Kakav je kvalitet javnih podataka o privredi Srbije, pa time i njihova upotrebna vrednost? Ekonomista Goran Radosavljević ocenjuje da Narodna banka Srbije (NBS) ima najbolje analize jer „sedi“ na podacima, solidna je i statistika Ministarstva finansija „iako bi neki segmenti mogli biti razrađeniji“, dok su finansijski izveštaji Agencije za privredne registre (APR) o poslovanju preduzeća upitni iz razloga što te izveštaje niko ne proverava, osim kroz retke revizije.

Najviše se kriju podaci o javnim nabavkama, naročito u javnom sektoru, pa moraju da se traže preko poverenika za informacije od javnog značaja, a često se ne dobiju ni tako.

„Ono što država hoće da sakrije, uspeva u tome. Ministarstvo finansija izveštava o trošenju republičkog budžeta i izgleda kao da je sve transparentno, a u stvari, neretko se fingira transparentnost. Šta, na primer, stoji iza cifara za specijalizovane usluge, ne zna se“, komentariše Radosavljević za B&F.

Čemu služi prebrojavanje kokošaka i svinja?

Prema njegovom mišljenju, statistika u Srbiji se popravila od 2004. godine, kada je rađen program provere podataka, ali i dalje ima praznina i neobjašnjivih metodoloških nelogičnosti, od toga koliki je tačno bruto domaći proizvod (BDP) i kako u nekom periodu nominalno raste 20%.

Ukrštanjem podataka, trebalo bi da se dođe do suštinskih zaključaka, „ali, kada se, na primer, vlast hvali rastom BDP-a po glavi stanovnika, deo tog rasta je nastao zbog odlaska građana u inostranstvo, a isti je razlog i za pad nezaposlenosti. Ako se ukrsti podatak o količini nekretnina kupljenih sopstvenim sredstvima sa prosečnom zaradom, prvi zaključak je da neko pere pare. Ili, ukoliko se posmatraju podaci o poljoprivredi o broju kokošaka ili svinja, bez nekog trenda, čemu oni služe“, pita naš sagovornik.

Uprkos navedenim i drugim manjkavostima, Radosavljević ocenjuje da je po broju, dostupnosti i kvalitetu javnih podataka Srbija bolja od država u regionu, a u odnosu na EU je na nivou proseka.

Volim, ne volim…

Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta takođe zaključuje da NBS redovno izveštava javnost, posebno kada je reč o kretanju inflacije, korisne analize daje i Privredna komora Srbije (PKS), dok pregled najvažnijih ekonomskih pokazatelja publikuje RZS, ali to su deskriptivno-tehničke analize, bez vrednosne ocene.

S druge strane, Ministarstvo finansija u Fiskalnoj strategiji i Programu ekonomskih reformi objavljuje detaljnije analize i projekcije, međutim, to su zvanični izveštaji republičke vlade i po pravilu su afirmativni.

„Mi u Fiskalnom savetu nezavisno ocenjujemo privredna kretanja, preispitujemo realnost državnih projekcija i ukazujemo na ključne strukturne rizike koji mogu ugroziti javne finansije i privredni rast. Spoljni reper su nam podaci iz publikacija Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke“, kaže Brčerević za B&F

Naš sagovornik navodi da je statistički sistem Srbije razvijeniji nego u zemljama regiona koje su kandidati za članstvo u EU i zasniva se na međunarodnoj metodologiji. Međutim, u pojedinim oblastima, poput statistike državnih finansija postoje nelogičnosti. „Učestale su revizije statističkih podataka, pre dve godine urađena je relativno velika revizija BDP-a, prošle godine je vrednost izvoza naknadno korigovana za preko milijardu evra, a verovatno će se neki podaci i dalje revidirati“, predviđa Brčerević.

Na pitanje da li vlast „šminka“ podatke, naš sagovornik odgovara kako ne veruje da se to radi namerno, jer se podaci produkuju po standardnim metodologijama, a podatke RZS-a preuzimaju i proveravaju Evrostat i MMF.

„Češći je problem u tumačenju, a ne u samim podacima. Političari po pravilu ističu pokazatelje koji idu u prilog njihovim politikama, dok prećutkuju one koji ukazuju na probleme. Zbog toga građani ponekad stiču utisak da zvanična statistika ne odgovara njihovom svakodnevnom iskustvu, iako razlika uglavnom proizlazi iz selektivnog predstavljanja podataka“, ukazuje glavni ekonomista Fiskalnog saveta. .

Đavo je u detaljima

Najveći problem, međutim, nastaje kad se sa opštih pređe na detaljnije analize. „Tada se često pokaže da za Srbiju nedostaju pojedini pokazatelji koji su standardno dostupni za zemlje EU. U takvim slučajevima, analitičari moraju da odustanu od dela analize ili da sami pronalaze rešenja“, predočava Brčerević.

Još jedan problem je to što su podaci o osnovnim agregatima međunarodno uporedivi, ali nisu svi podjednako pouzdani, ukazuje Svetozar Tanasković, saradnik Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN).

„Statistika koja posmatra ove podatke je metodološki usklađena sa evropskim standardima, kakve su statistika cena, nacionalni računi, spoljna trgovina ili monetarna i fiskalna statistika, ali ipak postoje slabosti kod serija koje su među najvažnijim za ocenu privrednih kretanja“, kaže Tanasković za B&F.

On navodi primer da je Anketa o radnoj snazi godinama pokazivala rast zaposlenosti, koji se nije mogao objasniti kretanjem proizvodnje, potrošnje i doprinosa jer je od 2012. do 2017. zaposlenost rasla trostruko brže od BDP-a, što je bilo bez presedana u regionu. Slično je i u građevinarstvu, koje se procenjuje iz izveštaja izvođača o vrednosti izvedenih radova. Kod te serije se dešavalo da se zabeleže dvocifreni skokovi i padovi, dok kod drugih pokazatelja koji bi trebalo slično da reaguju, nije uočena promena tolikog intenziteta.

„To je jedan od razloga zašto ’Kvartalni monitor’ koji izdaju FREN i Ekonomski fakultet u Beogradu, uz zvanične podatke prati i sopstveni indeks proizvodnje cementa kao ‘dodatnu indikaciju stvarnog stanja’. U stručnoj javnosti su već neko vreme prisutne i zamerke na pojedine pondere koji se koriste prilikom računanja inflacije, pa podaci o njoj kao da ne odslikavaju stvarni rast cena“, komentariše Tanasković.

Slično Brčereviću, i saradnik FREN-a napominje da je dostupnost podataka za standardne makroekonomske pokazatelje koje objavljuju RZS, NBS i Ministarstvo finansija zadovoljavajuća, ali da teškoće počinju onog trenutka kada analiza zahteva detaljnije podatke od objavljenih. Znatan deo onoga što RZS prikupi i obradi nikada se javno ne objavi, a pristup tim podacima nije slobodan.

„Republički zavod za statistiku ustupa mikropodatke samo akreditovanim naučnoistraživačkim organizacijama, uz odobrenje direktora i poseban ugovor. Nezavisni analitičari izvan tog kruga, do njih ne mogu da dođu. Za posebne obrade na zahtev RZS naplaćuje naknadu, pa nezavisna analiza time poskupljuje“, objašnjava Tanasković.

Manjak sektorskih analiza

Ogroman problem srpske statistike je nedovoljan broj sektorskih analiza. To najviše pogađa mala i srednja preduzeća koja su zato primorana da odluke o ulaganjima donose na osnovu sopstvenih iskustava, dok država neretko raspoređuje podsticaje bez uvida u detaljnije analize tržišta. Za takve analize potrebni su vreme i novac, traju mesecima, zahtevaju izuzetno veliki analitički trud, uz pažljivu obradu i tumačenje podataka, ukazuje Brčerević.

Tanasković smatra da to nije slučajno, jer tržište primenjenih ekonomskih istraživanja gotovo da ne postoji. „Ako država i naruči analize, poverava ih institutima za koje se unapred zna da nijedan aspekt državne politike neće oceniti nepovoljno, a kompanije koje imaju poslove sa državom odvraćaju se od finansiranja nezavisnih istraživanja, jer strahuju da bi ih to moglo koštati ugovora“, navodi Tanasković.

Svetlana Jovičić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Drew tilk, Unsplash

Чланак Kvalitet javnih podataka o privredi Srbije: Proveriti pre upotrebe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Žene su vlasnice 32% preduzeća u Srbiji, uglavnom preduzetničkih radnji i mikro privrednih društava. Prema poslednjim podacima UN, 43,8% preduzetnica mlađe je od 45 godina, odnosno nalazi se u reproduktivnom dobu.

Odluka o majčinstvu za njih nije samo lična, već i poslovna računica. Osim usklađivanja poslovnih obaveza i porodice, one moraju da razmišljaju i o tome ko će voditi radnju ili firmu dok ih nema, od čega će živeti tokom odsustva i da li će posao koji su godinama gradile uopšte opstati.

Kako zakon tretira preduzetnice?

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom menjao se više puta tokom poslednje decenije, delom i zbog toga da bi se unapredio položaj preduzetnica koje žele da postanu majke.

Izmenama iz 2018. godine, preduzetnice su prvi put jasno prepoznate u sistemu finansijske podrške porodicama sa decom, ali kroz posebnu kategoriju naknada koja se razlikuje od prava zaposlenih žena. Reformama iz 2021. godine, preduzetnicama je povećan maksimalni mesečni iznos osnovice za obračun naknade sa tri na pet prosečnih zarada u Srbiji.

Prvi veći pomaci na ovom polju dogodili su se 2023. godine, kada su preduzetnice dobile neka prava koja su zaposlene žene već imale, poput prava na dve godine odsustva za treće i svako naredno dete, kao i mogućnosti da otac zaposlen kod poslodavca koristi odsustvo radi nege deteta kada je majka preduzetnica.

Šta sve ovo znači u praksi?

Zaposlene žene tokom trudnoće i nakon porođaja imaju zakonom garantovano pravo na odsustvo, naknadu za trudničko odsustvo obračunato na osnovu prosečne zarade za prethodnih 12 meseci a za porodiljsko za 18 meseci, i povratak na posao.

Međutim, preduzetnicama je malo toga garantovano, posebno samostalnim vlasnicama radnji ili paušalkama čiji prihod direktno zavisi od ličnog angažovanja. Važan faktor je i veličina njihovog posla, jer kada preduzetnica ima zaposlene deo obaveza može da delegira, dok paušalna preduzetnica ili vlasnica male radnje često nema kome da prepusti svakodnevni posao.

Budući da veliki broj preduzetnica vodi poslove koji gotovo u potpunosti zavise od njihovog ličnog angažovanja, njihov položaj je znatno nepovoljniji u odnosu na zaposlene žene. Naime, prema važećim propisima, preduzetnica koja želi punu naknadu tokom trudničkog i porodiljskog odsustva trebalo bi da obustavi poslovanje. Ako to ne učini, naknada joj se umanjuje za 50%.

Dakle, pred njom su dve opcije: da dobija punu naknadu ali da njen posao miruje, ili da ostavi radnju aktivnom, pronađe nekoga ko će voditi posao i da ona sama prima znatno manji prihod.

Zato se preduzetnice snalaze kako znaju i umeju. Neke nastavljaju da rade tokom trudnoće i nakon porođaja, čak i kada im je preporučeno mirovanje. Druge angažuju osobu koja može da ih zameni, što im predstavlja dodatni trošak. Ima i onih koje prekidaju delatnost ili privremeno zatvaraju radnje, iako to može da dovede do prekida u plaćanju doprinosa, gubitka kontinuiteta u poslovanju i egzistencijalnih rizika za firmu.

Žensko preduzetništvo kao deo šireg problema

Zbog navedenih teškoća, udruženja preduzetnica, organizacije civilnog društva i poslovne zajednice već godinama ukazuju na potrebu za unapređenjem položaja žena koje rade za sebe.

Jedna od tih organizacija je i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Sofija Popara Parmaković, predstavnica Pausal.rs, platforme za podršku paušalnim preduzetnicima, i potpredsednica Saveta za male biznise NALED-a za tradicionalno preduzetništvo, ocenjuje za B&F da položaj preduzetnica koje žele da postanu majke samo oslikava širi problem sa kojim se žene suočavaju u poslovnom svetu.

„Mislim da je gotovo nemoguće biti žena koja gradi posao u Srbiji a da vas rodna diskriminacija bar u nekom trenutku ne dotakne. Mogla bih sada da nabrajam različite primere, ali problem je upravo u tome što to nije jedan primer već nešto što se pojavljuje redovno, u različitim situacijama“, komentariše Popara Parmaković.

Nekada su to naizgled sitne neprijatnosti – način oslovljavanja žene na razgovoru za posao ili pretpostavka da umesto nje poslovne odluke donosi muškarac. Diskriminacija može biti i ozbiljnija, poput situacija u kojima se ženama manje veruje u pregovorima oko ulaganja i sklapanja strateških partnerstava.

Šta znači dovoljno dobro?

Naša sagovornica, međutim, smatra da da su sve te teme manje važne u odnosu na pitanje šta se dešava kada preduzetnica odluči da postane majka. „Paradoks je da se godinama u javnosti forsira priča o podsticanju preduzetništva i nataliteta, a u realnosti žena koja vodi svoj posao mora da bira između firme koju je gradila godinama i punog prava na trudničko i porodiljsko odsustvo“, ističe Popara Parmaković.

Takav izbor posebno je težak za vlasnice mikro preduzeća, koje su često i jedine zaposlene u svojim firmama. A prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), oko 99% ženskih preduzeća su mikro preduzeća.

„Dodatni problem je što za razliku od zaposlenih žena, preduzetnicama nije garantovana ni minimalna naknada tokom perioda porodiljskog odsustva i nege deteta, pa neke od njih primaju svega nekoliko hiljada dinara mesečno. Zato stalno ističem da mi ne tražimo privilegije, već osnovna prava“, podvlači naša sagovornica.

Ona priznaje da je regulativa donekle napredovala, ali smatra da nije otklonila glavne probleme sa kojima se preduzetnice suočavaju i pojašnjava: „Kod osnovnih prava ne bi trebalo da postoji princip ’dovoljno dobro’. Ili su žene ravnopravne ili nisu. Sve dok postoji makar jedna odredba zbog koje preduzetnica mora da bira između svog posla i porodice, ne možemo govoriti da je problem suštinski rešen“.

Prisilni izbor

Zakonske odredbe daju samo deo slike. Drugi deo čine iskustva preduzetnica koje se svakodnevno suočavaju sa posledicama tih propisa.

Naime, kada se odluče na zasnivanje porodice, preduzetnice vrše procenu šta će se dogoditi sa firmom ukoliko moraju da odsustvuju, ko će za to vreme voditi posao i da li će moći da zadrže klijente. Potom, po ostanku u drugom stanju, mnoge od njih rade i pre i posle porođaja.

Za razliku od zaposlenih žena, koje u ovim situacijama uglavnom imaju podršku poslodavca i kadrovske službe, preduzetnice često same prolaze kroz sve procedure, uključujući i podnošenje papira za prekid obavljanja delatnosti. Iako su mnoge javne usluge danas dostupne elektronski, procedure kroz koje one prolaze često se završavaju lično, pa su prinuđene da obilaze šaltere „sa stomakom do zuba“.

No, najveći izazov za mnoge preduzetnice nije sama trudnoća, već pitanje kako da održe svoje poslovanje i prihode tokom odsustva. Neke se zato vraćaju poslu ranije nego što su planirale, ne zato što to žele, već zato što nemaju drugi izbor, tvrdi Popara Parmaković.

Uprkos svim ovim naporima, neretko im se dešava da ne mogu da održe isti nivo poslovanja. Fizički i psihički zamor i poslovni izazovi počinju da se prepliću, zbog čega trpi posao, a samim tim i prihodi majke.

Rešenja ne traže čarobni štapić

Iako trenutna situacija deluje gotovo distopijski, prema rečima naše sagovornice za ozbiljnije pomake nisu potrebna čudotvorna rešenja. Prvi korak bi trebalo da bude izjednačavanje osnovne zaštite preduzetnica sa zaštitom koju imaju zaposlene žene. Tek kada budu obezbeđena ta osnovna prava, može se razgovarati o dodatnoj sistemskoj podršci.

Savet za male biznise NALED-a već je definisao niz preporuka, od boljeg pristupa finansiranju i programa podrške za preduzetnice, preko mentorstva i jačanja finansijske pismenosti, do poreskih olakšica i mera koje bi ženama pojednostavile povratak poslu nakon porodiljskog odsustva.

Cilj nije da država vodi nečiji posao, već da stvori uslove u kojima majčinstvo neće predstavljati dodatni rizik za opstanak preduzeća, poručuje Sofija Popara Parmaković.

Marija Dukić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Preduzetništvo i majčinstvo u Srbiji: Kada trudnoća postane poslovni rizik се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada naš par koji želi da kupi stan od 200.000 evra dođe u banku kako bi uz pomoć kredita pribavio nedostajući novac, prvi filter nije nekretnina, već radni status onoga ko traži ta sredstva. Kada želite da uzmete stambeni kredit, većina banaka zahteva od vas da ste zaposleni na neodređeno vreme, sa najmanje šest do 12 meseci staža kod istog poslodavca. Ugovor na određeno vreme drastično sužava prostor.

Sledi procena kreditne sposobnosti. Narodna banka Srbije (NBS) postavlja generalni okvir, a banke u praksi primenjuju pravilo da ukupna mesečna rata ne bi trebalo da pređe oko polovine, u nekim slučajevima i do 60 odsto vaših neto primanja. Ali, pre nego što primeni taj procenat, banka od plate odbija relevantne svote koje direktno utiču na iznos raspoloživih sredstava. Svaka kreditna kartica, dozvoljeni minus, keš kredit, pa i jemstvo za tuđi kredit, umanjuju iznos koji možete da usmerite na stambenu ratu. Broj izdržavanih članova ulazi u istu računicu, a izveštaj Kreditnog biroa banci pokazuje celu sliku vašeg dosadašnjeg finansijskog ponašanja.

Za naš par to je i prednost. Pošto se prihodi dvoje ljudi sabiraju kada su sudužnici, njihova zajednička kreditna sposobnost veća je nego kod pojedinca koji sam kupuje stan. Kada se odbije njihovo učešće, potrebno im je ukupno 160.000 evra. Uz kamatu od pet odsto i rok otplate od 30 godina, njihova mesečna rata iznosi oko 860 evra.

Paušalci i preduzetnici: isti san, teži dokaz

Zaposleni na neodređeno lakše dokazuju prihod, jer banka vidi redovnu uplatu zarade. Preduzetnici, paušalci i poljoprivrednici prolaze zahtevniji put. Oni stabilnost prihoda dokazuju kroz poreske prijave za poslednjih 12 do 24 meseca, a banka gleda prijavljeni, a ne stvarni promet.

Kod paušalaca je prijavljena osnovica često niska, pa i kreditna sposobnost ispadne manja nego što realno zarađuju. To ne znači da su isključeni. I preduzetnici i poljoprivrednici imaju pravo na subvencionisani kredit za mlade, a Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga izričito ih svrstava u korisnike sa svim pravima koja iz toga proističu.

Zato je pametno urediti knjige i priliv na račun nekoliko meseci pre nego što se uopšte zakuca na vrata banke. U idealnim okolnostima, paušalci će imati dugoročne ugovore sa svojim klijentima, pa i na taj način pokazati da su siguran izbor u očima banke.

Veće učešće, manji kredit

Učešće je deo cene koji plaćate iz sopstvenih sredstava, i ono presudno oblikuje ceo kredit. U klasičnom stambenom kreditu banke po pravilu traže najmanje 20 odsto učešća, što u primeru našeg stana koji se prodaje za 200.000 evra iznosi 40.000 evra. Ako date manje, kredit se dodatno obezbeđuje – tradicionalno kroz osiguranje kod Nacionalne korporacije (NKOSK), uz jednokratnu premiju koja raste što je učešće manje.

Poslednjih godina, međutim, sve više banaka odustaje od obaveznog NKOSK osiguranja i procenu rizika vezanu za vašu konkretnu situaciju ugrađuje u sopstvene uslove za odobravanje stambenog kredita. Zato je pre kupovine vredno proveriti kako konkretna banka tretira učešće ispod 20 odsto.

Subvencionisani program za mlade obara granicu učešća na samo jedan odsto vrednosti nepokretnosti, a umesto NKOSK-a stoji državna garancija koja bankama pokriva 40 odsto kredita u prvih 10 godina. Ali tu je kvaka – taj kredit je ograničen na 100.000 evra. Za stan od 200.000 evra ta suma pokriva tek polovinu, pa preostalih 100.000 evra morate obezbediti sami, iz ušteđevine, od porodice ili kroz drugi, klasičan kredit sa sopstvenim učešćem i kamatom.

Logika iza visine učešća je jednostavna. Veće učešće znači manji kredit, nižu ratu, lakše odobrenje i manje ukupne kamate, uz izbegavanje premije osiguranja. Manje učešće ostavlja vam gotovinu u džepu, ali poskupljuje kredit na dugi rok.

Fiksna ili promenljiva kamata: opklada na budućnost

Sledi odluka da li ćete odabrati fiksnu ili promenljivu kamatu. Promenljiva se vezuje za referentnu stopu, najčešće šestomesečni EURIBOR, uvećanu za fiksnu maržu banke. Kada EURIBOR raste, raste i vaša rata, i obrnuto. Fiksna kamata je najčešće nešto viša na početku, ali vam garantuje istu ratu i kada kamate na tržištu počnu da rastu.

Suština izbora je opklada na budućnost. Ko veruje da će kamate padati, bira promenljivu kamatu; ko želi mir i predvidiv budžet, plaća malo više za fiksnu. Nijedno rešenje nije samo po sebi bolje, jer sve zavisi od toga koliko dugo planirate da otplaćujete kredit i koliko oscilacija u rati možete da podnesete. Uvek tražite da vam banka uporedi ponude po efektivnoj (EKS), a ne samo po nominalnoj kamatnoj stopi, jer EKS uključuje i prateće troškove.

Gde mladi najčešće zaglave

Dve zamke se ponavljaju kod mladih kupaca. Prva je vezana za subvencionisani kredit i njegov najprivlačniji deo, kamatu od 1,5 odsto. Ta stopa važi samo prvih šest godina. Posle toga, kredit prelazi na promenljivu kamatu (EURIBOR uvećan za dva procentna poena), pa se kamata koju plaćate više nego udvostruči u odnosu na subvencionisani period, a raste i mesečna rata. Koliko tačno, zavisi od toga kako će se EURIBOR kretati te godine. Kupac koji je ratu skrojio taman prema početnoj kamati, sedme godine se suoči sa obavezom koju nije planirao.

Druga zamka je preterano zatezanje budžeta, jer najveći deo pratećih troškova stiže pre nego što banka isplati kredit, a starogradnja gotovo uvek traži adaptaciju. Onaj ko na učešće da i poslednji dinar, useli se u prazan stan bez sredstava za njegovo opremanje, pa zdrava računica zahteva novčanu rezervu i za period posle useljenja.

Od odobrenja do ključeva, i mogućnost prevremene otplate

Kada banka odobri kredit, sledi procena vrednosti, upis hipoteke na stan i tek na kraju isplata prodavcu, po pravilu poslednja karika u lancu. Otplata teče kroz anuitete, jednake mesečne rate u kojima je na početku najveći deo kamata, a tek kasnije glavnica.

Upravo tu leži mogućnost koju mnogi kupci ne koriste dovoljno – prevremena otplata. Po Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga, u svakom trenutku možete delimično ili u celosti da vratite dug i tako smanjite ukupnu kamatu. Kod stambenih kredita banka sme da naplati naknadu, ali najviše jedan odsto vraćenog iznosa ako je do kraja ostalo više od godinu dana, odnosno pola odsto ako je manje.

Važno je znati da naknada ne sme biti veća od stvarne štete banke, pa ako su u međuvremenu kamate porasle, banka nema pravo da je naplati. Uz to, do milion i dvesta hiljada dinara godišnje možete uplatiti na glavnicu u potpunosti bez naknade, jednokratno ili kroz više uplata.

Subvencionisani kredit za mlade ide korak dalje, jer se kod njega prevremena otplata, i delimična i potpuna, obavlja bez ikakve naknade. Ovo je jedna od stvari o kojima možete i pregovarati sa bankom, pa i u potpunosti ukloniti naknade za prevremenu otplatu ukoliko to ide u korist vašim ciljevima.

Pažljivo birajte uslove pre potpisivanja ugovora, posle je kasno

Vratimo se našem paru. Njihov kredit od 160.000 evra nije samo pitanje brojki, već je to obaveza koja će trajati decenijama. Ono što na početku izgleda kao jedna odluka, u stvari je niz odluka koje oni moraju da donesu u vezi kredita: visina učešća, dužina roka, izbor između fiksne i promenljive kamate i mogućnost da glavnicu skraćuju kad god im budžet dozvoli.

Banka procenjuje njih, ali i oni biraju uslove pod kojima ulaze u verovatno najdužu finansijsku obavezu svog života. Poruka je ista kao i kod ostalih troškova – sve uslove pod kojima se odobrava kredit morate da razumete pre nego što stavite svoj potpis na ugovor, a ne tek kada stigne prva rata.

Nemanja Ostojić, osnivač besplatnog internet vodiča za kupovinu prvog stana u Srbiji PrviKvadrat.rs

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Prethodni tekst ovog autora bavi se troškovima na koje niko ne računa kada kupuje stan i nalazi se na ovom linku. 

Tekst o tome da li je isplativije plaćati kiriju ili ratu stambenog kredita pročitajte na ovom linku.

Foto: oleksandrpidvalnyi, Pixabay

Чланак Presudne odluke kada uzimate kredit za stan се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naš mladi par je raskrstio sa dilemom kirija ili rata i čvrsto reši da kupi stan. U pitanju je starogradnja u Beogradu, 60 kvadrata, uredni papiri, cena 200.000 evra. Seli su za sto, sabrali svoju ušteđevinu sa novcem koji mogu da dobiju od roditelja, razmotrili koliko bi koštalo ako uzmu kredit, i izračunali sve do poslednjeg evra. Bili su uvereni da je to krajnji iznos u njihovoj računici. Međutim, za kupce prvog stana, to je u stvari polazna tačka. Od prve overe ugovora do poslednje stolice u stanu, čak i kada cifra iz oglasa ostane ista, stan na kraju po pravilu košta osetno više.

To nije izuzetak, već pravilo. Cena u oglasu je ulaznica, a ne konačan račun. Za kupca koji kroz ceo proces prolazi prvi put, najskuplje je upravo ono što se ne vidi odmah. Zato, pre nego što se zaljubite u kvadraturu, vredi upoznati sve finansijske „rupe“ za curenje novca koje idu uz nju.

Porez na prenos: pitanje od pet hiljada evra

Kod starogradnje se plaća porez na prenos apsolutnih prava, i to 2,5 odsto od ukupne vrednosti. Ovaj porez, po dogovoru najčešće plaća kupac, iako je zakonski obveznik prodavac. To znači da na iznos od 200.000 evra, taj porez je 5.000 evra.

Ovde leži i najveća poluga za uštedu u celoj računici – poresko oslobođenje za kupca prvog stana. Ako ste punoletan državljanin Srbije sa prebivalištem u zemlji i od 1. jula 2006. niste imali nepokretnost za stanovanje u vlasništvu ni suvlasništvu, oslobođeni ste poreza na stambeni prostor do 40 kvadrata, uz još po 15 kvadrata za svakog člana domaćinstva koji ispunjava uslove. U slučaju mladog para koji smo naveli kao primer, to je 55 kvadrata bez poreza.

Porez se plaća samo na višak kvadrata iznad propisane granice, što za stan od 60 kvadrata znači da je oporezivo preostalih pet kvadrata. Naš par će za tih pet kvadrata platiti oko 420 evra poreza, ali da njih dvoje nisu ispunjavali uslove, platili bi punih 5.000 evra.

Učešće i kredit: koliko košta pozajmljeni novac

Banke po pravilu traže učešće od 20 odsto, dakle 40.000 evra na primeru našeg stana, koje morate imati ukoliko ste prethodno ispunili sve uslove za kredit. Ako date manje novca za učešće, pojedine banke zajam osiguravaju kod Nacionalne korporacije (NKOSK), uz jednokratnu premiju koja se meri hiljadama evra. Ovaj slučaj nije najčešći, ali se dešava i pritom košta, pa ga vredi imati na umu.

Za mlade postoji i povoljnija mogućnost. Subvencionisani kredit za kupce prvog stana, starosti od 20 do 35 godina, traži učešće od svega jedan odsto, bez osiguravanja zajma kod NKOSK-a, uz kamatu fiksiranu na 1,5 odsto prvih šest godina, jer država pokriva dva procentna poena. Rok otplate traje do 40 godina ali ne preko 70. godine života, uz mogući grejs period do godinu dana.

Postoje, međutim, i ograničenja. Kredit je limitiran na 100.000 evra, stan ne može da se kupi od bliskih srodnika, a tokom prvih šest godina ne sme da se proda niti da se izdaje. U slučaju našeg stana koji košta 200.000 evra, ovaj kredit pokriva tek polovinu potrebne sume. I to može biti najveća prepreka za kupce prvog stana, jer u većim gradovima u Srbiji cene nekretnina daleko prevazilaze maksimalan iznos koji kredit može da pokrije. Zato je ovaj program za kupovinu prvog stana pogodniji u manjim sredinama.

Lako se previdi i činjenica da prodavci često traže isplatu u evrima. Kada banka vaš iznos kredita konvertuje u evre da bi isplatila prodavca stana, konverzija ide po bankarskom, a ne po srednjem kursu, pa tu razliku snosite vi. Kod većih iznosa kao što su oni za kupovinu stana, ta razlika nije zanemarljiva, a najbolja opcija za kupce je isplata kredita po srednjem kursu u dinarima. Ovim putem izbegavate bespotrebnu proviziju.

Notar, procena, katastar: sitnina koja se sabira

Nijedna od pomenutih stavki ne obara budžet sama, ali u zbiru lako premaše 1.000 evra. Overa kupoprodajnog ugovora kod notara je zakonski uslov i vezana je za vrednost posla, pa za stan od 200.000 evra izdvajate za tu uslugu 450 evra. Tu je i overa predugovora, koja nije zakonski obavezna, ali se često radi da bi se stan rezervisao i osigurala kapara, pa dolazi kao dodatni trošak za plaćanje notara.

Procena vrednosti za banku je oko 100 do 150 evra. Obrada kredita ide od nule do oko jedan odsto iznosa. Tu su i upis hipoteke, list nepokretnosti, menice i izveštaj kreditnog biroa, kao i obavezno osiguranje nepokretnosti vinkulirano u korist banke. Neke od ovih troškova banke preuzimaju na sebe, naročito u programu za mlade, pa se isplati pitati unapred i porediti ponude po efektivnoj, a ne samo po nominalnoj kamati.

Agencija i adaptacija: gde odlazi najviše

Dve najveće stavke se uopšte ne nalaze u ugovoru o kupovini. Prva je provizija agencije za nekretnine. Ako stan kupujete preko agencije, provizija je najčešće oko dva odsto, dakle 4.000 evra za naš stan. Druga, i po pravilu najskuplja stavka od svih, jeste adaptacija. Starogradnja retko ne zahteva renoviranje. Prvo instalacije, struja i vodovod, koji se u starijim zgradama često menjaju iz temelja, pa kupatilo, stolarija i podovi, a onda nameštaj, bela tehnika i selidba.

Raspon ovih troškova može biti ogroman, od nekoliko hiljada evra za „kozmetičko“ osveženje stana, do preko 30.000 za temeljnu adaptaciju sa opremanjem. Upravo tu zaglave kupci koji su na učešće dali i poslednji dinar. Oni se usele u prazan stan i shvate da nemaju novca da taj prostor pretvore u dom.

Redosled troškova je druga zamka

Problem nije samo u količini novca koju ćete potrošiti na nepredviđene troškove, već i redosled kojim ti izdaci pristižu. Najveći deo ovih troškova postaje aktuelan i pre nego što banka isplati odobreni kredit. Kapara ide uz predugovor, izdaci za notara i porez uz overu, a procena pre odobrenja kredita.

Kredit u stvari stiže poslednji. To znači da morate imati ozbiljnu gotovinu na strani, i pored učešća, da biste finansijski premostili period do trenutka kada banka isplati prodavcu pun iznos.

Prateći troškovi su predvidivi kada su vam poznati

Vratimo se našem paru sa početka ovog teksta. Oni su odlučili da kupe stan koji je u oglasu koštao 200.000 evra. Kad se dodaju troškovi za papirologiju, provizija za agenciju a kupci ispune uslov za poresko oslobođenje, oni su već stigli do iznosa od 207.000 evra – i to pre nego što su u stan uneli i jednu jedinu stvar.

Dodajte na to izdatke za adaptaciju, pa početnih 200.000 naraste na 215.000 do 235.000 evra, a uz temeljno renoviranje i više. I dok je učešće i dalje 40.000 evra u našem primeru, ukupan novac potreban na početku lako može da pređe 50.000 evra zbog velike uloge koju igraju propratni troškovi i adaptacija.

Poruka nije da odustanete, nego da planirate ukupan iznos, a ne da se rukovodite cifrom iz oglasa. Taj jaz između početne i krajnje cene je gotovo uvek predvidiv, pod uslovom da znate da postoji.

Nemanja Ostojić, osnivač besplatnog internet vodiča za kupovinu prvog stana u Srbiji PrviKvadrat.rs

Prethodni tekst ovog autora o tome da li je isplativije plaćati kiriju ili ratu stambenog kredita pročitajte na ovom linku.

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: rfphoto, Depositphotos

Чланак Troškovi na koje niko ne računa kada kupuje prvi stan се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zamislite mladi par koji već pet godina plaća kiriju od 600 evra mesečno za stan od četrdesetak kvadrata u Beogradu. Njih dvoje namerno žive u manjem stanu nego što bi im odgovaralo, jer štede svaki dinar za kupovinu sopstvene nekretnine. Trenutno imaju ušteđevinu od 40.000 evra, a želeli bi da kupe stan od 60 kvadrata koji se u oglasu prodaje za 200.000 evra. To znači da bi ostatak sredstava morali da pribave uz pomoć kredita.

Ako prikupljenih 40.000 evra daju kao učešće, kredit bi iznosio 160.000 evra. Rata za taj kredit, koji se trenutno odobrava po kamatama od pet odsto i u roku od 30 godina, iznosi oko 860 evra mesečno.

Njihova računica je jednostavna: svakog meseca za kiriju daju 600 evra, a rata bi izašla 860, dakle 260 evra više mesečno. Skoro svaki prvi kupac stana u Srbiji polazi od ovakvog poređenja, ali ono je pogrešno.

Da bi računica imala smisla, potrebno je izračunati koliko bi koštalo da taj isti stan od 60 kvadrata iznajme. Prema podacima, prosečna tražena cena zakupa u Beogradu u martu 2026. iznosila je 14,45 evra po kvadratu. To za 60 kvadrata iznosi oko 870 evra mesečno, a u pojedinim opštinama i više, 1.000 do 1.200 evra. Kirija za stan koji žele, dakle, nije niža od rate, naprotiv, ona je viša. Onih 260 evra nije cena vlasništva. To je cena dvadesetak kvadrata više.

Zašto su visina kirije i rate približne?

Podudarnost rate i kirije nije slučajna. Stanodavci cenu ne formiraju prema tome koliko podstanar može da izdrži, nego prema prinosu koji očekuju od uloženog kapitala. Bruto ciljani prinos od izdavanja stanova u Beogradu kreće se između četiri i šest odsto godišnje, a posrednici otvoreno objašnjavaju logiku iza te kalkulacije: vlasnik stana od 100.000 evra računa na oko 5.000 evra prihoda godišnje i zato traži oko 400 evra mesečno.

Po tom prinosu, stan od 200.000 evra izdaje se za nešto preko 800 evra, praktično za iznos rate.

Kirija i rata, dakle, nisu dve nezavisne opcije između kojih birate, već dve cene istog stana, obe izvedene iz njegove tržišne vrednosti. Kada cena kvadrata poraste na tržištu, uporedo rastu obe računice i zato odlaganjem kupovine stana za još neku godinu ne rešavate ništa.

Gde zapravo nestaje novac?

Ustaljeno je mišljenje da kirija predstavlja bačen novac. Ono je tačno u zaključku, ali je pogrešno u obrazloženju, jer podrazumeva da onaj ko plaća ratu za stan ne baca ni dinar.

Kredit za koji svakog meseca otplaćujete isti iznos napravljen je tako da je na početku otplate najveći deo rate kamata, a tek kasnije glavnica. Od oko 10.300 evra, koliko bi naš par uplatio tokom prve godine, svega 2.360 evra zaista smanjuje dug. Ostatak, blizu 7.950 evra, odlazi banci na ime kamate. Mesečno, to je oko 660 evra koji nestaju isto kao i kirija, a samo 197 evra se pretvaraju u imovinu.

Uporedimo to sa 600 evra, koliko naš par trenutno plaća kiriju. U prvoj godini vlasništva, oni bi mesečno bacali više novca nego kao podstanari, samo bi za taj novac dobili dvadesetak kvadrata više i skroman prirast imovine. Tokom celog roka otplate, banci bi na ime kamate platili blizu 149.000 evra, gotovo koliko iznosi i sam kredit.

Stavke sa obe strane računa

Vlasništvo nosi i izdatke koje podstanar nema. To je porez na imovinu, koji se za stan u kome vlasnik ima prijavljeno prebivalište umanjuje za polovinu, ali ne više od 20.000 dinara godišnje. Tu je i osiguranje nepokretnosti vinkulirano u korist banke, kao i investiciono održavanje zgrade, koje u starogradnji nije retkost. Ne treba zaboraviti ni održavanje nekretnine, koje godišnje iznosi oko 1 odsto vrednosti.

Za podstanare, najveća a najmanje vidljiva stavka jeste propušteni prinos na učešće, koji bi za onih 40.000 evra na oročenoj deviznoj štednji, po stopama koje trenutno idu do 3,5 odsto i uz porez na kamatu od 15 odsto, iznosio oko 1.200 evra godišnje. Sa druge strane računa, podstanar ne plaća notara, procenu, obradu kredita ni adaptaciju, a ti troškovi kod kupovine lako premaše 7.000 evra pre nego što se u stan unese ijedna stvar. Takođe, sve eventualne popravke kvarova u stanu snosi stanodavac.

Trenutak u kojem se račun okreće

Ako je mesečna razlika kirije i rate mala, a početna cifra za kupovinu stana ogromna, zašto podstanari uopšte razmišljaju o nekretnini u svom vlasništvu? Zato što se tokom vremena menjaju dve ključne stvari i to u suprotnim smerovima.

Prva je struktura rate. Udeo kamate opada svake godine, pa u desetoj godini otplate od iste rate od 860 evra na kamatu odlazi oko 550 evra, a ostatak se pretvara u imovinu. Druga je kirija, koja ide naviše. Čak i uz umeren rast od tri odsto godišnje, kirija od 870 evra za deset godina prelazi 1.100 evra.

Do desete godine, naš par bi dug prema banci smanjio za oko 30.000 evra i imao stan čija vrednost, ako se rast cena nastavi tempom koji Republički geodetski zavod (RGZ) beleži poslednjih godina, znatno premašuje preostali dug. Da su ostali pod kirijom u stanu iste veličine, za isto vreme bi isplatili blizu 120.000 evra i ne bi imali ništa.

Prelomna tačka nije, dakle, u mesečnom budžetu nego u vremenskom horizontu. Kupovina se isplati onome ko u stanu ostaje dovoljno dugo da amortizuje ulazne troškove i da glavnica preuzme prevagu nad kamatom. Onome kome je horizont kratak ili neizvestan, zakup nije rasipanje nego racionalan izbor.

Zašto zakup u Srbiji nije jednostavna opcija

Problem je, međutim, u tome što tržište zakupa u Srbiji nije dovoljno uređeno. To je jedan od razloga za kasnije osamostaljivanje mladih kod nas, koji prema podacima Eurostata napuštaju roditeljski dom tek posle tridesete, dok njihovi vršnjaci u EU to čine u proseku sa oko 26 godina.

Najteža posledica nedovoljno uređenog tržišta zakupa je pravna nesigurnost za podstanare. Zakon propisuje obaveznu pisanu formu ugovora, otkazni rok koji ne može biti kraći od 90 dana i pravo zakupca da ne prihvati povećanje zakupnine. U praksi ta prava najčešće ostaju na papiru: prijavljen zakup nosi porez od efektivno oko 15 odsto kirije, pa veliki deo tržišta funkcioniše bez ugovora, a podstanar bez ugovora nema čime da dokaže nijedno od tih prava.

Razlika između oglašenih i stvarno plaćanih kirija to najbolje pokazuje. Ove godine, oglašene kirije u Beogradu su u padu, stopa slobodnih stanova porasla je na oko pet odsto, a u centralnim naseljima cene su niže nego na vrhuncu iz 2023. Uprkos tome, Republički zavod za statistiku (RZS) beleži da su kirije u maju 2026. bile oko 11 odsto skuplje nego godinu dana ranije, a kod jednosobnih i jednoiposobnih stanova 13,5 odsto, uz međugodišnju inflaciju od 3,5 odsto. To znači da se podstanaru koji ostaje u istom stanu kirija ne smanjuje, nego povećava.

Odluka koja se ne donosi na osnovu mesečnog budžeta

Vratimo se našem paru. Njihovih 260 evra razlike nije cena vlasništva nego cena prostora, a prava razlika između kirije i rate skrivena je tamo gde je mesečni budžet ne pokazuje: u 40.000 evra koje su morali da sakupe na ime učešća za kredit i u broju godina koje planiraju da provedu na istoj adresi. Da je sve više kupaca spremno na ove uslove potvrđuju podaci Republičkog geodetskog zavoda iz prvog kvartala 2026. godine – oko 33 odsto svih kupljenih stanova u Srbiji plaćeno je uz pomoć kredita prema 25 odsto godinu dana ranije. Najveći udeo stanova kupljenih na kredit zabeležen je u Beogradu (39,8 odsto).

Kupci prvog stana, koji ispunjavaju uslove za subvencionisani stambeni kredit za mlade, plaćaju svega jedan odsto učešća i fiksnu kamatu od 1,5 odsto prvih šest godina, ali je iznos kredita ograničen na 100.000 evra.

Sve navedeno, međutim, ne znači da je kirija obavezno gubitak, a kupovina stana uvek dobitak. Suština je da razlika između ova dva izdatka ne leži tamo gde je većina traži. Ona nije u visini rate, nego u kapitalu koji morate imati pre nego što rata stigne na plaćanje i u broju godina koje ste spremni da provedete iza istih vrata.

Nemanja Ostojić, osnivač besplatnog internet vodiča za kupovinu prvog stana u Srbiji PrviKvadrat.rs

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: alphaspirit, Depositphotos

Чланак Kirija ili rata: Dve cene istog krova nad glavom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Želje političkih i vojnih lidera EU da se do 2029. godine naoružaju do zuba i budu spremni za rat sa Rusijom, suočavaju se sa malim problemom. Većina mladih u Evropi nema namjeru da se prihvate puške.

U Austriji, koja je vojno neutralna ali je članica EU, u ispitivanjima javnosti samo 16 posto mladih je izrazilo spremnost da uzme oružje u ruke „u slučaju krize“. U Velikoj Britaniji, istraživanje koje je prošle godine naručio britanski dnevni list Express, pokazalo je da 64 posto Britanaca ne želi da se pridruži vojsci u slučaju rata.

Druga istraživanja, poput onog agencije Ipsos, takođe provedeno prošle godine, pružaju malo optimističniju sliku. Njihovi rezultati pokazuju da „samo“ 48 posto Britanaca ni u kom slučaju „ne bi bilo spremno da uzme u ruke oružje za Britaniju“, dok bi 38 posto to prihvatilo.

U Njemačkoj, koja je sebi postavila kao strateški cilj da „ponovo postane najjača vojna sila u Evropi“, od početka ove godine na snazi je obavezna registracija mladih potencijalnih vojnika, što se za sada svodi na popunjavanje upitnika.

Tuđa djeca a ne generalova

Od 298.200 mladih Nijemaca, kojima su u periodu od januara do maja ove godine bili poslati upitnici sa mogućnošću da se odmah dobrovoljno prijave u profesionalnu vojsku, samo njih 530 izrazilo je spremnost da istog trenutka obuče uniformu. Ovaj simboličan odziv ne bi trebao biti preveliko iznenađenje. Prema ispitivanju njemačkog Instituta Forsa iz juna prošle godine, čitavih 17 posto Nijemaca reklo je da bi branili svoju zemlju ukoliko je neko napadne.

Skepticizam mladih Nijemaca je razumljiv, jer za razliku od ratničke euforije njemačkih političara i generala, mladima su izgleda još svježe školske lekcije iz istorije, koje su stariji valjda zaboravili. Zadnja dva puta kada je Njemačka bila „najjača vojna sila u Evropi“, 1914. i 1939. godine, nije se dobro završilo ni za Evropu ni za Njemačku. Ali treća sreća, nadaju se u Berlinu.

Slična je situacija i u ostalim ključnim državama Evrope. Prema studiji nevladine organizacije, Evropskog vijeća za spoljnu politiku iz juna ove godine, 66 posto Italijana, starih između 18 i 60 godina, „ne vjeruje da bi oni lično bili spremni da se bore za svoju državu“. U Francuskoj taj procenat je bio 45 posto, a u Španiji 50 posto.

U slučaju Francuske, broj apstinenata među potencijalnim vojnicima vjerovatno je porastao nakon govora generala Fabiena Mandona, u novembru prošle godine pred gradonačelnicima iz cijele Francuske. Ponešen emocijama i u ekstazi zbog predstojećeg rata, general Mandon upozorio je hedonistički nastrojene Francuze da pobjede nad Rusijom nema ukoliko „nisu spremni da izgube djecu“. Naravno, radi se o tuđoj djeci a ne generalovoj.

Trećepozivci, zbor!

Pošto je rat ozbiljna stvar, a mladi Evropljani su se pokazali nepouzdanim, spas je pronađen u penzionerima. Tradicionalno, gornja starosna granica za rezerviste bila je između 55 i 60 godina, jer su vojske davno zaključile da od starih vojnika i nema neke velike koristi, te da je nerealno očekivati da se oni ravnopravno nose sa dvadesetogodišnjacima.

Ali, nužda zakon mijenja, pa su tako iznenada širom Evrope zaključili da su godine samo broj, te da između dvadesetogodišnjeg i sedamdesetogodišnjeg vojnika praktično nema razlike. Da bi se uvjerili u istinitost ove tvrdnje, dovoljno je obići čekaonice po domovima zdravlja i staračke domove, sve specijalac do specijalca.

Finska je od 1. januara ove godine podigla starosnu granicu za rezerviste sa dosadašnjih 50 godina na 65 godina, dok za penzionisane oficire od čina pukovnika pa na više, granice za pozivanje u rat nema. Njihova veza sa vojskom je neraskidiva, dok ih smrt ne rastavi.

Zbog nedostatka entuzijazma među Francuzima da za pobjedu nad Rusijom žrtvuju svoje sinove, vlast je morala potražiti alternativu za popunu brojnog stanja u vojsci. Tako je najavljeno podizanje starosne granice za vojne rezerviste dobrovoljce na 70 godina, a za pojedine specijalnosti i do 72 godine.

Penzionerske dileme, španska plaža ili istočni front

Da ne bi zaostali za Francuzima, Nijemci su pokazali da i oni konja za trku imaju, odnosno penzionere za mobilizaciju. Predsjednik njemačkog Udruženja rezervista, Bastijan Ernst, obradovao je svoje trenutne, a bogami i buduće članove, kao i aktuelnu vlast, izjavom da su sedamdesetogodišnjaci spremni za vojnu službu, te da bi „gornja starosna granica za vojne rezerviste u Njemačkoj trebalo da se podigne na 70 godina, s obzirom na to da ljudi duže ostaju u formi“.

Velika Britanija, takođe priprema izmjene zakona kojima bi se starosna granica za rezerviste podigla sa sadašnjih 55 na 65 godina i očekuje se da bi ove izmjene mogle stupiti na snagu već tokom naredne godine.

Cinici bi ideju o slanju penzionera u rat, opisali kao „svaka igra, svaka dobija“. Ako pobjede Ruse, super. Ako ne, opet super, jer će se smanjenjem broja penzionera drastično smanjiti i troškovi penzionih i zdravstvenih fondova, na radost ministara finansija. A i ponuda stanova i kuća na tržištu bi se povećala.

Dodatna prednost je to, što je penzionere puno lakše uhvatiti nego mlade koji mogu brzo trčati i preskakati ograde. Obavještajnim radom već su identifikovane tačke sa visokom koncentracijom penzionera, starački domovi, apoteke, domovi zdravlja. Samo treba dovesti kamion i utovariti vojsku.

Sa druge strane, mobilizacija penzionera koji su u inostranstvu mogla bi se pokazati komplikovanom. Više od milion njemačkih penzionera živi širom svijeta, od Španije do Tajlanda. Kako ih, onda, ubijediti da pod stare dane sunčanje na mediteranskim i azijskim plažama zamijene za zimovanje u rovovima na istočnom frontu? Sa istim problemom bi se suočile i vlasti u Velikoj Britaniji, Švedskoj i ostalim bogatim EU državama, čiji penzioneri takođe često biraju kao svoje stalno prebivalište sunčane obale Mediterana.

Njemački plan B – Balkanci

Pragmatični Nijemci i ostale članice EU i NATO zato već razmišljaju i o „planu B“. Ideja je jednostavna: ako već nema dovoljno domaćih državljana, bilo mladih bilo starih, manjak vojnika za veliki rat onda bi se trebao nadoknaditi regrutovanjem stranaca, kojima bi se ponudile pare i brzo sticanje državljanstva. U Estoniji se predlaže prijem u vojsku ne samo državljana zemalja članica EU i NATO, već i dobrovoljaca iz Australije, Novog Zelanda, Brazila i Ukrajine.

Nijemci takođe razmišljaju o angažovanje dobrovoljaca iz EU država, ali i imigranata prisutnih u Njemačkoj, kao i državljana iz zemalja kandidata za članstvo u EU. To bi se odnosilo prije svega na državljane Srbije i BiH, jer su ostale zemlje kandidati već NATO članice, pa njihovim državljanima po automatizmu sleduje istočni front.

Time su EU i Njemačka demantovale lokalne evroskeptike i pokazali ne samo da nisu zaboravili na građane Srbije i BiH, već su im i širom otvorena vrata EU, preciznije vrata kasarni.

Angažovanje dobrovoljaca iz drugih država, moglo bi dovesti i do nelojalne konkurencije u Evropskoj uniji. Rezervisti iz siromašnih NATO članica mogli bi odlučiti da se zbog veće plate „upišu“ u njemačku vojsku, što bi u njihovim matičnim državama samo povećalo nedostatak vojnika.

U NATO studiji iz jula prošle godine „Optimističan pogled na volju društava za borbom“, priznaje se da bi strani dobrovoljci, prvenstveno privučeni parama ili obećanjima o ekspresnom sticanju državljanstva, mogli jako brzo izgubiti motivaciju da se bore. Isto bi se moglo desiti i sa stranim dobrovoljcima koji bi se prijavili zbog romantičnih ideja o ratovanju.

Na kraju će ishod rata sa Rusijom izgleda zavisiti od evropskih penzionera, koji postaju udarna pesnica NATO-a i u čijim rukama je sada i budućnost EU.

Dražen Simić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Jan Pawel Bochen, Unsplash

Чланак Kada se EU sprema za rat: Specijalci iz staračkog doma се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

9. KADA SE EU SPREMA ZA RAT: Specijalci iz staračkog doma
Pripreme EU za rat sa Rusijom su u punom jeku. Pare, već će se naći, ili zaduživanjem ili štampanjem. Oružje i municija, to će se nabaviti kada se nađu pare. Vojnici? E tu se javlja problem. Većinu mladih ne zanima ratovanje, a kako ćeš u rat bez vojske? Rješenje su – penzioneri.

12. OPSTANAK NAJMANJIH AVIOKOMPANIJA: Patuljci na nebu koji lete bogu iza nogu
U vreme kada „kriziraju“ i najveće aviokompanije, kako preživljavaju prevoznici sa samo jednom ili nekoliko letelica? Većina njih može svoj opstanak da zahvali zabačenim područjima koja nisu isplativa za konkurenciju, tome što ono malo zaposlenih rade sve moguće poslove i dovitljivoj štednji. Ali, sav trud može da uništi peh kada se avion pokvari, a mala firma nema sopstvenu letelicu koja može da ga zameni. Tada stupaju na scenu „dežurni lešinari“.

14. OBOLEVANJE ZDRAVSTVENOG TURIZMA U IRANU: Rekord završio u zavojima
Uprkos međunarodnim sankcijama koje traju decenijama, Iran je uspeo da od zdravstvenog turizma napravi privredno čudo, a Teheran je sve do izbijanja najnovijeg rata bio „svetska prestonica za operaciju nosa“. Sada, sa više od 300 razorenih medicinskih ustanova, celokupni zdravstveni sistem Irana je postao teški bolesnik, dok su planovi države da od zdravstvenog turizma ostvari rekordnih 6,2 milijarde dolara prihoda ove godine – završili u zavojima.

Biznis

16. EVROPSKE ZEMLJE U KOJE SRBIJA IZVOZI „NA KAŠIČICU“: Naizgled blizu, a tako daleko
Prilikom nabrajanja alternativnih tržišta na koja bi Srbija mogla da se udene, retko se pominje da i dalje postoje evropske zemlje do kojih naš izvoz slabo dobacuje, iako je u nekima od njih, poput članica Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu (EFTA), kupovna moć stanovništva tri puta veća nego kod nas.

18. GOLGOTA POSLODAVCA KAD TREBA DA URUČI OTKAZ RADNIKU KOJI JE NAPUSTIO FIRMU BEZ OBAVEŠTENJA: Uhvati me ako možeš
Poslodavci u Srbiji mogu se suočiti u praksi sa bizarnim ali skupim problemom. Kada radnik prestane da dolazi na posao bez ikakvog obaveštenja i „nestane“, pravni mehanizmi za njegovu odjavu pretvaraju se u dugotrajnu birokratsku golgotu, koja može da traje mesecima. Za to vreme, firme su prinuđene da plaćaju poreze i doprinose za nekoga ko već radi na drugom mestu. Stručnjaci su saglasni da se mora naći rešenje za ovu pravnu rupu, ali upozoravaju da bi odluka o uvođenju vanrednog otkaza bila opasna u državi koja boluje od slabih institucija.

22. PREDUZETNIŠTVO I MAJČINSTVO U SRBIJI: Kada trudnoća postane poslovni rizik
Iako je poslednjih godina položaj žena koje rade za sebe delimično unapređen, mnoge preduzetnice i dalje se suočavaju sa izborom koji nijedna žena ne bi trebalo da pravi – između majčinstva i opstanka posla koji su same izgradile.

Finansije

24. TROŠKOVI SANACIJE ZAGAĐENOG ZEMLJIŠTA: Skupa „štednja“
Proizvođači se žale da su troškovi za sanaciju zagađenog zemljišta i zbrinjavanje industrijskog otpada preveliki, dok pojedini operateri koji se bave tim poslom tvrde da je on potpuno neisplativ u Srbiji. U međuvremenu, stručnjaci su izračunali da svaki evro koji država ili firme danas „uštede“ odlažući rešavanje ovih problema, za 10 do 15 godina koštaće Srbiju i do 20 puta više, usled rasta troškova za lečenja stanovništva, pročišćavanje pijaće vode, uvoz hrane i zbog gubitka tržišne vrednosti zemljišta.

26. UPRKOS DIGITALIZACIJI VREDNOSTI SE JOŠ UVEK DRŽE POD KLJUČEM: Bankarski sefovi i dalje u modi
U vreme kada se novac uglavnom nalazi na računima, dokumenta čuvaju u digitalnim fajlovima, a porodične fotografije u „oblaku”, moglo bi se očekivati da bankarski sefovi zvrje prazni i da sve brže odlaze u zaborav. Banke u Srbiji, međutim, svedoče da za ovom uslugom interesovanje ne jenjava, naročito tokom letnjih meseci. Građani i dalje čuvanje svojih dragocenosti poveravaju bankarskim trezorima, uz godišnju naknadu koja, u zavisnosti od veličine sefa i banke, može iznositi do maksimalnih 30.000 dinara.

28. EVROPSKI REVIZORSKI SUD O BORBI PROTIV PREVARA U EU: Ključno pitanje nije šta je urađeno, već šta je postignuto
Zaštita javnog novca nikada nije bila samo tehničko pitanje. Ona je pitanje poverenja građana, kvaliteta institucija i sposobnosti javnog sektora da odgovorno upravlja zajedničkim novcem. Efikasna strategija za borbu protiv prevara mora da prati kako se menjaju rizici, tehnologije, modeli finansiranja i način na koji posluju korisnici javnih sredstava. Na to upućuju i najnoviji nalazi Evropskog revizorskog suda o efikasnosti zaštite EU budžeta od prevara.

Temat – Stvarna cena prvog kvadrata

31. KIRIJA ILI RATA: Dve cene istog krova nad glavom
Kada se računa da li je isplativije plaćati kiriju ili ratu za stambeni kredit, suštinska razlika između ova dva iznosa ne leži tamo gde je većina traži.

34. TROŠKOVI NA KOJE NIKO NE RAČUNA KADA KUPUJE PRVI STAN: Cena u oglasu je samo ulaznica
Cifra koju u oglasu navodi prodavac stana predstavlja najmanje iznenađenje kada kupujete prvi krov nad glavom. Pravi šok stiže malo kasnije, kroz izdatke za porez, notara, bankarske naknade, procenu, agencijsku proviziju i adaptaciju. Sve su to stavke koje se nigde ne pominju dok ne dođu na naplatu, a na primeru stana koji se u oglasu prodaje za 200.000 evra, ta razlika može dostići i nekoliko desetina hiljada evra. Gde i koliko novca najčešće iscuri i pre nego što dobijete ključeve?

36. PRESUDNE ODLUKE KADA UZIMATE KREDIT ZA STAN: Cifra koju ćete otplaćivati decenijama
Odobrenje kredita za stan je ispit koji počinje procenom banke o kreditnoj sposobnosti potencijalnog dužnika, a nastavlja se odlukama o učešću, kamati i roku otplate. Koje su informacije najvažnije kada razmatrate uslove stambenog kredita, imajući u vidu da nije reč samo o iznosu, već i o obavezi koju ćete otplaćivati decenijama?

38. NOVOGRADNJA ILI STAROGRADNJA: Nije stvar ukusa nego računice
Razlika u ceni za istu kvadraturu na sličnoj lokaciji može biti značajna, zavisno od toga da li kupujete starogradnju ili novogradnju. Gde se ta razlika stvarno vidi u budžetu, i kako to da stan koji je skuplji u oglasu na kraju može biti jeftiniji?

40. PRIUŠTIVOST STANOVANJA U SRBIJI: Kako nemoguća misija može postati ostvariva
Trenutno za jedan jedini kvadrat u Beogradu treba izdvojiti oko tri prosečne, ili skoro četiri medijalne neto plate. Ako je taj račun toliko surov, kako mladi u Srbiji sa prosečnim primanjima uopšte kupuju stanove? Odgovor se krije u domaćoj praksi da se za te namene koristi više izvora novca i u spremnosti na dugogodišnju finansijsku disciplinu.

Intervju

42. VLADIMIR STAKIĆ, GLAVNI UREDNIK LISTA „RIBOLOV“: Imao sam sreću da za novac radim ono što bih radio i besplatno
Vladimir Stakić je novinarsku karijeru započeo osamdesetih na radiju i u muzičkim časopisima, ali je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zaključio da pisanje o politici i rokenrolu više nema smisla i otisnuo se među ljubitelje ribolova. Već četvrt veka uređuje sopstveni časopis o ribolovu, jedino specijalizovano štampano izdanje te vrste u Srbiji. Za sebe kaže da je srećnik jer je ceo život za novac radio ono što bi radio i besplatno – nekada jureći rok grupe, a danas ribe, slatkovodne i morske.

Skener

46. ZAŠTO SU SRBIJI POTREBNE ZDRAVSTVENE ZADRUGE: Preci bili pametniji od nas
Srbija je pre jednog veka imala razvijeno zadrugarstvo u zdravstvu, a danas takvi oblici udruživanja praktično ne postoje, iako bi ono moglo biti važna podrška zdravstvenom sistemu. To se posebno odnosi na sveobuhvatniju prevenciju, kao i na veću i ravnomerniju dostupnost zdravstvenih usluga.

48. KAKO JE NEZNANJE POSTALO ROBA: Društvo na ispitu
Kupovina diploma samo je vrh ledenog brega u nagomilanim problemima obrazovnog sistema u Srbiji. Varanje na ispitima, kopiranje tuđih naučnih radova, „bubanje“ bez stvarnog razumevanja gradiva postali su toliko česti na našim fakultetima, da to ozbiljno dovodi u pitanje kvalitet stečenog znanja. Zato bi jedno od rešenja moglo biti uvođenje obaveznog, centralizovanog i nezavisnog stručnog ispita, kao što se to već radi u mnogim zemljama EU. Položeni ispit bi direktno predstavljao dozvolu za rad u datoj profesiji, licencu koja se izdaje na osnovu objektivnog, merljivog rezultata stvarnih sposobnosti, a ne samo na osnovu fakultetske diplome.

Nove tehnologije

50. KAKO JE BEOGRADSKA KOMPANIJA TRIDESETRI UŠLA U NVIDIA INCEPTION PROGRAM: Ako napravite nešto zaista korisno, tržište će to prepoznati
„Najvažnije nam je da napravimo nešto što će ljudi zaista želeti da koriste, zato što im svakodnevno rešava konkretne probleme“, ističe Tijana Naprta, suosnivačica kompanije Tridesetri, čiji startap tim je razvio platformu Hexavera za bolje upravljanje zaposlenima u proizvodnji. Odluka svetskog tehnološkog giganta NVIDIA da uključi beogradsku firmu u svoj Inception program, potvrđuje da softversko rešenje Hexavera može biti značajno za kompanije iz celog sveta.

Nauka

54. KIBERNETIKA BIOSFERE: Da li Zemlja razmišlja?
Klimatske promene izazvane ljudskom neodgovornošću aktuelizovale su debate da li je Zemlja „svesna“, odnosno da li je naša planeta samoregulišući sistem koji kroz kvantne i biološke mreže održava uslove za život, ili je živi svet puki rezultat zakona fizike i evolucije. Bilo da Zemlja „razmišlja“ ili ne, ekstremne suše koje su obeležile i ovo leto upozoravaju nas da je priroda počela da doživljava ljudsku vrstu kao virus. Možda zato ključno pitanje nije da li Zemlja „misli“, već da li misli čovek.

Koktel

56. JUGOISTOK SRBIJE IMA SAMO JEDNOG TERZIJU: Poslednji čuvar narodne nošnje
Milan Ristić, tridesetčetvorogodišnji inženjer modnog dizajna iz Svrljiga, u svojoj kolekciji narodne nošnje ima oko 4.000 odevnih komada, od kojih neki datiraju još iz 19. veka. Ristić radnim danima neguje srpsku tradiciju igrajući folklor, a vikendom šije i prikuplja narodnu nošnju u selima širom naše zemlje. On je na jugoistoku Srbije već duže vreme jedini terzija – majstor za ručnu izradu jeleka, anterija, kecelja, suknji, tkanica, marama…

58. KAD KUHINJA POSTANE LABORATORIJA: Jelovnici iz budućnosti
Molekularna gastronomija je sve prisutnija i u domaćim restoranima, a ova kuhinja iz budućnosti nekim kuvarima iz Srbije poslužila je da svetu predstave našu prošlost sa dvora Nemanjića. Tako se na jelovniku na Novom Zelandu mogu naći cicvara sa karpaćom od jezika i duvan-čvarcima, kačamak i potaž od dunja, krušaka i bundeve sa metil-celulozom.

Komunikacije

60. KVALITET JAVNIH PODATAKA O PRIVREDI SRBIJE: Proveriti pre upotrebe
Iako je ekonomska statistika u Srbiji bolja od one u regionu, javni podaci pate od brojnih praznina i nelogičnosti, a najveća teškoća nastaje onog trenutka kada se sa opštih pređe na detaljnije analize, ukazuju ekonomski analitičari. Od kvaliteta podataka još problematičnije je njihovo selektivno tumačenje, pa ne čudi što građani često imaju utisak da se stvarnost u kojoj žive drastično razlikuje od one kojom se hvale političari.

Reprint

62. SULUDI ZAHTEVI TURISTA: Promaja u mozgu
Turističke agencije širom sveta suočavaju se sa nizom suludih tužbi putnika, poput zahteva za odštetu zbog neželjenog začeća na „all-inclusive“ letovanju, neprimerenih seksualnih aktivnosti životinja tokom safarija, zato što je Sredozemno more slano, Španija prepuna Španaca, ili zbog toga što naša planeta nema dva sunca koja rade u smenama!

Vremeplov

64. KONTRAVERZNI KREDITI ZA IZGRADNJU STANOVA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI: Vile zidane od novca siročadi
Državna hipotekarna banka bila je glavni igrač na finansijskom tržištu Kraljevine Jugoslavije za izdavanje kredita namenjenih izgradnji stanova. Veliki deo sredstava obezbeđivala je zahvaljujući upravljanju sudskim i takozvanim fondovima siročadi, što je stvorilo duboki paradoks u društvu – kapital prikupljen od nesreće i pravne nesigurnosti običnih ljudi postao je pogonsko gorivo za rentijerski kapitalizam bogatih.

Чланак B&F 249: Stvarna cena prvog kvadrata – Najskuplje je ono što se ne vidi odmah се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Srbiji umire više ljudi nego što se rađa, a broj umrlih se uvećava u odnosu na broj rođenih iz godine u godinu, pa je negativni prirodni priraštaj tokom poslednje decenije dostigao 437.257 osoba. Prošle godine broj živorođene dece pao je ispod 60.000, prvi put otkada postoje ovakva merenja. Rođeno je tek 58.445 beba, a preminula je 94.831 osoba. U avgustu ove godine broj beba je iznosio 32.693 a preminulih 55.454.

Dakle, iz godine u godinu beleži se pad broja živorođene dece iako je država veoma darežljiva prema roditeljima. Naime, od početka 2024. godine jednokratna pomoć za prvo dete iznosi 500.000 dinara, za drugo dete 600.000 dinara u 24 rate, a za treće 2.280.000 dinara u 120 rata. Država za opremu za bebe isplaćuje i paušal od 7.500 dinara, a mladim majkama nudi podršku pri kupovini ili izgradnji prvog stana ili kuće u maksimalnom iznosu od 20.000 evra.

Dodatno, pojedini gradovi i lokalne samouprave daju i jednokratnu pomoć za rođenje deteta. Primera radi, u Beogradu ona iznosi 10.000 dinara.

Život „između poslova“

Zašto onda Srbija ima sve manje dece? Jedan od razloga je odlazak onog dela stanovništva koje se nalazi u dobu najvažnijem za reprodukciju, posebno žena starosti od 15 do 49 godina. Oni koji ostaju, žive u potpunoj neizvesnosti da li će posao koji imaju danas, zadržati i sutra.

Najnesigurniji je položaj mladih ljudi koji rade privremene i slabo plaćene poslove, često i bez ikakvih ugovora. Ali, neizvesnosti nisu pošteđeni ni oni sa fakultetskim diplomama, jer kompanije svaku krizu u poslovanju najčešće rešavaju tako što prvo pribegnu otpuštanju zaposlenih, a što je naročito „popularno“ u nestabilnim vremenima.

Mogućnosti da se „period između poslova“ – što je neretko eufemizam za nedostatak bilo kakvih prihoda – premosti nalaženjem angažmana za frilensere, u aktuelnoj krizi naglo se smanjuju. To potvrđuju i prošlogodišnji podaci o velikom odlivu frilensera iz Srbije s platformi za onlajn radnike, usled pada zarada i malog broja koliko-toliko sigurnih poslova, ako tako nešto uopšte postoji u „frilens svetu“.

Nesigurna vremena koja su u Srbiji postala uobičajeni način života, primoravaju sve veći broj mladih ljudi da rade i po nekoliko poslova istovremeno. Stoga, i kada se odluče da zasnuju porodicu, postavlja se pitanje koliko su u stanju da se kvalitetno posvete roditeljstvu?

Preduzetništvo i roditeljstvo

Pored neizvesne ekonomske situacije u Srbiji, deo odgovornosti za sve manji broj novorođene dece snosi i populaciona politika.

„Istraživanja pokazuju da jednokratna finansijska pomoć poput one koju isplaćuje naša država, kratkoročno može, ali i ne mora podići natalitet. Međutim, za dugoročne rezultate potrebno je unaprediti položaj žena na tržištu rada, omogućiti im ravnotežu između poslovnog i privatnog života i poboljšati opšte uslove za život porodica. To bi, na primer, zahtevalo dovoljan broj vrtića i škola, a seoskim porodicama, koje su najugroženije u ovom pogledu, makar postojanje redovnog prevoza do predškolskih i školskih ustanova“, kaže za B&F Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije (IRI).

Osim žena na selu, u ugroženu grupu spadaju i majke koje se bave preduzetništvom. Iako se njihov položaj poslednjih godina popravio, one i dalje nisu sigurne da će uspeti da održe poslovanje tokom trudničkog i porodiljskog odsustva, kao i da će za to vreme imati dovoljno sredstava za život. Preduzetnice se suočavaju i sa drugim problemima, kao što su neplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje tokom odsustva.

Iz tog razloga, udruženje „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije” predlaže da država uvede podršku preduzetnicama u vidu garantovanog minimalnog iznosa tokom porodiljskog odsustva, finansiranja privremene zamene tokom odsustva, obustave akontacija poreza i doprinosa, kao i priznanja troškova angažovanja zamene po uzoru na evropsku Direktivu 2010/41/EU.

Suzbijanje „kazni za materinstvo“

Institut za razvoj i inovacije je uradio celu studiju za podršku porodiljama, pod nazivom „Predlog olakšica na zarade majki nakon porođaja”. Stručnjaci ovog instituta preporučuju da se subvencionišu obavezni doprinosi za socijalno osiguranje nakon povratka žena sa odsustva radi nege deteta, i da ova mera važi za zaposlene žene, preduzetnice i one koje su pre rođenja deteta bile nezaposlene.

Subvencionisanje bi u prvoj godini trebalo da dostigne 65% ukupne visine doprinosa, u drugoj 60%, a u trećoj 50%. Poslodavac ne bi smeo da otpušta majke sve dok primaju subvencije države. Tako bi preduzećima postalo isplativo da zadrže povratnice sa porodiljskog odsustva i da radno angažuju nezaposlene majke.

Drugi problem žena u Srbiji kada postanu majke je taj što ne mogu dovoljno da se posvete poslu i razvoju karijere zato što su uglavnom one te koje najviše brinu o porodici i kući, a češće i odsustvuju sa posla kada su deca bolesna. Iz tog razloga, IRI predlaže podsticanja očeva da i oni odsustvuju sa posla radi nege deteta za šta bi primali naknade, kao što je praksa u EU.

Ukoliko bi očevi bili posvećeniji porodici, majke bi mogle i da se profesionalno usavršavaju, čime bi sticale ekonomsku stabilnost. To bi omogućilo da se značajnije suzbije praksa poznata kao „kazna za materinstvo“, što je termin kojim se objašnjava razlika u visini plata između žena koje imaju decu i onih koje ih nemaju.

Efekti dugoročnog „ulaganja“ u majke

U Institutu za razvoj i inovacije razradili su tri scenarija o mogućim efektima ovih mera. U najkonzervativnijem, broj nezaposlenih majki bi se smanjivao u skladu sa prosečnom stopom pada broj nezaposlenih žena fertilnog doba od 13% godišnje. Nešto optimističniji ishod bi bio da u drugoj godini primene ovih mera posao nađe 25% nezaposlenih majki, a 15% u trećoj godini. Poslednji scenario u drugoj godini predviđa zapošljavanje 35% majki, a 60% u trećoj godini.

Jevtić tvrdi da bi se ove mere mogle finansirati iz budžeta. „To bi državu koštalo oko 300 miliona evra godišnje, dakle otprilike onoliko koliko se sada izdvaja za jednokratna davanja. Na prvi pogled zvuči kao mnogo novca, ali poređenja radi, kada je zbog lošeg upravljanja došlo do kolapsa u Elektroprivredi Srbije, imali smo štetu od 1,2 milijardi evra. Dakle, mi imamo dovoljno novca i za jednokratna davanja i za subvencionisanje doprinosa”, uveren je direktor Instituta za razvoj i inovacije.

Ovaj predlog Instituta razmatralo je Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju u prošlom sazivu Vlade, koje je zatražilo i spisak mera za unapređenje položaja nezaposlenih žena i došlo do računice da bi one koštale još 30 miliona evra godišnje. Međutim, Ministarstvo finansija nije bilo zainteresovano za razmatranje ovih predloga.

Digitalizacija procedura kao pomoć preduzetnicama

Institut za razvoj i inovacije je objavio i studiju „Plan pojednostavljenja administrativnih procedura za regulisanje pravnog statusa preduzetnica, budućih majki“. U ovoj publikaciji predlaže jednostavnije procedure za otvaranje porodiljskog i odsustva radi nege deteta, kao i one za sticanje prava na finansijsku naknadu. Tim poslovima se u većim firmama bave računovođe, a pošto ih preduzetnice uglavnom nemaju, one u poodmakloj trudnoći fizički obilaze šaltere. Svi te procedure bi mogle da se završe elektronski, kada bi institucije bile bolje umrežene.

Marija Dukić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: sav_an_dreas, Depositphotos

Чланак Porodica u doba neizvesnosti: Puna škola vrata, niotkuda đaka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Amirdžon Holmatov, stanovnik Tadžikistana, dobio je od države rođendanski poklon za pamćenje. Državni inspektori uručili su mu kaznu zato što je prekršio zakon tokom proslave svog 29. rođendana. Važeći propisi nalažu da se rođendani obavezno slave u kući, isključivo u krugu članova porodice koji žive u tom domaćinstvu. Zakon strogo zabranjuje pozivanje prijatelja, kolega sa posla, komšija, pa čak i šire rodbine, a kažnjivo je i ukoliko osoba koja slavi rođendan tim povodom organizuje posluženje na svom radnom mestu.

U slučaju prekršaja, kazne najčešće iznose oko 500 dolara. Ali, novčani iznos koji su inspektori odredili Holmatovu zbog kršenja zakona oborio je sve rekorde i beskrajno obradovao ministra finansija u Tadžikistanu Fajzidina Kahorzoda, kada je izračunao koliki su to prihodi za budžet.

Holmatov je, naime, okupio nekoliko prijatelja na ručku koji je organizovao u restoranu. Da se zadržao samo na tome, verovatno bi se uklopio u onaj prosek od 500 dolara. No, Holmatov nije odoleo a da se ne pohvali na društvenim mrežama. Slavljenik se izgleda baš potrudio, jer je njegova rođendanska žurka imala više od 1.500 pregleda.

Državni inspektori za kvarenje veselja su procenili da je ovolikim razmetanjem u javnosti Holmatov naneo veliku štetu društvu u kojem skromnost predstavlja svetinju. Zato su odredili da slavljenik za svaki pregled mora da plati 8,2 dolara, pa je kazna samo po tom osnovu dostigla 12.300 dolara, što je skoro 40 puta veći iznos od prosečne plate u Tadžikistanu.

Uvreda za siromašne

Nesrećni slavljenik trenutno je najčuvenija žrtva Zakona o regulisanju proslava i ceremonija, koji propisuje pravila za organizovanje privatnih događaja u Tadžikistanu, od venčanja do sahrana. Ovaj zakon se u domaćoj javnosti naziva „Tanzim“, što znači „dovesti u red“. Zakon je doneo još 2007. godine doživotni predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon, da bi doveo u red rasipnike koji zloupotrebljavaju običaje i tradiciju radi bahaćenja.

Vođa nacije, kako zvanično nazivaju predsednika u Tadžikistanu, neprekidno ističe u javnosti da je skromnost najveća vrlina i da imućniji građani svojim rasipništvom vređaju siromašne porodice koje sebi ne mogu da priušte tako raskošna slavlja.

Zakon detaljno propisuje pravila za organizaciju svečanih skupova kao što su svadbe, rođenje deteta, rođendani, ceremonije povodom obrezivanja muške dece, povratak sa hadžiluka, ali se odnosi i na sahrane i pomene preminulima. Pravila strogo ograničavaju trajanje skupa, broj gostiju i količinu hrane koja se služi tom prilikom.

Mahala doušnici

Država je formirala posebne organe na saveznom i lokalnom nivou koji kontrolišu kako se zakon sprovodi i poštuje u praksi. Oni na teren šalju inspektore, sa zadatkom da iznenada upadnu na slavlja i tako uhvate nespremne i domaćine i goste.

No, kako se pokazalo da su i inspektori kvarljiva roba, te ponekad pokleknu i progledaju kroz prste domaćinima kada im ovi ukažu „sitnu pažnju“, Rahmon se oslanja na još jedan stub kontrole. Uporedo je razvio mrežu „mahala doušnika“, sačinjenu od najodanijih građana. Naime, svaka četvrt (mahala) ima odabranog patriotu, koji pomno nadgleda šta se događa u komšiluku.

On prijavljuje gde se održava neka svečanost, ali njegov glavni zadatak je da dodatno nadgleda i domaćine skupa i inspektore. Ako uoči nešto iole sumnjivo, o tome mora hitno da obavesti nadležne prema dogovorenim procedurama. Kazne za kršenje zakona su veoma stroge, posebno za državne službenike i imućnije građane.

Globa i za ekstravagantno tugovanje

Slavlje povodom venčanja, na primer, može da traje do tri sata, u propisanim terminima vikendom. Mladenci mogu da pozovu najviše 150 gostiju kojima se služi samo jedno toplo jelo, uglavnom pirinač kuvan sa mesom i povrćem, a velikodušnije opštine dozvoljavaju da uz to ide i hladno predjelo.

U svadbenoj koloni mogu biti najviše četiri vozila. Zabranjeno je da se u te svrhe iznajmljuju luksuzni automobili, a nije dozvoljeno ni darivanje skupe odeće, nakita i drugih preterano dragocenih poklona. Porodice mladenaca su dužne da troškove svadbenog slavlja podele „na ravne časti“, dakle svaka plaća polovinu ukupnih izdataka.

Državni inspektori redovno dolaze nenajavljeni na venčanja. Oni prebrojavaju svaki detalj, od kuhinjskog inventara i stolica, preko gostiju do količine skuvane hrane. Ako se na svadbi prekrši bilo koje pravilo, pojavi se makar jedna „prekobrojna“ zvanica ili višak pirinča, kazne za mladence i njihove roditelje iznose od 500 do nekoliko hiljada dolara.

Za državne službenike i bogatije građane iznosi su drastično veći, dok za vlasnike ugostiteljskih objekata koji organizuju svadbena slavlja „u ilegali“, kazne se kreću od 10.000 dolara pa naviše.

Za razliku od proslava, broj ljudi na sahranama nije ograničen. Međutim, porodica preminulog ne sme da poslužuje hranu niti piće gostima nakon sahrane, kao ni tokom održavanja parastosa i pomena. Država je zabranila i „ekstravagantno tugovanje“ na sahranama, poput glasnog jadikovanja ili angažovanja profesionalnih narikača i objavila je poseban vodič kako ožalošćeni mogu da plaču „u okviru zakona“.

A za predsednika šta ostane

Tadžikistan je poznat po tome da ima izuzetno stroge adminstrativne kazne, sa novčanim iznosima koji daleko prevazilaze prosečan standard i znatno su rigoroznije u poređenju sa drugim zemljama u regionu. Maksimalna administrativna kazna u Tadžikistanu za pojedince premašuje prosečan mesečni prihod u zemlji za više od 2,8 puta, dok u Kazahstanu iznosi oko 80% prosečne mesečne plate, nešto više od 50% u Kirgistanu i približno 35% u Uzbekistanu.

Sudovi u Tadžikistanu svake godine pokrenu između 1.200 i 1.500 prekršajnih postupaka protiv građana, vlasnika firmi i državnih službenika koji su se oglušili o pravila za regulisanje privatnih svečanosti. Po tom osnovu, u državni budžet se slije između 750.000 do preko milion dolara godišnje, što je za zemlju sa niskim standardom i malim budžetskim prihodima značajna suma.

Zakon očigledno daje rezultate, pošto većina stanovnika Tadžikistana živi više nego skromno. Prosečna plata jedva prelazi 300 dolara, a preko polovine tog iznosa prosečno domaćinstvo troši samo na hranu. Od 10 miliona stanovnika, petina živi ispod granice siromaštva. Doznake dostižu i do 40% domaćeg bruto proizvoda, pa se nameće pitanje gde završava milion dolara budžetskih prihoda od kazni koje inspektori tako revnosno svake godine naplate rasipnicima?

Tog novca nema na zvaničnom računu predsednika, koji takođe živi od minimalca. Ipak, zahvaljujući činjenici da doživotni Vođa nacije nikada ne spava jer dan i noć rešava nagomilane probleme, kao i mukotrpnom radu članova njegove porodice, kapne nešto i sa strane. Njegov sin, ćerke i zetovi kontrolišu sve u zemlji što donosi novac, banke, telekomunikacije, rudnike, aviokompanije, dok su unuci skloniji ulaganjima u luksuzne nekretnine u Dubaiju. Kad se sve sabere, procenjuje se da porodična imperija na čelu Tadžikistana raspolaže „nezvaničnim“ bogatstvom od oko milijardu dolara.

Imitatori iz komšiluka

Primer dobre prakse za uterivanje skromnosti u Tadžikistanu, pokušava da presadi u svoje dvorište i predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev, koji je, uzgred, promenio Ustav da bi što duže ostao na vlasti. Na njegovo insistiranje, 2020. godine Uzbekistan je praktično prekopirao zakon od suseda, s ciljem da se država obračuna s „besramnim ponašanjem“ raspikuća. Međutim, imućniji građani nalaze načine da ova pravila zaobiđu, pa se tako organizuju svadbe „u smenama“. Pošto zakon dozvoljava da mladenci na slavlje pozovu najviše 200 zvanica, prvo se upriliči proslava za goste u godinama. Kada se ona završi, sala se isprazni i organizuje se nova proslava, ovog puta za mlade svatove.

Pevači, muzičari i vlasnici ugostiteljskih objekata u Uzbekistanu više puta su protestovali na ulicama zbog usvajanja ovog zakona, a neke od vodećih muzičkih zvezda su pokretale i kampanje preko društvenih mreža da se on ukine.

Zorica Žarković

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: glebchik, Depositphotos

Чланак Tadžikistanske kazne za rasipništvo: Skromnost je vrlina, osim za predsednika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dvoje supružnika, od kojih je jedno provelo 15 godina u korporaciji a drugo se bavi advokaturom, rešili su da se upuste u posao na selu i izgrade kuću u Krčedinu za smeštaj turista. Da bi pribavili novac, konkurisali su za bespovratna sredstva koja obezbeđuje EU iz IPARD fonda za modernizaciju poljoprivrede i razvoj ruralnog turizma u Srbiji.

Pokazalo se da je za Marinu i Vladimira Ognjenovića to bila „multidisciplinarna“ avantura, od prikupljanja projektne dokumentacije do prokopavanja bujičnih kanala, ali koja se na kraju toliko isplatila da se spremaju za novu.

U poslednji čas

Kao što to često biva u Srbiji, Ognjenovići su za konkurs saznali u poslednjem trenutku i trčali da sve završe „za juče“, a to sve je bilo prilično obimno. „Moj prvi savet onima koji žele da konkurišu za ova sredstva jeste da tu proceduru započnu na vreme“, ističe Marina Ognjenović i objašnjava zašto: „Morate da završite kompletan projekat u predviđenom roku i da prikupite veliki broj dokumenata, uključujući brojne dozvole, potrebno je da uknjižite objekat, dokažete da su rešena sva pitanja vezana za vlasništvo“…

Tu nije kraj. „Morali smo da navedemo i najsitnije troškove, koje potom pregleda nadležna inspekcija u ovom programu i ocenjuje da li su ti troškovi realni. Kada inspekcija proceni pravu vrednost projekta i ako ispunite sve dogovorene uslove, uključujući kategorizaciju objekta – što za luksuznu kuću kakva je naša traži da imate sve, od igle do lokomotive – onda dobijate novac“, objašnjava Marina.

„Ceo ovaj postupak iziskuje puno vremena i bio je zahtevan za nas, iako oboje imamo iskustva u radu sa papirima i tabelama, ali se veoma isplati jer smo dobili 65% povrata od procenjene investicije. Preostali novac smo uložili nas dvoje, tako što smo prodali dedovinu“, navodi korisnica IPARD podsticaja.

Nasipaj i prokopavaj

Papiri se završe, ali treba sagraditi kuću. Ognjenovići su za to imali 24 meseca. Na papiru. Rešenje su dobili u septembru, ali umesto radova krenula je kišna sezona i kiša je lila „kao iz kabla“ sve do juna naredne godine.

„Tada smo konačno krenuli sa radovima, što znači da smo za 15-16 meseci morali da sagradimo celu kuću. A u toku gradnje nailazili smo na brojne probleme“, ne krije Marina, „jer to je zemljište na kome nikada ništa nije građeno. Morali smo da nasipamo zemlju, prokopavamo bujične kanale, gradimo potporne zidove“…

Stigle su na red i finese zbog kojih su Ognjenovići prošli ubrzani kurs iz građevinske stolarije. „Kada smo radili finalnu dokumentaciju, pred predaju završnog projekta za zahtev za isplatu sredstava, bilo je stavki koje smo morali baš dobro da proučimo jer nismo znali kako da ih popunimo – na primer, kolika je dimenzija prozora, da li je to sa ramom ili bez rama, da li se meri širina i visina otvora u zidu ili sam prozor“, priča suvlasnica kuće u Krčedinu koja je, ipak, izgrađena na vreme.

Da li su Ognjenovići napokon odahnuli? Nisu, jer onda je došla na red završna kontrola.

„Mi smo prvi put prolazili kroz taj proces, nismo znali na koji način se ta kontrola sprovodi, šta će inspektori da gledaju, šta su njihovi kriterijumi… Sve je na kraju ispalo dobro, jer su ljudi koji su angažovani u IPARD-u i inspektori na terenu izuzetno dobronamerni. Mi smo imali njihovu podršku tokom svih faza u projektu, odgovarali su nam na sva pitanja i vodili su nas kroz celokupnu proceduru“, naglašava Marina.

Ovog puta – na vreme

Prema njenom mišljenju, sredstva su im odobrena pre svega zahvaljujući izuzetno dobrom konsultantu.

„Kada smo konkurisali sa našim projektom, on nam je objasnio sve etape u tom procesu i uputio nas na šta sve moramo da obratimo pažnju. Možda je pomogla i činjenica da su izgradnja kuće u Krčedinu i ulazak u seoski turizam nova faza u razvoju našeg posla koji smo prethodno pokrenuli u drugoj delatnosti. Bavim se proizvodnjom parfemskih osveživača prostorija sa štapićima pod brendom ’Like a therapy’, a vila u Krčedinu koja nosi isti naziv zamišljena je kao mirisna kuća u kojoj gosti zaista mogu da se opuste i prepuste uživanju“, objašnjava Marina za B&F.

Kuća koja miriše nalazi se na obali Dunava, a mirisi stižu pod njen krov iz Grasa, centra parfemske industrije u Francuskoj. Tamo je Marina Ognjenović našla partnere koji prave mirise po njenim zahtevima. Ako mirisi stižu iz daleka, sve drugo za goste u kući nabavlja se u okolini.

„Potrudili smo se da zaokružimo ovaj posao tako da svi oko nas imaju koristi od njega. Sklopili smo saradnju sa lokalnom kafeterijom koja isporučuje gostima doručak na kućna vrata. Kada neko organizuje događaje u našoj vili obavezno ga povežemo sa mesarom u Beški koja kvalitetno posluje već 40 godina, kao i sa lokalnim vinarijama. Preporučujemo konobare iz ovog kraja, zabavljače iz Inđije i druge profesionalce koji su neophodni organizatorima događaja“, nabraja naša sagovornica.

Ognjenovići se sada spremaju da ponovo konkurišu za sredstva iz IPARD fonda, ovaj put na vreme i za manje kuće koje bi takođe bile namenjene izdavanju. Nakon iskustva koje su stekli, preporučuju i drugim preduzetnicima u seoskom turizmu da se obavezno prijave za ova sredstva.

„Ljudi treba da shvate da postoji procedura, ona je vrlo jasna i ukoliko se prati nema razloga da se projekat ne realizuje kako treba i da se sredstva ne dobiju, pogotovo sada, kada su u novom programu predviđene olakšice koje znatno pojednostavljuju ceo postupak“, ukazuje Marina Ognjenović.

Podrška za dva nova sektora

O kakvim olakšicama i novinama je reč, na događaju „EU nedelja mogućnosti“ objasnila je Katarina Đurić iz Upravljačkog tela za IPARD program u Ministarstvu poljoprivrede, koja je zajedno sa kolegama bila podrška i Ognjenovićima tokom realizacije projekta.

„Marija i njen suprug koristili su sredstva iz Mere 7 ovog programa, koja je u IPARD-u II bila podrška fizičkim licima, preduzetnicima, mikro i malim preduzećima za razvoj seoskog turizma. Pored ovog sektora, u IPARD-u III biće odobrena sredstva za još dve delatnosti“, najavljuje Đurić.

Podršku će dobiti poljoprivrednici koji proizvode male količine namirnica biljnog i životinjskog porekla ili se bave starim umetničkim zanatima za direktan plasman i promociju svojih proizvoda na tržište, uključujući i pomoć za razvoj digitalnog marketinga. Druga delatnost obuhvata nepoljoprivredne usluge u poljoprivrednom području, pa će za sredstva moći da konkurišu vlasnici različitih servisa za popravke, lica koja nude savetodavne, obrazovne i druge lične usluge.

Vredi se pomučiti

Za razliku od prethodnih programa, kada su korisnici morali da obezbede celokupna sredstva da bi kasnije dobili povraćaj, sada je propisano da mogu dobiti unapred do 50% ukupnog iznosa. Takođe, podnosilac zahteva neće morati kao ranije da pribavlja ponude od tri dobavljača za svaku stavku u investiciji – jer je to u seoskim sredinama ogroman problem, već će biti dovoljan jedan dobavljač.

Dobra vest je i to da oni koji konkurišu za sredstva, više neće morati sami da fizički prikupljaju svu potrebnu dokumentaciju, nego će dokumenta koja se pribavljaju po službenoj dužnosti obezbediti Uprava za agrarna plaćanja.

„Naravno, treba početi na vreme jer procedura i dalje jeste zahtevna, ali svaki korisnik nam kaže da bi ponovo konkurisao bez obzira što se pomučio. Kada se ima u vidu da je na ovaj način moguće obezbediti do 300.000 evra bespovratnih sredstava, stvarno se vredi potruditi“, zaključuje Đurić.

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Petar Đorđević

Чланак Iskustva korisnika IPARD fonda: Seoska kuća koja lepo miriše се појављује прво на Biznis i Finansije.