Naučnica Sintavi Sulajman je 2010. godine, dobivši svoj prvi posao u laboratoriji na japanskom Univerzitetu u Osaki, počela da eksperimentiše sa enzimom koje su u gomili trulog lišća otkrile njene nove kolege. Taj enzim nazvali su “kutinaza komposta od lišća” odnosno skraćeno od njegovog engleskog naziva – LCC.

On inače pomaže mikrobima da probiju voštani premaz listova kako bi ih lakše razgradili. Ispitujući njegova svojstva Sulajman je došla na ideju da bi on na isti način mogao razgrađivati i plastiku.

Jednog popodneva je odlučila da ovo proveri u praksi. Isekla je plastičnu ambalažu od slušalica i stavila je u vodu zajedno sa pomenutim enzimom. Pošto je ambalaža prenoćila u ovom rastvoru, Sulajman je ujutru na delovima plastike zatekla rupe dok su neki delovi plastike čak bili i usitnjeni. Ispostavilo se da LCC razbija hemijske veze među molekulima plastike čime olakšava mikrobima njenu lakšu razgradnju, odnosno razgradnju njenog organskog materijala kakav je na primer celuloza koja se nalazi svuda u prirodi.

Makaze za molekule plastike

Međutim, za razgradnju plastike u prirodi ovim enzimima je potrebno mnogo vremena. Zato je Sulajman počela da radi na ubrzavanju tog procesa. I nije bila jedina. I profesor Alen Marti sa Univerziteta u Tuluzu u Francuskoj bavio se ovim enzimom. On i njegove kolege modifikovali su ga u LCCICCG, enzim specijalizovan baš za razgradnju plastike. Pokazalo se da njihova modifikacija veoma brzo može razbiti polimere od kojih se sastoji PET ambalaža na monomere, odnosno na hemikalije od kojih se može proizvesti nova plastika.

“Ako zamislimo da je plastika ogrlica od perli, ovaj enzim su molekularne makaze koje je seku. One prekidaju veze između perli i potom svaku od njih možete iskoristiti za neku novu ogrlicu”, plastično objašnjava francuski naučnik.

Njegovo otkriće je dokazano i u praksi kada je počela da ga koristi kompanija Carbios, u kojoj je Marti sada šef fabrike koja se bavi razgradnjom plastike i pravljenjem novih materijala od nje. Ta fabrika poseduje najveću mašinu za procesiranje poliestera, koji je takođe jedna vrsta plastike i od kojeg se proizvodi polovina odeće na planeti. Međutim u ovoj fabrici se može proizvesti i materijal za druge predmete od plastike, kao što su na primer flaše.

Rešenje za odlaganje plastike

Do sada se odeća od poliestera najčešće spaljivala ili je bila slata na deponije u zemljama u razvoju, zagađujući njih umesto (bogate) države u kojima je korišćena. No, ovo otkriće japanskih i francuskih naučnika moglo bi smanjiti količinu tekstilnog otpada.

Nauime, pomenuta mašina u Carbios-u je sposobna da razgradi veliku količinu odeće. Ona odvaja delove stare odeće i samo od poliestera pravi materijal za proizvodnju nove. Ponekad se u taj novi tekstil ugrađuju i drugi materijali poput pamuka.

Budući da je ova tehnologija veoma efikasna ta kompanija planira da otvori još jednu fabriku u Francuskoj. Plan je da do 2025. bude u mogućnosti da reciklira do 50.000 tona plastičnih materijala godišnje, što bi stvorilo materijal za 300 miliona običnih majica ili dve milijarde plastičnih flaša.

Deo stručne javnosti je ushićen zbog ovako ohrabrujućih rezultata Carbios-a, dok pojedini stručnjaci ipak upozoravaju da su neke vrste plastike teže za recikliranje i da treba nastaviti sa promocijom odgovorne upotrebe plastike među stanovništvom.

Što se tiče Sintavi Sulajman, ona pomno prati uspehe francuskih naučnika koji su njeno otkriće komercijalizovali i nada se da će LCC pomoći u smanjivanju zagađenja.

Izvor: BBC

Foto: Nennieinszweidrei, Pixabay

Чланак Reciklaža plastike pomoću prirode се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekološko-humanitarni projekat „Dobro se reciklažom vraća“ pokrenut je sa ciljem testiranja spremnosti potrošača da učestvuju u ekološkim inicijativama, uz dodatnu vrednost koju daje mogućnost doniranja. Na ovaj način prikupljaju se i relevantni podaci sa tržišta Srbije, budući da je ovaj projekat najpribližniji modelu depozitnog sistema kakav se implementira i u pojedinim zemljama Evrope.

U okviru projekta, od prošle godine postavljena su dva aparata za reciklažu – u Novom Sadu i Nišu, a od nedavno su postavljena i dva nova u prodavnicama u Beogradu, na Vidikovcu u ulici Kneza Višeslava 61V i u Borči, na adresi Bratstva i jedinstva 2D.

Kompanija Lidl kroz ovaj projekat ne samo da brine o potrošačima i kućnom budžetu, već ih stimuliše da brinu o životnoj sredini i na taj način kreiraju bolju budućnost za sve nas, a prvi utisci potrošača su vrlo pozitivni.

U pilot fazi u kojoj se projekat trenutno nalazi pokazalo se da primena iskustava i rešenja iz Nemačke i drugih zemalja Evropske unije značajno može ubrzati uvođenje koncepta cirkularne ekonomije na tržište Srbije.

Чланак Reciklaža ambalaže u Lidlu: Put ka održivoj budućnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na ideju o recikliranju starih šatora je došla pre 10 godina, nakon završetka studija, a dva prototipa od recikliranog, neobičnog materijala uradila je još 2013.

No, znanja o iskoristivosti starih stvari stekla je još mnogo ranije kada je kao devojčica sa dekom obilazila vojne otpade i pomagala mu da od odbačenih šatora JNA pravi presvlake za stolice. Upamtila je njegovu rečenicu da je šatorski materijal “izdržljiv i da se teško haba”.

Godine su prolazile a ona je radila kao arhitekta i u zemlji i u inostranstvu. Kada je već utabala put u arhitekturi i sakupila novac, osmelila se da krene i u priču recycle i upcycle product modnih detalja.

Početak poslovanja tokom pandemije

Ideja se dugo krčkala dok je Ljiljana radila druge poslove, a prvi korak ka njenoj realizaciji napravila je 2021. Tada je već imala četiri modela torbi ali ne i ozbiljniju proizvodnju.

Međutim, našla je saradnike za šivenje koji umeju da rade sa takvim specifičnim materijalima i započela proizvodnju u malim zanatskim radnjama za krojenje i šivenje u Arilju i Požegi.

Ove godine je otvorila preduzetničku radnju, ali i dalje radi kao arhitekta u jednom beogradskom birou, što je njena glavna delatnost.

Prodaju je organizovala preko prijatelja u inostranstvu jer je u svetu upcycle ideja zanimljiva, a i želeli su da budu, na neki način, deo ex YU priče. HEROI torbe zbog celokupnog koncepta postale su zanimljive internacionalnim klijentima. Jednu torbu je kupila čak i princeza iz Abu Dabija koja je bila zainteresovana za komercijalnu saradnju.

Šta je price-breakdown?

Iako radi dva posla Ljiljana Todorović se trudi i da se bavi edukacijom potrošača, prenoseći im iskustva koja je stekla dok je živela u Švajcarskoj i UAE. Sa tim ciljem, planira da na web shop stranici HEROI postavi još jednu inovaciju: „price-breakdown“, odnosno jasno istaknute troškove koje ima kao proizvođač. Tako će kupci videti koliki su troškovi nastajanja njenih torbi: cena materijala, radne snage, skladištenja zaliha, režija…

Ovih dana razmišlja i o širenju kroz segment zero waste. Otpad od otpada, tj. preostali materijal od prve ture torbi je sačuva pa će ga iskoristiti za kolekciju malih aksesoara.

Torbe koje imaju ličnost

Prema njenim rečima, HEROI torbe se prave od tri vrste platna. Prva su vintage šatorska krila koja su stara više od 50 godina. Nose oznaku SMB i proizvedena su sedamdesetih godina 20. veka. Sledeća generacija su zeleni šatori M68. Torbe sašivene od njih su naličja jer je intezivnije boje. „Najmlađa“ su plavičastozelena šatorska krila s oznakom M93.

Međutim, svaka torba je unikatna, jer “nijedno šatorsko krilo nije identično. Svako ima neki ‘trag’ koji ga čini jedinstvenim pa i torbe napravljene od njih”, tvrdi ona.

Andrijana Cvetićanin

Foto: Lična arhiva/Dušan Stević

Izvor: Biznis u regionu 

Чланак U Srbiji se proizvode i torbe od recikliranih vojničkih šatora се појављује прво на Biznis i Finansije.

Povod za iznošenje stavova je donošenje Zakona o upravljanju ambalažnim otpadom o kojem je bilo reči na održanoj konferenciji u Beogradu „Ambalaža 5.0 – Inspiracija. INOVACIJA. Održivost“, kao i činjenica da Alijansa, koja je deo konsultativnog procesa u donošenju novog Zakona, nije dobila odgovor zašto se Ministarstvo zalaže za depozitni sistem koji obuhvata samo dva materijala – plastiku i aluminijum (limenke), a ne i druge materijale kao što su staklo i višeslojna kartonska ambalaža. Upravo to nije uobičajena praksa u svetu, jer podaci ekspertske kuće “ReLoop“ profilisane za depozitni sistem, govore da 92% onih koji su uveli depozit ima bar tri materijala uključena u proces sakupljanja i selekcije (staklo, plastika i limenke).

Da podsetimo, u oblasti zaštite životne sredine Srbija se obavezala da do 2030. godine ispuni ciljeve Evropske unije koji je obavezuju da reciklira 85% otpada od kartona i papira, 75% od stakla, 60% od aluminijuma i 55% plastičnog otpada.

Alijansa za cirkularna pakovanja, koja okuplja lidere u oblasti proizvodnje ambalažnog pakovanja, koji čine 65% celokupne proizvodnje u Srbiji i dostižu godišnji obrt od 660 miliona evra, svoj stav o uvođenju depozitnog sistema za sve materijale zasniva, ne samo na iskustvima evropskih država, već i na specijalizovanoj “Eunomija“ studiji, koja je sprovedena isključivo za teritoriju Srbije.

Alijansa navodi da je ovo ključno pitanje kako iz ugla ekologije tako i ekonomije, koje može uticati na izvoz ambalažnih pakovanja, odnosno spoljno-trgovinsku razmenu države, na celokupan učinak reciklažne industrije u Srbiji, što sve zajedno može uticati na budžet Republike Srbije.

„Poznato je da je EU postavila standarde da svako ambalažno pakovanje treba u sebi da sadrži određeni procenat recikliranog materijala, i taj procenat će se povećavati iz godine u godinu, to se zahteva ne samo kroz EU standarde nego i kroz klimatske planove kompanija. Ukoliko naše proizvodnje ne budu u prilici da dođu do iskorišćene ambalaže odnosno resursa, što se može desiti ukoliko se ne uvede depozitni sistem sakupljanja i selekcije za sve materijale, praktično znači da naši proizvodi neće moći da se prodaju na inostranom tržištu, jer neće biti u skladu sa njihovim standardima. To može ugroziti proizvodnju, radna mesta, ali to nije sve. Postavlja se pitanje gde će iskorišćena ambalažna pakovanja završiti? Kao otpad – na deponiji ili u prirodi? Novi zakon upravo to ne bi smeo da dozvoli. Iskorišćena ambalaža je resurs i svi u svetu je tako tretiraju. Nadamo da će novi zakon to omogućiti, a to je jedino moguće uz uvođenje depozitnog sistema za sve materijale. Reciklaža takođe doprinosi smanjenju CO2 emisije što je još jedan od preduslova za konkurentnost“, izjavio je Nenad Đurđević, predsednik Alijanse za cirkularna pakovanja i komercijalni direktor za Jugoistočnu Evropu, Tursku i države CIS-a u kompaniji Ball Packaging.
Kompanije koje su članice Alijanse smatraju da je upravljanje ambalažnim otpadom veoma važno
pitanje i da treba da bude regulisano zakonom što je praksa u EU, a ne podzakonskim aktima.

„Zakon treba da obezbedi efikasan okvir upravljanja ambalažnim otpadom, što je jedino moguće kroz implementaciju depozitnog sistema za koji je potrebno ovim normativnim aktom precizirati vrste materijala i pića, rokove, kao i ciljeve iskazane u procentima po vrsti materijala. Mi kao bitna karika kada je reč o ambalažnim pakovanjima, želimo da budemo uključeni u proces donošenja zakona kroz radnu grupu, jer se jedino uvažavanjem svih stejkholdera može doneti izbalansirano sistemsko rešenje od kojeg će Srbija imati korist“, izjavio je Nenad Đurđević, predsednik Alijanse.

„Donošenje odluka bez razmatranja dugoročnih posledica može ugroziti ne samo radna mesta, već i celokupnu industriju proizvodnje ambalaže, kao i razvoj domaće reciklažne industrije. Jedan od ilustrativnih primera za ovakav scenario je Srpska Fabrika Stakla, member of Vaider Group. Nedavno su uložena značajna sredstva u proizvodne kapacitete ove fabrike, a dodatna sredstva su izdvojena za izgradnju reciklažnih postrojenja. U prvoj fazi, planirano je da se do 2026. godine poveća kapacitet prerade na 15 tona stakla na sat, dok će u narednoj fazi, do 2030. godine, dostići impresivnih 30 tona stakla na sat. To znači da će godišnji kapacitet prerade stakla biti povećan sa 70.000 tona na čak 150.000 tona“, ističu predstavnici Srpske Fabrike Stakla, članice kompanije Vaider Group, koja takođe pripada Alijansi.

„Verujemo da Srbija poseduje značajan potencijal za reciklažu. Međutim, ukoliko nova zakonska rešenja ne obuhvate sistem depozita za sakupljanje stakla i drugih materijala, postaje gotovo nemoguće dostići ove impresivne količine. Problem sakupljanja i reciklaže stakla u Srbiji traje već 4 do 5 godina, i ovakav pristup je neophodan kako bismo promenili sadašnje stanje.“

Uvođenje depozitnog sistema za prikupljanje ambalažnog otpada za sve materijale, pomoglo bi da se prikupi oko 90% ove vrste otpada i udvostruči trenutna stopa reciklaže, što je oko 40% ukupnog otpada od posmatranih materijala. Depozitni sistem sličan je kaucionom što znači da građani za svaku vraćenu flašu, limenku ili višeslojnu kartonsku ambalažu dobijaju nazad oko 5 dinara.

U Alijansi tvrde, pozivajući se na “Eunomija“ studiju, koja je urađena samo za teritoriju Srbije, da bi ukupni troškovi industrije za uvođenje depozita za sve materijale, sa plaćanjem opreme i operativnih troškova, bili samo 1,4 centa po komadu ambalaže i tim povodom kažu: “da li je to puno da se upostavi sistem koji donosi preko 90% reciklaže ambalažnog otpada, čisti našu prirodu i vodotokove od zagađenja?“
Članice Alijanse se zalažu, na osnovu praksi drugih država koje sve više uključuju u nacionalni depozitni sistem i višeslojnu kartonsku ambalažu, da i ona bude deo depozita.

„Kompanija Tetra Pak zastupa stav da je samo sveobuhvatni depozitni sistem, koji uključuje svu ambalažu koja dokazano može da se nađe u depozitnom sistemu, optimalno rešenje za Srbiju. Protiv smo usvajanja užurbanih ili nepromišljenih rešenja, koja odstupaju od najboljih praksi. Naša ambicija je da u Srbiji, kao i u ostatku Evrope, ostvarimo visok procenat sakupljanja i reciklaže upotrebljene ambalaže, ali to nije moguće bez ravnopravnog tretmana svih tipova ambalaže, pa i višeslojne kartonske ambalaže. Dodatno, ovakvo rešenje doprinosi i konfuziji potrošača. Stoga pozivamo Vladu Srbije da kroz nastavak dijaloga zajednički ostvarimo dugoročno optimalno rešenje za depozitni sistem na nacionalnom nivou“, izjavila je Tanja Basta, ekspert za održivi razvoj za istočnu Evropu u kompaniji Tetra Pak.

Чланак Javna rasprava o novom Zakonu upravljanja ambalažnim otpadom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Madjan Heles skuplja stare automobilske gume i reciklira ih u materijale koji se koriste kao osnovni sloj za veštačku travu na sportskim terenima kao i u poljoprivredi i sve to u siromašnom pojasu Gaze.

Ovaj 27-godišnji muškarac, koji ima diplomu studija geologije iz područja zaštite okoline i vodenih resursa, živi nedaleko od deponije na kojoj se gomilaju automobili pre nego što budu sabijeni, usitnjeni i pripremljeni za izvoz. Upravo to je mesto koje ga je inspiriralo za njegov projekat.
Gume skuplja gde god ih nađe, uključujući i one bačene na ulice, koje su ponekad zapaljene u protestima, piše Poslovni dnevnik.

Heles zatim koristi mašinu za usitnjavanje kako bi ih pretvorio u gumeni granulat koji se koristi u građevinskim projektima, u poljoprivredi za izradu veštačkog tla i takođe za veštačku travu. Takođe mogu dobiti novi život u gumama za dečje igračke i bicikle.

– Moj projekat čuva okolinu i pomaže u smanjenju rizika za okolinu – rekao je Heles, koji se nada da će proširiti svoje poslovanje i da više neće raditi sam.

U gradu Gazi, Ubajda Nasar iz sportskog kluba, gde su tereni napravljeni od veštačke trave, rekao je da je za svaki potrebno 50 do 60 kilograma gumenog granulata godišnje.

– U prošlosti smo uvozili gumeni granulat po visokim cenama, danas je dostupan u Gazi. Podržavamo lokalne proizvode – rekao je Nasar.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Kako je razvio biznis recikliranjem starih automobilskih guma се појављује прво на Biznis i Finansije.

Alijansu čine lideri u proizvodnji ambalažnog pakovanja u našoj zemlji – Alpla, Srpska fabrika stakla, Greiner Packaging, Tetra Pak, Ball Packaging i Smurfit-Kappa. Ovih šest kompanija proizvode PET i drugu plastičnu ambalažu, zatim staklenu, aluminijumsku, kartonsku i papirnu i višeslojnu kartonsku ambalažu. One pokrivaju preko 65% celokupnog tržišta ambalažnih pakovanja u našoj zemlji a ukupan godišnji orbt im je 660 miliona evra.

Zašto Srbija uvozi ambalažni otpad?

Jedno od osnovnih načela aktuelnog Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu je dobrovoljno sporazumevanje o upravljanju ambalažnim otpadom između države i kompanija koje se bave proizvodnjom, pakovanjem ili isporukom istog. Kako sugerišu iz Alijanse za cirkularna pakovanja, ova mera se do sada pokazala kao nedovoljno efikasna u podsticanju recikliranja ambalaže. Zato se pomenuto udruženje proizvođača ambalaže uključilo u javnu raspravu koja će prethoditi donošenju novog zakonskog okvira za regulisanje upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji. Imajući u vidu da su u pitanju velike međunarodne kompanije koje posluju i u Srbiji i u inostranstvu, one na naše tržište ali i pred predlagača novog zakona donose znanja iz sistema koji su znatno uspešniji u upravljanju ambalažnim otpadom.

Šta više, iako ih trenutno važeći zakon na to ne obavezuje, one ova znanja već primenjuju u praksi. Naime, članice Alijanse proizvode ambalažu i za srpsko ali i za tržišta na kojima se znatno više insistira na održivoj ekonomiji. Zato su sebi postavile cilj da procenat reciklirane ambalaže u njihovim proizvodima bude visok kao u Evropskoj uniji, u pojedinim slučajevima i viši, kako bi ostale konkurentne na tržištima u kojima se regulativa često menja u korist održive ekonomije.

Jedna od takvih promena očekuje se uskoro, kada EU bude usvojila novu regulativu koja bi trebalo dodatno da podstakne proizvođače ambalaže na upotrebu recikliranih materijala. Ukoliko Srbija želi da se njena ambalaža i dalje izvozi na tržište Unije, ona mora svojim proizvođačima ambalaže pružiti ambijent u kojem bi bez velikih gubitaka mogli da isprate ove promene.

U međuvremenu, dok se regulativa u Srbiji ne izmeni, te kompanije će morati da se, kao i do sada, snalaze kada je u pitanju nabavka sirovina za recikliranje. Trenutno prikupljaju ambalažu za recikliranje kroz neke svoje projekte, ali i iz uvoza.

Depozitni sistem bi udvostručio reciklažu

Na pitanje zašto je važno adekvatno urediti upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom iz Alijanse kažu da postoji nekoliko značajnih razloga. Prvi je ekologija, odnosno zaštita životne sredine, koja je danas bitnija nego ikada do sada. Drugi razlog je ekonomski jer bi se na taj način moglo olakšati poslovanje dela srpske privrede. Treći je činjenica da se Srbija obavezala da do 2030. godine ispuni ciljeve Evropske unije koji je obavezuju da reciklira 85% otpada od kartona i papira, 75% od stakla, 60% od aluminijuma i 55% plastičnog otpada. Da bi dostigla zacrtane količine njen fokus treba da bude na prikupljanju otpada od građana, ali i da postojećem sistemu produžene odgovornosti proizvođača (EPR) doda i depozitni sistem (DRS) koji donosi visoke procente u reciklaži. Prema njihovim procenama, uvođenje depozitnog sistema za prikupljanje ambalažnog otpada u okviru kojeg bi građani za svaku vraćenu flašu, limenku ili višeslojnu kartonsku ambalažu dobili natrag na primer 5 dinara, pomoglo bi da se prikupi oko 90% ove vrste otpada i udvostruči trenutna stopa reciklaže, što je oko 40% ukupnog otpada od posmatranih materijala.

Pored depozitnog sistema, članice Alijanse podržavaju i stav Eunomija studije koja je preporučila prikupljanje ambalaže u dva toka. Jedan tok bi prikupljao plastiku, metal, staklo i kartonsku ambalažu koja nije obuhvaćena depozitom, dok bi drugi tok bio za papir i karton.

Građani su za reciklažu, ali ne po svaku cenu

Postoji više načina organizacije depozitnog sistema koji se trenutno razmatraju. Srbija još uvek nema razrađene scenarije za uvođenje ovog sistema koji bi uključivali informacije o tome gde bi bile postavljene mašine za prikupljanje iskorišćenih ambalaža, ko bi finansirao izradu ove infrastrukture, koliko bi se novca vraćalo građanima koji recikiraju, kao i koja bi u svemu tome bila uloga proizvođača ambalaže. Kompanije jesu zainteresovane za saradnju sa Vladom na reševanju ovih pitanja, ali bi trebalo saslušati i ostale zainteresovane strane i osmisliti najbolji model depozitnog sistema za naše uslove.

Jedna od zainteresovanih strana mogu biti i građani, koji su konzumenti proizvoda u pomenutim ambalažama. Ako se oni pitaju, većina jeste za depozitni sistem, ali ne po svaku cenu. Naime, istraživanje Centra potrošača Srbije (CEPS) sprovedeno 2021. godine pokazalo je da čak 85% ispitanika doživljava mehanizam depozita kao dobar način da se podstakne reciklaža. To potvrđuje i iskustvo sa reciklomatima koji su postavljeni u nekoliko gradova Srbije. Ipak, u slučaju da proizvod koji redovno kupuju zbog ulaska u sistem depozita poskupi, 40% ispitanika kaže da bi prestalo da ga kupuje. To je, kako navodi CEPS, jedan od ključnih razloga zašto bi sistem depozita morao da bude jednako primenjen na svu jednokratnu ambalažu. U protivnom, ambalaža koja se nalazi van depozitnog sistema mogla bi da postane novi izbor potrošača.

Foto: Claudio Schwarz, Unsplash

Чланак Šta je depozitni sistem odlaganja ambalaže i kako on može unaprediti reciklažu u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od kad je pre dve godine počeo program reciklaže u Yettelu, korisnici su doneli, odložili i zajedno sa Yettelom reciklirali skoro pola miliona mobilnih uređaja.

Na ovaj način je prikupljeno i u ponovnu upotrebu vraćeno 11 kg zlata, 7,3 tona bakra, 160 kg srebra i 6 kg paladijuma. Program je sada proširen, pa korisnici mogu da recikliraju doslovce sve uređaje i opremu koju kupe u Yettelovim prodavnicama.

Zaštita životne sredine je sve važnija tema u Srbiji, i raste broj ljudi koji želi da se uključi i doprinese. Od kada smo građanima ponudili opciju reciklaže uređaja u našim prodavnicama, odziv je premašio sva naša očekivanja. Cifra od pola miliona je fenomenalna, ali ne zaustavljamo se na tom broju, želja nam je da dođemo do million uređaja do 2025. godine, rekao je Saša Filipović, Izvršni direktor marketinga u Yettelu.

Yettel će krajem maja pokloniti električni trotinet osobi koja na reciklažu donese 500 hiljaditi uređaj, kao i onima koji su do sada najviše reciklirali. Brojčanik možete pratiti na:

Zanimljivo je da imamo slučajeve da su korisnici donosili i po nekoliko desetina uređaja, čak i stotina, na reciklažu. To nam samo govori da je želja tu, samo je potrebno ponuditi konrektno rešenje, dodaje Filipović.

Za sve one koji žele sada da recikliraju, Yettel je ponudio opciju da za stari telefon, tablet, laptop, pametni sat, MiFi ili ruter, punjač, slušalice ili bluetooth zvučnik dobiju do 10 hiljada dinara popusta za kupovinu novog telefona ili dodatne opreme. Korisnici popust mogu da prenesu na člana porodice ili prijatelja, čak i ako nisu Yettel korisnici, i na raspolaganju su im telefoni uz mesečnu ratu od 99 dinara.

Yettel mreža je 100 odsto zelena, što znači da električna energija koju koristi za napajanje baznih stanica potiče iz obnovljivih izvora energije. Pored reciklaže, Yettel je korisnicima omogućio da aktiviraju Eco bonus u okviru svojih paketa, nakon čega ovlašćeni operater za upravljanje otpadom, sakuplja i reciklira plastiku i papir koje u proseku potroši jedna osoba u Srbiji.

Чланак Skoro pola miliona recikliranih uređaja u Yettelu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Započeti svoj posao nije lako ni kada planirate da se bavite sopstvenom strukom, a kamoli kada se otiskujete u potpuno novu oblast, o kojoj nema dovoljno informacija u javnosti. Upravo ovo je bila situacija u kojoj se našao bračni par Stojanović kada je 2010. godine otpočeo proizvodnju hladno ceđenog ulja od koštice šljive. Jasna Stojanović kao filolog nije mnogo znala o tehnikama proizvodnje, a savet nije mogla potražiti ni od supruga Miroslava, koji se prethodno bavio uređivanjem enterijera. Zato su, kako bi više saznali o proizvodnji hladno ceđenih ulja koja tada nisu bila popularna kao danas, potražili savete od stručnjaka.

Zahvaljujući takvoj saradnji, ali i dodatnim istraživanjima i eksperimentima, uspeli su da ovladaju proizvodnjom ulja od koštice šljiva. Tada se bračni par Stojanović našao pred novom dilemom – kako prodavati ovaj proizvod, koji istovremeno može da se koristi za jelo ali i kao kozmetički preparat? Na kraju su odlučili da ga promovišu pod sloganom „Za jelo i za telo“.

U to vreme u Srbiji nije bilo hladno ceđenog ulja od koštica šljive, i zato nije bio nimalo lak zadatak da se kupcima predstave njegova svojstva. Kako objašnjava Jasna, ulje je bogato esencijalnim masnim kiselinama i vitaminom E i zato veoma koristi koži, sprečavajući nastanak bora i štiteći je od nepovoljnih spoljašnjih uticaja. Takođe se koristi i u kulinarstvu, najčešće za mariniranje i kao preliv za salate, a može se dodavati i u kolače. Budući da ne sadrži trans masti pogodno je za osobe koje imaju problem sa povišenim holesterolom i slične zdravstvene tegobe.

Ali kako i gde sve ovo predstaviti kupcima? U svojoj prodavnici, odlučili su Stojanovići. Zato su otvorili prodavnicu u Čumićevom sokačetu, nekoj vrsti neformalnog centra kreativnih i originalnih preduzetničkih poduhvata u Beogradu. U toj maloj privrednoj oazi nalaze se radnje sa nesvakidašnjim i autentičnim proizvodima, zbog čega na ovo mesto redovno dolazi mnoštvo naših sugrađana, ali i stranaca koji žele kući da ponesu nešto interesantno iz Srbije.

Put od koštica do krema i losiona

Stojanovići su u međuvremenu počeli da prave hladno ceđena ulja i od koštica kajsije, a zatim i od lešnika i oraha. Njihov asortiman je u to vreme potpuno odgovarao nazivu “AllNut”, budući da im je proizvodnja bila bazirana na koštunjavim sirovinama. Kasnije su proširili ponudu, pa sada u nju spadaju i ulja od šipurka, semena maline, kupine… Većina ovih ulja je jestiva, ali u javnosti je poznatije njihovo blagotvorno delovanje na kožu. Primera radi, ulje od koštice kajsije namenjeno je suvoj koži, ulje od lešnika masnoj, ulje od koštice šljive normalnoj, dok šipurak deluje na neka stanja kože kao što su seboreja i ekcemi, kupina na ožiljke, a malina ima najviši zaštitni faktor. Zahvaljujući činjenici da imaju veoma bogat sastav, ova ulja se u AllNut-u koriste i za proizvodnju kozmetičkih proizvoda.

„Od 2012. godine pravimo i kozmetiku. U poslednjoj deceniji naš asortiman se toliko proširio da ne možemo sve proizvode pobrojati u jednoj rečenici. U najkraćem, to su sapuni, šamponi, kreme, balzami, regeneratori za kosu, tonici, serumi za lice, pilinzi, prirodni dezodoransi, losion za posle brijanja, ulje za bradu, ulje za sunčanje. Pravimo i prehrambene proizvode kao što su brašno od lešnika i koštica šljive i kajsije, sirća i razni namazi”, nabraja Jasna.

Zahvaljujući odluci da kupci mogu ulaziti u prodavnicu zajedno sa svojim kućnim ljubimcima, Stojanovići su došli na još jednu poslovnu ideju. U razgovoru sa njima shvatili su koliko im je važno da za svoje ljubimce pronađu ekološke preparate koji nisu testirani na životinjama, pa je AllNut počeo da proizvodi i prirodnu kozmetiku za pse. Ovi preprati se dobro prodaju, ali je ipak najtraženija kozmetika za ljude, pre svega kreme i losioni za telo, kaže Jasna.

Kupcima više ne treba objašnjavati koje su prednosti prirodne kozmetike, ističe naša sagovornica i dodaje: „Ljudi kod nas dolaze upravo zato što su naši proizvodi zaista prirodni. U ulja ne dodajemo ništa jer se ona koriste i kao jestiva i kao kozmetička. U kozmetičke proizvode moramo da stavljamo konzervanse, ali koristimo one koji su dozvoljeni za upotrebu u organskim proizvodima. Kažem moramo, zato što je manje štetno staviti blagi konzervans u neki preparat nego dozvoliti da se on pokvari tokom upotrebe.“

Koliko se tržište promenilo u poslednjoj deceniji?

Stojanovići su već na samom početku poslovanja doneli čvrstu odluku da sve sirovine nabavljaju u Srbiji. Pošto je njihov prvi proizvod bilo ulje od koštica šljiva, počeli su da obilaze proizvođače hladno ceđenih sokova i suvih šljiva, ubeđujući ih da koštice preostale iz proizvodnje prodaju njima, umesto da ih bacaju. Doduše, nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja pošto je takav aranžman bio isplativ i proizvođačima ovih namirnica.

„Od tada do danas situacija se znatno izmenila. Sada ne moramo mi da jurimo dobavljače, već nam se neki i sami javljaju. Međutim, jednostavnije nam je da kupujemo koštice tamo gde nam je locirana proizvodnja, dakle u Opštini Osečina. Srećom, ovaj kraj poznat je po proizvodnji šljiva“, napominje Jasna, „tako da tamo nabavljamo najveći deo tih sirovina.”

Preduzeće je zbog rasta broja dobavljača i proizvoda, a pre svega kupaca, proširilo i broj prodajnih mesta. Stojanovići su otvorili prodavnicu i u Novom Sadu, ali i izvan Srbije, u Crnoj Gori i Velikoj Britaniji, a trenutno pregovaraju i sa potencijalnim izvoznicima njihovih proizvoda u Japan.

Supružnici kažu da su zadovoljni onim što su do sada postigli. Smatraju da je uspehu najviše doprineo kvalitet njihovih proizvoda i odnos prema kupcima. „Njima se dopada atmosfera u našoj radnji i to što uvek mogu da svrate i probaju kozmetiku ili da malo popričaju sa nama, da popiju domaći sok i pojedu kolačić, bez obaveze da nešto kupe. Tako se grade dobre veze sa kupcima”, uverena je Jasna.

Naša sagovornica napominje da im je mnogo pomoglo i to što su posao započeli u trenutku kada je u Srbiji zabeležen procvat malog preduzetništva. Pre desetak godina bilo je zanimljivih proizvođača raznovrsne robe ali i događanja na kojima su mogli da predstave svoju robu, kao što su marketi na otvorenom i različiti festivali. „Tamo je dolazila dobro profilisana publika a nastupali su zaista probrani proizvođači, tako da su svi bili zadovoljni. Sada to više nije slučaj. Zato moram da kažem da je, pored istraživanja, učenja, rada i planiranja, našem uspehu doprinela i sreća što smo se pojavili na tržištu u pravom trenutku”, zaključuje Jasna Stojanović.

Marija Dukić

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Чланак AllNut, proizvođač hladno ceđenih ulja i prirodne kozmetike: I za jelo, i za telo се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Proces prikupljanja i transporta reciklabila se vrši putem namenskih transportnih vozila sa lokacije prikupljanja do reciklažnog centra – Pogona za prikupljanje i promet sekundarnih sirovina na dalji tretman sortiranja i baliranja“, tvrdi Gradska čistoća iz Beograda, a prenosi portal Klima 101.

Sekundarna separacija na teritoriji Beograda jedino se vrši u sortirnici u Višnjičkoj ulici i to je kako se navodi potvrđeno u telefonskom razgovoru sa Pogonom Gradske čistoće Čukarica.

Zato iznenađuje podatak do kojeg je došla jedna beogradska ekološkinja – da je GPS traker koji je postavila u ambalažu za recikiranje vrlo brzo završio na Vinčanskoj deponiji.

Drugi traker bio je postavljen na flašu kisele vode. On je prešao neočekivano veliki put. „Prva tri dana obilazio je centar Beograda i odlazio do deponije u Vinči nekoliko puta, nijednom se ne približivši sortirnici u Višnjičkoj ulici – a prelazio bi i preko 100 kilometara dnevno“, kaže u svom tekstu Jelena Kozbašić, koja je i sprovela ovaj eksperiment.

Problem sa kantama, ali ne i kontejnerima

Ona dodaje da se u eksperimentu skoncentrisala na male ulične kante za reciklabile koje su se poslednjih godina odomaćile na mnogim raskrsnicama širom prestonice, pre svega zato što su pristupačne, česte i Beograđani usputno bacaju otpad u njih.

„Sudbina moje flaše možda bi bila sasvim drugačija da sam je ubacila u reciklažni kontejner koji se nalazi u sklopu reciklažnih ostrva“, dodaje autorka ekserimenta.

Kako ona kaže, za razliku od kanti, reciklažni kontejneri i ostrva su ređi prizor i u njih građani namenski razdvajaju otpad. U plave posude ide karton, u žute plastika, a u sive metal. Tu su i reciklažna zvona za staklo.

I građani imaju odgovornost

Kako tvrdi ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović, u ovom slučaju deluje kao da nije poštovana procedura sakupljanja i odvoženja.

„Mali napredak se registruje, ali nedovoljno. U suštini i dalje živimo u smeću, a ako nastavimo ovako ugušićemo se u njemu. Bukvalno. Najveći broj aktivnosti koji se promoviše i uvodi je sveden na ‘šarene kante’ koje se postavljaju ili dele građanima u svrhu primarne selekcije, ali dublje od toga se često ne ide“, dodaje Stojinović.

Stojinović insistira na tome da i građani svoju odgovornost u upravljanju otpadom treba ozbiljno da shvate.

„Osnovna stvar koju građani mogu da urade je da se pridržavaju uputstava za razdvajanje koje su dobili i izbegavaju greške koje mogu da utiču na kvalitet materijala u kantama“, kaže Stojinović.

Takođe, kako objašnjava, građanima treba da bude jasno kako je celokupan sistem upravljanja otpadom zasnovan na ekonomiji troška.

„Svaka greška u razdvajanju otpada i svaka kontaminacija otpada namenjenog za reciklažu automatski smanjuje vrednost materijala ali i povećava troškove njegove ekstrakcije iz celokupne mase, što naravno u velikoj meri utiče na rad svih operatera u lancu“, dodaje Stojinović.

Drugim rečima, jedna pogrešno odložena pelena ima kapacitet da kontaminira mnogo veću količinu reciklabilnog materijala.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: bakhrom_media, Pixabay

Чланак Ekološki eksperiment: Reciklažni otpad ipak završio na deponiji u Vinči се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako je ova pojava stara preko nekoliko decenija, zanimljivo je da je malo onih koji su u ovom pozivu, najčešće praćenom zvukom čangrljanja metalnih točkova prevoznog sredstva napravljenog od delova bicikala, motora i prikolica, prepoznali prethodnicu uvođenja reciklažnih navika, koje nažalost u Srbiji još nisu ni blizu standarda razvijenijih zemlja Evrope i sveta.

Istovremeno, zanimljivo je i da pojava reciklažnih “novotarija”, sa druge strane, nije ugrozila posao neformalnih skupljača otpada što se obično dešava kada se pojavi “konkurencija”. Nažalost uticaja nije bilo ni u pozitivnom smislu – neformalni sakupljači otpada sada ne zarađuju više nego ranije, još uvek najčešće nemaju socijalno i penziono osiguranje, njihova bezbednost na radu je i dalje ekstremno niska… Rečju, oni su ostali gde su i bili – u sivoj zoni TAKOZVANE cirkularne ekonomije i poslovne piramide reciklažnih procesa.

“Srbija već 20 godina tapka u mestu u pogledu tokova cirkularne ekonomije i primarne reciklaže. Isto toliko pokušavamo da rešimo problem neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina, koji ima negativne socijalne, ekonomske i ekološke aspekte, za njih ali i za celo društvo. Zato, nakon dve decenije rada u sektoru javnih politika u oblasti životne sredine, dajem sebi slobodu da slikovito kažem da će onaj ko bude rešio problem neformalnih sakupljača otpada u Srbiji dobiti nobelovu nagradu za ekonomiju“, kaže Siniša Mitrović, Rukovodilac centra za Cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije. Mitrović pri tome ne želi da ukaže da problem čini samo jedna strana, to jest sami neformalni skupljači otpada, već, pre svega ukazuje na nacionalnu javnu politiku koja ovom izazovu nije pristupila na adekvatan i konstruktivan način.
Tim pre je interesantno što su u tome uspela dva mladića iz Vojvodine sa nepunih 30 godina. Kilino Stojkov i Milorad Popović, u saradnji sa Udruženjem za prosperitet Roma i preciznu reciklažu, u julu mesecu u Opštini Ada u Vojvodini, osnovali su Reciklažnu zadrugu Connect Clean Roma Group, koja trenutno okuplja 31 komintenta, to jest neformalnih skupljača otpada.

“Dolazim iz porodice koja se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina i poznat mi je način na koji tu stvari funkcionišu, od problema rada na crno, do opasnosti paljenja kablova da bi se došlo do reciklažnog metala, što je izuzetno opasno i po zdravlje skupljača i po životnu okolinu. Sa druge strane u poslednjih nekoliko godina sam radio na mnogim projektima u nevladinom sektoru koji su za glavni cilj imali unapređenje položaja romske zajednice. Sve to me je vodilo ka ideji osnivanja reciklažne zadruge koja će “stati” ispred neformalnih sakupljača, kao pravni i ekonomski subjekt,“ kaže Kilino Stojkov.

Kilinovo ophođenje i poslovni stil oblačenja, dok sa njim razgovaramo u hali prepunoj ljudi koji su došli u reciklažni centar u Adi da se uvere u način njegovog rada, ne dozvoljavaju da se nasluti koliko je dug i izazovan bio put realizacije njegove ideje.

“Pre dve godine sam počeo sa istraživanjem tržišta i uvideo da ova ideja s jedne strane pomaže ekonomski progres romske zajednice, što se poklopilo sa mojom željom da pomognem socijalni i ekonomski progres zajednice kojoj pripadam, dok sa druge doprinosi razvoju cirkularne ekonomije i društva uopšte. Kada sam već znao kako bi to rešenje trebalo da izgleda, obraćao sam se mnogim organizacijama koje se bave zelenom ekonomijom. Ipak, sve kockice su se sklopile tek kada sam se povezao sa Miloradom, koji je iz Kanade doneo opremu za reciklažu i iskustvo u radu sa tom opremom. Način na koji smo se povezali i udružili u šali često dovodi do toga da ga zovemo našim Eminemom,” pojašnjava kroz smeh naš sagovornik.

Njegov partner, povratnik iz Kanade koji sada, kako sam kaže, živi kod bake u selu pored Ade, takođe ne skidajući osmeh sa lica, precizira njegovo pojašnjenje: “Granulisani bakar koji izlazi iz našeg reciklažnog centra je roba prve klase, ima čistoću 98,9 odsto. Taj poluproizvod na tržištu ima svoju cenu jer je neophodan livnicama i topionicama koje ga koriste u svojoj proizvodnji. Zahvaljujući tome, kooperantima zadruge možemo da ponudimo bolju cenu, a u budućnosti se nadamo i mogućnost da dobiju i socijalno i penziono osiguranje”.

Treći element neophodan u realizaciji Kilinovog i Miloradovog projekta je bila podrška koju su dobili od lokalne samouprave, kao i tehnička i finansijska pomoć koju su dobili od programa Nemačke razvojne saradnje “Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji” koji sprovodi GIZ u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

“Zadruge su važan biznis model u kome svi osnivači unose deo resursa i dele i odgovornosti i rizik. Zakon o zadrugama koji je usvojen početkom 2016.godine prepoznaje različite tipove zadruga među kojima su i socijalno odgovorne zadruge, a podršku tom zakonu daje i Zakon o socijalnom preduzetništvu donet u februaru 2022.godine,“ objašnjava Danica Belić iz GIZ-a i dodaje:“ Kao program koji u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Vlade Srbije realizuje različite mere i aktivnosti koje doprinose zapošljavanju i pokretanju sopstvenog biznisa Roma i drugih marginalizovanih grupa, mi smo do sada podržali osnivanje tri zadruge. Ova zadruga se od drugih razlikuje po tome što je prva ekološka zadruga, a istovremeno je i socijalno preduzeće s obzirom da doprinosi socijalnim ciljevima.“

Pored velike Kilinove i Miloradove motivacije i spremnosti da uče i rade, kapital Reciklažne zadruge Connect Clean Roma Group, predstavlja i tim od ukupno deset osnivača koji imaju ekspertize iz raznih oblasti od reciklažne ekonomije, preko advokature, do kreiranja javnih politika. Među njima su i predstavnici sakupljačke mreže.

“U ovaj projekat su uključeni jedan mladi čovek predstavnik romske zajednice, romsko udruženje, takođe mlad čovek povratnik iz inostranstva, lokalna samouprava i internacionalne organizacije. To je jedna autentična sinergija interesa po sasvim novom modelu i zato ima budućnost i može se primeniti širom Srbije. Kao održivi model i primer dobre prakse ova zadruga kreira situaciju u kojoj svi dobijaju, a najviše sakupljači jer imaju mogućnost da svoje interese zaštite preko organizacije koja ima i ekološki i inkluzivni aspekt – da budu zdravstveno zaštićeni, obučeni i motivisani, da ih niko ne uslovljava i za robu za koju oni dobiju jedan dinar, uzima deset puta više,” kaže Siniša Mitrović, koji je i sam postao deo osnivačkog tima i kroz šalu objašnjava da je njegov motiv bio vrlo jednostavan – da zaradi svoj prvi milion.

Kako u šali ima uvek i malo istine, Reciklažna zadruga Connect Clean Roma Group, osim što ima osobine ekološkog socijalnog preduzeća, zaista jeste privredni subjekat sa potencijalima za stalni rast profita.

Trenutno, podstaknute okolnostima energetske krize, mnoge države, za razliku od Srbije, čak i zakonski štite svoje sekundarne sirovine od izvoza da bi ih imali na raspolaganju za potrebe svoje industrije. Srbija je daleko od toga, šta više osim što se izvoze, mnoge reciklabilne sirovine jednostavno propadaju ostavljene na deponijama ili van njih.

Takođe, u Srbiji u reciklažnim centrima koji rade tretman otpada, 87 % reciklabilnih sirovina dolazi od neformalnog sektora, a samo 13% od javno komunalnog. S obzirom da ova zadruga u svom radu ne koristi one reciklažne sirovine koje su vlasništvo javno komunalnog sektora, izbegnut je konflikt interesa, a otvoreno široko polje za unapređenje poslovanja kroz promene ustaljenih tokova u “armiji” neformalnih sakupljača reciklabilnih sirovina.

“Mislim da je važno da se inkluzivna podrška Romima i drugim marginalizovanim grupama pruži u onim oblastima koje pripadnici osetljivih grupa već poznaju. Nepotrebno je obučavati ih u oblastima koje su im strane, već preoblikovati model koji već postoji u takozvanoj sivoj zoni. Tako se postižu legitimni okviri koji pogoduju interesima Roma, ali i društva u celini. Projektom poput ovog mi u stvari menjamo tok društvenog dijaloga i umesto pitanja šta država može da uradi za Rome, tok tog dijaloga okrećemo u smeru šta Romi mogu da urade za državu,” zaključuje Kilino Stojkov.

Tekst napisala za GIZ InR: Svetlana Preradović

Чланак Reciklaža zadruga za Nobelovu nagradu – put skupljača reciklažnog otpada iz sive zone u prosperitetnu zadrugu се појављује прво на Biznis i Finansije.