanu organizaciju na Bliskom istoku.

Hezbolah decenijama egzistira u centru libanske politike kao produžena ruka Irana, svojevrsni odmetnik, „država u državi“, a vrlo često i kao „država iznad države“. Pomoć Irana „braći po oružju“ procenjuje se na 700 miliona do milijardu dolara godišnje, pri čemu Hezbolah taj novac nije koristio samo za vojne svrhe, već je uspostavio paralelni ekonomski sistem u Libanu.

Hiljade porodica zavisilo je od te ekonomije. Zahvaljujući iranskom novcu, Hezbolah je oformio sopstvene institucije kao zamenu za odsutnu državu, a koje su obezbeđivale zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, socijalnu pomoć i povoljne kredite.

U situaciji kada ni Iranci ne znaju kako će preživeti haos koji ih je snašao i njihova dalja finansijska podrška Hezbolahu se ozbiljno dovodi u pitanje, pojedini analitičari smatraju da bi to „dodatno moglo da optereti ionako krhke javne institucije“. No, daleko veći broj libanskih ekonomista ocenjuje da je upravo Hezbolah u velikoj meri odgovoran za to što Liban praktično više i nema državu.

Deca napuštaju školu

Svetska banka u svom izveštaju pod nazivom „Krhki oporavak“ navodi da je Liban, nakon niza godina pada koji je od 2019. kumulativno iznosio 40%, lane konačno ostvario privredni rast od 3,5%. On je prvenstveno bio zasnovan na blagom oporavku turizma i jačanju potrošnje zahvaljujući doznakama iz inostranstva.

Međutim, inflacija se ne predaje. Potrošačke cene su porasle za preko 16% do kraja 2025. godine, naročito zbog ukidanja subvencija za struju i telekomunikacije, viših carina i novih poreza za industrijski sektor. Cene zakupnine su skočile 55%, dok su se troškovi struje više nego udvostručili.

Vladin budžet za ovu godinu u javnosti se kolokvijalno naziva „budžet za plate i penzije“, jer je za ove stavke predviđeno preko polovine budžetskih rashoda u pokušaju da se obnovi kupovna moć u javnom sektoru.

Obrazovni sistem je u ozbiljnim problemima, posebno javno školstvo. Štrajkovi nastavnika zbog plata se nastavljaju, a mladi sve više napuštaju obrazovni sistem – jedno od desetoro libanske dece i preko polovine dece izbeglica ne pohađa školu. Istovremeno, zbog nestašice lekova i srozavanja usluga u zdravstvu, raste broj teško obolelih i smrtnih slučajeva.

Gotovinska ekonomija

Kako državne institucije posustaju, doznake koje šalje dijaspora postale su stub opstanka u Libanu, finansirajući zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i svakodnevne potrebe ogromnog broja stanovnika. Iznos doznaka porastao je na šest milijardi dolara prethodne godine, a tokom poslednje decenije one su dostizale i preko 30% BDP-a. Toliki priliv novca iz dijaspore u zemlju sa oko pet miliona stanovnika, čini Liban jednom od najzavisnijih država od doznaka u svetu, zajedno sa Tadžikistanom i Hondurasom.

Pre finansijskog kolapsa 2019. godine, najgoreg u modernoj istoriji Libana, doznake su se koristile i za kupovinu nekretnina i poslovna ulaganja, a danas isključivo pokrivaju troškove za osnovne stvari: hranu, kiriju, medicinsku negu, školovanje i štednju u američkim dolarima iz predostrožnosti. Doznake više ne služe za rast, već za puko preživljavanje. Prema procenama koje navodi UNDP, skoro polovina domaćinstva koja primaju doznake koristi taj novac za zdravstvene usluge, a oko petine za plaćanje školarine deci.

Približno dve trećine tog novca stiže neformalnim kanalima, a Svetska banka procenjuje da udeo ekonomije zasnovane na gotovini iznosi skoro 46% BDP-a. Ekonomiju koja se finansira gotovinom teško je regulisati i oporezovati, što dodatno slabi ionako skromne državne kapacitete. Problem je i u tome što skoro polovina doznaka potiče iz zalivskih zemalja, pa svaki poremećaj u regionu značajno presušuje ovaj izvor prihoda za domaćinstva u Libanu.

Smrtovnice za srednju klasu

Ekonomski kolaps Libana uništio je i srednju klasu koja je nekada bila temelj njegove stabilnosti. To su bili inženjeri, lekari, advokati i drugi stručnjaci koji su zarađivali solidne prihode u Zalivu, Evropi i SAD i redovno prebacivali svoju ušteđevinu kući u američkim dolarima, kao i visokoobrazovani profesionalci i vlasnici malih i srednjih preduzeća koji su živeli i radili u Libanu.

Iako su veće ekonomske teškoće započele još sa izbijanjem rata u Siriji 2011. godine – od gubitka tržišta za privredu i priliva velikog broja sirijskih izbeglica, do sve nepovoljnijih bankarskih uslova za odobravanje kredita malim i srednjim preduzećima – prelomni momenat dogodio se nakon finansijskog kolapsa države krajem 2019. godine, po principu „Ponzijeve prevare“.

Tada je dijaspora izgubila novac za penziju koji je štedela decenijama, dok su vlasnici malih i srednjih preduzeća preko noći postali nelikvidni, da bi inflacija potom pojela i ono malo što je preostalo. Za nešto više od jedne decenije, srednja klasa Libana se smanjila sa 35% na oko 18% stanovništva, dok je imućna klasa prepolovljena. Istovremeno siromaštvo se više nego utrostručilo, dostigavši 44% stanovništva.

Imovina koja nikada ne gubi vrednost

Decenije nestabilnosti i neizvesnosti naučile su Libance da stalno budu na oprezu, oni žure da obezbede zalihe svega što je najpotrebnije na prvi znak napetosti. Danas, stanovnici Libana se ne suočavaju samo sa projektilima i eksplozijama, već i sa ogromnim teretom zamora od rata, ekonomskih i političkih kolapsa kojima se ne nazire kraj.

Stoga se u javnosti sve češće postavlja pitanje koliko dugo jedan narod može da se brani od takvog života, pre nego što se njegova izdržljivost ne pretvori u potpunu eroziju društva?

Libanci komentarišu da kada generacijama unazad nemaš državu na koju možeš da se osloniš, onda jačaju instinkti za preživljavanje, naučiš kako da se snađeš u svakoj situaciji i sačuvaš imovinu koja nikada ne gubi vrednost – sposobnost da se podsmevaš sopstvenoj sudbini. O tome svedoči i cinični grafit u Bejrutu: „Država nam je propala, ali organizujemo sjajne sahrane“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: fotokon, Depositphotos

Чланак Da li je Liban talac Hezbolaha, saveznika Irana? се појављује прво на Biznis i Finansije.