Kišna bašta je jednostavan sistem sadnje u konusnim lejama u zemlji, odnosno udubljenje u zemlji čija je funkcija da primi određenu količinu vode tokom jačih padavina i da zadrže vlagu što duže tokom sušnih perioda.

Uticaj na život i mentalno zdravlje

Sadne jame su opremljene otpornim biljkama i malčem. Kišne bašte, iako prvenstveno povezane sa očuvanjem životne sredine, mogu da doprinesu i mentalnom zdravlju i kvalitetu života stanovnika urbanih naselja.

Dokazano je da boravak u prirodi relaksira, odmara i opušta. Fizički kontakt s prirodom dok se održava bašta ili se jednostavno boravi u njoj može smanjiti stres, poboljšati raspoloženje i smanjiti simptome anksioznosti.

Kišna bašta u Beogradu

Beograd je postao jedan od 10 gradova u Srbiji koji je dobio kišnu baštu – urbanu zelenu površinu koja će doprineti smanjenju posledica obilnih kiša, poplava i pojava klizišta u urbanim sredinama. Ona se nalazi u Gastrošoru, novoj gradskoj lokaciji blizu centra Beograda, u nekadašnjoj industrijskoj zoni. Nekada kompleks magacina uz prugu, danas je gastro-park u čijem sastavu se nalazi niz restorana i gastro-barova na samo kilometar od Trga republike, i u kome je trećina površine odvojena za zelene površine, dostupne svim posetiocima.

Bašta je deo projekta „Niklo kao ja“, čiji je cilj da ponudi direktan odgovor na nastale negativne posledice klimatskih promena, a koji sprovodi kompanija A1 Srbija uz podršku evropske organizacije Propulsion i Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Kišna bašta u Beogradu će, zajedno sa preostalih devet kišnih bašti iz Srbije, biti prikazana na sajtu www.svetkakavzelis.rs, na kom će odvijati i glasanje za najlepšu.

Izvor: Biznis u regionu

Foto: stevepb, Pixabay

Чланак Čemu služe kišne bašte u gradovima? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nikada se nije više ulagalo u energiju iz održivih izvora nego sada. U 2022. je na globalnom nivou u tehnologije kojima se dobija “zelena” energija investirano 1,3 biliona dolara. To znači da je u odnosu na predpandemijsku 2019. godinu visina ovih investicija povećana za 70 odsto.

Međutim, ne ulaže ceo svet ravnomerno u održivu proizvodnju energije. Od ukupne količine investicija gotovo polovinu čine kineske, dok 12 odsto ulažu SAD i Kanada, i isti toliki procenat Evropa.

Najmanja ulaganja beleže se u Centralnoj Americi, Africi i Južnoj Aziji, u kojima se očekuje brz rast populacije a samim tim i tražnje za energijom. Najgora situacija je, očekivano, na najsiromašnijem kontinentu – Africi – gde je u 2021. u projekte za proizvodnju energije iz održivih izvora uloženo svega 2,6 milijarde dolara.

To znači da će ubuduće, uprkos globalnom rastu investicija u čistiju energiju, i dalje veliki deo sveta, odnosno zemlje sa velikim brojem stanovnika, koristiti prljavu. Ako je uopšte i budu imali, jer trenutno veći deo populacije Subsaharske Afrike nema pristup električnoj energiji.

U trku se uključuju strani investitori

Ipak, postoji interesovanje zapadnih i kineskih kompanija za ulaganje u manje razvijene delove sveta. Primera radi, Kina investira velika sredstva u hidro i solarne projekte u Južnoj Americi, gde se situacija značajno popravila. Tako Ekvador sada dobija 92 odsto svoje struje iz hidroelektrana od kojih su mnoge građene pozajmicama od kineskih banaka. Najveća azijska ekonomija finansirala je i izgradnju velikih solarnih elektrana u Argentini, međutim prema poslednjim podacima ova zemlja najveću količinu energije proizvodi pomoću prirodnog gasa (65 odsto), hidroelektrana (18 odsto), nuklearki (osam odsto), vetra (sedam procenata) i samo jedan odsto pomoću sunca. Njeni potencijali jesu veliki ali su bolno neiskorišćeni. I u drugim državama koje spadaju u ovu skupinu je tako.

Zato su se i SAD uključile u ovu trku, što javnim investicijama, što privatnim. To ne čudi, jer kako piše Clean Technica, sa strane privatnih kompanija, ovo mogu biti lukrativni poslovi. Naime, određene zemlje u Severnoj i Subsaharskoj Africi, kao i Argentina i Peru, imaju veoma veliki kapacitet za proizvodnju energije iz vetra. Mnoge od njih su i veoma sunčane. A još uvek imaju nedovoljan broj projekata za razvoj infrastrukture za proizvodnju energije iz održivih izvora. Ni Južna Azija nije preterano privlačna investitorima, premda se jedna zemlja, Indija, u ovoj regiji veoma ističe i dobija sve više novca.

Šta koči investicije?

Generalno gledano većina zemalja iz navedenih regiona, i dalje muku muči sa političkom i ekonomskom nestabilnošću. Na primer, mnoge južnoameričke zemlje imaju velikih problema sa inflacijom i političkom stabilnošću. U Subsaharskoj Africi problem je korupcija koja urušava demokratiju, institucije i sigurnost investicija, a ni u drugim regionima “ne cveta cveće”.

Ipak, ne treba izgubiti iz vida da mnoge od ovih zemalja beleže brz rast populacije i da će jednog dana predstavljati ogromna tržišta, na kojima verovatno neće biti zadovoljena domaća tražnja. Zato bi investicije u ove zemlje mogle biti isplative, naravno ukoliko ne dođe do nekih novih kriza i geopolitičkih razmirica.

Izvor: Clean Technica, World Bank, IEA

Foto: Sander Weeteling, Unsplash

Чланак Proizvodnja “zelene” energije: Najmanje se ulaže u zemlje sa najvećim potencijalom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vlada u Hagu će novcem iz EU isplaćivati holandske stočare koji dobrovoljno odluče da zatvore farme koje se nalaze blizu rezervata prirode, kako bi se smanjile količine azota u životnoj sredini, prenosi Rojters.

Planovi holandske vlade će imati „pozitivan efekat koji je važniji od potencijalnog narušavanja konkurencije i trgovine u EU“, navodi se u saopštenju EK.

Holandija mora da smanji emisije azota koje su uzrokovane decenijama intenzivnog stočarstva.

Nesuglasice sa moćnim poljoprivrednicima oko plana za smanjenje emisija azota su dovele do velikog poraza vladajuće koalicije premijera Marka Rutea na regionalnim izborima u martu, podseća britanska agencija.

Izvor: 24sedam
Foto: Pixabay

Чланак Ekstremna ekologija: EU plaća da Holanđani zatvore farme krava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Staljin je izgleda ipak bio vizionar. Glavnu prepreku na putu do uspostave komunističkog raja, u vidu kulaka, bogatih seljaka, riješio je kolektivizacijom, pretvaranjem privatnih poljoprivrednih gazdinstava u državnu imovinu, uglavnom silom. Sto godina kasnije, holandska vlada je došla do istog zaključka, problem su, ponovo, kulaci a rješenje je prinudna kolektivizacija. Jedina razlika je što je Staljinu cilj bio izgradnja komunizma, a holandskoj vladi drastično smanjenje broja krava i ostalih domaćih životinja u ime zaštite okoline i poštovanje EU direktiva.

Kada je 1979. u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) donešena „Ptičija direktiva“, kojom se garantuje zaštita područja gdje žive ugrožene vrste ptica, ta vijest nije stigla na naslovne strane novina, niti su se građani nešto posebno bavili njome.

U maju 1992. godine donešena je i EU Direktiva o zaštiti habitata, kojom je garantovana zaštita ostalih životinjskih vrsta kao i specifičnih područja, poput vodotoka, močvara i sličnih. Na bazi ove dvije direktive formirana je mreža zaštićenih područja u EU, poznatija kao „Natura 2000“, i naravno ni ovo nije izazvalo neku naročitu pažnju narodnih masa.

Obračun sa holandskim kulacima

Tri decenije nakon što je „Natura 2000“ zvanično promovisana, 2022. godine holandska vlada obnarodovala je svoj plan za borbu protiv glavnog neprijatelja, četvoronožnih proizvođača amonijaka, inače poznatijih pod imenom krave. Kako je cilj da se do 2030. godine prepolovi emisija azota, rješenje je da se radikalno smanji broj krava.

Problem je što su krave privatno vlasništvo farmera i žive na privatnim farmama. Rješenje je vrlo jednostavno, holandska vlada je spremna potrošiti 25 milijardi eura do 2030. godine kako bi otkupila 3.000 farmi i potom ih zatvorila i riješila se krava. Kako većina vlasnika farmi nije spremna da se odrekne vlasništva, jer im je to uglavnom porodični biznis, vlast je spremna da posegne za starom provjerenom Staljinovom metodom, prinudnom kolektivizacijom, odnosno nacionalizacijom.

Suštinski, holandski farmeri su postali žrtva vlastitog poslovnog uspjeha. Holandija je zemlja koja ima četiri miliona krava, 13 miliona svinja, 104 miliona pilića i nešto više od 17 miliona ljudi. Rezultat je da je to i najveći evropski izvoznik mesa, tako da je stočarstvo jedan od bitnih faktora u holandskoj ekonomiji.

Nusprodukt stočarstva je amonijak koji „proizvode“ domaće životinje i koji odlazi prvo u tlo a potom i u vodotoke, a glavni problem je što ovaj amonijak onda završava u područjima koja spadaju u zaštićene zone koje su dio „Nature 2000“. Da bi se postiglo radikalno smanjene emisije azota potrebno je smanjiti broj krava barem za trećinu, što znači nešto više od milion krava. U praksi to znači da farme koje su bliže zaštićenim zonama prve su na listi za nacionalizaciju i gašenje, dok sretnici koji su malo dalje možda mogu ipak sačuvati farme, pod uslovom da radikalno smanje broj grla stoke, što nije nužno garancija i ekonomskog preživljavanja.

Krave su krive i za globalno zagrijavanje

Reakcija farmera stoga i nije neko veliko iznenađenje, masovni protesti, blokiranje puteva, verbalno sukobljavanje sa ministrima na ulicama, sve skupa rezultiralo je u usijanoj atmosferi i podjeli unutar Holandije. Na jednoj strani su se našli zagovornici radikalnih mjera u borbi za očuvanje okoline, rukovođeni plemenitim principima i idealizmom. Na drugoj strani barikade našli su se farmeri, koji se u principu slažu da je potrebno zaštiti zemljište i vodotoke od zagađivanja, ali isto tako ne vjeruju da je rješenje da im država oduzima farme sa ciljem drastičnog smanjenja stočnog fonda u državi, sa svim pratećim ekonomskim posljedicama. Za sada, ishod odmjeravanja snaga je neizvjestan, jer ne odustaje ni vlada ni farmeri, ali prema vladinim planovima u ovoj godini trebalo bi već biti potrošeno oko 500 miliona eura na otkup farmi koje su prioritetne za zatvaranje.

Krave nisu samo „krivci“ za degradaciju zemljišta i vode zbog kontinuirane „proizvodnje“ amonijaka, već im se takođe prišiva odgovornost i za globalno zagrijavanje. Drugi „proizvod“ rada njihovih želudaca je metan, koji se uz ugljen dioksid smatra jednim od glavnih uzročnika globalnog zagrijavanja.

Mladi zapadni urbani borci protiv globalnog zagrijavanja, sa entuzijazmom upiru prstom u krave kao krivce za globalno zagrijavanje, mada ih nikada u životu nisu vidjeli uživo i iskreno vjeruju da mlijeko, sir i kajmak dolaze iz samoposluge i da nemaju nikakve veze sa kravama.

Mladi poduzetnici iz Silikonske doline, nakon kraha kripto valuta i i neprofitnih aplikacija koje „radikalno mijenjaju svijet“, sada su svoj kreativni potencijal fokusirali na rješenje problema globalnog zagrijavanja, u vidu domaćih krava i njihovih želudaca.

Spas je u pelenama za krave

Mlađahni vizionari tako su već došli do niza revolucionarnih tehnoloških rješenja, od specijalno dizajniranih pelena za krave, koje bi trebale zadržati amonijak i metan, pa do posebnih maski za krave koje bi trebale služiti kao barijera za metan iz kravljih želudaca.

Ideja o kravljim pelenama i maskama našla je zagovornike i među menadžerima ozbiljnih kompanija, poput francuske kompanije Danone, što samo potvrđuje tezu da moderni menadžeri bukvalno žive u virtualnom svijetu bez ikakvog kontakta sa realnošću, uključujući tu i vlastitu proizvodnju.

Sa druge strane, ovakve prijedloge stočari dočekuju sa nevjericom, iskreno se pitajući „ko je tu lud“ i ko koga tu zeza, jer njima očigledno nije do šale pošto se radi o njihovoj egzistenciji i poslovnom preživljavanju. Iznervirani stočari postavljaju logično pitanje, da li će pelene i maske biti obavezne i za ostale životinje preživare koje takođe proizvode metan, poput jelena, srna, antilopa i sličnih, ali borci protiv globalnog zagrijavanja za sada nemaju odgovor.

Pozitivno je što bi obaveza nošenja pelena i maski za sve krave, a bogami i svinje, sigurno doprinijela rastu zaposlenosti. Trebaće niz novih specijalista, jedan da drži kravu, drugi da mijenja masku na njušci i barem dvojica da mijenjaju pelene, plus čitava nova industrija bazirana na preradi ovih pelena u skladu sa ekološkim standardima. Naravno, ovo će da potraje dok posao oko hvatanja, držanja i mijenjanja pelena ne preuzmu roboti.

Ili EU ili stočarstvo

U međuvremenu, najbriljantniji mozgovi iz Silikonske doline uveliko pokušavaju da razviju aplikaciju koja bi omogućila stočarima, dok kao digitalni nomadi leže na plažama Balija, da sa svojih mobitela kravama u Alpama redovno mijenjaju pelene. Ideja je sigurno revolucionarna i „disruptivna“ i postojeće teškoće u realizaciji sigurno bi bile prevaziđene uz par stotina miliona dolara ulaganja od strane venture kapitalista.

Holandija se redovno uzima kao uzor kada se radi o modernom stočarstvu, tako da se logično postavlja pitanje ako to nije moglo funkcionisati u Holandiji, čemu se onda mogu nadati stočari u manje razvijenim i siromašnijim državama, kako u EU tako i izvan EU, poput balkanskih državica?

Kako sve preostale balkanske države, barem zvanično, žele što prije u EU, to automatski podrazumijeva i definisanje zaštićenih područja koja ulaze u program „Natura 2000“, a stočarima čija se imanja nađu u toj zoni onda se crno piše. Paradoksalno, EU stimuliše bavljenje stočarstvom „na veliko“ na industrijski način, kroz direktne i indirektne subvencije, dok sa druge strane istovremeno traži drastično smanjenje broja grla i po cijenu gašenja farmi. Zato bi balkanskim stočarima možda bilo pametnije da dignu ruke od krava na vrijeme i okrenu se razvoju aplikacija ili konsaltingu.

Dražen Simić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Lomig, Unsplash

Чланак Kolektivizacija na holandski način: Za sve su krive krave се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada bi se o stanju domaće ekonomije zaključivalo po promotivnim tekstovima velikih kompanija, od kojih najviše zavise ukupni privredni rezultati, stekao bi se utisak da mnoge od njih ništa drugo ne rade osim što se digitalizuju i grabe krupnim koracima ka zelenoj budućnosti, u čemu ih ne zaustavlja ni energetska kriza. Stoga, u vreme kada su svima puna usta „zelene tranzicije“, „cirkularne ekonomije“, „zelenog rasta“ i „zelenih poslova“, deluje nesuvislo postaviti pitanje: šta se ustvari podrazumeva pod tim pojmovima?

A podrazumeva se to da niko tačno ne zna šta se podrazumeva, jer u svetu ni za jedan ovih pojmova ne postoji jedinstvena definicija. O tome kakva je veza između zelene ekonomije i održivosti, te kako bi trebalo procenjivati uticaj zelene ekonomije na privredni rast i zapošljavanje postoji mnoštvo raznorodnih koncepata i metodologija, od nauke do međunarodnih tela i finansijskih institucija. Drugim rečima, pod svakim od pomenutih pojmova, različite organizacije i pojedinci podrazumevaju različite stvari, različito ih mere i na kraju različito vrednuju.

Isto važi i za zelene poslove. Premda se o njima stalno govori kao o poslovima budućnosti i od kompanija se očekuje da forsiraju takva radna mesta, i dalje ne postoji saglasnost oko toga šta su zapravo zeleni poslovi, niti jedinstvena međunarodna klasifikacija ovakvih zanimanja.

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), Međunarodna organizacija rada (MOR), Međunarodna konfederacija sindikata (ITUC) i Međunarodna organizacija poslodavaca (IOE) imaju najširu definiciju zelenih poslova koja sadrži ogroman broj aktivnosti u različitim sektorima. To su, kako navode, poslovi koji značajno doprinose očuvanju i boljem kvalitetu životne sredine u proizvodnji, poljoprivredi, istraživanju i razvoju, uslužnim i administrativnim delatnostima… Oni mogu da uključuju poslove u zaštiti ekosistema i biodiverziteta, poslove u vezi sa efikasnom upotrebom energije i resursa, smanjenjem emisije štetnih gasova, smanjenjem svih oblika otpada i zagađenja.

Pored ovoga, MOR insistira na tome da zeleni poslovi moraju da ispunjavaju kriterijume za dostojanstven rad, jer praksa pokazuje da deo „zelenih“ poslova, posebno u manje razvijenim zemljama, obavljaju najsiromašniji u uslovima koji nisu ni elementarno bezbedni po zdravlje, a kamoli dostojanstveni.

Svet: sprečiti zagađenje

Prema rečima Sanje Filipović sa Instituta društvenih nauka, glavna teškoća u definisanju zelenih radnih mesta proizilazi iz činjenice da se ne mogu „hirurški“ razgraničiti aktivnosti u zaštiti životne sredine od onih u drugim sferama poslovanja, a koje takođe utiču na poboljšanje ekoloških rezultata. Pored toga, shvatanje šta je novo zeleno zanimanje varira od zemlje do zemlje, pa se, recimo, zvanje revizora u energetici u Estoniji klasifikuje kao novi zeleni posao, dok se u Nemačkoj smatra da je to samo specijalizacija u već postojećoj revizorskoj profesiji.

Uz sve to, sadašnja percepcija zelenih radnih mesta se može potpuno promeniti već u neposrednoj budućnosti, a još je izvesnije da će se mnogi postojeći profili, bilo da je reč o metalskoj, građevinskoj, automobilskoj industriji ili poljoprivredi, redefinisati na način koji će obezbeđivati ekološki pristup u praksi.

Iako ovi i drugi razlozi bitno otežavaju da se izmeri učinak zelene ekonomije na tržište rada, poslovna društvena mreža Linkedin je ove godine objavila rezultate svog istraživanja o zelenim poslovima koji najbrže rastu u svetu. Nalazi pokazuju da su poslednjih pet godina najtraženiji menadžeri za održivost, a slede tehničari za vetroturbine, solarni konsultanti, ekolozi i na kraju stručnjaci za zdravlje i bezbednost životne sredine.

Ako je među prvom petorkom, sa izuzetkom tehničara za vetroturbine, prilično maglovito šta se na ovakvim radnim mestima tačno radi, još je „fleksibilnija“ situacija u ostatku izveštaja. Zato u Linkedinu zaključuju da su najbrže rastući zeleni poslovi manje specijalizovani i obuhvataju mnoštvo sektora, od menadžera za održavanje industrijskih objekata do prodavaca tehničkih proizvoda.

Imajući u vidu da ne postoji jasna klasifikacija zelenih poslova, ne čudi da nema ni saglasnosti oko toga koja su to znanja i veštine potrebni za ovakva radna mesta. Primera radi, velika Britanija i Australija su pokušale da naprave nacionalnu klasifikaciju specifičnih zelenih znanja, ali na kraju je ona završila kao kategorizacija po različitim privrednim oblastima, a ne u okviru samih zanimanja.

No, Linkedin je u svom istraživanju došao do nalaza da se u 10% svih oglasa za posao eksplicitno zahteva najmanje jedna zelena veština. Koristeći sopstvenu metodologiju, ova poslovna društvena mreža je sačinila listu pet najtraženijih ekoloških ekspetriza u kompanijama. Poslodavci u svetu najviše traže one koji imaju znanja za prevenciju zagađenja, upravljanje ekosistemom, oporavljanje životne sredine nakon incidenata kao što je izlivanje nafte i za ekološku reviziju.

Srbija: smanjiti potrošnju energije i sirovina

A šta su najtraženija zelena zanimanja kod nas? Filipović je za potrebe svog istraživanja o uticaju zelene tranzicije u privredi na obrazovni sistem uradila anketu među preduzećima od severa do juga Srbije, koja su uključena u dualno obrazovanje i pretežno posluju u oblasti mašinstva i elektroindustrije. Ostali se bave prehrambenom, hemijskom i proizvodnjom plastike, klima uređaja, automatizovanim sistemima za proizvodnju baterija, kao i reciklažom i upravljanjem otpadom.

Najveći procenat ispitanika, više od dve trećine, je odgovorio da je njihovim preduzećima najvažnije da smanje potrošnju energije i sirovina, a slede smanjenje otpada i prilagođavanje posledicama klimatskih promena. Svega 28% anketiranih firmi ističe kao važno smanjenje emisija štetnih gasova, dok tek petina vidi kao poslovni prioritet obnovu prirode.

Zanimljivo je da je čak 57% predstavnika kompanija odgovorilo da ne osećaju pritisak tržišta, konkurencije ili regulatora da menjaju svoje poslovanje u skladu sa ekološkim ciljevima. Kada je reč o sistematizaciji radnih mesta, 73% preduzeća ne predviđa bilo kakve kvalifikacije za obavljanje zelenih poslova za radnike sa srednjom stručnom spremom, dok ostala koja imaju takve uslove, nisu zapošljavala nove radnike na takvim radnim mestima u poslednje dve godine. Zbog posledica korone i nove krize usled rata u Ukrajini, skoro polovina anketiranih je izjavila da ne planira nova zapošljavanja na zelenim poslovima ni u naredne četiri godine.

Na pitanje koji zeleni profili su najvažniji za njihovo poslovanje, ispitanici su naveli stručnjake za automatizaciju logističkih sistema, laboratorijske tehničare, vozače elektrovozila, radnike koji su uposleni na reciklaži sirovina, kao i one za rad na automatizovanoj opremi za proizvodnju baterija koja ne ugrožava životnu sredinu.

Predstavnici kompanija ističu da zaposleni na zelenim poslovima, pored poznavanja standarda ISO 50001, moraju da budu upoznati i sa sadržajem Evropskog zelenog dogovora, principima energetske efikasnosti, sortiranja otpada, da razumeju energetske klase i načine za optimizaciju rada kako bi se smanjili troškovi. Specifična znanja koja se traže odnose se na poznavanje međunarodnih regulativa i standarda u oblasti zaštite životne sredine, procenu uticaja životnog ciklusa proizvoda, zelene nabavke, reviziju procesa sertifikacije, upravljanje obnovljivim izvorima energije i unapređenje energetske efikasnosti.

Zorica Žarković

Biznis Top 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Foto: Luke Jones, Unsplash

Чланак Šta su zapravo zeleni poslovi: Radna mesta koja svako tumači različito се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pitanje je samo kompromisa između litijuma kao strateški važnog za ekonomiju jedne države, spremnosti investitora na visoka ulaganja u tehnologiju eksploatacije i mogućnosti da ga država kontroliše i druge strane čuvanja srpskih njiva, reka i životne sredine,  piše Blic Biznis

U ukupnoj prodaji e-automobila u prošloj godini, prednjače Kina sa polovinom udela (3,3 miliona vozila), sledi Evropa sa 2,3 miliona prodatih modela, pokazuje izveštaj Međunarodne agencije za energiju. Broj e-automobila raste i u regionu i u Srbiji. Srbija raspolaže i zalihama litijuma neophodnog u auto industriji. Javnost je pritom podeljena: litijum kao razvojna šansa, put u ekološki haos ili je moguće pomirirenje uz izuzetno visoka tehnološka ulaganja u eksploataciju koja bi ekonomiji zemlje donela benefit.

– Litijum je strateški materijal potreban za najveće svetske kompanije. Kako sada stvari stoje, do 2035. praktično neće biti automobila sa unutrašnjim sagorevanjem nego će biti uglavnom električni automobili. U tom smislu u svetu skoro da postoji pomama za rudnicima litijuma, i rekao bih da je i kod nas to interesantno godinama. Ono što je važno jeste da postoje tehnologije koje mogu da budu apsolutno čiste, samo je stvar države sa kim će pregovarati i koliko će imati autoritet da može da očekuje od kompanije da će ispoštovati ono što se dogovori“ – kaže za „Blic Biznis“ Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Profesor napominje da proizvodnja litijuma nije ni malo jednostavna. Tehnološki postupak je, kaže, takav da on pripada onoj kategoriji rudarskih proizvoda koji mogu imati veliko zagađenje, ali različitog tipa.

Rudnik kod koga se puca dinamitom

– U razgovoru sa jednim kolegom rudarskim inženjerom koji je ranije radio za Rio Tinto došao sam do nekih objašnjenja o tome šta je osnovni problem rudnika litijuma u Srbiji. To je rudnik sa podzemnom eksploatacijom, rudnik kod koga se bukvalno puca dinamitom i neka količina rude se napravi i onda se ona iznosi na površinu kroz rudarsko okno i tamo se prerađuje. Za to prerađivanje manje-više znamo da se koristi velika količina sumporne kiseline, velika količina vode i pitanje je šta sa tom sumpornom kiselinom i vodom koje mogu kontaminirati okolni prostor – kaže Savić.

Moj sagovornik mi je skrenuo pažnju na još jedan problem.

– Pošto u Jadru na nekoj lokaciji postoji velika količina zdrave, pijaće vode, dakle ceo teren je pod podzemnom vodom koja nije daleko ispod površine. I moglo bi doći do zagađenja kod vađenja rude. Međutim, objašnjenja su da postoje tehnička rešenja zamrzavanja tih jama, da se štetni sastojci rude litijuma ne bi rastvarali u okolnoj vodi, a to je postupak koji nije nimalo jednostavan i koji košta, i koji verovatno Rio Tinto ne bi primenjivao u Srbiji – kaže Savić.

Prorektor Univerziteta u Beogradu (UB) Ratko Ristić više puta je ukazao na nekoliko činjenica koji govore o eksploataciji, ali po strogim uslovima i pravilima.

– Litijum se trenutno eksploatiše u nekim zemljama sveta ali po pravilu u pustinjama i nenaseljenim oblastima. Nemci eksploatišu litijum ali iz podzemnih voda kao i Britanci. I izdvajaju ga sa rubidijumom i cezijumom na filtrima. Nema uništenja šuma, nema raseljavanja stanovništva, kao u Jadru, nema uništavanja plodnog zemljišta – ocenio je Ristić.

Izvor: Blic Biznis

Foto: Pixabay

Чланак Da li postoji kompromis između ekspoltacije litijuma i čuvanja njiva i reka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pokret “Just Stop Oil” je britanska koalicija klimatskih organizacija koja deluje sa ciljem da zaustavi izdavanje licenci i dozvola za dalja kopanja i proizvodnju fosilnih goriva na Ostrvu. Formirana je ove godine ali već nekoliko puta je dospela na naslovne stranice medija zbog vratolomija poput one kada je član “Just Stop Oil” utrčao na jedan fudbalski meč i zaustavio ga vezavši se za stativu. Njegovi aktivisti često protestuju na sportskim dešavanjima ali su naširoko poznati i na umetničkoj sceni.

Naime, u julu 2022. dva člana ove koalicije zalepila su se za sliku “The Hay Wain” u Nacionalnoj galeriji sa porukom da nas, ukoliko ne usporimo klimatske promene, čeka apokaliptična budućnost. Slično su uradili sa kopijom Da Vinčijeve “Tajne večere”.

Porodica Geti i ekologija

No sada, posle bacanja supe na čuveno delo holandskog slikara Vinsenta Van Goga, mediji su počeli da se interesuju ne samo za njihove akcije već i za finansiranje. Ovaj pokret se uglavnom finansira iz američkog “Fonda za hitne klimatske slučajeve” osnovanog 2019. godine. Samo ove godine taj fond je finansirao 39 različitih organizacija sa četiri miliona dolara.

Međutim, u javnost je procurela vest da taj fond sredstva dobija od Ejlin Geti, naslednice nekada poznate naftne kompanije “Geti Oil”. Iako kompanija više ne postoji, novac Ejlin Geti je stvaran, kao i njene veze sa naftnom industrijom. Ona je osnivačica i “Ejlin Geti fondacije” koja ulaže u razne ekološke pokrete i organizacije, pa i u “Fond za hitne klimatske slučajeve” kojem je dala grant u vrednosti od pola miliona dolara.

Zato se u javnosti ovih dana diskutuje o tome da li je “Just Stop Oil” dobio novac da uništi reputaciju ekoloških pokreta ili je, što je verovatnije, sve ovo jedna velika slučajnost.

Ipak, osim (indirektnih) veza sa naftašima, ovom pokretu se zamera i što prihvata donacije u kriptovalutama za koje se zna da su ogromni potrošači električne energije, koja se još uvek proizvodi uglavnom zahvaljujući fosilnim gorivima. U ovom bizarnom sklopu događaja, umesto zagađivača, ekološki pokret dospeo je na stub srama.

No, pošto je pomenuta akcija pokreta “Just Stop Oil” privukla medijsku pažnju, logično je bilo očekivati da će privući i pažnju onih koji detaljno analiziraju način na koji pokret funkcioniše. Zato u narednim danima verovatno možemo očekivati još ovakvih vesti.

Izvor: Jpost

Foto: johnnyjohnson20430, Pixabay

Чланак Kako se finansiraju ekološki aktivisti koji su supom polili sliku “Suncokreti”? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kompanija „Basna“, koja posluje u Čačku od 2010. godine i ima proizvodni pogon u selu Viča kod Lučana, osnovana je posle tri godine istraživanja. Ona su bila neophodna jer je ovo preduzeće pokrenulo potpuno novu industriju i to u ruralnom području. „Basna“, naime, pretvara biomasu u energiju tako što proizvodi drveni ugalj koji ispunjava stroge zahteve Evropske sertifikacije za biougalj (EBC) i ima višestruku upotrebu, jer u samom procesu proizvodnje mogu da se oblikuju željene karakteristike proizvoda, u zavisnosti od njegove namene.

„Basna“ je trenutno jedino preduzeće u Srbiji koje poseduje EBC sertifikat, što znači da je ovako dobijeni drveni ugalj veoma čist, bez nedozvoljenih toksina, kaže za B&F Vesna Baur, koja je osnovala ovo preduzeće zajedno sa svojim suprugom Balzom Baurom.

Balz Baur potiče iz Švajcarske, gde je na ETH Institutu iz Ciriha stekao zvanje naučnika iz oblasti ekologije. U Srbiju je doneo svoje znanje, a sa dvoje supružnika iz Švajcarske je stigao i kapital koji su uložili u realizaciju pilot projekta u zapadnoj Srbiji. „Mi smo krenuli u ovu avanturu u vreme kada projekti iz oblasti zaštite životne sredine nisu bili prepoznati kod nas kao prioritetni. Uložili smo sve svoje resurse u pokretanje ovog posla, bez ikakve spoljne podrške“, priseća se naša sagovornica trenutka kada su krenuli sa proizvodnjom u ne baš zavidnim uslovima.

Počeli su na zemljištu koje je pripadalo nekadašnjoj zemljoradničkoj zadruzi „Viča“, bez vode, kanalizacije, stabilne isporuke struje i, naravno, bez internet mreže. Sve što je bilo na raspolaganju svelo se na zapuštene objekte. Bilo je potrebno mnogo entuzijazma, dovitljivosti i finansijskog ulaganja da bi se pokrenula proizvodnja, priča Vesna Baur, a pre toga sprovela istraživanja i edukovao tim koji će imati dovoljno znanja za predstojeći posao.

Lokalna proizvodnja, globalni doprinos

Sve to je potrebno kada se odlučite za poslovanje koje je usko povezano sa zaštitom životne sredine, jer ovu oblast karakteriše složena isprepletanost fizičkih, hemijskih i bioloških procesa, napominje naša sagovornica i dodaje. „Imali smo sistemski pristup analizi problema, što u ovakvoj oblasti zahteva istraživanja koja se ponavljaju tokom dužih vremenskih perioda. Iz tog razloga, prvih nekoliko godina smo ulagali u istraživanje, eksperimente i razvoj same ideje, bez izlaska na tržište. U istraživanja smo uključili naučnu zajednicu, kao i korisnike budućeg proizvoda. Takav pristup imamo i danas – nove proizvode takođe razvijamo u saradnji sa domaćim i stranim istraživačkim institutima“.

Šta je, stoga, u ovoj proizvodnji posebno? „Basna“ koristi postupak pirolize, koji obezbeđuje da štetni gasovi ne odlaze direktno u neposredno okruženje. Oni se sagorevaju sa dovoljno kiseonika, tako da u atmosferu odlaze samo čist ugljen-dioksid i voda. Istovremeno, energiju koja nastane u tom procesu koriste za sušenje i grejanje.

Ugljen-dioksid koji nastaje tokom proizvodnje drvenog uglja fotosintezom apsorbuju biljke, koje se naknadno ponovo upotrebljavaju kao biomasa za naredni proizvodni ciklus, obezbeđujući i do 20 odsto više energije ukoliko se koriste u proizvodnji biogasa. Ovo je proces koji traje. Na taj način se zatvara krug i omogućava održivo upravljanje resursima, uz istovremeno smanjenje troškova u proizvodnji, navodi naša sagovornica.

Drveni ćumur, odnosno biočar koji proizvode razlikuje se od drugih izvora obnovljive energije po tome što ima sposobnost da izoluje ugljen-dioksid iz atmosfere i da ga drži zarobljenog u svojoj karbonskoj mreži više decenija. Upravo je to razlog zašto se biočar našao na listi IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change), kao tehnologija koju treba podsticati u borbi protiv globalnog zagrevanja, ističe Vesna Bauer i pojašnjava:

„Procenjuje se da jedna tona proizvedenog biočara uklanja iz atmosfere između 1,5 do tri tone ugljen-dioksida. Konkretno, našom proizvodnjom po toni biočara uklanjamo 2,8 do tri tone ugljen-dioksida iz atmosfere. Na osnovu toga može da se zaključi da jedna mala proizvodnja u seoskom području u Srbiji, značajno doprinosi globalnoj borbi protiv klimatskih promena“. U prilog tome govori i činjenica da je preduzeće jedan od verifikovanih dobavljača sertifikata za otklanjanje ugljen-dioksida, na berzi PURO EARTH.

Zahvaljujući velikom znanju iz ove oblasti, zaposleni u „Basni“ mogu da prilagođavaju biočar specifičnim potrebama u vrlo različitim industrijama. Važno je napomenuti da pored drveta, skoro svi organski materijali mogu da se pretvore u ugalj, pri čemu su vidne i razlike u finalnom proizvodu. Tako i biočar koji nosi isti sertifikat od proizvođača do proizvođača može da se razlikuje. Iz tog razloga, „Basni“ je važno da u razgovoru sa kupcem zajedno dizajniraju krajnji proizvod, koji će najbolje odgovoriti potrebama klijenta.

Ruralna proizvodnja za izvoz

Šta to konkretno znači za one koji kupuju biočar? Prema rečima Vesne Baur, kada se agrougalj koristi kao prirodni dodatak zemljištu, zahvaljujući tome što se razgrađuje više decenija, on pomaže da zemlja bude zdravija. Ona sadrži više humusa, istovremeno ima nižu kiselost i bolje zadržava vlagu, što je od vitalnog značaja kada su temperature ekstremne. Usled bogatijeg mikrobiološkog života i manje zagađenosti, zemlja je plodnija, biljke su jače a samim tim su i veći prinosi. Sve to se obezbeđuje uz pozitivan uticaj na životnu sredinu, jer agrougalj apsorbuje toksične materijale iz zemljišta, kao što su teški metali i organski zagađivači koji ne odlaze u podzemne vode. S druge strane, smanjuje emisije metana i azotnog oksida zbog boljeg dovođenja vazduha u zemljište.

Biočar koji se koristi u stočnoj ishrani poboljšava zdravlje i osobine životinja. Noviji ogledi na imanjima krava muzara u Srbiji pokazuju da se uz korišćenje vrlo male doze biočara dobija najmanje četiri litara mleka više dnevno po grlu, navodi naša sagovornica.

Biočar, zahvaljujući tome što sadrži preko 90 odsto ugljenika, ima veliku ulogu i unapređenju konverzije hrane, jer iz nje apsorbuje toksine, ostatke pesticida i glifosata. Istovremeno, stabilizuje crevnu floru kod životinja, uz manju upotrebu antibiotika.

Biočar se u građevinarstvu upotrebljava kao jedna od komponenti u izradi industrijskih podova, i kao zamena materijala u fasadama. Imajući u vidu da je „Basna“ u svom poslovanju usredsređena na ponovnu upotrebu materijala, sarađuje samo sa onim preduzećima koja imaju usvojen plan za reciklažu.

Potresi na tržištu izazvani prvo zdravstvenom, a sada i geopolitičkom krizom, odrazili su se i na poslovanje „Basne“. Troškovi proizvodnje su u proseku povećani za 25 odsto, a opšta neizvesnost jako otežava bilo kakvo dugoročnije planiranje. Vesna Baur naglašava da im je u ovakvoj situaciji najvažnije to što su uspeli da očuvaju sva radna mesta i smatra da je jedna od njihovih najvećih prednosti plasman na inostranim tržištima gde su svojstva biočara već priznata. Naime, „Basna“ čak 99% svoje proizvodnje izvozi u Holandiju, Nemačku, Austriju i Švajcarsku, a u Finskoj sprovode višemesečni ogled koji po preliminarnim rezultatima najavljuje otvaranje novog tržišta. Ipak, namera im je da budu prisutni i na domaćem tržištu.

Zato ovo preduzeće iz Čačka, i pored ovako nestabilnih okolnosti po svetsku i domaću privredu, planira proširenje kapaciteta, najavljuje Vesna Baur. Kako kaže, iza sebe imaju više od decenije iskustva i tokom tog vremena nijednog trenutka nije bilo lako, ali se pokazalo da ono što ste zamislili možete uspešno da sprovedete ako uložite mnogo znanja i truda.

Danijela Nišavić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Чланак „Basna“ iz Čačka, jedinstvena u Srbiji po proizvodnji biološkog uglja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslanici u Evropskom parlamentu odlučili su danas većinom glasova da se nuklearna energija i prirodni gas označe kao „zelena“ energija, što je, kako izveštava Vašington Post, „pomno praćena odluka koja bi mogla da oblikuje klimatsku politiku u godinama koje dolaze“.

U pitanju je klimatski okvir poznat kao „EU taksonomija“, koji ima za cilj da usmeri investicije ka projektima koji su u skladu sa ciljem 27-članog bloka da bude klimatski neutralan do 2050. godine.

U februaru, pre početka ruskog napada na Ukrajinu, Evropska komisija je predstavila plan da se prirodni gas i nuklearna energija klasifikuju kao „prelazne“ zelene investicije u određenim okolnostima, što je izazvalo žestoku polemiku.

Pet meseci kasnije, globalna energetska kriza se intenzivirala, pa su evropski zakonodavci odbacili primedbe na predložena pravila i sa 328 glasova „za“ i 278 „protiv“ usvojili predlog EK.

Reakcija kritičara je bila momentalna. U sali se čulo „zviždanje“ kada je pročitan rezultat glasanja u sedištu parlamenta u Strazburu, navodi Vašington Post. Organizacija aktivista za zaštitu životne sredine, Grinpis, nazvala je odluku Evropskog parlamenta „prljavom politikom“ koja će „obezbediti da se više novca sliva u ratni budžet (predsednika Rusije Vladimira) Putina“.

U središtu debate je bilo pitanje da li se elektrane na gas i nuklearke ikada, pod bilo kojim okolnostima, mogu smatrati održivim ili zelenim izvorima energije.

Lažno reklamiranje proizvoda ili projekata kao da su ekološki

Pre ukrajinskog rata, uključivanje gasa u „taksonomiju“ podržavale su zemlje – članice EU, koje su smatrale da taj energent treba da posluži kao „most“ u procesu odustajanja od fosilnih goriva i povećanja njihovih kapaciteta obnovljive energije. Francuska i drugi, zalagali su se za označavanje nuklearne energije kao „zelene“, uprkos snažnom protivljenju Nemačke.

Protiv predloga EK govorili su, ne samo ekolozi, već i neki savetnici EU, pa čak i glavni izvršni direktor jedne grupe koja zastupa velike investitore.

Kritičari su navodili da napori Evropske komisije da zaštiti privatne investitore od grinvošinga (greenwashing), odnosno lažnog reklamiranja proizvoda ili projekata kao ekoloških, s ciljem sticanja tržišne prednosti – rizikuju da se pretvore u grinvošing još većeg obima.

Protivnici uključivanju gasa i nuklearne energije u „taksonomiju“ izrazili su zabrinutost da će to podstaći dalja ulaganja u fosilna goriva i odložiti prelazak EU na obnovljivu energiju.

„Ova odluka Evropskog parlamenta će odložiti očajnički potrebnu, realno održivu tranziciju i produbiti našu zavisnost od ruskih goriva. Ovo licemerje je frapantno, ali nažalost nije iznenađujuće“, napisala je danas na Tviteru aktivistkinja za klimu i životnu sredinu Greta Tunberg, izveštava Vašington Post.

Izvor: Telegraf

Foto: Pixabay

Чланак Greta Tunberg: Odlučeno da su gas i nuklearke – zelena energija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Potrebno je oko sat vremena samo da bi se reoročila štednja u banci, a najveći deo tog vremena odlazi na potpisivanje najrazličitijih papira. Ako je podnosilac zahteva stari klijent banke, i samo reoročava novac, ništa ne podiže i ne radi ništa novo, mora da potpiše 14 dvostranih papira, sitnog fonta. Ovo je praksa iz jedne banke, potvrđena iz iskustva. U zavisnosti od banke, moguće je da se sama procedura kao i nešto od dokumenata razlikuje, ali u nijansama. Međutim, ako se od banke uzima kredit, procedura zahteva još više vremena, i naravno više papira, što za potpisivanje, što za dostavljanje. Istine radi, najveći deo dokumenata propisala je Narodna banka Srbije, ali i banke samostalno mogu dodati neki obrazac za potpisivanje, što i čine.

„Izgleda da u domaćoj javnosti postoji shvatanje da u našem bankarskom sistemu postoji mnogo papira, čega navodno nema u zemljama Evropske unije. Takav utisak uopšte ne odgovara stvarnosti, jer ne samo da domaće banke primenjuju propise Republike Srbije, koji su uglavnom usklađeni sa pravom EU, nego je i sva interna dokumentacija banaka, ono što same banke propisuju, usklađena sa ostalim članicama bankarske grupe, koje su uglavnom iz Evropske unije“, kažu u Narodnoj banci Srbije.

Ipak, logično je postaviti pitanje zašto u vreme kada svi, uključujući i banke, toliko govore o digitalizaciji, masa poslova se radi preko interneta i postoje razni serveri koji čuvaju elektronska dokumenta, baš svaki papir u bankarskoj proceduri mora da se odštampa da bi klijent na taj dokument stavio potpis? I zašto je, na primer, za najobičnije stavljanje novca na štedni račun potrebno potpisati čak 14 različitih dokumenata?

Upoznaj svog klijenta

„Postoji nekoliko grupa propisa za polaganje depozita. Najpre, to su propisi kojima je uređeno sprečavanje pranja novca, koji se primenjuju pre svega kada se prvi put zasniva poslovni odnos između klijenta i banke. Banke svojim internim aktima uspostavljaju pravila za procenu rizika u vezi sa pranjem novca, u okvirima tih propisa. Takođe, opšteprihvaćena bankarska praksa je da se kod uspostavljanja poslovnog odnosa i kasnije, primenjuje procedura ’upoznaj svog klijenta’. Jednostavno rečeno, treba dokazati poreklo tog novca. Pored ovih propisa, postoje i oni čiji je cilj zaštita korisnika finansijskih usluga. Njihova osnovna svrha je da korisnik bude upoznat sa svim relevantnim informacijama pre nego što zaključi ugovor sa bankom, odnosno da bude svestan ekonomskih posledica koje nastaju za njega zaključenjem tog ugovora“, objašnjavaju u NBS.

Druga strana medalje je to što, prema iskustvu bankara, klijenti najčešće uopšte ne čitaju toliku količinu informacija, ali pravila su pravila, odnosno „banke moraju da zaštite svoje poslovanje“.

U Narodnoj banci Srbije kažu da su kroz uređivanje načina oglašavanja finansijskih usluga i preduzimanjem mera prema bankama u toj oblasti, postignuti značajni rezultati u otklanjanju nesporazuma, odnosno da korisnici iz oglasnih poruka ne izvuku pogrešan zaključak. „Takođe, izmenama odluke o efektivnoj kamatnoj stopi (EKS) uvedeni su dodatni obrasci koji pokazuju kako se rata kredita, odnosno, odnos zarade i te rate, može menjati u različitim negativnim scenarijima. Dakle, postoje stalni napori da se način informisanja pojednostavi, a da se ne izgubi na kvalitetu tog informisanja“, ističu u centralnoj banci.

Za same banke ova tema je jedna od onih o kojoj baš i ne žele da pričaju, niti da daju detaljnija objašnjenja. Odgovore na naša pitanja je poslala samo banka Inteza. Kako su objasnili, sva dokumentacija potrebna za otvaranje platnih računa i polaganje depozita u ovoj banci proizlazi iz zakonski propisanih okvira.

„Na primer, za stavljanje novca na štednju, odnosno oročavanje depozita, klijentima je potreban samo važeći identifikacioni dokument. Prilikom ugovaranja oročenog depozita, klijentima se uručuje predugovorna i ugovorna dokumentacija. Drugi deo dokumentacije, koju klijent potpisuje prilikom otvaranja računa, obuhvata ponudu za depozit, upozorenje o valutnom riziku, ali samo za oročene depozite u stranoj valuti, zatim zahtev za otvaranje depozita i ugovor o depozitu. Tu su još i obavezni elementi ugovora o depozitu, evidencioni karton, kao i plan isplate depozita“, kažu u ovoj banci.

U Intezi dodaju da ukoliko nema potpisan obrazac izjave o osiguranju depozita, klijent prilikom oročavanja depozita potpisuje i taj obrazac, a uručuje mu se i štampana brošura Agencije za osiguranje depozita. Isključivo na zahtev, klijentu u ovoj banci može biti uručeni i nacrt ugovora, koji se potpisuje, kao i opšti uslovi poslovanja za depozitne poslove i uslovi odobravanja proizvoda.

U ovoj banci moguće je dobiti dokumenta na mejl, koji je registrovan u banci, ali samo predugovornu dokumentaciju koju nije potrebno potpisati.

Mač sa dve oštrice

Da je ovolika papirologija između banke i klijenta neophodna smatra i Dušan Uzelac, dugogodišnji glavni urednik ekonomskog portala „Kamatica“. On kaže da pored procedure koju nalaže NBS, poslovne banke mogu da zatraže i popunjavanje nekih anketa i upitnika koje koriste za unapređenje svog poslovanja ili za unapređenje ponude za konkretnog klijenta. Banke, prema njegovom iskustvu, ne propuštaju priliku da prodaju i neki dodatni proizvod ili uslugu, ali ističe da je na nama da decidno izjavimo da li želimo da primamo ove vrste promotivnog materijala.

„U praksi je moguće da se neka dokumenta zamene elektronskim, ali za to i banke moraju da se opreme. Neke banke tako rade već godinama. Ali potrebno je i da klijent bude opremljen sertifikatom i znanjem šta i kako treba da uradi. Banke bi bile najsrećnije kada bi sve ovo moglo da se obavlja elektronski, samo to je i mač sa dve oštrice, jer bi tako klijenti još manje obraćali pažnju na ugovorne odredbe“, komentariše Uzelac.

I na kraju, da li je moguća „revizija“ već propisanih dokumenata, odnosno da li se nekad nešto od papira može izostaviti takođe zavisi od Narodne banke Srbije. A u centralnoj banci kažu da „osluškuju potrebe sa tržišta bankarskih usluga i prepoznaju značaj procesa digitalizacije finansijskih usluga“. Daju i primer kada se to već desilo.

„Nakon izmena regulative 2016. godine, kao ravnopravna alternativa potvrdi poslodavca o zaposlenju i zaradi prihvata se i izvod iz evidencije banke na kojem je evidentirana uplata zarade, a kako bi kreditna procedura bila brža i efikasnija, bez nametanja klijentu obaveze odlaska kod poslodavca radi overavanja potvrde o zaposlenju i zaradi, ili pak u drugu banku radi pribavljanja izvoda iz evidencije o uplati zarade. NBS je 2020. godine omogućila i odobravanje kredita ročnosti do dve godine u iznosu do 90.000 dinara po olakšanoj proceduri. Ona podrazumeva da banka od podnosioca zahteva za potrebe kreditnog dosijea, kao dokaz o zaposlenju i zaradi ili penziji dužnika u poslednja tri meseca može prihvatiti potpisanu izjavu tog dužnika, datu pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću. Dodatno, veliki broj banka pruža finansijske usluge na daljinu, uključujući čak i otvaranje tekućeg računa. Kod tih finansijskih usluga korisnik se saglašava sa tom dokumentacijom nakon logovanja na sistem putem dvofaktorske autentifikacije. Dakle, sve se to obavlja bez papira“, podsećaju u Narodnoj banci Srbije.

Ipak, kako kažu, ne treba očekivati drastične promene, niti manje predugovorno informisanje. Posebno u okolnostima kada klijenti širom Evrope stalno osporavaju različite odredbe u ugovorima sa bankama. S druge strane, rizici pranja novca postoje i oni isto tako ne dozvoljavaju da se broj potrebne dokumentacije značajnije smanji.

Aleksandra Galić

Finansije TOP 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Foto: Christa Dodoo, Unsplash

Чланак Papirologija u bankarskim procedurama sa klijentima u digitalnoj eri: Jedno drvo za jedan kredit се појављује прво на Biznis i Finansije.